Диана Будисављевић — разлика између измена

С Википедије, слободне енциклопедије
Интерактиван преглед историје
← Старија изменаНовија измена →
Садржај обрисан Садржај додат
ВизуелноВикитекст
Нема описа измене
Нема описа измене
Ред 48: Ред 48:
== Дневник ==
== Дневник ==


„Дневник Дијане Будисављевић“, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примјерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила дјеца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ. Дневник је објављен 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, сачињен од 388 преведних записа са њемачког. Од тада је започело значајније историографско интересовање за њене подвиге.<ref>{{cite web|title=Орден Царице Милице СПЦ за Диану Будисављевић|url=http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/129171/Orden-Carice-Milice-SPC-za-Dianu-Budisavljevic|work=vesti-online.com|publisher=Вести онлајн|accessdate=18. 10. 2013.|author=Срна| date = 7. 04. 2011.}}</ref> Снимљен је филм „Дневник Дијане Будисављевић“.<ref>[https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2019&mm=07&dd=08&nav_category=1864&nav_id=1564002 У Загребу представљен „Дневник Диане Будисављевић” (Б92, 8. јул 2019)]</ref>
„Дневник Дијане Будисављевић“, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примјерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила дјеца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ. Дневник је објављен 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, сачињен од 388 преведних записа са њемачког. Од тада је започело значајније историографско интересовање за њене подвиге.<ref>{{cite web|title=Орден Царице Милице СПЦ за Диану Будисављевић|url=http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/129171/Orden-Carice-Milice-SPC-za-Dianu-Budisavljevic|work=vesti-online.com|publisher=Вести онлајн|accessdate=18. 10. 2013.|author=Срна| date = 7. 04. 2011.}}</ref> Снимљен је филм „Дневник Дијане Будисављевић“.<ref>[https://www.b92.net/kultura/vesti.php?yyyy=2019&mm=07&dd=08&nav_category=1864&nav_id=1564002 У Загребу представљен „Дневник Диане Будисављевић” (Б92, 8. јул 2019)]</ref> Филм је био апсолутни победник 66. [[Филмски фестивал у Пули|Пулског филмског фестивала]] 2019. године.<ref>{{cite news |title=„Дневник Диане Будисављевић” победник Пулског фестивала |url=http://www.politika.rs/scc/clanak/434058/Dnevnik-Diane-Budisavljevic-pobednik-Pulskog-festivala |accessdate=21. 7. 2019 |work=Политика |date=20. 7. 2019.}}</ref>


Цитат из дневника Дијане Будисављевић:
Цитат из дневника Дијане Будисављевић:

Верзија на датум 21. јул 2019. у 11:48

Дијана Будисављевић
Дијана Будисављевић.
Датум рођења(1891-01-15)15. јануар 1891.
Место рођењаИнзбрук,  Аустроугарска
Датум смрти20. август 1978.(1978-08-20) (87 год.)
Место смртиИнзбрук,  Аустрија

Дијана Будисављевић дјевојачко презиме Обексер[1] (њем. Obexer; Инзбрук, 15. јануар 1891 — Инзбрук, 20. август 1978[2]) је хуманитарка аустријског поријекла која је током Другог свјетског рата спасила 15.336 дјеце из усташких логора смрти у Независној Држави Хрватској.[3] Дјеца коју је покушавала да спасе, су била углавном српска са Кордуна, Козаре, хрватских и босанских села.[1] Ова акција је била једна од најтежих и по броју спасених најобимнијих хуманитарних акција везаних за концентрационе логоре у Другом свјетском рату. Умрло је 3.254 дјеце, током спасавања или одмах по напуштању логора, исцрпљено тортуром, глађу и болешћу, док је више од 12.000 избављене деце преживело рат.[3]

Била је удата за хирурга Јулија Будисављевића, шефа хируршке клинике Медицинског факултета у Загребу.[1] Он је био један од малобројних загребачких Срба поштеђених убијања, протјеривања или пљачке имовине за вријеме НДХ.

Да би сачувала податке о дјеци коју је збрињавала током рата, водила је картотеку о њима, с надом да би једнога дана могла бити враћена својим биолошким породицама.[4]

Имала је подршку уског круга људи, сви који су се бавили спашавањем дјеце из логора ризиковали су сопствене животе.[4]

Смјештај спасених

Родна кућа Дијане Будисављевић у Инсбруку

Према дневнику који је водила за вријеме рата, рад на помоћи и спасавању српских жена и дјеце из логора је започела у другој половини октобра 1941. када је сазнала за велику акцију помоћи коју је Јеврејска општина у Загребу организовала за своје заточене чланове. Према истом дневнику, њена иницијатива у првом тренутку није наишла на прави одзив, посебно из страха од одмазде, али се то касније промијенило. И поред многобројних тешкоћа на које је наилазила, успијевала је да пронађе људе који су чинили што је било у њиховој моћи да прикупљена помоћ стигне у праве руке[5]

Спасена дјеца су била смјештена на разне начине. Дио њих је био смјештен по разним хрватским породицама, дио по објектима католичке цркве, а дио по објектима који су били мало бољи од концентрационих логора из којих су спасена. Због опструкције и отвореног негодовања власти НДХ, храна и смјештај су добрим дијелом обезбијеђени приватним добровољним прилозима грађана. Интересантно је да је Павелић дозвољавао да Загрепчани удомљавају логорашку децу само под условом да буду васпитана у хрватском и усташком духу, чиме би се затро сваки траг о њиховом поријеклу. Многа дјеца одрасла су са промијењеним идентитетом и никада нису сазнала истину о свом поријеклу, вјери или идентитету. Још у самом логору дјецу су преоблачили у усташке униформе.[2]

Да би помогла српској дјеци и сама је пуно ризиковала. Обилазећи логоре заразила се болестима које су харале и убијале малишане. Прележала је тифус и доживјела три нервна слома. У раду је имала и сараднике као што су професор Камило Бреслер, тада запослен у Министарству социјалног старања НДХ, сестра Црвеног крста Драгица Хабазин, архитекта Марко Видаковић, Јана Кох, Татјана Маринић.[6]

Часопис Арена из Загреба је низ година водио акцију за повезивање сада већ одраслих људи са својим породицама.

Одузимање картотеке

Крајем маја 1945. два агента ОЗНЕ односе албуме са фотографијама дјеце. По налогу Министарства социјалне политике Хрватске 28. маја 1945. од Дијане Будисављевић је узета и цјелокупна картотека дјеце, иако није била завршена идентификација и репатријација.[5]

Поводом тога је изјавила: „Казала сам да ако морам картотеку предати, онда ћу му дати све. Кажем му да сам очајно увријеђена. Предајем картотеку, биљежнице за налажење непознате дјеце, регистар за фотографије и биљежницу с пописом особних ознака на дјеци”.[5]

Одузимањем документације Дијани Будисављевић и њеној сарадници госпођи Џакули онемогућено је да даље раде на идентификацији великог броја дјеце. „Знали смо да ће сада многе мајке узалуд тражити своју дјецу. Страшно растајање у логорима, дугогодишња чежња за њима на раду у Њемачкој, а сада неће наћи своје најдраже”.[6] Њена понуда да својим радом помогне на идентификацији дјеце, у Министарству није прихваћена.

Послије рата

Послије Другог светског рата вратила се да живи повучена и заборављена у Инзбрук.[7] Више није говорила о свом раду за вријеме рата и до смрти се није опоравила од посљедица обиласка логора.[6]

Међу спасеном дјецом био је и др Милутин Вучковац, члан Сената Републике Српске.[8]

Дневник

„Дневник Дијане Будисављевић“, оригинално написан на њемачком, издат је у само 700 примјерака. Покрива период од 23. октобра 1941. до 13. августа 1945. На хрватском је издат у Загребу 2003, под именом „Дневник Диане Будисављевић 1941–1945“, приредила за штампу Силвија Сзабо, Хрватски државни архив, Спомен-подручје Јасеновац. У њему је описивала ситуацију, услове у којима су се налазила дјеца логораши, њихова мучења, страдања и умирања, стрепњу за њих, за себе, као и сусрете и разговоре са некима од највећих ратних злочинаца, одговорних за геноцид у НДХ. Дневник је објављен 2003. године у Загребу „Дневник Диане Будисављевић 1941-1945“, сачињен од 388 преведних записа са њемачког. Од тада је започело значајније историографско интересовање за њене подвиге.[9] Снимљен је филм „Дневник Дијане Будисављевић“.[10] Филм је био апсолутни победник 66. Пулског филмског фестивала 2019. године.[11]

Цитат из дневника Дијане Будисављевић:


Надбискуп Степинац и Дијана Будисављевић

Дијана није имала позитивно мишљење о тадашњем духовном поглавару католичких Хрвата надбискупу Алојзију Степинцу. Од њега је неколико пута тражила помоћ у спасавања српске дјеце из усташких концентрационих логора. О тим сусретима је записала [13] :

3.12.1941. Мој први пријем код надбискупа др. Степинца. И тамо је резултат разговора био потпуно негативан. Надбиксуп ми је рекао да нема никаквог утјецаја на владу, тамо да ништа не може исходити. Спреман је заузети се за ствар, али унапријед зна да не може ништа постићи... Друга аудијенција код надбискупа... Надбискуп је врло суздржан. Не жели се заинтересирати. Каже да нема никаквог уплива на владу. Испричао ми је да је због стана једне Жидовке био код неког министра. Тај му је обећао да ће жена моћи остати у стану, а сад ју се успркос томе намјерава из стана избацити. Кажем да сам дошла тражити да спаси један народ, а он ми прича о неком стану. Онда је почео критизирати Нијемце, нацизам, Хитлера, да су они свему криви. Кажем му да се њемачки бискупи јако заузимају за своје вјернике и супростављају Хитлеру. Многи од овдје прогоњених су прешли на католичку вјеру и његова је дужност заузети се за њих... На крају обећава да ће се заузети. Будући да у то много не вјерујем, називам... каноника Бакшића и молим за пријем. Молим да са своје стране утјече на надбискупа. Молим да се каноници састану и да се сви заједно заузму за прогоњене с Кордуна.

Признања

Дијана Будисављевић постхумно је одликована:

У Београду, Козарској Дубици и Градишци добила је улице.[19]

Поред тога, српска културна јавност јој је одала признање кроз више дела. Књижевник Бошко Ломовић написао је дело „Књига о Дијани Будисављевић", док продуцент и глумац Тихомир Станић припрема филм о Дијани Будисављевић и о концентрационом логору Јасеновац.[3][19]

Снимљен је документарни филм „Дианина дјеца”.[20]

Извори

  1. ^ а б в Марко Прелевић (4. 4. 2010). „Диана већа од Шиндлера”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  2. ^ а б Магазин Политика бр. 827: „О Дијани Будисављевић други пут у Магазину", Бошко Ломовић, pp. 27-29, 4.8.2013
  3. ^ а б в Бошко Ломовић (2013). Књига о Дијани Будисављевић. Београд: Свет Књиге. 
  4. ^ а б „Отргнимо Дијану од заборава“ М. Прелевић и А. Мацановић, Вечерње новости, репортаже, 10. април 2010.
  5. ^ а б в Токови историје, страница 191-207
  6. ^ а б в Вук Мијатовић (16. 10. 2013). „"Новости" угостиле праунука Диане Будисављевић”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  7. ^ Марко Прелевић (10. 8. 2010). „Диани почаст у Хрватској”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  8. ^ Диана Будисављевић спасла и сенатора РС („Вечерње новости“, 13. новембар 2013)
  9. ^ Срна (7. 04. 2011). „Орден Царице Милице СПЦ за Диану Будисављевић”. vesti-online.com. Вести онлајн. Приступљено 18. 10. 2013. 
  10. ^ У Загребу представљен „Дневник Диане Будисављевић” (Б92, 8. јул 2019)
  11. ^ „„Дневник Диане Будисављевић” победник Пулског фестивала”. Политика. 20. 7. 2019. Приступљено 21. 7. 2019. 
  12. ^ а б „Спасила 12.000 српске дјеце из хрватских логора”. vesti-online.com. Вести онлајн. 5. 4. 2010. Приступљено 18. 10. 2013. 
  13. ^ Будисављевић, Дијана (2003). Дневник Диане Будисављевић, стр. 20, 54,. Загреб: Хрватски државни архив. 
  14. ^ „Тадић одликовао Ђоковића”. rts.rs. РТС. 14. 2. 2012. Приступљено 18. 10. 2013. 
  15. ^ Свет треба да чује за Дианин подвиг („Вечерње новости“, 23. октобар 2013)
  16. ^ Р. Др - М. М. (7. 4. 2011). „Орден Диани Будисављевић”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  17. ^ В. Мијатовић - Р. Драговић (18. 10. 2013). „Праунуку Диане Будисављевић Орден царице Милице”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  18. ^ „Постхумно додељено високо црквено одликовање Диани Будисављевић”. spc.rs. СПЦ. 18. 10. 2013. Приступљено 19. 10. 2013. 
  19. ^ а б в Сл. Пешевић (21. 8. 2013). „Бањалука: Диана Будисављевић да добије споменик и улицу”. novosti.rs. Вечерње новости. Приступљено 18. 10. 2013. 
  20. ^ „Дианина дјеца” представљена у Републици Српској („Политика”, 19. април 2018)

Литература

Спољашње везе

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Диана_Будисављевић&oldid=22034621”