Обилића медаља — разлика између измена
Спашавам 1 извора и означавам 0 мртвим.) #IABot (v2.0 |
→Добитници: не постоји књез, но кнез или књаз. |
||
Ред 23: | Ред 23: | ||
Његош је Обилића медаљом одликовао и Анастаса Јовановићa, у знак захвалности, пошто је y свом бечком атељеу 1851. године израдио Његошев талботипски портрет, неколико месеци пред Његошеву смрт. Истом приликом, снимио је и перјанике из Његошев свите.{{sfn|Маја Ђурић|2013|326-327}} |
Његош је Обилића медаљом одликовао и Анастаса Јовановићa, у знак захвалности, пошто је y свом бечком атељеу 1851. године израдио Његошев талботипски портрет, неколико месеци пред Његошеву смрт. Истом приликом, снимио је и перјанике из Његошев свите.{{sfn|Маја Ђурић|2013|326-327}} |
||
После Његоша, [[Данило Петровић|књаз Данило I]], је за хероје [[Црногорско-турски рат (1852—1853)|Црногорско-турског рата 1852—1853.]] увео свој нови орден, „[[Орден књаза Данила I|За независност Црне Горе]]”. |
После Његоша, [[Данило Петровић|књаз Данило I]], је за хероје [[Црногорско-турски рат (1852—1853)|Црногорско-турског рата 1852—1853.]] увео свој нови орден, „[[Орден књаза Данила I|За независност Црне Горе]]”. |
||
Књаз [[Никола I Петровић]] је поново увео Медаљу „Милоша Обилића“, којом је одликовао више бораца [[Црногорско-турски рат (1862)|Црногорско-турског рата 1862.]] године, као [[Митрофан Бан|Митрофана Бана]], у [[Манастир Морача|манастиру Морачи]]. <ref>{{Cite book|last=Кондић|first=Павле|authorlink= |title=Светигора, бр. 286, октобар, Пастир Добри|year=2020|url= |publisher= |pages=16|location=Цетиње|isbn=}}</ref> У [[Црногорско-турски рат (1876—1878)|Црногорско-турском рату 1876-78.]] био је обичај да се свакој црногорској чети доделе по две овакве медаље, које је владар предавао лично.{{sfn|Радојевић|2013}} Французи [[Жорж Клемансо]], [[Филип Петен]] и др. су од краља Николе одликовани овом медаљом <ref>{{Cite book| last = Шоћ | first = Петар | authorlink = | coauthors = | title = Црна Гора за пробој Солунског фронта, стр. 12| year = 1929| url = | publisher = | location = Београд|id=}}</ref>. |
|||
У време црногорских владара, ова медаља се додељивала на посебан начин. Наиме, после битке, официр би подигао пред војском медаљу и узвикнуо: „Чија је"?!{{чињеница| date = 08. 2015.}} |
У време црногорских владара, ова медаља се додељивала на посебан начин. Наиме, после битке, официр би подигао пред војском медаљу и узвикнуо: „Чија је"?!{{чињеница| date = 08. 2015.}} |
Верзија на датум 25. децембар 2020. у 15:41
Обилића медаља војно одликовање за јунаштво које је установио Његош 1847, а додељивали су га и следећи владари Црне Горе. Због свог значаја Обилића медаља се израђивала од злата, тако да се често звала и златна Обилића медаља. Овом медаљом су одликовани и странци. Ова медаља неме везе са Медаљом за храброст Краљевине Србије познатијом као „Медаља Милоша Обилића“. [1]
Мотив
Према неким изворима, Његош је првобитно сматрао да медаљу назове по Никцу од Ровина, црногорском јунаку који је убио турског пашу половином 18. вијека.[2] али се ипак одлучио да је назове по Милошу Обилићу, националном јунаку, док је Никац од Ровина био локални јунак.[2] Лик Никце Ровинца, као јунака, је плод Његошевог књижевног рада, у коме је тај лик довођен у везу с митом о Милошу Обилићу. Његош је у својим делима средином 19. века посебно обликовао лик Милоша Обилића, по узорима на западне витезове и античку литературу, уклопивши га у духовни свет и етику чојства и јунаштва и он је од тада почео да се корени. Значајну улогу у овом процесу је одиграла Обилића медаље за храброст, коју је Његош увео пред крај живота.[3]
Изглед
Прву медаљу за храброст истакнутутих ратника Његош је установио 1839. На лицу медаље је писало „Црна Гора“, а на наличју „За храброст и вјеру“. Медаља је била домаће израде, груба и без сјаја. Другу медаљу је установио 1841. године. На њеном на лицу се налазио двоглави орао са жезлом, јабуком и крстом у канџама, а на наличју су стајала два укрштена мача, крст и исписане су речи „Вјера - Слобода - За храброст“. На крају је одлучио да промени ликовни садржај медаље. Док је крајем 1846. боравио у Бечу, приликом штампања „Горског вијенца“, дао је да се изради матрица за Златну медаљу „Милош Обилић“. На лицу медаље је лик Милоша Обилића, а на наличју је исписан текст: „Вјера - Слобода - За храброст - Цетиње 1847“.[3]
Као узор за медаљу, могао је да му послужи графички приказ Милоша Обилића у „Милошијади“ (1829), који је 1826. израдио С. Орбан, с том разликом да је на медаљи античка кацига замењена капом, а положај главе и поглед су нешто спуштенији, него на узору.[3] Према неким изворима, на медаљи се налази Његошев лик,[4] а у избору лика учествовали су сам Његош и Анастас Јовановић, који је израдио нацрт за медаљу.[5]
Добитници
Првоносилац Обилића медаље је војвода, сенатор и црногорски бан Новица Церовић, најближи повереник владике Петра II Петровић Његоша. Медаља се чува са осталом заоставштином у његовој родној кући.музеју у селу Тушина код Шавника.
Златну Обилића медаљу је добио Ђорђе Стратимировић за јунаштво у одбрани Српске Војводине 1848. У пропратном писму Његош[6] га је питао: „Ово је лик Обилића, лик највећега јунака који се досад на земљи појавио. Каквим се знаком могу толико дичити српски родољупци-витезови колико овим?.[7]
Његош је Обилића медаљом одликовао и Стевана Книћанина, „зато што је обрадаво име војника Душанових и Карађорђевих“, према писму које је на Савиндан 1849. послао уз медаљу.[4]
Његош је Обилића медаљом одликовао и Анастаса Јовановићa, у знак захвалности, пошто је y свом бечком атељеу 1851. године израдио Његошев талботипски портрет, неколико месеци пред Његошеву смрт. Истом приликом, снимио је и перјанике из Његошев свите.[8]
После Његоша, књаз Данило I, је за хероје Црногорско-турског рата 1852—1853. увео свој нови орден, „За независност Црне Горе”.
Књаз Никола I Петровић је поново увео Медаљу „Милоша Обилића“, којом је одликовао више бораца Црногорско-турског рата 1862. године, као Митрофана Бана, у манастиру Морачи. [9] У Црногорско-турском рату 1876-78. био је обичај да се свакој црногорској чети доделе по две овакве медаље, које је владар предавао лично.[3] Французи Жорж Клемансо, Филип Петен и др. су од краља Николе одликовани овом медаљом [10].
У време црногорских владара, ова медаља се додељивала на посебан начин. Наиме, после битке, официр би подигао пред војском медаљу и узвикнуо: „Чија је"?![тражи се извор]
Референце
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 17. 10. 2010. г. Приступљено 09. 03. 2019.
- ^ а б Djilas 1966, стр. 158–59.
- ^ а б в г Радојевић 2013.
- ^ а б Дурковић-Јакшић 2000.
- ^ Милена Рашковић 1980, стр. 129.
- ^ Вукмировић & 18. 4. 2014.
- ^ Његош & 1848.
- ^ Маја Ђурић, 2013 & 326-327.
- ^ Кондић, Павле (2020). Светигора, бр. 286, октобар, Пастир Добри. Цетиње. стр. 16.
- ^ Шоћ, Петар (1929). Црна Гора за пробој Солунског фронта, стр. 12. Београд.
Литература
- Ацовић, Драгомир (2013). Слава и част: Одликовања међу Србима: Срби међу одликовањима. Београд: Службени гласник.
- Јовићевић, Милан (1968). „Црногорска одликовања”. Гласник цетињских музеја. 1: 149—170.
- Jovićević, Milan (1982). Crnogorska odlikovanja. Cetinje: Muzeji Cetinja.
- Jovićević, Milan (1998). Crnogorska odlikovanja i plakete. Cetinje: Izdavački centar.
- Romanoff, Dimitri (1980). The Orders, Medals and History of Montenegro (1. изд.). Copenhagen: Bent Carlsens.
- Djilas, Milovan (1966). Njegoš: Poet, Prince, Bishop. Translated by Michael B. Petrovich. New York: Harcourt, Brace & World. OCLC 263622545.
- Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска.
- Радојевић, Данило (1988). „О појави лика Милоша Обилића као митског јунака у свијести Црногораца” (PDF). Београд: Портал Монтенегрина. ISSN 1800-8046.
- Вукмировић, Ђ. (18. 4. 2014). „На Велики петак у Шајкашкој: Најлепша битка српске буне”. Београд: Вечерње Новости онлајн.
- Његош, Петар II Петровић (1848). „Изабрана писма (1830-1851)”. Пројекат Растко / Књижевност / Библиотека Његош.
- Рашковић, Милена (1980). „Анастас Јовановић – аутор прве српске медаље” (PDF). Годишњак. Београд: Музеј града Београда. XXVII. Приступљено 4. 9. 2014.
- Ђурић, Маја (2013). „Његош и почеци фотографије у Црној Гори” (PDF). Матица. Подгорица: Матица Црногорска. 55. ISSN 1450-9059. Приступљено 4. 9. 2014.