Димитрије Љотић

Датотека:Dimitrije.jpg

Димитрије Љотић

Др Димитрије Мита Љотић, српски политичар, министар Краљевине Југославије. Током Другог светског рата сарађивао је са немачком окупационом управом.

Биографија

Димитрије Љотић је рођен 12. августа 1891. године, од оца Владимира, који је био народни посланик у српском парламенту, председник општине Смедерево и генерални конзул Србије у Солуну, и мајке Љубице, која је била од рода кнеза Станоја из Зеока. Његови преци доселили су се у Србију из села Блаца (данашња грчка покрајина Македонија) у првој половини 19. века. Најстарији познати Димитријев предак звао се Ђорђе, по милошти Љота, а по чему је породица Љотић добила презиме. На формирање личности Димитрија Љотића, највише су утицали отац, хришћанство и војска. Као дечак, знао је Литургију напамет и желео је да постане свештеник, а касније и астроном. Сматрао је да у та два позива нема ничега противречног и желео је да их обједини.

Димитирје Љотић је основну школу завршио у Смедереву, где се уписао и у гимназију. Када се породица преселила у Солун, наставља школовање и с непуних 16 година успешно полаже матуру у Српској Солунској гимназији по одоберењу Министарства иностраних послова. После пубертета Љотићев религиозни став се знатно охладио. Томе је допринео и космополитски начин живота у Солуну. По повратку у Србију Димитрије уписује правни факултет у Београду, где му се, под утицајем Толстоја, поново враћа религиозни став, али у нешто измењеном облику. Постао је вегетаријанац и апстинент. Прихвативши Толстојеву идеју о религији `не противљења злу`, одлучио је, да ће, када дође време за војску, одбити да прими пушку и положи заклетву. Љотић је постао, у идеолошком смислу, толстојевски анархиста. Био је против државе, коју је сматрао „творцем свију зала“.

У Првом балканском рату 1912. Љотић, није ни позван у војску. Уместо тога, он је са дописником `Дејли телеграфа` (The Daily Telegraph), Бенетом Барлијем отишао у Бугарску. Касније, током рата, пријавио се у добровољце болничаре. Служба му је била у санаторијуму Врачар. Убрзо је дошао и Други балкански рат 1913. Љотић је сматрао да не треба, под маском толстојевизма, да бежи од опасности, пријавио се за болничара у колерична одељења и добио размештај у Ристовац, на старој српско-турској граници.

После рата, на инсистирање краља Петра, који је вероватно осећао неку врсту дуга према покојном Владимиру Љотићу, одлази на студије у Париз. Није успео да положи пријемни за агрономски факултет, па је сво време проведено тамо посветио музејима, библиотекама и црквама. На Љотића, који ни раније није био склон идеји демократије, боравак у Паризу утицао је, како он каже, да се `излечи, ако би био склон каквој слабости према, тзв. Великој француској револуцији`. Од тада је почео да верује како највеће историјске несреће и трагедије долазе од лоших влада и лажних појмова, који раширени у масама, делују као истине.

Јуна 1914. дошао је на одмор у Србију. Ту га затиче Први светски рат. Овога пута није било проблема са полагањем заклетве и узимањем пушке. У војсци је остао до демобилизације 17. јуна 1920. За време рата је унапређен у поручника и командира чете. По истеку рата, постављен је на железничку станицу Бакар (Хрватска) као командир, где је био све до демобилизације. Љотић је сматрао да су му искуства стечена у рату највреднија, вреднија од оних стечених Паризу.

Током службе у Бакру, упознао је своју будућу жену Ивку Мавринац, са којом се оженио 30. јуна 1920. у Смедереву где су се и настанили. Са њом је имао троје деце: Владу, Николу и Љубицу. Љотић је, каже, желео да се замонаши после војне службе, али му је женидба променила планове. После женидбе је полижио адвокатски испит у Београду. Поред адвокатуре, бавио се организовањем земљорадничких задруга.

Иако је тврдио да је за његове појмове партијска политика безначајна, Љотић је 1920. ушао у Народну радикалну странку странку и убрзо постао председник њене омладинске организације. Међутим, 1926. је напустио странку као дисидент, говорећи да су се преварили и он и странка, јер је он веровао да ће променити странку, а странка да ће променити њега. Краљев удар 6. јануара 1929. којим је распуштена скупштина и све странке, омогућио је Љотићу да напусти страначку политичку активност без неког формалног акта. После удара, краљ га је поставио за министра правде у влади Петра Живковића. 28. јуна 1931. Љотић подноси краљу нови нацрт Устава. Предлог устава предвиђао је да народ бира своје заступнике општим тајним гласањем, док би кандидатуре одређивали представници професионалних, сталешких, културних и хуманитарних организација. Краљ је одбацио овај предлог устава, те Љотић подноси оставку. Током опроштајне аудијенције 2. септембра 1931. краљ се сложио са Љотићевом идејом да отпочне рад на ширењу својих ставова, чије основе краљ иначе није усвојио, и замолио га да га извештава о резултату тог рада.

Након напуштања министарске функције Љотић се посветио окупљању истомишљеника. 1934 покренуо је лист Отаџбина, а 6. јануара 1935. године у Љубљани је створена организација Југословенски народни покрет Збор. За председника покрета избаран је Димитрије Љотић. Први потпредседник био је Јурај Коренић, лекар из Загреба. Други потпредседник Франк Кондоре, адвокат из Љубљане, а генерални секретар Велибор Јонић, професор из Београда. Збор је изашао на изборе (1935.) и добио 0,84 % гласова. Тренд лоших изборних резултата наставио се све до слома ројалистичке Југославије. Љотићев покрет није имао значајнијег успеха на изборима.

Идеологија

Политички дискурс Димитрија Љотића, заснован је на његовој филозофској позицији. Љотићева филозофија, која не претставља неку револуционарну творевину, изграђена је на његовом снажном, у појединим периодима живота готово фанатичном религиозном осећању и патријархалном васпитању. Прошла је свој еволутивни пут под утицајем Толстоја, Мораса и пре свега Паскала (Blaise Pascal). Љотићева филозофија има доста додирних тачака са конзарвативизмом. Едмунд Берк (1729-1797), који је најзначајни представник овог правца био је велики критичар Француске револуције. Љотићева филозофија се базира на органској мисли, којој је опозитна иднивидуалистичка мисао.

Љотић је сматрао је да је драма `савременог човечанства` у суштини драма ичгубљеног пута, и да је заснована на устоличењу индивидуалистичке мисли и њених деривата: демократије, капитализма, марксизма и атеизма. Француску револуцију видео је као највећу победу индивидуалистичке мисли, а као најопаснији облик индивидуалистичке мисли видео је марксизам. Зато је, током грађанског рата, знатан део својих активности усмерио на борбу против комунизма.

Индивидуалистичко становиште пориче неке битне особине заједница, тј. брака, породице (чија је основа брак) и нације (чија је основа породица). Љотић је са друге стране веровао да је добра и просперитетна заједница основа за напредак јединке, док је основа за напредак заједнице морал. Позната је његова идеја о триста морално беспрекорних људи који би управљали државом. С тога му је један од приоритета у политичком деловању био окупљање Људи. Најстроже критеријуме је имао пред крај живота, када је у неким писмима тврдио, да звог недовољне духовне величине многе треба искључити из Збора.

Уз то, његова основна идеја је била идеја Југословенства. Сматрао је да нема праве Југославије без Бугарске, ни просперитета јужнословенским народима без заједничке државе.

Значајан је и Љотићев став према Јеврејима, иако ништа од тог става није ушло у званични програм Збора. Љотић је у суштини био јудеофобичан и циониста. Он је веровао у аутентичност “Протокола сионских мудраца” и постојање јеврејског плана о владању светом. Иако је у Збору било чланова са изражено антисемитским ставом, нпр. генерални секретар Милорад Мојић који је превео Протокол сионских мудраца, и због тога био осуђен, написао је у брошури штампаној у Београду 1941. да се “јеврејство мора брзо и енергично ликвидирати, јер у противном случају неминовна је пропаст хришћанске цивилизације и хришћанског света”, Љотићев став се значајно разликовао од њихових. Говорио је да не треба да се разбијају јеврејске главе, него јеврејски планови. На Љотићев став према Јеврејима има и интелектуалних утицаја, пре свега Мораса. Утицајни су били и економски мотиви. Ту се мисли на искуства из доба Љотићевог рада на организовању задруга, а у вези са монополима у неким пољопривредним делатностима, које су добрим делом држали Јевреји.

После пораза 1941. и распада Југославије, Љотићева духовност и мистицизам су све израженији. Желео да да Збору нову идеолошку суштину, засновану на православним начелима. У том духу су његова тадашња обраћања на радију и писма.

Други светски рат, распад Југославије и грађански рат

Након напада на Југославију Љотић се у складу са својим ратним распоредом јавља на дужност у бјељинску касарну. Истовремено наредио је и осталим члановима Збора да поступе исто. Након капитулације Југославије Љотић се враћа у Смедерево. Oдазвао се позиву нацистичких окупацијских власти које су покренуле иницијативу за стварање цивилних власти (тзв. Комесарска управа) у окупираној Србији. Активно је учествовао у преговорима с њемачким властима и постизању споразума с истима. Но, одбио је ући у владу (за њега је било предвиђено мјесто министра привреде), али су зато уз његово одобрење ушла два члана Збора. Међутим, 5. јуна 1941., након што је експлодирало складиште муниције у смедеревској тврђави, постављен је за ванредног повериоца за обнову Смедерева. Након пада Комесарске управе утемељена је цивилна влада на челу с Миланом Недићем, а којег је на то мјесто предложио управо Димитрије Љотић. И у ову владу су ушла два члана Збора. Један од њих двојице - Михаило Олћан предложио је формирање Српске добровољачке команде тј. јединица које би се бориле против партизана. Те јединице наоружале су њемачке власти. Дана 22. новембра 1941. Српска добровољачка команда, жандармерија и четници Косте Пећанца стављену су под јединствено заповједништво под заједничким именом Шумадијски корпус. Тај корпус потпадао је под заповједништво 113. њемачке дивизије и као такав учествовао је у борбама против партизана.

Први односи између Димитрија Љотића и Драгољуба Михаиловића успостаљвени су у љето 1941. године. Тада је договорено да Љотић осигурава Михаиловићевим четницима храну, одјећу и оружје. Уз мање прекиде та сарадња је настављена током цијелог рата. Пред крај рата притиснути напредовањем партизанских снага љотићевци и сам Димитрије Љотић повлаче се у Словенију. Ту Љотић успоставља сарадњу са заповједником словеначких квинслиншких јединица Лавом Рупником (Бела гарда). Ускоро се овом савезу нашао и Лички четнички корпус под заповједништвом Добросава Јевђевића те неколико одреда словеначких четника - Плаве гарде.

Смрт

Дана 22. априла 1945. Димитрије Љотић добио је телеграм од Момчила Ђујића да се патријарх Гаврило и епископ Николај желе састати с њим. Љотић је на пут кренуо 23. априла. Возач аутомобила Ратко Живадиновић имао је веома лош вид (диоптрија - 11). Када је сумрак већ пао и мало тога се на путу видјело, зауставила их је једна словеначка војна патрола у Ајдовшчини. Ту су били упозорени како није пожељно наставити даље јер је остатак терена под контролом партизана. Но, Љотић је устрајао на томе да се пут настави. Ни десетак минута након тога аутомобил је ударио у мост који је до пола био срушен те се откотрљао у провалију. Димитрије Љотић погинуо је на лицу мјеста. Сутрадан ујутро тијело Димитрија Љотића пребачено је у Горицу гдје је обављена сахрана. Први вијенац који је положен на његов гроб био је вијенац Драгољуба Михаиловића.

Спољашње везе

• (језик: српски) [1]