Српско-византијски стил — разлика између измена
мНема описа измене |
|||
Ред 9: | Ред 9: | ||
Као почетак епохе се могу узети [[Милутин Немањић|Милутинове]] цркве [[Црква светог мученика Христова Никите у Бањанима|светог Никите]] на [[Скопска Црна Гора|Скопској Црној Гори]] (подигнута пре [[1307]]) и [[Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у [[Призрен]]у (подигнута [[1307]]), док се као њен крај могу узети цркве у [[Манастир Андрејаш|Андрејашу]] (подигнута [[1389]]), [[Драгобриља|Драгобриљи]] (подигнута [[1395]]) и [[Црколез]]у ([[1395]]). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у ''Српско-византијском стилу''. |
Као почетак епохе се могу узети [[Милутин Немањић|Милутинове]] цркве [[Црква светог мученика Христова Никите у Бањанима|светог Никите]] на [[Скопска Црна Гора|Скопској Црној Гори]] (подигнута пре [[1307]]) и [[Богородица Љевишка|Богородице Љевишке]] у [[Призрен]]у (подигнута [[1307]]), док се као њен крај могу узети цркве у [[Манастир Андрејаш|Андрејашу]] (подигнута [[1389]]), [[Драгобриља|Драгобриљи]] (подигнута [[1395]]) и [[Црколез]]у ([[1395]]). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у ''Српско-византијском стилу''. |
||
Основну особеност овог стила представља [[основа |
Основну особеност овог стила представља [[основа у облику уписанога крста]] са једним или пет [[Купола|кубе]]та, док се са [[запад]]не стране обично налази [[припрата]]. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у [[Византијска архитектура|византијском стилу]], што се манифестује употребом [[Сива боја|сивог]] или [[Жута боја|жућкастог]] [[Камен|камења]] и [[Црвена боја|црвене]] [[Опека|опеке]] који су обично тако поређани, да стварају украсне шаре на [[Фасада|фасади]]. За разлику од ''Рашког стила'' и [[Златно доба српског сликарства|оригиналног фрескосликарства]] које га је пратило, грађевине ''Вардарског стила'' су украшене [[фреска]]ма које су рађене по узору на византијске рађене у том периоду. |
||
Пред крај епохе српско-византијског стила у [[север]]ним деловима некадашњег [[Српско царство|Српског царства]] почео је да се развија тзв. ''[[Моравски стил]]'' који се преплитао са српско-византијским стилом у последњој четвртини [[XIV век]]а. |
Пред крај епохе српско-византијског стила у [[север]]ним деловима некадашњег [[Српско царство|Српског царства]] почео је да се развија тзв. ''[[Моравски стил]]'' који се преплитао са српско-византијским стилом у последњој четвртини [[XIV век]]а. |
Верзија на датум 7. децембар 2014. у 23:20
Српско-византијски стил или Српско-византијска школа (Византијски стил, мкд. Вардарски стил) у српској архитектури током средњег века обухвата временски период од краја XIII века до краја XIV века и географски простор Метохије, Косова и северне Македоније.
Сам стил се назива Византијски због чињенице да су за узор узимане византијске грађевине, као и то да је настао под утицајем Ренесансе Палеолога.
Историјат
Као почетак епохе се могу узети Милутинове цркве светог Никите на Скопској Црној Гори (подигнута пре 1307) и Богородице Љевишке у Призрену (подигнута 1307), док се као њен крај могу узети цркве у Андрејашу (подигнута 1389), Драгобриљи (подигнута 1395) и Црколезу (1395). Међутим ове границе су само оквирне пошто има сакралних објеката који временски или географски припадају неком другом стилу, али су архитектонски грађене у Српско-византијском стилу.
Основну особеност овог стила представља основа у облику уписанога крста са једним или пет кубета, док се са западне стране обично налази припрата. Спољашња обрада црквених грађевина је извршена у византијском стилу, што се манифестује употребом сивог или жућкастог камења и црвене опеке који су обично тако поређани, да стварају украсне шаре на фасади. За разлику од Рашког стила и оригиналног фрескосликарства које га је пратило, грађевине Вардарског стила су украшене фрескама које су рађене по узору на византијске рађене у том периоду.
Пред крај епохе српско-византијског стила у северним деловима некадашњег Српског царства почео је да се развија тзв. Моравски стил који се преплитао са српско-византијским стилом у последњој четвртини XIV века.
Најважнији споменици стила
Најрепрезентативнији архитектонски споменици рађени у Српско-византијском стилу су[1]:
- Богородица Љевишка
- Краљева црква у Студеници
- Манастир Грачаница
- Манастир Пећка патријаршија
- Манастир Лесново
(Основна црква светих Апостола у Пећкој патријаршији је рађена у Рашком стилу, али су цркве светог Димитрија, Николе и Богородице рађене у Вардарском.)
Види још
Референце
- ^ Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X
Литература
- Дероко, Александар (1985). Монументална и декоративна архитектура у средњовековној Србији (треће допуњено издање). Београд.
- Јован Деретић, „Културна историја Срба“, Београд 2005. ISBN 86-331-2386-X