Момчило Ђујић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Момчило Ђујић
Djujic M..jpg
Момчило Ђујић
Надимак Поп Ватра
Датум рођења (1907-02-27)27. фебруар 1907.
Место рођења Книн
Аустроугарска
Датум смрти 11. септембар 1999.(1999-09-11) (92 год.)
Место смрти Сан Дијего
САД
Године службе 1941—1945.
Јединица 18. корпус италијанске краљевске војске - МВАЦ одред „Динара“ Динарска четничка дивизија
Каснији рад Председник Покрета српских четника Равне Горе

Момчило Р. Ђујић (27. фебруара 190711. септембра 1999) рођен је у селу Ковачић (заселак Топоље) код Книна. Основну школу је завршио у Книну, а богословију у Сремским Карловцима. Као млад богослов објавио је збирку песама „Емилијаде“ (Српска манастирска штампарија Сремски Карловци, 1931. године).

Владика далматински Иринеј га је рукоположио 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмица код Книна. Ђујић се у првим данима усташког злочина над Србима у околини Книна ставља на чело покрета отпора и формира Динарску четничку дивизију која је до краја рата штитила Србе на тромеђи Лике, Босне и Далмације од усташког терора. На Видовдан 1942. године Момчило Ђујић указом краља Петра добија високо признање српског четничког војводе. Ђујић је током највећег дела рата сарађивао са Италијанима и Немцима. Године 1945. са Ђујићем је у емиграцију стигло око 12.000 бораца Динарске дивизије.[тражи се извор] Његове снаге су се касније стопиле са другим колаборационистичким одредима који су се повукле према западу и стављене под команду Вишег СС и полицијског вође Одила Глобочника у оперативној зони Јадранско приморје. У Чикагу је 1948. године формиран покрет „Равна гора“, чији је Ђујић био доживотни председник. Покрет је помагао Србе у Книну и околини за време рата у Републици Српској Крајини, а био је и покретач многих акција међу српским исељеницима у иностранству, где је тако изграђено више од 100 православних храмова.

Од стране СФР Југославије и Републике Хрватске био је тражен због оптужби за ратне злочине, али до екстрадиције није дошло.

Биографија[уреди]

Ђујићи су старином из Босне, где су се доселили са подручја садашње Црне Горе (Ђујићи припадају племену Братоножићи), а населили су се близу Книна, у селу Ковачић, уз извор реке Крке.[тражи се извор] Раде и Љубица Ђујић имали су првенца Момчила а потом још две ћерке и два сина.

Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године. Своје име је добио по лику из јуначких песама.

Ниже разреде гимназије похађао је у Книну, а више у Шибенику. Није матурирао; после седмог разреда отишао је у Сремске Карловце, у богословију. Након завршетка школовања, владика далматински Иринеј га је хиротонисао (рукоположио у свештеника) 1933. године и доделио му парохију у селу Стрмици код Книна. Пре ступања у парохију, оженио се Зорком Добријевић, ћерком угледног трговца. Имали су троје деце: сина Синишу и близанце Радомира и Радојку.

Млади свештеник се показао као добар духовни радник у парохији па се брзо прочуо у околини Книна. Добар глас стекао је после градње зграде народног дома Петар Мркоњић од новца који је добио од државе и од парохијана. Прочуо се још више током 1936. године када је, уз знатну помоћ мештана, са једног извора, удаљеног од насеља око три километра, спровео цевима воду до сеоских кућа.

У Стрмици, у свим јавним сеоским пословима учествовао је и свештеник Ђујић. Био је веома умешан, уз то један од малобројних школованих људи. Средином тридесетих година углед стрмичког свештеника прерастао је у мисију једног сеоског духовника.

У политички веома бурним временима Краљевине Југославије, на Тромеђи су стигли и одјеци сукоба националних партија и странака, њихових подела и свађа. У тим збивањима и свештеник Ђујић нашао је простора за себе. Он је створио прву организацију четничког удружења за личко-далматинско-босанскокрајинску Тромеђу. Четничке амблеме из Београда у Книн донио је жандармеријски генерал Љубо Новаковић испуњавајући тако жељу старог четничког војводе Косте Милановића-Пећанца.

Момчило Ђујић је, 9. јануара 1935. године, своју нову униформу украсио четничким амблемима. Тако је у Книн и Крајину стигло име четничко после више од 60 година, од времена кад су на Тромеђу четовали и ратовали војвода Голуб Бабић и Петар Мркоњић, који је, у ствари, био кнежевић Петар Карађорђевић.

Краће време свештеник из Стрмице залагао се за левичарске идеје. Тих месеци неки комунисти или њихови симпатизери, Ђујићеви идеолошки противници, оптуживали су Ђујића да је обична италијанска шпијунчина.

Комунисти су га нападали и због његове улоге у штрајку радника на изградњи железничке пруге Книн-Бихаћ. Тада је штрајкаче, и њиховој борби за зараде, лично предводио. Међутим, тај штрајк је био згодна прилика за Ђујића да кроз своје говоре прекори власти због лоше, антирадничке и антиправославне политике. Због тих говора против државе и власти ондашњи котарски судија кажњава Ђујића са 10 дана затвора.

Други светски рат[уреди]

Неколико недеља након оснивања НДХ и почетка усташког прогона Срба, Ђујић се крајем маја 1941. склонио у село Кистање које су po Римском уговору окупирали Италијани.[1]. У Кистањама су се у исто време нашли Никола Новаковић, предратни министар и Стево Рађеновић, бивши посланик ЈРЗ из Срба. Ускоро су уследили први додири с италијанским окупационим властима. Италијани су само неколико месеци пошто су на власт довели усташе, заокренули своју политику против интереса НДХ.

Када је у јулу 1941. српско становништво Книнске крајине дигло устанак против НДХ, Ђујић се из Кистања вратио у Стрмицу[2], где води народ у борбу против усташа.

Међу устаницима је убрзо дошло до поделе на две фракције - једна, којом је све више доминирала Комунистичка партија Хрватске, која је водила борбу против окупатора и њихових слугу; друга, којом је доминирао Ђујић и његови истомишљеници, сматрао је да устаници треба да се боре једино против НДХ, па и Хрвата уопште, али не и против Италијана. Према свједочењима италијанског генерала Ђованија Експозита која је описао у својој књизи „Трст и њогова одисеја“, Срби су прилазили Италијанима из очаја, односно да би се тиме спасили од усташких покоља.

У то време Ђујић сматра да деловање Комунистичке партије Хрватске представља велику опасност за православно становништво тих крајева. На састанку са Италијанима у селу Пађене 26. августа 1941. Ђујић и други српски прваци су склопили споразум о сарадњи. [3][2] Одговор комуниста на овај састанак је било заседање делегата народноослободилачких герилских одреда за Босну и Лику којим је председавао Марко Орешковић, а по неким подацима присуствовао му је и сам Ђујић, иако је његов став о непружању отпора Италијанима био познат.

Служење Италији[уреди]

Момчило Ђујић са италијанским официром

Процес поларизације устаничких снага на тромеђи Босне, Лике и Далмације, убрзан је и доласком старог четничког вође Илије Трифуновића Бирчанина у Сплит.

Када су Италијани покренули контраофанзиву, Ђујић, Брковић и Богуновић нису пружили отпор Италијанима. Због тога је настало осипање међу герилцима[а], тако да су били присиљени да се повуку и они који су били спремни на отпор. Италијанске су снаге, које су кренуле из Книна 9. септембра ујутро, већ сутрадан после подне без борбе заузеле Босанско Грахово.

У команди дивизије »Сасари« у Книну 29. октобра 1941. године Ђујић с Италијанима потписао споразум о организовању четничких јединица. Основан је пук »Петар Мркоњић« на челу с Брковићем и Ђујићем, који је обухватао подручје Голубића, Плавна, Стрмице, Книнског поља и Ковачића.[2] Због тога организује народни збор у Црним Потоцима у новембру 1941. када се оснива Динарска четничка дивизија. Ђујић, који је већ био командант пука "Петар Мркоњић", бива изабран за команданта дивизије, а за његовог помоћника је изабран командант пука "Гаврило Принцип", Бранко Богуновић, на чији предлог је Ђујић и изабран за команданта.

Ђујић са Италијанима 1942/43.

Пукови у северној Далмацији основани су на територијалном принципу, главна задатак им је била одбрана села, али се такође рачунало с могућношћу њихово упућивањег у друге крајеве. Стварање тих јединица је показивало и амбиције појединих четничких руководилаца, заинтересованих да организују властите одреде и ставе их под своју команду како би учврстиле властите позиције и јачао особни утицај. Због тога је долазило до сукоба између водећих четника.[2]

Југословенска војска у отаџбини (ЈВуО) је јануара 1942. преко Илије Трифуновића Бирчанина ступила у контакт с Ђујићем, те његове јединице формално преузела у своје редове. Бирчанина су признавали сви прочетнички команданти на тим подручјима, али он је само деломично успио у покушају да неке од команданата замени људима које је именовао Михаиловић. Иако је био лојалан Михаиловићу, Ђујић је одбио је да преда дужност команданта Динарске дивизије мајору бивше Југословенске војске Бошко РашетаБошку Рашети, већ га је уместо тога именовао прво својим замеником, а касније инспектором својих јединица.[4] 1942, Врховна команда ЈВуО, тј. њен командант Драгољуб-Дража М. Михаиловић, а на претходни предлог Илије Трифуновића-Бирчанина, додељује због храбрости и ратних заслуга Момчилу Р. Ђујићу и Бранку И. Богуновићу почасна звања четничких војвода. Дража Михаиловић је у штаб Динарске дивизије упутио капетана Радована Иванишевића. Ђујић није подносио Иванишевићево мешање у његов рад, а још више му је сметало што је Иванишевић проглашен војводом динарским, иако пре тога Динару видео није.[5] Исто тако, када је званично основана Динарска дивизија, Ђујић није прихватио италијански предлог да на чело те јединице буде постављен професионални војник, мајор бивше Југословенске војске, Бошко Рашета, већ је сам преузео дужност на себе. Још раније, Ђујићево ривалство са Брковићем је довело до тога да га Ђујић истисне са места команданта пука Петар Мркоњић.

У исто време Ђујићеве јединице су ушле у званичан састав италијанске војске као Добровољачка антикомунистичка милиција и водиле жестоке борбе против партизана. Војвода Момчило Ђујић је са својим људством прихватио такозвану „легализацију“ четника, то јест стављање својих јединица у састав и под команду италијанске окупаторске војске. Италијани су у бившој Југославији основали посебне јединице састављене од Словенаца, Хрвата, Срба и Муслимана под називом -Добровољачка антикомунистичка милиција. У њен састав су ушли и четници под командом Момчила Ђујића, у састав 18. корпуса Италијанске војске, као МВАЦ одред „Динара“. Бирчанин је дуго био лошег здравља и умро је у фебруару 1943. Његови главни помоћници Јевђевић, Ђујић, Баћовић и Радован Иванишевић обећали су Италијанима да ће наставити с Бирчаниновом полиитиком тесне колаборације и наставити са борбом против партизана.[6] Ђујић је 10. априла, примивши од Италијана обавезу да буде »први појас осигурања« пруге Книн—Грачац, прикупио код Тишковца око 220 четника.[7]

С Динарском дивизијом учествовао је у низу акција против партизана. Под његовим заповедништвом су четници починили одређене злочине над хрватским становништвом и оним Србима који су се наклонили НОБ-у. Крајем 1942. и почетком 1943. четници су починили масакре по селима Гата, Тугаре, Числа, Горњи Долац, Звечање, Дугопоље, Штиково, Маовице, Отавице, Виналић, Кијево и Гарјак. 20. априла 1943. Ђујић је оставио без заштите читаво српско село Кањане у Далмацији, због тога што као четници нису извршавали наређења, устврдивши да они »нису прави Срби већ нека врста Хрвата православне вере«. Наком смрти Трифуновића-Бирчанина у фебруару 1943, Ђујић, Петар Баћовић, Доброслав Јевђевић и Радован Иванишевић су обећали Италијанима да ће наставити његову политику блиске колаборације против партизана.[6] Ђујићеве чете у Далмацији и западој Босни Италијани ће користити скоро до тренутка своје капитулације септембра 1943, мада је један италијански извештај из априла 1943. закључио да Ђујићеви четници способни за мало више од обичних пљачки.[8]

Успостављање сарадње са Немачком[уреди]

Предвидевши капитулацију Италије 1943. године, немачка команда је, у оквиру плана Ахзе, упутила у Далмацију 114. ловачку дивизију. Ова формација је пробојом из Бихаћа, савладавши отпор делова Шесте личке дивизије НОВЈ ушла у Книн 25. августа 1943. Капитулацијом фашистичке Италије објављеном 8. септембра 1943, Добровољачка антикомунистичка милиција је престала да постоји, а Ђујић је изгубио важног савезника. Неки Ђујићеви четници су побегли у планине или су се придружили све јачим партизанима, али је неколико хиљада одмах почело да сарађује са Немцима.[9] Немачка висока команда је веровала да је неопходно неутралисати четничке одреде и 23. септембра наредила 113. пешадијској дивизији да ухапси Ђујића. Овоме су се супротставили немачки официри на терену, јер су сматрали да им четници могу добро послужити против партизана.[10]

Четнички лидери, међу којима и Ђујић, током јесени 1943. успоставили су контакте и сарадњу са немачким снагама. За разлику од Италијана, који су га снажно подржавали, Немци су били свесни Ђујићеве моћи и ограничили су његове активности на заштиту пруге између Книна и Сплита од партизанских саботажа. Немци су Ђујићеве трупе користили тако што су их укључивали у своје нападне групе (као у операцијама Цитен и Реселшпрунг), и за обавештајне и ударе у партизанској позадини (Напад на партизанску болницу у Крчани). У хроници немачке 373. легионарске дивизије капетан Ретих описао је различите начине употребе разних четничких група које су све припадале Ђујићевој Динарској дивизији, приликом задатка обезбеђивања комуникације Книн - Бихаћ од партизана[11]:

„"Ја сам," извештава капетан Ретих, командант Првог батаљона 383. пука, „укључио две четничке групе од 800 људи укупно, које припадају двама различитим усмерењима и између себе су заклети непријатељи. Један батаљон водио је Терзић, бивши активни југословенски официр, а другу Марић, дивљи и једноставни сељак, прави тип народног вође. Али, док је овај примао наређења само од немачког Вермахта, Терзић се потчињавао само војводи у Книну и примао инструкције одатле." (нем. „Ich habe", berichtet der Batl.-Führer I./383, Hptm. Rettich, „2 Cetnikgruppen von zusammen 800 Mann unterstellt, die aber zwei verschiedenen Richtungen angehören und sich spinnefeind sind. Das eine Batl. führt Tersić, ein ehemaliger aktiver jugoslawischer Offizier, das andere Marie, ein wilder, unkomplizierter Bauernbursche, der echte Typ eines Volksführers. Aber während dieser nur von der deutschen Wehrmacht Befehle annimmt, unterstellt sich Tersić dem Wojwoden in Knin und erhält von dort seine Weisungen.)”

Улажењем у колаборацију преко мере, Ђујић је сметао Дражи Михаиловићу, који је септембра 1943. затхевао од њега да престане са колаборацијом. Михаиловић је био незадовољан и односом Ђујића према официрима које му је упућивала Врховна команда, од којих су неки били и ликвидирани.[12] Ипак, Немци су 21. новембра 1943. ухватили Михаиловићеву поруку Ђујићу са инструкцијом да сарађује с немачким снагама, а за себе самога рекао је да „то не може због јавног мишљења“.[13] Свестан свог све слабијег положаја, Ђујић је почео да ојачава директне везе са покретом Збор Димитрија Љотића.[14]

Снаге Момчила Ђујића играле су значајну улогу током првог дела Книнске операције у саставу немачких снага. Том приликом исказао је лојалност Трећем рајху, што се види из његовог писма генералу Густаву Фену, команданту 15. немачког корпуса: "„Четничка команда са свим својим оружаним снагама од месеца септембра прошле године ради и сарађује са Немачком војском у овим крајевима искрено и лојално. Ово су нам налагали наши заједнички интереси"

Лојалност Ђујића немачком окупатору је и раније доказивана, а његова „Динарска“ дивизија је била саставни део заштите намачке позадине и крила како се наводи у извештају 15. корпуса команди 2. оклопне армије Вермахта: "У вези горњег јављамо: А) Борбено садејство са четничким групама дуж главне саобраћајнице Бихаћ - Грачац - Книн - Дрниш - Шибеник састоји се у томе што су четници окупљени у посебним упориштима уз ослонац на немачке трупе. Четничке вође примају налоге и упутства о вршењу задатака обезбеђења и извиђања од заповедника немачких упоришта.[15]

Тако су четници под командом Ђујића задржали основну намену коју су имали у саставу Добровољачке антикомунистичке милиције: обезбеђивање позадине и бокова окупаторских јединица, субординација са јединицама Вермахта, потчињеност официрима Вермахта и упади на ослобођену територију. Ђујић је сарађивао са 15. корпусом до пораза код Книна 1944.

Повлачење и предаја[уреди]

До краја 1944. године, због партизанских победа и све веће деморализације својих трупа, Ђујић се обратио Немцима да дозволе четницима да се повуку у Словенију. Када су немачки предстанвици у Загребу одбили, Љотић, сада у бегу у Словенији, је отпутовао у Беч и издејствовао одобрење од Хермана Нојбахера.[16][17] Првих дана децембра 1944. године надмоћније ослободилачке партизанске снаге опкољавају Ђујићеве четнике. У зору, 3. децембра, после тешких борби током книнске операције Ђујић, уз сагласност збора команданата, доноси одлуку о пробоју према Лици.

Извештај „Динарске“ четничке дивизије команди штаба 15. корпуса Вермахта 1. децембра 1944. године за време Книнске операције:

Четничка команда са свим својим оружаним снагама од месеца септембра прошле године ради и сарађује са Немачком војском у овим крајевима искрено и лојално. Ово су нам налагали наши заједнички интереси у борби противу заједничког непријатеља. Ова се сарадња продужила све до данас. Када је пре скоро месеца дана отпочела велика партизанска офанзива на Книн и када су четници изгубили један већи део територије четници су увидели да је више овде њихова борба узалудна јер да ће ипак морати једног дана напустити ову територију. То је од стране представника ове команде мајора Мијовића тачно речено Команданту Немачког Корпуса у Книну. Са стране господина генерала команданта Корпуса је изражена жеља да не треба да се растављамо него да до краја заједнички поделимо судбину па шта нам буде. [18]

Кад су четници под командом Ђујића у последњој фази Книнске операције напустили немачки фронт код Книна, у хроници 373. дивизије је записано[19]:

„До осетног слабљења фронта код Книна дошло је кад је 6-7.000 људи јака четничка група вођена од попа Момчила пешачким маршем пребачена у област Карловца. Разлог који је ово изазвао је непријатељство са усташама, па је решено да се формира један четнички корпус у области Љубљане. Маршевски покрет био је помогнут од стране 373. дивизије колико год је то било могуће. (нем. Eine empfindliche Schwächung des Frontabschnittes bei Knin trat dadurch ein, daß eine bisher nordwestlich der Stadt gestandene, etwa 6—7000 Mann starke, von dem Popen Momčilo geführte Cetnikgruppe im Fußmarsch in die Gegend von Karlovac verlegt wurde. Der Grund des Abzuges war Verfeindung mit der Ustascha, auch hieß es, daß im Raum von Laibach ein Cetnikkorps aufgestellt würde. Die Marschbewegung wurde so gut als möglich von der 373. Div. unterstützt.)”

Војвода Ђујић у Трсту 1945. са Костом Мушицким и љотићевцима.

У бици код села Пађене Динарска четничка дивизија пробија обруч, одлази у Лику и Бихаћ. Ђујић је тада затражио писмену гаранцију од Анте Паелића да се његови четници могу повући у Словенију. Милан Недић и Љотић су такође апеловали на Нојбахера да осигура Павелићеву сарадњу, а за безбедан пролаз Ђујићевих трупа заложио се и словеначки колборациониста, генерал Леон Рупник.[20] Павелић је 21. децембра издао наређење оружаним снагама НДХ да се дозвволи безуслован слободан пролаз Ђујићевим четницима.[21] Међутим, коридор који је понудио Павелић није био безбедан због сталних партизанских напада, па је Ђујић изабрао други пут до Истре. Када су стигли у Словенију, Ђујићеве снаге су се придружиле Јевђевићевим четницима, Љотићевим добровољцима и Недићевим Српским ударним корпусом у једну силу под командом вишег СС и полицијског вође Одила Глобочника у оперативној зони Јадранско приморје.[22] Ту су учествовали у немачким операцијама Рибецал III (нем. Rübezahl III) и Фрилингсанфанг (нем. Frühlingsanfang) током фебруара, марта и априла 1945. против словеначког Деветог корпуса НОВЈ.

Првог маја 1945. године Ђујићеви четници напуштају Словенију и одлазе у Италију где их западни савезници разоружавају.

Исељеништво[уреди]

Момчило Ђујић у Канади 1991.

Како је преживео Други светски рат, Американци су му дали у посед земљиште близу Чикага које се назива Либертивил. Ту се доселио заједно са својим официрима.

Ђујић на неко време прелази у илегалу пошто су југословенске власти тражиле његово изручење. После неколико година четници у емиграцији се консолидују и оснивају своја удружења. Момчило Ђујић био је на челу највеће четничке организације, Покрета српских четника Равне горе, од њеног оснивања 1957. године. Истовремено, уређивао је гласило покрета, лист „Србија“.

Покретач је многих акција међу српским исељеницима у иностранству којима је изграђено више од 100 православних храмова. На Видовдан 1989. године, Момчило Ђујић је Војислава Шешеља због „нарочитих заслуга у борби за српски национални интерес“ произвео у чин српског четничког војводе.[23] Ђујић је ову одлуку повукао 1998, када је Шешељ поново формирао владу са Социјалистичком партијом Србије. Момчило Ђујић је умро 11. септембра 1999. године у 92. години живота.

Напомене[уреди]

  1. Устаници су себе у почетку називали герилцима, а тек касније је назив герилац замењен називом партизан. Усташе су због пропаганде све устанике називале четницима.

Референце[уреди]

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]