Митрофан Бан

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Митрофан Бан
Mitrofan Ban.jpg
Датум рођења(1841-03-15)15. март 1841.
Место рођењаГлавати (Грбаљ)
Аустроугарска
Датум смрти30. септембар 1920.(1920-09-30) (79 год.)
Место смртиЦетиње
Краљевина СХС
Митрополит црногорско-приморски
Године1885-1920
ПретходникВисарион Љубиша
НаследникГаврило Дожић
Предсједник Средишњег архијерејског сабора СПЦ
Године(1919-1920)
Администратор Захумско-рашке епархије
Године(1882-1908)

Митрофан Бан (Главати (Грбаљ), 15. март 1841Цетиње, 30. септембар 1920) је био митрополит Црне Горе, Брда и Приморја, од 1885. до 1920. године, а као предсједик Средишњег архијерејког сабора (1919-1920) учествовао је у спровођењу уједињења Српске православне цркве.[1][2]

Биографија[уреди]

Митрополит Митрофан Бан

Митрополит Митрофан је рођен 15. марта 1841. године као Марко Бан, од српских православних родитеља, оца Георгија и мајке Анастасије. Његово родно место Главати припадало је старој Грбаљској жупи, која се у то вријеме, заједно са читавом Боком которском, налазила у саставу Аустријске Далмације. Основну школу учио је у селу Врановићима, а потом и у Котору. Замонашио се 1865. године у српском православном манастиру Савини. Далматински спископ Стефан Кнежевић га је 27. јуна 1865. године рукоположио у чин ђакона, а 2. октобра 1866. године и у чин презвитера. За настојатеља манастира Подластве именован је 1867. године.[3][2]

Велика прекретница у његовом животу означена је преласком у Књажевину Црну Гору, где је 1869. године постављен за настојатеља манастира Мораче. Морачки игуман је постао 7. септембра 1870, а архимандрит 7. септембра 1877. године. У то вријеме веома се истакао у борби са Турцима. Иако родом није био из Црне Горе, стекао је велики углед међу Црногорцима, тако да је 1882. године постављен за администратора Епархије захумско-рашке, а након смрти митрополита Висариона Љубише (1884) постављен је и за администратора Црногорске митрополије. За митрополита Црне Горе, Брда и Приморја изабран је исте 1884. године, а пошто у Црној Гори у то вријеме није било ни једног архијереја упућен је у Русију, где је и хиротонисан, дана 18. априла 1885. године у Санкт Петербургу. По повратку у Црну Гору, задржао је и администрацију Захумско-рашке епархије, све до 1908. године, тако да је током пуне 23 године био једини владика у Црној Гори. Био је посланик у скупштини Књажевине и Краљевине Црне Горе. На његов предлог, књаз Никола Петровић-Његош је обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а истовријемено је објавио и посебан указ којим је именовао прве чланове тог црквено-управног тијела, на челу са митрополитом Митрофаном као предсједником. Поменути укази, који су се односили на проглашење закона о уређењу Духовног савјета и именовање његових чланова, објављени су у службеном листу "Глас Црногорца" од 1. јануара 1904. године.[4]

Почетком 1916. године, када је краљ Никола са дијелом државног и војог врха напустио Црну Гору, митрополит Митрофан је одлучио да остане у земљи. За вријеме аустроугарске окупације (1916-1918), настојао је да сачува свештенство и народ, те је стога заузео помирљив став према окупационим властима, што му је омогућило да посредством Црвеног крста Црне Горе развије хуманитарни рад у виду прибављања знатних средстава за помоћ угроженом народу. И поред његовог залагања, током окупације је пострадао знатан број свештеника, а опште стање цркве и народа у Црној Гори било је изузетно тешко.[5][6]

У раздобљу од 1918. до 1920. године одиграо је изузетно значајну улогу у васпостављању јединствене Српске православне цркве. Предсједавао је историјском сједницом Светог синода, која је одржана 16. (29.) децембра 1918. године на Цетињу, а на којој је донијета одлука о уједињењу Православне цркве у Црној Гори са Православном црквом у Србији, и осталим српским црквеним областима.[7] Такође је предсједавао и општом конференцијом свих српских епископа, која је засједала од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању је формиран и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејким сабором, а за његовог предсједника је изабран управо митрополит Митрофан (1919-1920). Умро је 30. септембра 1920. године на Цетињу и сахрањен је у порти Цетињског манастира.[8][2]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]


Претходник:
Висарион (Љубиша)
митрополит црногорско-приморски
18851920.

Наследник:
Гаврило (Дожић)