Алојзије Степинац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Алојзије Степинац

Stepinac.jpg
Надбискуп загребачки и кардинал Блажени Алојзије Степинац

Датум рођења (1898-05-08) 8. мај 1898.
Место рођења Крашић (Аустроугарска)
Датум смрти 10. фебруар 1960.(1960-02-10)(61 год.)
Место смрти Крашић (ФНРЈ)
Звање Загребачки надбискуп
Претходник Антун Бауер
Наследник Фрањо Шепер

Алојзије Степинац (Крашић, 8. мај 1898 — Крашић, 10. фебруар 1960) је био загребачки надбискуп и кардинал и блаженик је Католичке цркве. Југословенске комунистичке власти су га 1946. године осудиле за сарадњу са усташама, након чега је провео остатак живота у кућном притвору и у затвору.[1]

Након унутрашњег и међународног притиска, Степинац је био пуштен из затвора Лепоглава у кућни притвор. Папа Пије XII га је 1952. именовао за кардинала. Степинац је преминуо од полицитемије 1960. док је још био у кућном притвору. Папа Јован Павле II га је 3. октобра 1998. прогласио за мученика и беатификовао у Марији Бистрици код Загреба.

Младост Степинца и рат[уреди]

Алојзије Степинац је рођен 8. маја 1898. године у селу Брезарић код Крашића, близу Загреба, у веома имућној сељачкој породици. Његов отац Јосип имао је дванаесторо деце и то четворо из првог и осморо из другог брака. Алојзије је основну школу завршио у родном месту, гимназију у Загребу. Кад је завршио шести разред гимназије, ступио је у надбискупијски лицеј с озбиљном намером да се посвети свештеничком звању.

Врло брзо је позван у аустроугарску војску 1916. године. У скраћеном року је могао положити осми разред и матуру, па је затим отпутовао у Ријеку у свештеничку школу. Убрзо се, као новопечени официр нашао на Италијанском фронту, али његова војничка каријера убрзо је приведена крају рањавањем у борбама на Сочи и Пијави.

Многи Степинчеви биографи помињу његову официрску разборитост и храброст, међутим, не постоје материјални докази за такве тврдње. Током Првог светског рата, његови родитељи нису имали никаквих вести о њему. У Крашић је стигла вест да им је син погинуо негде у Србији и послате су им његове ствари. Степинац је заправо био заробљен и одведен у италијанско заробљеништво. Чим је чуо да је основан Југословенски одбор и да се организује Југословенска легија, јавио се као добровољац. Југословенска легија је пребачена на Солунски фронт кад је он већ био пробијен, али та ратничка епизода из његовог живота биће пресудна у каснијој црквеној каријери. После победе служио је као официр у Врању, Гњилану и Приштини, до пролећа 1919. године, када је демобилисан у чину подпоручника. За службу у југословенским снагама током Првог светског рата, Степинац је награђен Карађорђевом звездом.[2][3] Исте године Степинац се уписао на Агрономски факултет у Загребу. Током студија учланио се у академско католичко друштво Домагој. На студијама је остао свега годину дана након чега се вратио на имање свог оца где је неколико наредних година радио. Степинац је ту упознао и своју велику љубав Марију Хорват, кћерку свог учитеља. Марија се са породицом преселила у Загреб, па ју је Степинац запросио писменим путем.[4] Иако је испрва прихватила брачну понуду, Марија Хорват се касније предомислила и вратила му веренички прстен. Степинац је члан Хрватског соколског савеза и путовао је на слет католичког сокола у Брно. Био је на челу групе током процесије и носио је хрватску заставу.[5]

Степинац као свештеник[уреди]

Степинац се 1924. године у Риму, по препоруци ректора Загребачког сјеменишта др. Јосипа Лончарића. Ту је на папском свеучилиштву Грегоријани, добивши америчку стипендију, завршио након седам година филозофију и теологију и урадио два доктората. Ту је научио да говори и пише италијански, француски, немачки и латински.

По повратку у Загреб, млади језуитски штићеник бива примљен у надбискупску канцеларију а затим је именован и за церемонијара надбискупа др Анте Бауера.

Убрзо је тешко оболели надбискуп Бауер затражио од Ватикана да му се додели коадјутор с правом наследства на загребачкој надбискупској столици. Степинац је 1934. именован за коадјутора (помоћника) загребачког надбискупа, са правом да га наследи. У то време Степинац је био у Хрватској потпуно непознат. Предлог да то буде управо Алојзије Степинац, а затим и одлука - одјекнули су на Каптолу као потпуно изненађење. Озбиљне критике конкурената, па и осталих чланова високог католичког клера, биле су упућене југословенском епископату као и ватиканским личностима, пре свега Пију XI и његовом великом секретару Марији Пачелију, будућем папи Пију XII. Међутим, све се на томе и завршило, јер је Ватикану изгледа требао млад и одлучан борац, који ће бити у стању да одговори захтевима клера. Биографија Степинца је умногоме помогла да се сав посао око његовог наименовања брже обави. Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар се сложио знајући да је Степинац био добровољац на Солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Кад се показало да сви остали кандидати имају неке мањкавости, он је предложен и показао се прихватљивим и за Ватикан и за краља Александра, због његовог добровољног пријављивања у српску војску у Првом светском рату. Ипак, какве год да су били Степинчеве пројугословенске склоности, временом ће он постати велики хрватски националиста.[6] Како је у то време тражена сагласност југословенске владе око његовог наименовања, краљ Александар се сложио знајући да је Степинац био добровољац на солунском фронту, сматрајући да је то и израз његовог југословенског опредељења. Степинчево добровољаштво се после овога више никада неће помињати, чак ће се тврдити да то није тачно.[тражи се извор од 06. 2015.] Тако је Степинац још за живота Бауера постао шеф епископата, 28. маја 1934. године.

Краљ Александар је владао државом кроз диктатуру. Степинац је био међу онима који су потписали Загребачки меморандум тражећи пуштање из затвора Влатка Мачека и других хрватских политичара, као и општу амнестију.[7] Југословенске власти нису дозволиле Степинцу да посети Мачека да му се захвали за његове честике приликом Степинчевог постављања за коадјутора.

Краљ Александар је био убијен у Марсељу 1934. године и Степинац је са бискупима Антуном Акшамовићем, Динизијем Њарадијем и Грегоријем Рожманом добио специјалну дозболу од Ватикана да присуствује краљевој сахрани у православној цркви.

Бан Бановине Хрватске Иван Шубашић, вођа ХСС Влатко Мачек и надбискуп Алојзије Степинац приликом отварања новог Савског моста у Загребу 1939.

Степинац је био жестоки противник слободног зидарства, па је 1934. написао: „У Југославији данас влада масонерија. На жалост и у срцу хрватског народа у Загребу угнијездила се та паклена дружба, легло неморала, корупције и сваког непоштења, заклети непријатељ цркве католичке, па према томе и хрватског народа.“[8] Степинац је нападао и протестантизам, изјавивши у говору из 1938: "Док је [католичка] Црква на све стране развијала благотворни рад, нијесу мировале ни 'Portae inferi - врата паклена' о којима говори Исус Крист. Већ у XIV стољећу почеше ницати пророци, којих не мањка до данас, говорећи, да ће човјечанству бити боље, ако се Црква ограничи на рад између четири зида и ако јој се одузме сваки уплив на јавни живот. Кад је касније још придошла реформација (или боље деформација) под водством Лутера и порушила начела законитог од Бога даног аукторитета, био је широм отворен крај анархији на сваком подручју људског живота".[8] На истој конференцији, који је организовала Католичка акција, Степинац је жестоко нападао комунизам, али никада није помињао нацизам или фашизам, иако је папа Пије XI објавио енциклике у којима их је оба осудио.[8] Одан Ватикану, Степинац је пратио политику Ватикана који је у Шпанском грађанском рату подржавао Франка исто као и италијански фашисти и немачки нацисти. Такође, Ватикан је у нацистичкој Немачкој видео као главног бранитеља од комунистичке претње са истока, па није било згодно иступати.[9]

После смрти Бауера, млади Степинац је преузео управу Загребачке надбискупије 7. децембра 1937. Као загребачки надбискуп, Алојзије Степинац се оштро супротставио одбијању Краљевине Југославије да потпише Конкордат са Ватиканом, па се окреће ка хрватској опозицији.

Нарочито је био огорчен на пробританске официре који су били противни приступању Југославије Тројном пакту, који су у Београду извршили државни удар и збацили намесништво кнеза Павла.

Други светски рат[уреди]

Анте Павелић и Алојзије Степинац 1941.

Загребачки надбискуп Алојзије Степинац је од првих дана здушно благословио стварање „католичке државе“, како је он често називао НДХ. Два дана по проглашењу НДХ. 12. априла 1941. године састао се са пуковником Славком Кватерником.[10][11]

Надбискуп Степинац се први пут састао са Антом Павелићем одмах по његовом повратку 16. априла 1941, четири дана након проглашења НДХ и изразио пуну подршку усташкој новооформљеној држави.[12]

Загребачки надбискуп др Алојзије Степинац је на Ускрс 1941. године поново објавио формирање НДХ и том приликом је у име Ватикана благословио усташког поглавника Анту Павелића. Тада је, између осталог, рекао: „Док Вас ми срдачно поздрављамо као главу НДХ, ми молимо Бога Звезда да да свој небески благослов Вама, вођи нашег народа“. Већ 28. априла 1941. године Степинац је написао „пасторално писмо“ у коме је позвао своје свештенство да подржава и брани нову католичку државу Хрватску.[13][12]

Алојзије Степинац (крајње десно), у септембру 1944, на сахрани председника сабора НДХ Марка Дошена.

Одмах по освајању власти, усташе су почеле са остваривањем својих планова ликвидације Срба, Српске православне цркве, Јевреја, Рома и анти-усташки настројених Хрвата.[13] Степинац је био упознат са тим, јер су се егзекуције изводиле јавно. Месец дана по успостављању НДХ Степинац се разочарао у понашање Павелићевог режима. Након масакра у Глини, Степинац је написао протестно писмо Павелићу, али ништа није изнео у јавност.[13]

Степинац је председавао првом бискупском конференцијом по успостављању НДХ, одржаном у Загребу 25. и 26. јуна 1941. закључено је да целокупни католички епископат, на челу са Степинцем, посети Павелића и тако на колективан начин да до знања свим католицима у НДХ да су надбискупи и бискупи одани новој држави и поглавнику Анти Павелићу.[14]

Када су усташе из Загреба депортовали у логоре око 2000 Јевреја, Степинац је упутио писмо Павелићу у ком критикује тај чин због окрутног поступања, али не и сам чина одвођења.[15]

Покрштавање је вршено насилно, јер многи Срби нису имали избора, могли су или да буду покрштени или да буду убијени. Доста их је, чак, побијено и после покрштавања. Због насилног преобраћања српског становништва са православља на католицизам, Степинац је, уз сагласност и под надзором опата Ђузепеа Рамира Марконеа, папског легата у НДХ, сазвао нову бискупску конференцију у Загребу од 17. до 20. новембра 1941. која је била посвећена прелазима православаца у католичку веру. Степинац је у тим покрштавањима наводно видео спасавање Срба, Јевреја и Рома од усташког ножа. Бискупска конференција је истакла да је по канонском праву за Католичку цркву прихватљиво само добровољно преобраћивање.[16][17] За руковођење покатоличавањем Бискупска конференција је изабрала Одбор тројице, у који су ушли Алојзије Степинац, крижевачки бискуп Јанко Шимрак и сењски бискуп Виктор Бурић.[11]

Почетком 1942. Ватикан га је службено поставио за војног викара НДХ. Степинац је 23. фебруара 1942. присуствовао свечаном сазивању Сабора[18] и дочекао је Павелића и посланике поздравним говором на улазу у цркву Светог Марка.

Степинац је између априла и половине јуна пет пута примио југословенског поручника Станислава Рапотеца који је био у мисији Хена. Рапотец је касније својим надређенима у Каиру августа 1942. негативно изјаснио о понашању Католичке цркве, али је позитивно описао Степинца, за кога је истакао да се противи многим усташким акцијама.[19] Међутим, због одсудства јасног дистанцирања Католичке цркве од усташких злочина, Јурај Крњевић, хрватски члан и потпредседник југословенске избегличке владе је у говору преко Радио Лондона од 16. новембра 1942. јавно укорио Католичку цркву.[20] Ипак, према Илији Јукићу, члану ХСС у емиграцији у Лондону, Степинац је још у августу 1942. објаснио изостанак своје осуде усташких злочина, образлажући да би га у случају јавне осуде Ватикан послао у манастир и да онда не би могао да штити око 7000 сирочади, углавном православне вере.[20]

Андрија Артуковић, Ђузепе Марконе и Алојзије Степинац

У писму папи Пију XII од 18. маја 1943. године, Степинац наводи да је У НДХ покрштено око 250.000 православних Срба.

Степинчево обраћање поводом усташких покоља догодило се почетком 1943.[obrazložiti] Како је рат одмицао, а нарочито после савезничких победа на Северноафричком фронту и код Стаљинграда, Степинац је је постајао све критичнији према нацистичкој и усташкој идеологији. Почео је напада нацисте у проповедима и писмима Павелићу, у почетку опрезно. У једном писму оштро критиковао усташке поступке у Јасеновцу кад је убијено седам словеначких свештеника избеглих из Словеније под оптужбом да су радили против НДХ.[21] Чини се да је већ до августа 1943. схватио да ће НДХ и Силе Осовине изгубити рат, као и да је обнова Југославије врло вероватна, било у случају партизана или четника. Немци су октобра 1943. стрељали 30 сељака из његовог родног села Крашић, међу којима и његовог брата Максима, члана народноослободилачког одбора[22], а да то Степинац није знао. Братовљева смрт је имала велики утицај на Степинца, који ће ускоро направити најодлучнији напад на нацистичку идеологију и немачку политику.[19] Степинац је говорио на проповеди у загребачкој катедрали и подигао глас против оваквих злочина. Ови протести су према документима били под притиском Ватикана који је 1943. већ претпостављао исход рата, тј. пораз сила Осовине. Из Ватикана се преко Степинца гурала идеја да се у Хрватској касније смени усташка власт и доведе на власт Мачеков ХСС, и да тако Хрватска (као наводно антифашистичка земља) задржи границе НДХ.

Надбискуп Степинац је био потпуно свестан постојања логора Јасеновац, али се о томе није јавно противио.

Цело време рата Степинац никада званично није раскрстио са усташким режимом и наставио је да посећује званичне државне скупове уз Павелића, што је давало утисак да усташки режим деловао уз подршку католичке цркве.[16] Степинца је министар правосуђа и богоштовања НДХ Павао Цанки одликовао Редом за заслуге - Велередом са звездом.

Успркос надбискуповој све слабијој подршци усташком режиму[23], како се ближио крај рата, Степинац је највише зазирао од победе комуниста, па се зато у потпуности сложио са Павелићевом линијом. Усташко вођство је покушало да искористи утицај Католичке цркве зарад опстанка НДХ, па је на њихову иницијативу крајем марта 1945. одржана бискупска конференција на којом су учествовали Степинац, надбискуп врхбосански Иван Шарић, бањалучки бискуп Јозо Гарић, бискуп Крижевачке епархије Јанко Шимрак и ђаковачки бискуп Антун Акшамовић.[24] Бискупска конференција је у свом пасторалном писму од 25. марта 1945. дала последњи формални израз подршку усташком режиму.[23]

Маја 1945. Степинац није желео да бежи, већ је остао у Загребу. Павелић је намеравао да формално прогласи предају своје функције власти на Степинца или Мачека. Степинац није био вољан да као регент преузме ту функцију, па је инсистирао да се та идеја реализује са Мачеком. Међутим, и Мачек је одбио и такође отишао.[25] Одмах по ослобођењу Загреба, Тито је стигао и љубазно разговарао са челницима католичке цркве 2. јула 1945. Тито је притом обећао да нова власт ништа неће направити без договора с црквом. Овим разговорима присуствовао је и Владимир Бакарић. Толерантни однос између нове власти и католичке цркве био је краткотрајан. Нарочито су почели да избијају проблеми око секуларизације црквених добара и укидање веронауке по школама.

Суђење Алојзију Степинцу[уреди]

Суђење Алојзију Степинцу
Витраж у капуцинској цркви Мајке Божје Лурдске у Ријеци (Хрватска).

Алојзије Степинац је први пут ухапшен 17. маја 1945.[26] Био је притворен у Млинарској улици, где се својевремено налазио усташки затвор из времена рата. Саслушање и притвор су трајали до 3. јуна 1945. када је Степинац пуштен на слободу.[27] Дан касније, Степинац и Тито су водили дуг телефонски разговор, кога је Степинац коментарисао као: „Разговарали смо мушки.“ Тито и Степинац се нису ни око чега сложили. Степинац јавно критикује власт јер одузима имовину католичких свештеника и неке протерује. Односи са властима се још више заоштравају. Алојзије Степинац је са својим бискупима протестовао у пастерском писму од 20. септембра 1945, где исказује замерке државе према цркви. Степинац се тада налази у процепу, јер с једне стране требало је попуштати у односу на државну власт, а с друге стране, није желео одвајање католичке цркве од Ватикана.

Нови режим је пажљиво посматрао надбискупове активности и контакте. Један од њих је био Ерих Лисак, који се септембра 1945. у тајности вратио у Хрватско, да организује крижаре против нових власти. Успоставио је контакт са надбискуповим уредом и са самим надбискупом 19. септембра, али је ускоро ухапшен. Касније је полиција је у подрумима надбискупије нашла архив усташког министарства спољних послова, збирку снимака Павелићевих говора и нешто злата.[28]

Односи Степинца и нове власти се још више компликују јула 1946. Тада је Степинчев стан био под блокадом и он је држан у некој врсти кућног притвора.

Степинац је могао да се извуче само да је подржао нову комунистичку власт у Хрватској.

Степинац ово није учинио, већ је наставио критику власти.

Ухапшен је по други пут 18. септембра 1946. Изведен је пред Врховни суд НР Хрватске.

Суђење Алојзију Степинцу и осталој петнаесторици, међу којима су били и Ерих Лисак и Иван Шалић, одржано је Пред Већем Врховног суда НР Хрватске од 9. септембра до 11. октобра 1946. у дворани фискултурног училишта у данашњој Ткачићевој улици у Загребу.

Суђењу је председавао др Жарко Вимпулшек, чланови већа су били: др Антун Церинец, Иван Полдругач и Иван Пиркер; оптужницу је заступао Јаков Блажевић, а записничар је био др Анте Петровић.

Алојзија Степинаца је бранио загребачки адвокат Здравко Политеа, који је својевремено заступао и Тита на „бомбашком процесу“.

У најкраћем, Степинац је оптужен због сарадње с врхом усташке државе, сусрета с Павелићем и другим усташким часницима, за прекрштавање десетине хиљаде Срба, за подстрек који је усташама пружао католички клер, за говоре у којима подстиче на молитву за Павелића и противнародног деловања након рата.

Бранио се ћутањем. На крају саслушања 3. октобра, Степинац је прекинуо ћутање и одржао свој велики говор. Степинац је прекрштавање Срба називао неисправним изразом, јер се ради о верском прелазу већ крштених људи. У завршној речи, Степинац је поновио да је на све оптужбе невин, те да ће историја оценити његов рад.

Пресуда је донесена 11. октобра 1946.[29] Само су Ерих Лисак и Шалић осуђени на смрт, а сви остали на временске казне.

Алојзије Степинац је осуђен на казну затвора с присилним радом у трајању од 16 година, губитак политичких и грађанских права у трајању од 3 године, касније му је казна преиначена на кућни притвор у родном Крашићу на Жумберку.

Затворски дани и смрт[уреди]

После изрицања пресуде, Алојзије Степинац је одведен на издржавање казне у затвор Лепоглава. Ту је остао све до 6. децембра 1951.

Гласови огорчења стизали су са различитих страна. За пуштање на слободу Степинца највише су агитовали римокатолички великодостојници, хрватски писци и књижевници. У таквим околностима Титова власт је попустила.

Тако је у име комунистичке власти Степинца у Лепоглави обишао др Владимир Бакарић већ у марту 1947. Молио га је да потпише већ састављену молбу председнику Југославије Титу за помиловање, уверавајући га да ће одмах бити пуштен на слободу и послат у иностранство.

Алојзије Степинац је то одбио. Чак је захтевао да се обнови процес, али не у комунистичком судству. У међувремену је због лошег здравственог стања интерниран у родни Крашић где су га до смрти чували чувари испред куће. Стигли су нови кораци Ватикана. Папа Пије XII је 29. новембра 1952. године именовао 14 нових кардинала, а међу њима и надбискупа Степинца. Југославија је одговорила противмером тако што је прекинула све дипломатске односе са Светом Столицом 12. децембра 1952. године.[1]

У заточеништву у Крашићу почео је неочекивано да поболева. Сваки дан се осећао све горе и горе. Чак су се појавила и нагађања да је у затвору трован. Лекари су нашли да болује од врло ретке болести, абнормалног повећања еритроцита. Није било лека овој болести. Умро је 10. фебруара 1960. у свом породичном дому.

Тело Алојзија Степинца је по канонском обичају сахрањено у Загребачкој катедрали. На церемонији је све најбоље о њему говорио песник Луцијан Кордић.

Беатификација и култ Степинца[уреди]

Гроб Алојзија Степинца

Чим је на власт 1990. године дошла партија председника Фрање Туђмана, хрватска Католичка црква у њој је пронашла савезника, а тиме су се обновиле и спекулације о насилној смрти кардинала Степинца. Кардинал Фрањо Кухарић је на сваку годишњицу Степинчеве смрти држао мису у његову част.[30]

Суђење и читав процес против Степинца проглашен је монтираним процесом против хрватског народа и римокатоличке цркве од стране комуниста. Хрватски сабоир је 1992. поништио пресуду Степинцу из 1946., као и многим другим особама које су осудиле комунистичке власти.[30] Долази до издавања великог броја књига и публицистичких дела о Степинцу.

Почело је да се прича да су надбискупа, тачно 1.864 дана тровали чајем од олеандра иако је обдукција после Степинчеве смрти 1960. године показала да је надбискуп умро од последица тешке упале бубрега. Степинчево тело је ексхумирано 21. јуна 1993. и следећег дана је направљена нова обдукција. Закључак обдукције је био да приликом друге аутопсије у телу није било срца. Степинчева „мученичка смрт“ је често наглашавана, иако нема доказа да су га комунисти отровали, да су му извадили срце и спалили га.[31]

Тражени су многи детаљи из живота да би се личност Алојзија Степинца уздигла на пиједесталу мученика вере. Појавиле су се и приче како је Степинац учествовао у спашавању Јевреја од холокауста.

Папа Јован Павле II је 3. октора 1998. године прогласио Алојзила Степинца „блажеником“, што је први корак ка проглашењу за свеца. Храм у Марији Бистрици је постао национално маријанско светилиште.[31]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 Tomasevich (2002), стр. 562.
  2. Kurapovna (2009), стр. 68.
  3. Ramet (2007), стр. 100.
  4. Alexander (1987), стр. 8.
  5. Lampe (2004), стр. 105.
  6. Tomasevich (2002), стр. 552.
  7. Alexander (1987), стр. 29.
  8. 8,0 8,1 8,2 Tomasevich (2002), стр. 553.
  9. Tomasevich (2002), стр. 554.
  10. Rammet (2007), стр. 42.
  11. 11,0 11,1 Баста (1986), стр. 142.
  12. 12,0 12,1 Баста (1986), стр. 143.
  13. 13,0 13,1 13,2 Tomasevich (2002), стр. 555.
  14. Баста (1986), стр. 145.
  15. Cesarani (2002), стр. 183.
  16. 16,0 16,1 Kent (2002), стр. 48.
  17. Ramet (2006), стр. 123.
  18. Cesarini (2002), стр. 185.
  19. 19,0 19,1 Tomasevich (2002), стр. 567.
  20. 20,0 20,1 Tomasevich (2002), стр. 556.
  21. Tomasevich (2002), стр. 400.
  22. Tomasevich (2002), стр. 556-557.
  23. 23,0 23,1 Tomasevich (2002), стр. 558.
  24. Jelić-Butić (1977), стр. 300.
  25. Jelić-Butić (1977), стр. 307.
  26. Akmadža (2004), стр. 171.
  27. Akmadža (2004), стр. 172.
  28. Tomasevich (2002), стр. 560.
  29. Kent (2002), стр. 164.
  30. 30,0 30,1 Velikonja (2003), стр. 275.
  31. 31,0 31,1 Velikonja (2003), стр. 276.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]