Репрезентација Совјетског Савеза у хокеју на леду

Из Википедије, слободне енциклопедије
Совјетски Савез
Flag of the Soviet Union.svg
Надимак Црвена машина
Савез СХЛ СССР
Највише наступа Александар Маљцев (319)
Најбољи стрелац Александар Маљцев (212)
Највише поена Сергеј Макаров (248)
ИИХФ шифра URS
Прва међународна утакмица
Застава Немачке Демократске Републике Источна Немачка 2:23 СССР Савез Совјетских Социјалистичких Република
(Источни Берлин, Источна Немачка; 22. април 1951.)
Највећа победа
Савез Совјетских Социјалистичких Република СССР 28:2 Италија Застава Италије
(Колорадо Спрингс, САД; 26. децембар 1967.)
Највећи пораз
Застава Канаде Канада 8:2 СССР Савез Совјетских Социјалистичких Република
(Отава, Канада; 9. јануар 1968.)
Застава Чехословачке Чехословачка 9:3 СССР Савез Совјетских Социјалистичких Република
(Праг, Чехословачка; 21. март 1975.)
Светско првенство
Учешћа 34 (Први пут 1954.)
Најбољи резултат победници 22 пута
Олимпијске игре
Учешћа 9 (Први пут 1956.)
Најбољи резултат 7 златних медаља


Хокејашка репрезентација Совјетског Савеза (рус. Сборная СССР по хоккею с шайбой), позната и као Црвена машина (рус. Красная машина) била је национална селекција у хокеју на леду која је представљала Совјетски Савез у међународним такмичењима. Акцијама репрезентације координирао је Савез хокеја на леду Совјетског Савеза, спортска федерација која је деловала од 1946. до 1992. године. Хокејашки савез Совјетског Савеза пуноправним чланом ИИХФ-а постао је 1. априла 1952. године. Прву званичну међународну утакмицу Совјети су одиграли у Источном Берлину против домаћина Источне Немачке, 22. априла 1952, и том приликом славили против домаћина са убедљивих 23:2.

Совјети су били убедљиво најуспешнији национални тим у историји савременог спорта, и то не само у хокеју на леду. Од дебитантског наступа на Светском првенству 1954. године, па све до распада Совјетског Савеза 1991. године, Црвена машина је учествовала на укупно 34 светска првенства и на 9 олимпијских турнира. Совјети су били једини тим који је на свим такмичењима на којима је учествовао освајао медаље, укључујући и 22 титуле првака света (уз још 7 сребрних и 5 бронзаних медаља) и 7 златних олимпијских медаља (уз још по једно сребро и бронзу). Такав спортски низ успеха никада није поновила ни једна национална репрезентација у било којем спорту.

Након распада Совјетског Савеза континуитет резултата Совјетског тима прелази на Савез хокеја на леду Русије, односно пренешен је на репрезентацију Русије.

Међународна хокејашка федерација је 2008. године поводом обележевања 100 година од свог оснивања прогласила најбољу екипу столећа у овом спорту. Укупно 56 хокејашких стручњака из 16 земаља света у идеалну шесторку столећа уврстило је чак 4 хокејашка репрезентативца Совјетског Савеза (голман Владислав Третјак, одбрамбени играч Вјачеслав Фетисов, нападачи Валериј Харламов и Сергеј Макаров).[1]

Репрезентација Совјетског Савеза је званично одиграла 914 утакмица и остварила учинак од чак 738 победа, 65 утакмица је завршено нерешено, а поражени су у 110 утакмица. Највише наступа за национални тим остварио је Александар Маљцев (319) који је уједно са 212 постигнутих погодака и најбољи стрелац свих времена. Највише поена (комбиновано голова и асистенција) забележио је Сергеј Макаров са 248 поена (189 голова и 59 у 315 одиграних утакмица).

Историјат[уреди]

Совјетски тим на отварању СП 1954.
Горњи део дреса Совјетског тима

Иако се хокеј на леду на подручју Русије играо још крајем 19. века, овај спорт је остао у сенци хокеја са лоптом (бендија) који је сматран руским националним спортом све до средине 20. века. Иако хокеј на леду није била популарна игра у то време постојало је неколико клубова чији представници су иницирали (заједно са представницима хокејашког спорта из Француске, Уједињеног Краљевства, Швајцарске, Белгије и Немачке Империје) и оснивање Међународне лиге хокеја на леду (претече ИИХФ-а). Међутим представници руске хокејашке школе се ипак нису појавили на инаугуративној седници посвећеној оснивању МЛХЛ која је одржана у Паризу 15. и 16. маја 1908. године. Тадашња Русија постаје пуноправним чланом Међународне хокејашке лиге 17. фебруара 1911. Међутим како чланство у овој организацији није донело очекивани позитиван утицај на развој хокеја на леду, Русија се већ 25. септембра исте године повукла из чланства. Реакције спортске јавности на нови вид хокеја (такозвани канадски хокеј) биле су веома оштре и често се истицала сумњичавост у вези са будућношћу овог спорта. Тако је о новој игри у магазину Физичко васпитање и спорт (рус. Журнал Физкультура и спорт) из 1932. (издање број 9) писало како „нова игра има примитиван и индивидуалан карактер, велики недостатак креативности и да се ни по једном основу не може мерити са хокејом са лоптом“.

Интензивнији развој хокеја на леду у Совјетском Савезу почиње са одлуком Свесовјетског комитета за спорт и физичку културу из 1946. о покретању националног првенства. Такмичење је почело 22. децембра исте године утакмицама у Москви, Лењинграду, Риги, Каунасу и Архангелску. Исте године основана је и Свехокејашка секција (ВСХ) (рус. Всесоюзная секция хоккея) која је поред хокеја на леду била задужена и за хокеј на трави и бенди.

Прву међународну утакмицу одиграли су хокејаши из Москве против чехословачке екипе ЛТЦ из Прага (и победили са 6:3) 1948. године. Три године касније, 1951. Олимпијски комитет Совјетског Савеза постао је пуноправни члан МОК-а, што је отворило простор и за чланство ВСХ у ИИХФ (што се и десило 1. априла 1952. године). Чланством у ИИХФ совјетски хокејаши су добили прилику да наступају у међународним такмичењима.

Свехокејашка секција је 1. јула 1959. преименована у „Федерацију хокеја на леду и хокеја са лоптом Совјетског Савеза“ (рус. Федерация хоккея с шайбой и хоккея с мячом СССР). Посебно тело задужено искључиво за хокеј на леду основано је 17. октобра 1967. као „Совјетска хокејашка федерација“ (рус. Федерация хоккея СССР). У оквирима националне федерације постојала је и секција која је била задужена искључиво за хокеј на леду у тадашњој Руској СФСР. Као независно спортско тело Хокејашка федерација Русије (основана 12. новембра 1991) и службено је 19. јануара 1992. постала наследник некадашње совјетске федерације која је престала да постоји са распадом Совјетског Савеза.[2]

Последњу званичну утакмицу репрезентација Совјетског Савеза одиграла је на „Купу Немачке” у Франкфурту на Мајни 10. новембра 1991. године против селекције Шведске. Резултат је био 2:2, а совјетски тим је освојио прво место на том турниру.

Наступи на светским првенствима[уреди]

Акроним Совјетског Савеза на дресу совјетског тима

Совјетска репрезентација дебитовала је на великој сцени на Светском првенству 1954. у Стокхолму. Од укупно 7 одиграних утакмица на том првенству, совјетски хокејаши су остварили 6 убедљивих победа, док су са домаћином Шведском одиграли нерешено (1:1) и потпуно неочекивано освојили своју прву титулу светског првака. Та година је уједно значила и почетак готово 4 деценије доминације совјетског тима на светским хокејашким теренима. Историјску прву титулу светског првака за совјетски тим освојили су Николај Пучков, Григориј Мкртичан (голмани), Алфред Кучевски, Дмитриј Уколов, Александар Виноградов, Павел Жибуртович, Генрих Сидоренков (одбрамбени играчи), и нападачи Всеволод Бобров, Виктор Шувалов, Алексеј Гуришев, Јуриј Крилов, Михаил Бичков, Александар Уваров, Валентин Кузин, Јевгениј Бабич, Николај Хлистов и Александар Комаров. Тренери су били Аркадиј Чернишов и Владимир Јегоров.

На укупно 34 наступа на светским првенствима, Совјети су освојили 34 медаље, од чега 22 злата, 7 сребрних и 5 бронзаних медаља. Једино светско првенство на којем Совјети нису освојили медаљу било је оно из 1962. када су домаћин биле Сједињене Државе (градови Колорадо Спрингс и Денвер), а које је совјетски тим бојкотовао због политичких разлога.

Година Домаћин првенства Резултат
1954. Шведска Стокхолм (Шведска) Злато
1955. Западна Немачка Крефелд / Дортмунд / Келн (Западна Немачка) Сребро
1957. Савез Совјетских Социјалистичких Република Москва (СССР) Сребро
1958. Норвешка Осло (Норвешка) Сребро
1959. Чехословачка Праг / Братислава (Чехословачка) Сребро
1961. Швајцарска Женева / Лозана (Швајцарска) Бронза
1962. Сједињене Америчке Државе Колорадо Спрингс / Денвер (САД) Без учешћа
1963. Шведска Стокхолм (Шведска) Злато
1965. Финска Тампере (Финска) Злато
1966. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Љубљана (СФР Југославија) Злато
1967. Аустрија Беч (Аустрија) Злато
1969. Шведска Стокхолм (Шведска) Gold
1970. Шведска Стокхолм (Шведска) Злато
1971. Швајцарска Берн / Женева (Швајцарска) Злато
1972. Чехословачка Праг (Чехословачка) Сребро
1973. Савез Совјетских Социјалистичких Република Москва (СССР) Злато
1974. Финска Хелсинки (Финска) Злато
1975. Западна Немачка Минхен / Диселдорф (Западна Немачка) Злато
1976. Пољска Катовице (Пољска) Сребро
1977. Аустрија Беч (Аустрија) Бронза
1978. Чехословачка Праг (Чехословачка) Злато
1979. Савез Совјетских Социјалистичких Република Москва (СССР) Злато
1981. Шведска Гетеборг / Стокхолм (Шведска) Злато
1982. Финска Хелсинки / Тампере (Финска) Злато
1983. Западна Немачка Диселдорф / Дортмунд / Минхен (Западна Немачка) Злато
1985. Чехословачка Праг Чехословачка) Бронза
1986. Савез Совјетских Социјалистичких Република Москва (СССР) Злато
1987. Аустрија Беч (Аустрија) Сребро
1989. Шведска Стокхолм / Седертеље (Шведска) Злато
1990. Швајцарска Берн / Фрибур (Швајцарска) Злато
1991. Финска Турку / Хелсинки / Тампере (Финска) Бронза

Напомена: У табели се не налазе резултати остварени у оквиру Зимских олимпијских игара чији резултати су се уједно рачунали и као резултати светских првенстава.

Совјетски савез је у 4 наврата био организатор светских првенстава, а све утакмице играле су се у Москви. Совјети су у три наврата успевали да на домаћем терену освоје златне медаље, и то сва три пута без и једног изгубљеног бода. На првенству 1957. које је такође играно у Москви, екипа Совјетског Савеза освојила је сребрну медаљу након два ремија, са Чехословачком (2:2) и Шведском (4:4).

Како су се у то време резултати са светских првенстава преносили и на европска првенства Совјетски Савез је освојио 27 титула европских првака, 6 пута су били сребрни, а једном бронзани.

Наступи на Зимским олимпијским играма[уреди]

Совјетски тим је Зимским олимпијским играма дебитовао на турниру у италијанској Кортини д'Ампецо 1954. године. На том турниру Совјети су остварили свих 7 победа и убедљиво освојили своју прву златну олимпијску медаљу. На олимпијским турнирима совјетски тим је наступао укупно 9 пута уз освојених 7 златних, и по једну сребрну и бронзану медаљу.

Екипа је на Олимпијским играма у периоду 1956—1992. одиграла укупно 70 утакмица и остварила импресивне 62 победе (уз још 6 пораза и 2 нерешена резултата). Постигли су укупно 467 голова, или 6,67 голова по утакмици, док су противнички нападачи 127 пута успевали да упуте пак иза леђа совјетских голмана (или у просеку 1,81 примљени го по утакмици).

Година Домаћин првенства Резултат
1956. Италија Кортина д'Ампецо (Италија) Злато
1960. Сједињене Америчке Државе Скво Вали (САД) Бронза
1964. Аустрија Инзбрук (Аустрија) Злато
1968. Француска Гренобл (Француска) Злато
1972. Јапан Сапоро (Јапан) Злато
1976. Аустрија Инзбрук (Аустрија) Злато
1980. Сједињене Америчке Државе Лејк Плесид (САД) Сребро
1984. Социјалистичка Федеративна Република Југославија Сарајево (СФР Југославија) Злато
1988. Канада Калгари (Канада) Злато

Играчка статистика[уреди]

Играчи са највише наступа за репрезентацију[уреди]

Играч Број наступа
Голмани
Владислав Третјак 289
Виктор Коноваленко 117
Николај Пучков 89
Одбрамбени играчи
Вјачеслав Фетисов 309
Алексеј Касатонов 299
Валериј Васиљев 283
Василиј Первухин 281
Владимир Лутченко 278
Зинетула Биљалетдинов 244
Нападачи
Александар Маљцев 319
Сергеј Макаров 315
Валериј Харламов 290
Борис Михајлов 286
Владимир Петров 279
Владимир Крутов 254
Андреј Хомутов 226
Александар Јакушев 221
Сергеј Капустин 208
Игор Ларионов 200
Вјачеслав Биков 198
Виктор Жлуктов 196

Играчи са највише погодака за репрезентацију[уреди]

Играч Број голова
Одбрамбени играчи
Вјачеслав Фетисов 96
Алексеј Касатонов 58
Валериј Васиљев 44
Владимир Лутченко 33
Иван Трегубов 30
Александар Рагулин 29
Александар Гусев 29
Нападачи
Александар Маљцев 212
Борис Михајлов 204
Сергеј Макаров 190
Валериј Харламов 189
Владимир Петров 185
Владимир Крутов 149
Вјачеслав Старшинов 147
Александар Јакушев 145
Анатолиј Фирсов 134
Сергеј Капустин 118
Вениамин Александров 113
Владимир Викулов 104

Тренери совјетске репрезентације[уреди]

Виктор Тихонов био је један од најуспешнијих совјетских тренера

У периоду од 1953. до 1991. совјетски тим је водило укупно 5 тренера:[3]

Године Тренер Успех
1953. Анатолиј Тарасов
1953—1957. Аркадиј Чернишов 3 титуле првака Европе
2 титуле првака света
златна олимпијска медаља
1958—1960. Анатолиј Тарасов 3 титуле првака Европе
1961—1972. Аркадиј Чернишов 8 титула првака Европе
9 титула светског првака
3 златне олимпијске медаље
1972—1974. Всеволод Бобров 2 титуле првака света
2 титуле првака Европе
1974—1977. Борис Кулагин титула првака света
титула првака Европе
златна олимпијска медаља
1977—1991. Виктор Тихонов 10 титула првака Европе
8 титула светског првака
2 златне олимпијске медаље

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „IIHF Centennial All-Star Team”. IIHF. 18. 5. 2008. Архивирано из оригинала на датум 27. 2. 2014. Приступљено 15. 12. 2014.  Непознати параметар |lang= игнорисан [|language= се препоручује] (помоћ)
  2. Федерация хоккея России - История Федерации. Приступљено 24. новембра 2013.
  3. Сайт любителей хоккея World of Hokkey. Подраздел: Сборная России

Спољашње везе[уреди]