Портал:Црна Гора/Биографија 9
Ксенија Петровић Његош (Цетиње, 22. април 1881. — Париз, 10. март 1960) била је црногорска кнегиња, ћерка краља Николе Петровића Његоша и Милене Петровић. Била је њихово десето дијете и осма кћи. Није била удата, нити је иза себе оставила потомке. Остала је упамћена и као прва жена на Балкану која је возила аутомобил, али и прва принцеза која се бавила фотографијом. Фотоапарат је увијек носила са собом и тако биљежила историјске тренутке времена у коме је живјела. Фотографисала је портрете породице, свакодневни живот људи, пејзаже; често је фотографисала и оца, а била је и чланица Бечкога друштва за фотографију. Била је прва жена возач на Балкану; возила је аутомобил марке фиат 1100 који је на поклон добила од сестре Јелене.
Кум на рођењу био јој је тек крунисани руски цар Александар III, али јој то кумство није дало привилегију да се, као старије сестре, школује у институту у Смољном, јер се у то вријеме десио инцидент са њеном сестром, принцезом Јеленом на руском двору, гдје су се око плеса са њом на једном балу сукобили Карл Манерхајм, будући фински премијер и Арсен Карађорђевић, брат кнеза Петра Карађорђевића и дјевер најстарије Јеленине сестре Зорке. Сукоб се завршио двобојем, након чега је принцеза Јелена морала да се врати на Цетиње, а због тога је одлучено да, уместо у Русији, Ксенија и најмлађа Вјера наставе образовање на Цетињу.
Упркос великом броју удварача, никада се није удала, а међу заинтересованима за брак са њом били су српски краљ Александар Обреновић, грчки принчеви Никола, Ђорђе и Андреј, као и бугарски кнез Фердинанд. Током Првог свјетског рата водила је бројне техничке ствари у држави, али је 1916. са породицом отишла у егзил у Италију и никада се више током живота није вратила у Црну Гору. Из Италије је са оцем отишла прво у Лион, а затим у Бордо и у париско предграђе Неји на Сени. По завршетку рата била је ангажована у многим хуманитарним црногорским друштвима, која су се тада оснивала у Француској. На различите начине помагала је Црној Гори, заробљеним војним лицима, избјеглицама, женама и дјеци. Материјално стање јој се погоршало због начина на који је краљ Никола свргнут с власти, због чега је радила и као дактилограф, али се до краја живота принципијелно залагала за свој статус.
Умрла је 10. марта 1960. године у Паризу, у 78. години, сахрањена је у Руској православној цркви у Кану, поред сестара Милице и Анастасије и њихових мужева. Њени остаци, заједно са остацима црногорског владарског пара и принцезе Вјере, пренијети су у Црну Гору 1. октобра 1989. године и сахрањени су у Дворској капели на Ћипуру.