Пређи на садржај

Репрезентација Норвешке у хокеју на леду

С Википедије, слободне енциклопедије
Норвешка
Надимак Isbjørnene (Поларни медведи)
Савез Савез хокеја на леду Норвешке
Највише наступа Томи Јакобсен (135)
Најбољи стрелац Пер-Огре Скредер (46)
Највише поена Патрик Торесен (86)
ИИХФ шифра NOR
ИИХФ ранг 12. (2024)
Највиши ИИХФ ранг 8. (2012)
Најнижи ИИХФ ранг 21. (2004)
Основни дрес
Резервни дрес
Прва међународна утакмица
 Чехословачка 7:0 Норвешка Норвешка
(Лондон, Уједињено Краљевство; 17. фебруар 1937)
Највећа победа
Норвешка Норвешка 24:0 Белгија Белгија
(Софија, Бугарска; 5. март 1975)
Норвешка Норвешка 25:1 Кина Кина
(Дебрецин, Мађарска; 22. април 2005)
Највећи пораз
 Финска 20:1 Норвешка Норвешка
(Хјаменлина Финска; 12. март 1947)
Светско првенство
Учешћа 72 (први пут 1937)
Најбољи резултат 3. (2026)
Олимпијске игре
Учешћа 12 (први пут 1952)
Најбољи резултат 8. (1972, 2018)
Освојене медаље
Светско првенство
Бронзана медаља — треће место 2026. Швајцарска

Хокејашка репрезентација Норвешке је национални хокејашки тим Норвешке и под контролом је Хокејашког савеза Норвешке. Репрезентација се међународно такмичи од 1937. године.

Норвешка је учествовала 27 пута на Светском првенству. Најбољи пласман репрезентације Норвешке је било четврто место на Светском првенству 1951. године.

На Олимпијским играма учествовали су девет пута. Највећи успех им је било осмо место 2002. године.

Премијерну утакмицу Норвешка је одиграла у Лондону против Чехословачке, 17. фебруара 1937. године и меч је завршен победом Чехословачке 7:1. Најтежи пораз Норвешка је доживела 1947. године од Финске 20:1. Највећу победу остварили су против Белгије 24:0 (1975) и Кине 25:1 (2005).

Историјат

[уреди | уреди извор]
Прво учешће на Светском првенству 1937. и освојено 9. место

Савез хокеја на леду Норвешке основан је 1934. године и, усвајајући међународна правила и прописе хокеја на леду, постао је члан Међународне хокејашке федерације 1935. године.[1][2] Слаба финансијска средства одложила су формирање националног тима до 1937. године и наставила да коче његов развој у годинама пре Другог светског рата. Након што је пропустио Светско првенство 1935. и Зимске олимпијске игре 1936. године, Савез Норвешке је успео да прикупи довољно средстава да пошаље тим у Лондон на Светско првенство 1937. године. Репрезентација је одиграла своју прву утакмицу 17. фебруара 1937. године, изгубивши 0:7 од Чехословачке, и елиминисана је из такмичења након пораза од 2:13 од Швајцарске.[3] Норвешка је такође учествовала на наредном турниру 1938. године, али није могла да се такмичи 1939. године. Резултати су остали слаби током предратних година; од девет међународних утакмица одиграних између 1937. и 1940. године, најближе што је Норвешка дошла до победе било је 3:4 у првој утакмици против Шведске, 20. јануара 1939. године.[4]

Након рата, хокеј на леду у Норвешкој је добио на замаху како су се формирале нове екипе и како су направљена побољшања у инфраструктури.[5] Период од 1949. до 1953. године сматра се „златним добом“ у историји националног тима, почевши од прве победе, тријумфа од 2:0 над Белгијом на Светском првенству 1949. године. Године 1951, Савез је именовао Канађанина Бада Макикерна за главног тренера. Он је донео физички стил игре који је одговарао генерацији играча тог времена,[6] а на Светском првенству 1951. године Норвешка је победила Сједињене Америчке Државе и Велику Британију, завршивши на четвртом месту. Први олимпијски турнир на којем је Норвешка учествовала било је као домаћин Зимских олимпијских игара 1952. године. Године 1953. Норвешка је постала прва западна земља која је одиграла утакмицу са Совјетским Савезом, у сенци смрти Јосифа Стаљина недуго након доласка тима у Москву.

Норвешка је наставила током 1950-их да изазива најјаче националне хокејашке тимове. Од 1960-их година, овај спорт постао је популарнији у земљи, али су успеси националног тима опали јер благе зиме нису резултирале подршком владе за изградњу вештачких клизалишта која би заменила она на која се раније ослањало због временских услова.[7] Председник Савеза, Тор Јоханесен водио је норвешки тим на Светском првенству у хокеју на леду 1962. године.[8] Након Светског првенства 1965. године, Норвешка више није могла да се такмичи на највишем нивоу, па се репрезентација такмичила у групи Б.[7] Ипак, квалификације за Зимске олимпијске игре и даље су биле достижне, и Норвешка је успела да се квалификује и 1964. и 1968. године.

Норвешка је испала у групу Ц након што је завршила на последњем месту у групи Б на Светском првенству 1972. године. Савез Норвешке је био приморан да преиспита своје циљеве; не да се врати у групу А, већ само да опстане у групи Б. Циљ квалификација за Зимске олимпијске игре остао је током овог периода, али након још једног боравка у групи Ц 1975. године, хокејашки турнир на Зимским олимпијским играма 1976. одржан је без учешћа Норвешке.[7]

Током 1970-их, неспремност владе да подржи спорт побољшањем тренинг објеката подстакла је све већу невољност међу играчима да представљају Норвешку на међународној сцени.[7] Овај тренд је коначно преокренут под вођством Георга Смефјела и Олава Далсерена од 1978. до 1980. године. Смефјел и Далсерен успели су да поново успоставе међународно такмичење Норвешке. На Светском првенству 1979. године, Норвешка је завршила на четвртом месту у групи Б и квалификовала се за Зимске олимпијске игре 1980. у Лејк Плесиду. Тамо је тим показао охрабрујуће знаке за будућност, упркос тешким поразима од најбољих светских репрезентација, и на крају је са турнира изашао са само једним освојеним поеном.[9]

Именовање Роналда Петерсона за главног тренера 1980. године наговестило је доба шведског утицаја на међународни хокеј на леду у Норвешкој. У наредних девет година, четири шведска тренера узастопно преузимала су тим који се показао као веома нестабилан. За Петерсона, Светско првенство 1981. године било је разочарање. Победе против Југославије и Јапана биле су једва довољне да се избегне испадање из групе Б. Његов наследник, Арне Стремберг, суочио се са сличним потешкоћама. На Светском првенству 1982. године, иначе добар наступ екипе био је умањен поразима од новопромовисаних тимова Кине и Аустрије.[9]

Норвешка против САД на Олимпијским играма 2010.

Следећи шведски тренер био је Ханс Вестберг, који је 1982. године својим неконвенционалним методама довео Норвешку на Зимске олимпијске игре 1984. године. Очекивања пред олимпијски турнир била су само делимично испуњена, а најзапаженији резултат био је нерешених 3:3 против Сједињених Америчких Држава.[9][10] Наредна сезона, која је у почетку обећавала, завршила се катастрофом на Светском првенству 1985. године, када је Норвешка по трећи пут испала из групе Б.[11]

Норвешка се стабилизовала у доњем делу групе А током 1990-их, али је поново испала 1997. године. Након периода са шведским тренером Лејфом Борком, 2001. године ангажован је Рој Јохансен. Почело је ново доба спорог, али стабилног напретка, и Норвешка је током Јохансенове ере напредовала тринаест места на Ранг листи светске хокејашке федерације, са 21. места 2004. године на 8. место 2012. године. Јохансен се повукао са позиције главног тренера 2016. године, а заменио га је Петер Торесен.

Екипа која се пласирала на Олимпијске игре 2018.

Први значајан турнир за Торесена као селектора националног тима биле су квалификације за Олимпијске игре 2018., које су се одржале у Ослу. Са двојицом НХЛ играча, Матсом Зукарелом и Андреасом Мартинсеном у тиму, Норвешка је била фаворит за освајање групе. Међутим, олимпијски сан је тешко почео када је Казахстан изненађујуће победио са 4–3 у продужетку.[12] Захваљујући победи Француске над Казахстаном, Норвешка је ипак остала у трци за место на Олимпијским играма. Након победе над Италијом резултатом 4:1, створени су услови за директан дуел са Француском за олимпијску карту 4. септембра.[13] У драматичном финалу, Норвешка је славила резултатом 2:1 и квалификовала се за своју трећу узастопну Олимпијаду.[14] На Олимпијским играма, Норвешка је освојила 8. место.

Током зиме 2022. године вођени су преговори о продужењу Торесеновог уговора, али је он одбио понуду Норвешког хокејашког савеза јер је уговор важио само до завршетка Светског првенства 2023. године, док је он инсистирао на дугорочнијој сарадњи.[15]

Норвешки хокејашки савез 2. априла 2022. године именовао селектора U20 репрезентације Тобијаса Јохансона за новог селектора.[16][17] Тиме је Швеђанин постао први страни селектор Норвешке још од 2001. године. Под Јохансоновим вођством, норвешка репрезентација прошла је кроз значајну генерацијску смену. Иако резултати нису одмах значајно напредовали, један од врхунаца био је победа над Канадом 3:2 након извођења пенала на Светском првенству 2023., што је била друга победа Норвешке над Канадом од 2000. године.[18]

На Светском првенству 2024. вратили су се ветерани Патрик Торесен и Матс Цукарело, који су својим искуством и лидерством допринели тиму. Истовремено су дебитовала два велика талента: Стијан Солберг и Мајкл Брандсег-Нигорд. Норвешка је турнир завршила на 11. месту, уз победе над Данском (2:0) и Великом Британијом (5:2). Годину је обележило разочарање у квалификацијама за Зимске олимпијске игре 2026, одржаним у Алборгу, где Норвешка није успела да се пласира на Олимпијске игре.[19] Норвешка је квалификације започела победама над Јапаном (4:2) и Великом Британијом (6:2), али је у одлучујућем мечу против Данске поражена 1:4. Након тог пораза, Патрик Торесен је објавио крај играња за национални тим, док се Јохансон суочио са критикама због тактичких одлука.

Његов период на месту селектора обележио је и сукоб са Филипом Гранатом. Након Светског првенства 2023. године, Гранат није био позиван у репрезентацију, иако је играо у доброј форми за Тапару у лиги Финске. Касније је откривено да је био дисциплински суспендован након инцидента током турнира, што је изазвало значајне медијске расправе о транспарентности селектора. У новембру 2024. године Јохансон и Гранат су изјавили да су спорови решени, али је Гранат касније у пролеће 2025. напустио припреме за Светско првенство, што је поново покренуло критике на рачун селектора.

На Светском првенству 2025. Норвешка је имала неуједначене резултате и није остварила циљ пласмана у четвртфинале. Турнир је почео поразом од Казахстана, али је тим забележио и запажене наступе против Чешке (1:2) и Сједињених Држава (5:6 после продужетка). Норвешка је на крају изборила опстанак победом над Мађарском 1:0. Убрзо након турнира, 10. јуна 2025. године, Тобијас Јохансон је поднео оставку на место селектора норвешке репрезентације.[20]

Након оставке Тобијаса Јохансона, за новог селектора Норвешке репрезентације именован је Сјур Роберт Нилсен. Норвешка је на Светском првенству 2026. остварила историјски успех, освојивши бронзану медаљу, што представља прву медаљу у историји норвешке репрезентације на светским првенствима. У групној фази такмичења, Норвешка је заузела друго место у својој групи, иза Канаде, али испред селекција попут Шведске и Чешке, чиме је обезбедила пласман у четвртфинале. У четвртфиналу, Норвешка је савладала Летонију са 2:0 и тако се први пут у историји пласирала у полуфинале Светског првенства. У полуфиналу је поражена од домаћина Швајцарске резултатом 6:0, у мечу у којем је противник доминирао током целог сусрета. У утакмици за треће место, Норвешка је направила изненађење и победила Канаду резултатом 3:2 након продужетка, иако је у финишу регуларног дела испустила предност од два гола. Победоносни погодак постигао је Ноа Стен, чиме је Норвешка освојила бронзану медаљу и остварила највећи успех у историји свог учешћа на светским првенствима.[21]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Олимпијске игре

[уреди | уреди извор]

Светско првенство

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 39—40. 
  2. ^ „Norway”. International Ice Hockey Federation. Приступљено 22. 6. 2011. 
  3. ^ Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 59—62. 
  4. ^ Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 71—72. 
  5. ^ Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 97—101. 
  6. ^ Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 97. 
  7. ^ а б в г Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 105—112. 
  8. ^ „2.73 Tore Johannessen”. Legends of Hockey. Hockey Hall of Fame. Приступљено 22. 2. 2019. 
  9. ^ а б в Langholm, Dag (1984). Norsk ishockey gjennom 50 år. стр. 115—126. 
  10. ^ „Berettning A-Landslaget 1983–1984”. Norwegian Ice Hockey Association (на језику: норвешки). 30. 8. 2005. Архивирано из оригинала 2. 8. 2012. г. Приступљено 9. 1. 2012. 
  11. ^ „Seniorlandslagene 1984/1985”. Norwegian Ice Hockey Association (на језику: норвешки). 26. 6. 2005. Архивирано из оригинала 1. 8. 2012. г. Приступљено 9. 1. 2012. 
  12. ^ „Norsk tap tross sterk sluttspurt: –⁠ Det er tungt”. vg.no. Приступљено 31. 12. 2024. 
  13. ^ „Norge klar for finale om OL-billetten”. vg.no. Приступљено 31. 12. 2024. 
  14. ^ „«Zucca»: –⁠ Det stolteste øyeblikket i karrieren min”. vg.no. Приступљено 31. 12. 2024. 
  15. ^ Andreas Hellenes, Erlend Borren Kristoffersen, Jonas Bariås (28. 2. 2022). „Norge klar for finale om OL-billetten” (на језику: норвешки). TV2.no. Приступљено 6. 5. 2022. 
  16. ^ Erlend Borren Kristoffersen (17. 3. 2022). „Eksperten tror disse kan bli ny landslagstrener: – Vil være skandaløst” (на језику: норвешки). TV2.no. Приступљено 6. 5. 2022. 
  17. ^ Erlend Borren Kristoffersen (2. 4. 2022). „Dette blir Norges neste landslagstrener” (на језику: норвешки). TV2.no. Приступљено 6. 5. 2022. 
  18. ^ Derek O'Brien (22. 5. 2023). „Norway beats Canada in a shootout” (на језику: енглески). IIHF.com. Приступљено 23. 5. 2023. 
  19. ^ „Norsk ishockeysmell i Danmark – går glipp av OL etter 1–4-tap” (на језику: норвешки). VG.no. 1. 9. 2024. Приступљено 1. 9. 2024. 
  20. ^ Espen Myklebust Haugen; et al. (10. 6. 2025). „Johansson ferdig som landslagssjef” (на језику: норвешки). TV2.no. Приступљено 11. 6. 2025. 
  21. ^ „Norvežani za zgodovinski bron ugnali veliko Kanado”. rtvslo.si. Приступљено 31. 5. 2026. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето са „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Репрезентација_Норвешке_у_хокеју_на_леду&oldid=31546917”