Хокеј на леду на олимпијским играма

Из Википедије, слободне енциклопедије
Хокеј на леду на олимпијским играма
Winnipegfalcons.jpg
Руководеће тело IIHF
Спорт 2 (мушки: 1; жене: 1)
Игре
1920. (на Летњим олимпијским играма)

1924. 1928. 1932. 1936. 1948. 1952.
1956. 1960. 1964. 1968. 1972. 1976.
1980. 1984. 1988. 1992. 1994. 1998.
2002. 2006. 2010. 2014.
Добитници медаља
Међународна ознака за хокеј на леду и логотип МОК-а.

Хокеј на леду је на програму Олимпијских игара још од Антверпена 1920. године и тај први хокејашки олимпијски турнир одржан је у оквиру Летњих олимпијских игара. Од 1924. хокејашки турнир је део Зимских олимписјких игара. Први турнир у женској конкуренцији одржан је тек у Нагану 1998. године. Пошто су олимпијске игре замишљене као такмичење спортиста аматера, професионалним хокејашима није био дозвољен наступ на играма све до 1998. године када је ова забрана укинута.

У периоду између 1924. и 1988. такмичења су се одржавала по Бергеровом систему у лигашкој форми. Медаље су освајале екипе које би сакупиле највише бодова (није постојала елиминациона фаза). Олимпијска такмичења у хокеју на леду одржавају се по правилима светске хокејашке федерације и нешто су другачија од правила која се примењују у оквиру НХЛ лиге. Током такмичења играчи се обавезно тестирају на евентуална недозвољена допинг средства, а тестирања спроводи Светска антидопинг агенција (WADA). Од 1972. када су уведена ова тестирања свега 5 играча је било позитивно на недозвољене супстанце.

Током прве три деценије доминирала је репрезентација Канаде која је освојила шест од могућих седам златних медаља. Међу освајачима медаља у том периоду јављале су и селекције САД, Шведске и Чехословачке. Све до 1968. резултат на олимпијском турниру се уједно рачунао и као такмичење за титулу светског првака. Године 1956. у такмичење се укључује селекција СССР која преузима примат и доминира такмичењима у наредне три деценије, освојивши седам од девет могућих златних медаља. Преостала два злата у том периоду припала су САД 1960. и 1980. године. Некада најуспешнија хокејашка нација, Канада своје ново олимпијско злато чекала је пуних 50 година, све до 2002. године. Златне медаље освајали су још Британци 1936, Швеђани 1994. и 2006, Чеси 1998. и чланови Уједињеног тима који су чинили играчи из бившег СССР1992. Место на подијуму су заузимали и Швајцарци, Финци, Руси и Немци.

Међународни олимпијски комитет је дозволио свим спортистима учешће на Играма али након Игара 1988. године. Управа НХЛ лиге се у почетку није слагала са том одлуком јер су се Игре обично одржавало паралелно са сезоном у НХЛ лиги, а хокејаши који су играли у овој лиги добили су право наступа тек 1998. године. Ипак све до 2006. НХЛ играчима је било дозвољено да играју само утакмице нокаут фазе, али никако и групни део такмичења.

МОК је у јуну 1992. донео одлуку да у програм Игара уврсти и женски хокејашки турнир, а први је одржан на Зимској олимпијади 1998. у Нагану. Организатори игара су у почетку одбијали да уврсте женски турнир у програм правдајући то додатним трошковима организације. Женским олимпијским турниром доминирају САД (злато 1998) и Канада (2002, 2006 и 2010).

Олимпијски почеци у хокеју на леду[уреди]

Међународна федерација хокеја на леду (ИИХФ) основана је 15. маја 1908. као Ligue Internationale de Hockey sur Glace.[1] На сесији Међународног олимпијског комитета (МОК) одржаној у Паризу 1914. хокеј је уврштен на листу потенцијалних олимпијских спортова.[2] У јануару 1920. МОК је свега три месеца пре Игара одлучио да хокеј на леду уврсти у службени програм.[3] Разлог овакве одлуке МОК-а лежи у чињеници да је пет европских репрезентација најавило своје учешће на том турниру, а директор ледене дворане у Антверпену је чак одбио да да сагласност да се у тој дворани одржавају појединачна такмичења у уметничком клизању уколико не буде укључен и хокеј на леду.[3] Тако је хокеј дебитовао на Олимпијским играма 1920. године, а ИИХФ је одлучила да олимпијски турнир уједно представља и прво светско првенство у хокеју на леду. Од тада па све до Олимпијских игара 1968. године резултати олимпијског хокејашког турнира су се рачунали и као резултати светског првенства.[4]

Према статуту Олимпијског покрета (поглавље 1, члан 6) сви спортови који се одржавају на снегу и леденим површинама треба да буду део програма Зимских олимпијских игара.[5] Тако су хокеј на леду и уметничко клизање постали део зимског олимпијског турнира.[6] Прве Зимске олимпијске игре одржане су 1924. године у француском Шамонију.[7] Зимске олимпијске игре су се све до 1992. одржавале у истој години када и Летњи турнир, а од тада турнири су се одржавали наизменично сваке друге парне године.[8]

Мушки турнири[уреди]

Постер ЛОИ 1920.

Летње олимпијске игре 1920.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Хокеј на леду на Летњим олимпијским играма 1920.

На Олимпијским играма хокеј се први пут појавио 1920. у Антверпену, на играма VII Олимпијаде. Занимљиво је да је у организационом одбору самих игара био и Пол Луак, доцнији председник ИИХФ-а. Турнир је одржан у три круга по Бергваловом систему.[9] Први круг је предтављао елиминациону рунду у којој се одлучивало о освајачу златне медаље. У другом кругу су се за сребрну медаљу бориле екипе које су поражене од освајача златног одличја, а исти систем је кориштен и у борби за бронзану медаљу.[10]

Хокејашка такмичења су одржана између 2327. априла 1920. уз учешће седам репрезентација: Канада, Чехословачка, САД, Белгија, Швајцарска, Шведска и Француска. Канаду су представљали играчи екипе Винипег фалконси. У Америчком тиму била су четири Канађанина. Шведски тим су чинили углавном играчи бендија који су први пут заиграли хокеј управо у склопу припрема за Олимпијске игре.[10]

У првом кругу Канада је победила у све три утакмице и освојила је златну медаљу. У финалу су савладали Шведску са 27:1.[11] У наредној рунди славила је селекција САД која је освојила сребро, док је у трећем колу најбоља била селекција Чехословачке којој је припало бронзано одличје.[12]

Швеђани су касније критиковали овакав систем такмичења, јер су одиграли чак 6 утакмица (3 победе), док је Чехословачка која је освојила бронзано одличје одиграла само три меча (победивши у само једном). И сам Бергвал је критиковао организаторе јер су на неисправан начин применили систем, услед чега је систем такмичења модификован већ од наредних игара.[10]

1924—1952.[уреди]

Детаљ са утакмице између Канаде и Шведске на ЗОИ 1928.

На Играма 1924. одржаним у Шамони Мон Блану у Француској, по први пут је кориштен Бергеров систем, а играло се по једнокружном бод систему у две фазе (квалификационе групе и финална група).[13] Овакав систем кориштен је закључно са олимпијским турниром 1988, а током времена варирао је како број екипа учесница тако и укупан број одиграних утакмица.

Те 1924. Канаду је представљала екипа Торонто гранитса, која се предвођена Херијем Вотсоном убедљиво „прошетала“ до златне олимпијске медаље остваривши учинак од свих 6 победа, уз гол разлику 110:3.[14] Вотсон који је имао индивидуални учинак од 37 голова и 9 асистенција проглашен је за најбољег играча олимпијског турнира.[15] Никада ни једна екипа није на тако убедљив начин освојила ниједан следећи олимпијски турнир. На истим играма, сребро је освојила селекција Сједињених Држава, а бронзу Велика Британија. [16]

На следећим играма 1928. у швајцарском Санкт Морицу учестовало је 11 екипа, а екипа Канаде која се у такмичење укључила тек у финалној рунди поново је убедљиво дошла до златне медаље уз гол разлику од 38:0 (у три одигране утакмице).[17] Сребро је освојила селекција Шведске, а бронзу Швајцарска и биле су то уједно њихове прве олимпијске хокејашке медаље, док је селекција Немачке која је турнир завршила на деветом месту дебитовала на олимпијском турниру.[18] На следећим ЗОИ одржаним 1932. у Лејк Плесиду (САД) учестовале су само 4 екипе, а турнир се играо по двокружном бод систему свако са сваким. Златну медаљу поново осваја селекција Канаде, испред САД, Немачке и Пољске.[19] Бронзана медаља немачке селекције била је уједно и прва хокејашка медаља за Немачку у историји.[20]

Свега два дана пре почетка ЗОИ 1936. чији домаћин је био немачки зимски центар Гармишпартенкирхен, званичници канадског олимпијског комитета су упутили службени протест МОК-у и организаторима Игара због чињенице да су два играча британског хокејашког тима без дозволе прешли из канадске у британску лигу (Алекс Арчер и Џејмс Фостер).[a] Иако су Канађани имали подршку Међународне хокејашке федерације одустали су од тужбе пошто је Британски олимпијски комитет претио да ће повући тим са игара уколико се поменутим играчима забрани да наступе. На Гармишком хокејашком турниру тако је учестовало 15 екипа подељених у 4 групе. Селекција Велике Британије приредила је прворазредно изненађење победивши два пута селекцију Канаде током турнира и освојивши златну медаљу. На тај начин Британци су прекинули канадски низ од четири узастопне златне олимпијске медаље. Канађани су освојили сребрну, а Американци бронзану медаљу.[21]

Због Другог светског рата отказане су ЗОИ 1940. (чији домаћин је требао да буде јапански Сапоро) и ЗОИ 1944. (чији домаћин је требало да буде италијанска Кортина).[22]

Селекција Сједињених Држава освојила је бронзу на ЗОИ 1936.

Непосредно пре почетка Игара V Олимпијаде 1948. у швајцарском Санкт Морицу, у јесен 1947. дошло је до сукоба између две федерације задужене за хокеј на леду на подручју Сједињених Држава, што је довело до дисквалификације селекције САД на турниру. Амерички Аматерски спортски савез, ААУ (енгл. Amateur Athletic Union) који је био задужен за аматерски хокеј на леду у земљи још од 1930.[b] избачен је из чланства у ИИХФ пошто су челници поменуте федерације одбили да дају сагласност на учешће играча из „Америчке хокејашке асоцијације“ (енгл. American Hockey Association, АНА). Челници ААУ-а су сматрали да учешће играча који су плаћени за своје спортске активности није у духу олимпизма и крши се са нормама „спорт као слободна рекреација за све“.[23] Иако је организациони одбор самих игара прихватио апликацију Америчке хокејашке асоцијације, тадашњи председник Олимпијског комитета Сједињених Држава Ејвери Брандиџ претио је повлачењем целокупне америчке делегације са турнира уколико се дозволи професионалним спортистима да наступе. Са друге стране су челници ИИХФ-а претили повлачењем хокеја на леду из олимпијског програма уколико се забрани учешће АХА асоцијацији. Као компромисно решење АХА асоцијацији је дозвољено да представља амерички хокејашки тим, али с тим да се њихови резултати не рачунају у коначном пласману. Селекција САД је на крају по резултатима освојила 4. место.[23][24][25] На том турниру је учестовало 9 екипа, акоји су се такмичили по лигашком систему. Након 8 одиграних кола селекције Канаде и Чехословачке оствариле су учинак од 7 победа , док су у међусобном дуелу одиграли без голова. Захваљујући бољој гол разлици (са 13,8 голова по утакмици) Канађани освајају своју 5 златну олимпијску медаљу (Чехословачка је имала просек од 4,3 гола по утакмици).[26] Бронза је припала селекцији Швајцарске.

Канађани поново на убедљив начин освајају злато и на ЗОИ 1952. у Ослу, испред Сједињених Држава и Шведске. У Ослу је по први пут на олимпијском турниру заиграла селекција Финске.[27] Олимпијски турнир у Ослу означио је и крај доминације Канаде у олимпијском хокеју на леду за наредних 50 година, а „хокејашки трон“ преузела је селекција Совјетског Савеза.[28]

1956—1976.[уреди]

Владислав Третјак једини је хокејаш који је освојио три златне и једну сребрну олимпијску медаљу.

Године 1954. на међународној сцени дебитовала је селекција Совјетског Савеза и већ на првом такмичењу (светско првенство) Совјети су освојили златну медаљу.[29] Совјети су оправдали улогу великог фаворита и на олимпијском турниру 1956. у италијанској Кортини и на убедљив начин дошли и до титуле олимпијског победника. Била је то њихова прва златна олимпијска медаља, док су сребро освојили Канађани, а бронзу Американци.[29] На играма у Скво Валију 1960. Сједињене Државе потпуно неочекивано долазе до своје прве златне медаље забележивши свих 7 победа на турниру. Те године на олимпијском турниру је дебитовала селекција Аустралије (уједно то им је и једини наступ).[30]

На Зимским олимпијским играма 1964. у Инзбруку (Аустрија), поново су најуспешнији били Совјети који су са свих 7 победа освојили друго олимпијско злато. По први пут Канаду није представљала једна од локалних екипа већ репрезентација састављена од најбољих канадских играча. Селекције Канаде, Шведске и Чехословачке су такмичење завршиле са по 10 бодова (по 5 победа и 2 пораза), тако да је освајаче медаља одлучивала укупна гол разлика. Канада је у тој статистици имала најлошији учинак и такмичење је завршила на 4. месту. Међутим непосредно пре саме доделе медаља било је нејасно на који начин ће се одређивати гол разлика, да ли на основу свих утакмица или само између четири првопласирана тима. По овој другој статистици канадски тим је имао обезбеђену бронзану медаљу.[31][32] Непосредно пре церемоније доделе медаља ИИХФ је променила правила и селекција Чехословачке је освојила бронзану медаљу. Канађани су се жалили на ту одлуку, а борд ИИХф је њихову жалбу одбацио као неосновану тек 41 годину касније (2005).[33][34][35]

Совјетска доминација наставила се и на ЗОИ 1968. у Греноблу, а медаље су још освојиле и Чехословачка и Канада.[36] Уједно био је то и последњи олимпијски турнир који се уједно рачунао и као светско првенство. Како се Канадски аматерски хокејашки савез 1970. повукао из свих међународних хокејашких такмичења због неслагања са ИИХФ око политике неучешћа професионалних играча на такмичењима, селекција Канаде није учестовала на олимпијском турниру 1972. и 1976. године. Канађани су сматрали да совјетски играчи имају статус професионалаца у совјетској лиги, иако су се службено водили као аматерски спортисти и да су заједно са играчима из Чехословачке у повлашћеном положају у односу на остале.[37] Совјетски Савез је на оба турнира лако и убедљиво дошао до нових златних медаља предвођен легендарном генерацијом Третјак, Харламов, Јакушев, Петров и Михајлов.[38] Како је селекција САД на светском првенству 1971. испала у дивизију Б, морали су да играју квалификације за олимпијски турнир. Американци су успешно прошли олимпијске квалификације, а на самом олимпијском турниру освојили сребрну медаљу и тако постали први (и једини) тим из ниже дивизије који је дошао до олимпијске медаље (бронзу је освојила селекција Чехословачке).[39][40] У Инзбруку 1976. медаље су још освојили и Чехословачка и Западна Немачка, а турнир је из истих разлога као и Канада пропустила селекција Шведске.[41]

Чудо на леду 1980.[уреди]

Vista-xmag.png За више информација погледајте чланак Чудо на леду
Чланови америчког златног тима из 1980. заједнички су упалили олимпијски пламен на ЗОИ 2002..[42]

Године 1980. Зимске олимпијске игре се враћају у Лејк Плесид (америчка савезна држава Њујорк). На олимпијском турниру учестовало је укупно 12 екипа подељених у две групе у прелиминарној фази, а на такмичење се након 12 година паузе вратила и селекција Канаде. Селекција Совјетског Савеза важила је пре самог турнира за апсолутног фаворита за златну медаљу, а велика пажња посвећивала се и евентуалном окршају ове селекције са селекцијом домаћина (због лоших политичких односа између две земље током Хладног рата).[43]

Амерички тим који су чинили углавном играчи из студентских екипа прошао је кроз групну фазу као другопласирани са 4 победе и једним нерешеним резултатом, и заједно са селекцијом Шведске пласирао се у финалну групу. Совјети су били убедљиви у својој групи остваривши свих 5 победа (против Финске, Канаде, Пољске, Холандије и Јапана) уз гол разлику 51:11. Пласман у финалну рунду из ове групе обезбедила је још и селекција Финске.[43]

У финалној рунди свака од екипа одиграла је по две утакмице са екипама из супротне групе, док се резултат из групне фазе против ривала који се пласирао у овај ранг такмичења преносио. Већ у првом колу финалне фазе, 22. фебруара дошло је до „историјског окршаја на леду“ између два велика ривала, селекција САД и СССР. Утакмица се играла у Олимпијској дворани (данас Арена Херб Брукс, у част тадашњег селектора САД) пред око 8.500 гледалаца, а судили су Карл-Густав Каисла из Финске, Нико Темен из Холандије и Канађанин Франсоа Ларошел. Како је резултат ове утакмице директно утицао и на исход у борби за медаље, али и због саме динамике утакмице и „чудесног преокрета“ домаће селекције утакмица је у америчкој (а касније и у руској) популарној култури означена као Чудо на леду (енгл. Miracle on Ice).

Совјети су први повели, већ у 9. минуту преко Крутова. Американци су изједначили преко Шнајдера у 14 минуту, да би Совјети након свега три минута дошли до новог вођства (овај пут стрелац је био Сергеј Макаров. Голом у последњој секунди прве трећине Американци одлазе на паузу са нерешеним резултатом (стрелац Марк Џонсон).[44] Већ на старту друге трећине Совјети постижу погодак из ситуације са играчем више, и поново воде.[43] Совјети настављају са агресином нападачком игром и у наставку периода, али резултат се не мења превасходно захваљујући сјајним одбранама америчког голмана Џима Крега, и на другу паузу се одлази са предношћу Совјета од 3:2. Кључни моменат утакмице било је искључење совјетског левог крила Владимира Крутова у 6:47 минуту трећег периода. Американци су са играчем више агресивније кренули ка голу противника, и након неколико успешних одбрана совјетског голмана, Марк Џонсон напокон успева да пошаље пак иза леђа Владимира Мишкина. Утакмица се „враћа на почетак“, резултат је 3:3. Непуних минут и по након изједначујућег погодка, Мајк Еруционе сам избија испред совјетског голмана и погађа за прво вођство америчког тима.[44] Преосталих десет минута утакмице играло се углавном у трећини Американаца, али без поготка за Совјете. Американци су славили са 4:3 и након победе над Финском од 4:2 два дана касније стигли до златне медаље.[45] Коментатор Еј-Би-Сија Ал Мајклс пренос утакмице завршио је речима: „Да ли верујете у чуда? Да да!“ (енгл. Do you believe in miracles? Yes!), реченицом која је ушла у анале савременог спорта.[43][46]

Совјети су у последњој утакмици на турниру убедљиво савладали Шведску са 9:2 и освојили сребрну медаљу, док је бронза припала управо Швеђанима. Године 2008. Међународна хокејашка федерација је Чудо на леду уврстила на листу 100 највећих и најупечатљивијих хокејашких догађаја у XX веку.[43]

1984—1994.[уреди]

Југославија и Сарајево су били домаћини ЗОИ 1984. године. Утакмице хокејашког турнира играле су се у дворани Зетра, а златну медаљу суверено освајају хокејаши Совјетског Савеза остваривши учинак од 8 победа у исто толико утакмица. Била је то њихова 6. златна олимпијска медаља. Чехословачка која је једини пораз доживела управо од Совјета у финалној рунди освојила је сребро, док је бронза припала селекцији Шведске.[47] Совјети су наставили са доминацијом и на следећим ЗОИ чији домаћин је био канадски град Калгари освојивши 7. златну медаљу. Међутим била је то последња олимпијска медаља и уједно последњи наступ на зимским играма за Совјетски Савез који се распао три године касније. У последњој утакмици на олимпијском турниру Совјети су изгубили од Финске са 2:1, али тај пораз није утицао на њихов коначни пласман пошто су коло пре краја осигурали прво место. Међутим Финцима је та победа осигурала сребрну медаљу, прву после светског првенства 1939. године.[48] Бронзу је поново освојила селекција Шведске. Како су се убрзо појавиле сумње да исход утакмице није био реалан и да су Совјети намерно пустили Финцима да победе ИИХФ је одлучио да промени систем такмичења када је реч о борбама за медаље, и на конгресу 1990. донесена је одлука о увођењу плеј-офа у доигравању за медаље.[49] Задржана је групна фаза, а након ње 8 најуспешнијих тимова настављало је такмичење у елиминационом (куп систем) делу који се завршавао утакмицом за златну медаљу. Нови систем такмичења по први пут је употребљен на Играма 1992. у француском Албервилу.[4]

Центар селекције Финске Раимо Хелминен освојио је три олимпијске медаље током 6 олимпијских наступа.[50]

Све до 1989. играчима из комунистичких земаља са истока Европе није било дозвољено да наступају у америчкој професионалној НХЛ лиги, и да напуштају земљу.[51] Прве су „попустиле“ совјетске власти дозволивши својим играчима да играју на професионалном нивоу и да напуштају земљу.[52] Велики број совјетских понајбољих играча искористио је ту прилику и ангажмане пронашао у НХЛ лиги, укључујући и комплетну „велику руску петорку“ (Игор Ларионов, Вјачеслав Фетисов, Владимир Крутов, Сергеј Макаров и Алексеј Касатонов) који су нове ангажмане пронашли у Ред вингсима из Детроита и Ванкувер Канаксима.[53] Совјетски Савез се распао у децембру 1991, а као легитимни наследник појавила се селекција Русије, док је већ наредне године у чланство ИИХФ примљено 9 некадашњих совјетских република које су наставиле да наступају на међународној сцени као самосталне државе. [54] Шест од некадашњих 15 совјетских република наступило је на ЗОИ 1992. у Албервилу под једном заставом, као Уједињени тим (Јерменија, Белорусија, Казахстан, Русија, Украјина и Узбекистан).[55] Хокејашка екипа Уједињеног тима је освојила златну медаљу победивши у финалу селекцију Канаде са 3:1. Бронзану медаљу освојила је Чехословачка победом над Сједињеним Државама од 6:1.[55] Уједно био је то и последњи олимпијски наступ Чехословачке која се у јануару 1993. распала на Чешку Републику и Словачку. Чешка је означена као правни сукцесор некадашње заједничке репрезентације, док је Словачка у међународна такмичења кренула из најнижег ранга у 1994. (дивизија Ц).[56]

Русија и Словачка дебитовале су већ на ЗОИ 1994. у норвешком Лилехамеру, Русија као правни наследник селекције Совјетског Савеза, а Словачка као победник квалификационог турнира. У групној фази олимпијског турнира као првопласиране селекције у елиминациону фазу су се пласирале Финска (са свих 5 победа) и Словачка (са 3 победе и 2 нерешена резултата). Финска је касније освојила бронзану медаљу победом над Русијом од 4:0. У финалној утакмици између Канаде и Шведске после 2:2 у регуларном делу, и након 0:0 у продужетку, победника су одлучили пенали (по први пут у олимпијским финалима).[57] Након прве серије од по три шута, обе екипе су по два пута успевале да погоде противничку мрежу, и такмичење се наставило до златног гола (односно до прве предности једне од екипа). Одлучујући погодак Петера Форсберга којим је Шведска дошла до прве златне олимпијске медаље у историји проглашен је за један од најбољих хокејашких погодака икада. Форсберг је успео да „надмудри“ канадског голмана Корија Хирша лажним форхендом, да би након његове реакције лаганим једноручним бекхендом упутио пак у мрежу Канађана.[58][59][60]

1998—2010.[уреди]

Детаљ са финалне утакмице између Чешке и Русије на ЗОИ 1998.

Године 1995. потписан је уговор између представника Међународног олимпијског комитета, ИИХФ, НХЛ-а и Асоцијације НХЛ играча (НХЛПА) којим је дозвољено професионалним играчима из НХЛ-а да наступају на олимпијским играма.[61] У складу са постигнутим договором формат олимпијског турнира на ЗОИ 1998. у Нагану је прилагођен распореду НХЛ лиге, а 6 најбољих екипа чије окоснице су чинили играчи из НХЛ екипа (Канада, Чешка, Финска, Русија, Шведска и САД) у такмичење су се укључили након прелиминарне фазе која је почела 7. фебруара. Управо тог дана играле су се и утакмице у НХЛ лиги, након чега је уследила пауза од 17 дана у том такмичењу.[62] Међутим овакав систем такмичења није одговарао селекцији Словачке која је у такмичењу учестовала од почетка, а чији најбољи играчи су такође играли у НХЛ екипама.[63] Финална фаза такмичења стартовала је 13. фебруара, а поред 6 најбољих екипа које су биле слободне у такмичење су се укључили и победници прелиминарне фазе Казахстан и Белорусија. Иако је Канада пре турнира важила за главног фаворита за злато, у полуфиналу су изгубили од Чешке са 2:1, а потом у утакмици за бронзу и од Финске са 3:2.[64] Предвођена Домиником Хашеком на голу, селекција Чешке је у финалу са 1:0 победила изабрани тим Русије и дошла до прве златне хокејашке олимпијске медаље у историји.[65] Руски нападач Павел Буре је постигао рекорд по броју голова на једној утакмици, пошто је у полуфиналном окршају са Финском постигао укуно 5 погодака (од укупно 9 на целом турниру). Швеђанин Улф Самуелсон суспендован је из екипе након прве утакмице против Белорусије, пошто је откривено да је имао отворен захтев за добијање америчког држављанства, чиме је по шведским законима аутоматски престао бити држављанином те земље. Олимпијски комитете Чешке се жалио Суду за спортску арбитражу у Лозани и тражио да се Шведској одузму бодови, али је тај захтев одбијен.[66]

Финац Теему Селене је са 37 поена најуспешнији играч свих мушких олимпијских турнира.[15]

Исти систем такмичења кориштен је и на Олимпијском турниру 2002. у Солт Лејк Ситију, а олимпијска пауза у НХЛ лиги почела је тек у другој недељи Игара. Међутим како су Сједињене Државе биле домаћини олимпијског турнира, а већина НХЛ клубова долазила је управо из ове земље, и екипе које су учестовале у прелиминарној фази имале су дозволе да ангажују своје НХЛ играче, али под условом да су слободни у својим клубовима у време одржавања олимпијских утакмица. [67] Међутим, поново је екипа Словачке имала проблема са селекцијом најбољих играча због преклапања са њиховим обавезама у клубовима, и поново је ослабљена играла прелиминарну фазу, због чега је заузела последње место у групи А, односно претпоследње 13. место у укупном поретку.[63][c] Највеће изненађење целог турнира приредила је селекција Белорусије која је у четвртфиналу елиминисала Шведску, што је уједно и највећи успех у историји белоруског хокеја.[69][70] У борбама за медаље Белоруси су убедљиво поражени од Канаде и Русије и такмичење су завршили на 4. месту.[71] Канађани су у финалу славили против Сједињених Држава са убедљивих 5:2 и тако по први пут након пуних 50 година стигли до златне олимпијске медаље.[72] Центар репрезентације Финске Раимо Хелминен постао је први хокејаш који је учестовао на 6 узастопних олимпијских турнира.[50]

Систем такмичења за олимпијски турнир 2006. у Торину је промењен, све екипе су подељене у две групе са по 6 тимова, а након групне фазе по 4 најбоље пласиране екипе из обе групе такмичење су настављале у плејофу. Пауза у НХЛ лиги трајала је током целог олимпијског турнира, тако да су све репрезентације биле у могућности да наступе у најјачим поставама.[73][74] Победом над Финском од 3:2 у финалу, селекција Шведске долази до своје друге златне медаље, док бронзу осваја Чешка Република. Шведска је неколико месеци касније освојила и титулу светских првака и тако постала прва репрезентација која је објединила те две титуле у једној години.[75]

Канађани прослављају златну медаљу након гола Сиднија Крозбија у продужетцима на ЗОИ 2010.

Зимске олимпијске игре 2010. одржавале су се у Ванкуверу, а хокејашки турнир играо се у Роџерс арени капацитета око 19.000 места. По први пут хокејашки турнир се играо на терену нешто мањих димензија од стандардних (61мх26м уместо 61мх30,5м). На тај начин организатори су смањили евентуалне грађевинске трошкове за 10 милиона канадских долара, а дворана је добила већи капацитет.[76][77][78][79] На турниру је учестовало 12 екипа подељених у три групе са по 4 тима чиме се изашло у сусрет челницима НХЛ лиге који су тражили да се број утакмица у прелиминарној рунди смањи на максимално три. Победници група и најбоља другопласирана селекција обезбедили су директан пласман у четвртфинале, док је преосталих 8 екипа играло у осмини финала.[80] По први пут селекција Словачке играла је у полуфиналу, и изгубила од Канаде са 3:2 (а потом и од Финске у борби за бронзану медаљу).[81] У утакмици за златну медаљу Канада је победила Сједињене Државе голом Сиднија Крозбија у продужетку са 3:2 (гол је постигнут у 7:40 минуту продужетка) и тако дошла до своје 8. златне олимпијске медаље.[82] Крило селекције Финске Теему Селене постигао је укупно свој 37. поен на олимпијском турниру чиме је оборио рекорд у овој статистици од 36 поена који је поставио Канађанин Хери Вотсон још давне 1924. (а касније изједначили Чех Властимил Бубник и Рус Валериј Харламов).[15]

Женски турнири[уреди]

Канађанка Хејли Викенхајзер најбољи стрелац женских турнира[83] и двоструки МВП.[84]

На 99. сесији МОКа у Барселони (Шпанија) 1992. одлучено је да се и женски хокеј уврсти у програм Зимских олимпијских игара, почев од Зимских олимпијских игара 1998. у Нагану, а основни мотив је била жеља да се повећа број женских спортиста на Олимпијским играма.[85] Како женски хокеј није био део програма у тренутку када је Нагано добио право организације игара локални организациони одбор се нашао у проблему због изненадних додатних трошкова који су се појавили, и јавиле су се идеје и да се одржавање женског хокејашког турнира помери за 4 године.[86] Коначан договор о уврштавању женског хокеја у програм игара постигнут је у новембру 1992, а потписали су га председници организационог одбора игара и МОК-а.[86] Да би додатни трошкови по организаторе били што мањи одлучено је да на турниру учествује само 6 репрезентација, а да се утакмице играју у већ постојећим дворанама. Канадска аматерска хокејашка федерација се обавезала да ће тренирати репрезентацију Јапана и да ће им помоћи да буду што конкурентнији на турниру.[87] Формат првог турнира био је сличан мушком. У првој рунди свака репрезентација је одиграла пет утакмица, а 4 најбоље су се пласирале у полуфинале где су се бориле за медаљу.[88]

1998-2010[уреди]

Женским хокејом је пре олимпијског дебија 1998. доминирала селекција Канаде која је до тог тренутка освојиле сва Светска првенства, а једини прави конкурент била је селекција Сједињених Држава. У 13 међусобних утакмица између два тима закључно са 1997. Канада је славила у 7, а САД у 6 утакмица. На олимпијском турниру 1998. су још учествовали Финска, Шведска, Кина и домаћин Јапан. Канада и САД су доминирале групном фазом, а у међусобном мечу победиле су Американке са 7:4.[89] Две екипе састале су се и у финалу где су поново победиле хокејашице САД са 3:1 поставши тако тек трећи амерички хокејашки тим који је освојио злато.[90] Бронза је припала селекцији Финске.

Утакмица у групи на Олимпијским играма 2002. између Шведске и САД

За Зимске олимпијске игре 2002. број тимова повећан је на осам, а Русија, Немачка и Казахстан дебитовале су на олимпијској сцени.[91] Канађанке и Американке су до финала дошле без пораза, а у финалу је репрезентација Канаде победила са 3:2 и тако се Американкама реванширала за пораз на претходним играма.[92] Шведска је освојила прву женску хокејашку медаљу на олимпијским играма победом над Финском.[93]

На следећим Зимским олимпијским играма 2006. у Торину дебитовали су Швајцарска и Италија која је тада била рангирана као 17. репрезентација света, али се пласирала зато што је Италија била домаћин.[94] Како је селекција Италије остварила веома лош скор са само једним постигнутим и чак 32 примљена погодка у три утакмице, председник ИИХФ Рене Фазел изјавио је како би у будућности требало размислити о томе да домаћини игара обезбеђују директан пласман.[95] Канадски тим је стартовао одлично и у три утакмице имао скор 36:1. Амерички одбрамбени играч Анђела Руџеиро оптужила је Канаду да су им битни само резултати и упозорила да би олимпијски статус турнира могао бити доведен у питање због недостатка конкурентнијих тимова.[96][97][98] Као одговор Рене Фазел је изјавио да су и друге репрезентације напредовале и да је слично било и у раним годинама на мушком турниру. Он је додао:„Ја вам обећавам да Шведској неће требати 64 године да победи“, алудирајући на чињеницу да је мушки тим Шведске победио Канаду тек 1984. године.[99] (Шведски женски тим победио је Канаду први пут 2008. на турниру четири нације).[100]

У полуфиналној утакмици Американнке су изгубиле од Шведске 3:2 након пенала и тако доживеле први пораз од неке екипе а да то није Канада.[101] Овакав резултат је упоређиван са чудом на леду из 1980. године.[102][103] У финалу Канада је победила Шведску са 3:2 и тако освојила другу узастопну титулу, док су Сједињене Државе дошле до бронзе победом над Финском.[104][105]

Церемонија доделе медаља на Олимпијским играма 2010.

На Олимпијским играма 2010. у Ванкуверу учествовало је 8 екипа, међу којима је била и Словачка као дебитант.[106] Канада и Сједињене Америчке Државе су биле убедљиве у првој фази и имали су скор 41:2 и 31:1. Овакви резултати поново су оживели критике о неуједначености такмичења и великим разликама у квалитету између тимова, те о оправданости егзиститања женског хокеја у олимпијском програму.[107] Тадашњи председник МОК-а Жак Рог је изјавио:„Постоји недоследност и сви се слажу са тим. Ово је можда период инвестирања у женски хокеј. Ја бих им лично дао више времена за раст, али мора постојати период напредовања. Не можемо наставити без напредовања“. Шведски селектор Петер Еландер је рекао да је тешко за друге нације да се такмиче због недостатка финасијских средстава и мањег избора играча, додавши да: „Средства за све тимове морају бити иста... Ако желите да имате уједначен турнир у Сочију, морате имати национални програм у свим државама.“[108] Неки критичари су предложили правило милости како би се спречили велики резултати.[109] Рене Фазел је рекао да ће размотрити предлог.[110] Један број тренера, укључујући и тренера Кине Хану Саинтуле чије је тим поражен од Американки са 12:1, је изјавио да су они били против такве идеје.[111]

Канада је освојила треће узастопно злато победом над САД са 2:0, а Финска је стигла до своје друге бронзане медаље након што су прву освојили 1998. године.

Правила[уреди]

Систем квалификација[уреди]

Број екипа учесница олимпијског турнира варирао је током година, од 4. тима колико их се такмичило на ЗОИ 1932. до максималних 16. колико их је по први пут учестовало на Играма 1964. Од 1976. године на мушком турниру учествује 12 екипа (изузетак су били олимпијски турнири 1998. и 2002. када је учестовало 14 репрезентација). Након што су челници НХЛ лиге дозволили играчима да учествују на Зимским олимпијским играма 1998. године, „велика хокејашка шесторка“ (Канада, Чешка, Финска, Шведска, Русија и Сједињене Државе) добила је право да се аутоматски пласира у финални део олимпијског турнира, без играња прелиминарне рунде.[62] Због тога је број екипа повећан на 14 како би се могле формирати две прелиминарне квалификационе групе са по 4 тима. Победници прелиминарних група, Казахстан и Белорусија придружили су се „великој шесторки“ у другој фази где су екипе биле подељене у две групе са по 4 тима. Сличан систем је коришћен и 2002. године.[67] За турнир 2010. број тимова је смањен на 12, а самим тим смањен је и укупан број утакмица.[74] Списак екипа које су директно обезбедиле учешће на поменутим играма, као и број екипа које су учестовале у додатним квалификацијама одређен је на основу Ранг листе ИИХФ-а. Девет првопласираних репрезентација са листе након Светског првенства 2008. пласирали су се директно на олимпијски турнир, док су тимови рангирани од 19. до 30. места стартовали у првој рунди квалификација. Три првопласиране екипе пласирале су се у другу рунду где су им се придружиле екипе рангиране на ранг листи од 10. до 18. места. Три првопласиране екипе пласирале су се на завршни олимпијски турнир.[80][112] На турниру у Сочију 2014. учествује 12 екипа подељених у три групе са по 4 тима. Након групне једнокружне фазе, три првопласиране и најбоља другопласирана селекција директно се пласирају у четвртфинале, док преосталих 8 екипа разиграва за пласман у четврфинале.

Број учесника женског турнира варирао је од 6 колико их је учестовало на Играма 1998. до 8. на свим осталим турнирима. Систем квалификација је сличан ономе на мушком делу турнира. Шест првопласираних репрезентација на основу ИИХФ ранг листе након Светског првенства 2008. пласирали су се директно на Олимпијске игре. Тимови рангирани испод 13. места стартовали су у првој рунди предолимпијских квалификација подељени у две групе. Победници група пролазили су у други круг где су им се прикључиле екипе рангиране од 7. до 12. места. Две најбоље екипе пласирале су се на Олимпијски турнир. На турниру у Сочију 2014. учествује 8 репрезентација подељених у две групе. Након групне фазе победници група обезбеђују директан пласман у полуфинале, док екипе пласиране на другом и трећем месту разигравају у четврфиналу за две преостале позиције у полуфиналу. Последњепласиране екипе у обе групе играју меч за 7. место.

Играчи[уреди]

Сва међународна репрезентативна такмичења у хокеју на леду одржавају се под ингеренцијом Међународне хокејашке федерације (ИИХФ) која регулише правила и систем квалификација.[113] Према прописима ИИХФ-а сваки потенцијални учесник међународних утакмица мора бити под директном јурисдикцијом једног од пуноправних чланова ИИХф-а (национални савези) и мора бити држављанин земље за чију репрезентацију наступа.

У случају да је играч променио држављанство, да би стекао право наступа у међународним такмичењима за своју нову домовину (под условом да се раније није такмичио у том рангу такмичења) мора да се такмичи у националним такмичењима те земље минимум две године пре репрезентативног дебија, а мора да поседује и међународну трансфер картицу коју уз сагласност оба национална савеза издаје ИИХФ.[113] Уколико је играч пре промене националног тима наступа за некадашњу репрезентацију, пре дебија за нови тим обавезан је да игра 4 године у такмичењима у новој држави чији је држављанин постао. Играч током каријере има право да само једном промени репрезентацију (ова правила се не односе на тренере).[113] Према изворним правилима МОК-а спортиста који је једном наступио за једну земљу није имао право да мења „боје дреса“ ни под каквим околностима.[3]

Аматеризам и професионализам у олимпијском хокеју[уреди]

Оснивач Међународног олимпијског комитета барон Пјер де Кубертен олимпијске игре је замишљао као аматерско такмичење у којем сви учесници треба да имају једнака права и једнаке услове за такмичење (како у току самог турнира тако и у припремном периоду).[114] Крајем XIX века спорт као активност је сматран за једну од најважнијих целина целокупног образовног система (посебно у јавним школама на Западу) која је заузимала веома важну улогу у процесу формирања здраве личности. Као такав спорт је морао бити доступан свима. Истовремено је у образовним круговима (а посебно међу аристократијом) владало мишљење да интензивно тренирање и вежбање са циљем остваривања што бољих резултата над ривалима у такмичењима, представља варање.[114] Из таквог схватања проистакло је и Кубертеново олимпијско гесло „Важно је учестовати“, а спортиста се замишљао као „џентлмен и припадник аристократског друштва“.[114]

До првог одступања од олимпијске идеологије базиране на аматерском спорту дошло је после Другог светског рата формирањем „државних аматерских спортских екипа“ у земљама социјалистичког државног уређења. Совјетски Савез је међу првима својим спортистима плаћао припреме и обезбеђивао средства за тренинге, док су у исто време спортисти из западних земаља самостално финансирали своје активности (наравно реч је о аматерским спортистима).[115][116] На овај начин стварао се све већи јаз у квалитету између спортиста са Истока и Запада.

Крајем 1960-их година тадашња Аматерска хокејашка асоцијација Канаде (данас Савез хокеја на леду Канаде) увидевши да њихови аматерски играчи нису у могућности да се равноправно такмиче са играчима из источноевропских земаља, тражила је дозволу да се у такмичења укључе и играчи из професионалних лига.[d] Жестоки противници увођења професионалних играча у олимпијски програм били су челници ИИХФ и МОК-а, а тадашњи председник МОК-а Американац Ејвери Брандиџ (на функцији од 1952. до 1972) сматрао је да је немогуће и недопустиво да професионални и аматерски играчи наступају заједно на такмичењима. Челници ИИХФ-а су на конгресу одржаном 1969. дозволили Канађанима да у екипу уврсте до 9 професионалних играча (који не наступају за НХЛ екипе) током такмичења за светско првенство 1970. чији домаћин је била управо Канада (градови Монтреал и Винипег).[37][117] Међутим одлука је поништена већ у јануару 1970. на инсистирање председника Брандиџа који је сматрао да хокеј на леду као олимпијски спорт мора да уважава правила МОК-а као што је то случај са свим осталим спортовима.[37] Због неслагања са таквом одлуком Канађани су повукли све своје селекције из свих међународних такмичења, уз образложење да ће таква одлука бити на снази све док се не уведу „отворена такмичења“ и свим селекцијама се не пруже једнака права.[37][118] У решавање проблема са Канадском хокејашком асоцијацијом активно се од 1975. укључио и нови председник ИИХФ-а Гинтер Сабецки, а већ наредне године донета је одлука да се свим професионалним играчима омогући учешће на светским првенствима. Међутим та дозвола и даље није важила за играче који су наступали у НХЛ тимова, првенствено због неслагања челника те лиге са сатницама међународних такмичења која су се преклапала са трајањем сезона у тој лиги.[119] Селекција Канаде вратила се на такмичење 1980. године.

Колекција медаља са ЗОИ 1998. у музеју Хокејашке куће славних.

Непосредно пре почетка ЗОИ 1984. у Сарајеву, повела се расправа о томе колики је минимум услова који професионалног играча раздвајају од аматерског, и самим тим који играчи имају право наступа на олимпијском турниру. Челници МОК-а су усвојили правило према којем је сваки играч који је имао потписан професионални уговор са неком од НХЛ екипа имао право наступа на Играма, али под условом да је у НХЛ лиги одиграо мање од 10 утакмица. Челници Олимпијског комитета Сједињених Држава су били против ове одлуке и сматрали су да је НХЛ лига строго професионално такмичење, и да самим тим сви играчи који имају потписане уговоре са екипама из те лиге имају статус професионалних играча. На крају је МОК променио одлуку (свега неколико дана пред почетак Игара у Сарајеву), а право наступа имали су само они играчи који иако имају професионалне уговоре пре олимпијског турнира нису одиграли ни један званични меч у НХЛ лиги,[120] док су играчи који су наступали у осталим професионалним лигама имали право играња за своје репрезентације.[120] Секретар канадског хокејашког савеза Алан Иглсон је изјавио да се усвојено правило односи искључиво на играче из Националне хокејашке лиге, док се сви остали играчи из професионалних лига сматрају играчима са аматерским уговорима,[121] уједно најавивши могућност поновног повлачења Канаде са такмичења (што се није десило).[122] Године 1986. челници МОК-а су донели одлуку према којој је дозвољено учешће свим спортистима на Олимпијским играма, без обзира на њихов професионални статус, а на међународне спортске савезе је пребачена коначна одлука о статусу професионалних спортиста.[123][124]

Укључење НХЛ играча у олимпијски програм[уреди]

„НХЛ окршај“: Саку Коиву против Павела Дацјука у полуфиналу ЗОИ 2006.

Како се је олимпијски турнир преклапао са регуларним делом сезоне у НХЛ лиги, управа те лиге није дозвољавала учешће свим играчима на олипијском турниру током игара 1992, 1994. и 1998. године. Да би се избегло преклапање, МОК и ИИХФ су захтевали од челника НХЛ-а да током трајања олимпијског турнира направе паузу у такмичењу као што раде остале професионалне лиге.[125]

На афирмативну одлуку НХЛ-а позитивно је утицала и чињеница да су челници Националне кошаркашке лиге (професионалне кошаркашке лиге) дали „зелено светло“ својим играчима за наступ на ЛОИ 1992. у Барселони. Амерички тим снова састављен од професионалаца из НБА лиге убедљиво је освојио кошаркашки турнир, а учешће понајбољих светских играча на турниру умногоме је допринело појачаном занимању како за олимпијски турнир, тако и за саму НБА лигу. Комесар за такмичење НХЛ лиге Гери Бетман (који је 1992. обављао функцију извршног директора НБА лиге) изјавио је да је учешћем НБА играча на том олимпијском турниру значајно порасло занимање за ту лигу на глобалном нивоу, и сматрао је да би исти сценарио могао да се деси и са НХЛ лигом уколико би сви њени играчи имали право наступа на ЗОИ.[61] Међутим како се олимпијски турнир у кошарци који се игра лети не преклапа са сезоном у НБА лиги (игра се у сезони зима-пролеће), што није случај са хокејашким турниром, Бетман је чак предлагао да се олимпијски турнир у хокеју на леду пребаци у програм Летњих олимпијских игара. Тај предлог је наравно одбијен због неслагања са концептом МОК-а према којем сви спортови који се одвијају на снегу и леду треба да буду део програма Зимских олимпијских игара.[61] Коначан договор о учешћу свих НХЛ професионалаца на олимпијском турниру постигнут је марта месеца 1995. у Женеви, а састанку су присустовали Бетман (као представник НХЛ-а), председник ИИХФРене Фазал, председник МОК-а Хуан Антонио Самаран и секретар Асоцијације хокејашких професионалаца Боб Гудинав. Према договору сви професионалци из НХЛ-а имали су право наступа за своје репрезентације на олимпијском турниру почев од Игара у Нагану 1998. године.[126] Споразум је службено ступио на снагу 2. октобра 1995. службеном објавом од стране управног одбора НХЛ лиге, а том приликом Бетман је изјавио да: „Све ово што смо урадили урадили смо у интересу хокеја на леду и убеђени смо да ће се исплатити. Хокејашки турнир ће постати јачи, већи и у такмичарском смислу много здравији.“[127]

Како је због локаута узрокованим неспоразумом између челника НХЛ лиге и заједнице играча, цела НХЛ сезона 2004/05. отказана, челници лиге су се двоумили да ли да дозволе својим играчима анступ на Играма у Торину 2006, што је јавно и објавио секретар Бетман у јануару 2005. године.[128] Међутим како је у јуну 2005. потписан нови колективни уговор између синдиката играча и челника лиге уклоњене су све препреке у вези са одигравањем наредне сезоне овог такмичења, а самим тим и у вези са учешћем играча на наредна два олимпијска турнира. Поједини власници НХЛ тимова су били против идеје да њихови играчи наступају на међународним турнирима због опасности од евентуалних повреда и исцрпљености.[129] Већина играча искористила је „олимпијску паузу“ у лиги за одмор, док је неколико играча који су током Игара повређени било присиљено да пропусти остатак лигашке сезоне.[130] Бетман је изјавио и да се све време интензивно радило на томе да сам формат олимпијског турнира буде „мало лакши за све“ (смањење броја утакмица).[131]

Александар Овечкин је изјавио да ће играти за Русију на ЗОИ 2014. са или без дозволе НХЛ лиге.

Наступ НХЛ играча на Играма 2014. у Сочију регулисан је новим колективним уговором између челника лиге и асоцијације играча.[132] На конференцији за новинаре Асоцијације НХЛ играча у октобру 2008, секретар асоцијације Пол Кели је изјавио да се играчи које он заступа залажу за играње на олимпијском турниру и да ће настојати да ту клаузулу унесе у коначан текст уговора са челницима лиге.[133] Кели је такође изјавио и да доста лоши односи и велики ривалитет између челника НХЛ-а са једне и Савеза хокеја на леду Русије и челника Континенталне хокејашке лиге са друге стране, могу позитивно да се одразе на само учешће НХЛ професионалаца на олимпијском турниру.[132] У једном интервјуу из 2009. директор КХЛ-а Александар Медведев је изјавио да затезање око потписивања новог колективног уговора између играча и челника НХЛ-а представља вид притиска којим би се изнудио што повољнији уговор између две лиге у вези са трансферима играча.[134] Батман је нешто раније изјавио да евентуална пауза у НХЛ лиги током трајања олимпијског турнира у Сочију може донети велике штете самој лиги, посебно због чињенице да се поменути олимпијски турнир одржава далеко од тла Северне Америке и у различитој временској зони.[135] Према његовим речима, са тим ставом се слаже и већина власника НХЛ лигаша сматрајући да су ризици од повреда играча и трошкови знатно већи од евентуалних користи.[133] Са друге стране председник ИИХФ-а Рене Фазал је изјавио да ће урадити све што је у његовој моћи да омогући учешће свим играчима на олимпијском турниру, а поједини играчи попут Александра Овечкина и Јевгенија Малкина су обећали да ће наступити за своју репрезентацију са или без дозволе лиге.

Нови колективни уговор између НХЛ-а и Асоцијације играча је потписан у јануару 2013, а ступио је на снагу у јуну исте године.[136] Према уговору НХЛ лига ће направити паузу од 17 дана током трајања олимпијског турнира, а њена делегација ће делимично учестовати и у организацији самог хокејашког турнира.[137] Међународни олимпијски комитет се обавезао да ће челницима НХЛ-а уплатити око 8 милиона долара на име осигурања играча од евентуалних повреда (уговор вреди само за ЗОИ 2014). [138]

Правила игре[уреди]

Први олимпијски турниру 1920. године у многоме се разликова од данаљших хокејашких утакмица. Играло се на отвореном, на природном леду, нападачки пасови нису били дозвољени,[139] терен (који је био намењен првенствено за уметничко клизање) је био димензија 56 × 18 метара,[3] а играло се у два периода по 20 минута.[9] Сваки тим је имао по 7 играча на леду, а постојала је и позиција ровера, односно „лутајућег играча“ који је по потреби могао да игра на разним позицијама.[4] Након турнира ИИХФ је променио правила усвојивши канадска правила о шест играча на терену и три периода игре.[10]

На Играма 2010. утакмице су се први пут играле на клизалишту НХЛ димензија.

На олимпијским турнирима се примењују правила која прописује ИИХФ. На конгресу 1969, ИИХФ је омогућио бодичек у све три зоне, као у НХЛ-у. Пре тога је бодичек у међународном хокеју био дозвољен само у одбрамбеној зони.[140] Неколико других промена по угледу на НХЛ усвојено је у раним седамдесетим годинама: играчи су од морали да носе кациге, а голманска маска је постала обавезна 1972.[4] Године 1992. ИИХФ је увео систем плеј-офа у борби за медаље, а након нерешеног резултата изводили су се пенали. ИИХФ је 1998. усвојио ново правило којим је дозвољен прелазак пака преко две линије без суђења офсајда, али уз услов да се један од играча екипе која је у нападу налази у противничкој трећини. Пре тога је замка у неутралној зони (Neutral zone trap) успоравала игру и спречавала пуно голова.[141]

Садашња ИИХФ правила незнатно се разликују од правила која се користе у НХЛ-у,[142] а највећа разлика је у димензијама терена. Клизалиште у НХЛ-у је уже, димензије су 61 м × 26 м, а међународна величина је 61 м × 30,5 м. [143] Већи терен омогућава доста бржу игру, али и знатно мање физичког контакта међу ирачима.[144][145] Друга разлика у правилима између ИИХФ-а и НХЛ-а о досуђивању забрањеног испуцавање или ајсинга. У НХЛ-у линијски судија зауставља игру након што противнички играч додирне пак који је прешао иза линије гола, тзв. тач ајсинг. Ајсинг се поништава ако голман екипе која се брани додирне плочицу. У међународним утакмицама које се играју под окриљем ИИХФ-а, вреди правило аутоматског ајсинга, односно ајсинг се досуђује аутоматски оног тренутка када пак пређе црвену линију противничког гола.[146] Почев од сезоне 2005/06. НХЛ је увео неколико нових правила. Нека од њих се већ користе и у ИИХФ попут правила о преласку пака преко две линије и правила о продужецима.[147] Голману је забрањено да управља паком иза гола, осим ако се налази у области трапезоидног облика која је директно иза гола (разлика у односу на НХЛ лигу).[148] Међународна хокејашка федерација подржава НХЛ „политику нулте толеранције“ на опструкције игре и охрабрује судије да више суде повлачење палицом, држање и ометање у извођењу казне.[149][150]

Свака екипа може имати између 15 и 20 играча и плус 2 или 3 голмана, од којих сви морају бити држављани репрезентације за коју наступају.[151]

Недозвољене супстанце[уреди]

Међународна хокејашка асоцијација стриктно следи прописе Светске антидопинг агенције о недозвољеним средствима која утичу на резултате такмичара, и методом случајног одабира подвргава играче тестовима на недозвољене супстанце.[152] Према Свеској антидопинг агенцији, играч за кога се испостави да је био позитиван на тесту, суочава се са дисквалификацијом и суспензијом, чије трајање зависи од броја и величине прекршаја. Када је тест једног играча позитиван и остатак екипе се аутоматски подвргава тестирању на исту супстанцу, а још један позитиван налаз може довести до суспензије целог тима.[153] Године 2001. Олимпијски комитет САД захтевао је да се НХЛ играчи који су били потенцијални чланови Олимпијског тима подвргну насумичним тестовима на недозвољене супстанце, а 1998. од Националне антидопинг лабораторије захтевано је тестирање свих такмичара учесника ЗОИ 1998, уз изузетак играча НХЛ-а. НХЛ асоцијација преферира више уједначен начин тестирања од стране Светске антидопинг агенције приликом којих сви играчи прођу исти број тестова.[154][155] Постигнут је споразум и да Светска антидопинг агенција обавезна тестирања врши по завршетку НХЛ плеј-офа.[156]

Играчи који су били позитивни на недозвољене супстанце
Играч Нација Олимпијада Супстанца Казна Запис Реф.
Алојз Шлодер Flag of Germany.svg Западна Немачка 1972 Ефедрин Шестомесечна суспензија Први играч на Зимским олимпијксим играма који је користио недозвољена средства,[157] Шлодер је избачен са Олимпијских игара, али је његов тим наставио да се такмичи. [40]
Франтишек Поспишил Flag of Czechoslovakia.svg Чехословачка 1976 Кодеин Без казне Тимски лекар Ото Трефни који је прописао Поспишилу лек као третман за грип, добио је доживотну забрану. Тим је био приморан да преда утакмицу против Пољске, али је освојио сребрну медаљу, коју је такође добио и Поспишил. [158][159]
Јарослав Моравецки Flag of Poland.svg Пољска 1988 Тестостерон Осамнаестомесечна суспензија Пољском тиму је дозвољено да настави такмичење без Моравецког, али су им одузета два бода која су освојили против Француске. [160]
Матијас Олунд Flag of Sweden.svg Шведска 2002 Ацетазоламид Без казне Охлунд је нехотице унео супстанцу заједно са лековима које је узимао након операције ока и није суспендован. [161]
Василиј Панков Flag of Belarus.svg Белорусија 2002 19-Норандростерон Ретроактивно дисквалификован Панков је морао да врати олимпијску диплому. Јевгениј Лоситски, доктор репрезентације је суспендован на следеће две олимпијаде. [162]

Крајем 2005. године два НХЛ играча који су били наведени као потенцијални учесници Олимпијских игара била су позитивна на допинг тесту који је спровела ВАДА. Американац Брајан Берард који је учествовао на Зимским Олимпијским играма 1998. био је позитиван на 19-Норандростерон.[163] Канађанин Жозе Тиодор пао је на тесту, јер је узимао Пропецију, препарат против ћелавости који садржи забрањену супстанцу Финастерид.[164] Оба играча добила су двогодишњу забрану учествовања на међународним такмичењима, иако нису ни били на коначном списку играча њихових тимова.[165]

Статистика[уреди]

Учесници[уреди]

На досадашња 23 олимпијска турнеја у хокеју на леду у обе конкуренције учестовале су укупно 32 националне репрезентације.

Резултати које су оствариле селекције Совјетског Савеза и Уједињеног тима (1992) приписују се Русији као правној наследници тих земаља. Иста ситуација је и са резултатима Чехословачке чији правни наследник је Република Чешка. Резултати које су остварили Западна и Источна Немачка приписују се данашњој СР Немачкој.

Легенда
# Коначан пласман на крају игара.
=# Означава да је више екипа поделило одређену позицију.
Без учешћа у датој години.
ДСКВ Екипа је дисквалификована са турнира.
Екипа није постојала под тим именом у време датих игара.
References:[166][167]

Мушкарци[уреди]

Нација 20
24
28
32
36
48
52
56
60
64
68
72
76
80
84
88
92
94
98
02
06
10
14 Укупно
Застава Аустралије Аустралија 9 1
Застава Аустрије Аустрија =5 =7 7 10 13 13 8 10 9 12 14 12 КВ 13
Застава Белорусије Белорусија 7 4 9 3
Застава Белгије Белгија =6 =7 =8 =9 4
Застава Бугарске Бугарска 12 1
Застава Канаде Канада 1 1 1 1 2 1 1 3 2 4 3 6 4 4 2 2 4 1 7 1 КВ 21
Застава Чешке Републике Чешка 5 1 7 3 7 КВ 6
Застава Чехословачке Чехословачка 3 =5 =5 4 2 4 5 4 3 2 3 2 5 2 6 3 16
Застава Финске Финска 7 7 6 5 5 4 4 6 2 7 3 3 6 2 3 КВ 16
Застава Француске Француска =6 =5 =5 =9 14 11 8 10 11 14 10
Застава Немачке Немачка =8 3 =5 6 7 9 8 10 11 9
Немачка Западна Немачка 8 6 6 7 7 7 3 10 5 5 10
Flag of the German Democratic Republic Источна Немачка 8 1
Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство 3 4 1 5 4
Застава Мађарске Мађарска 11 =7 16 3
Застава Италије Италија =9 8 7 15 9 12 9 12 11 9
Застава Јапана Јапан =9 8 11 10 9 9 12 13 8
Застава Казахстана Казахстан 8 9 2
Застава Летоније Летонија =9 9 12 12 КВ 5
Flag of the Netherlands Холандија 8 1
Застава Норвешке Норвешка 9 10 11 8 11 12 12 9 11 10 КВ 11
Застава Пољске Пољска =8 4 =9 6 6 8 9 6 6 7 8 10 11 13
Застава Румуније Румунија 12 12 7 9 4
Застава Русије Русија 4 2 3 4 6 КВ 6
Застава Словачке Словачка 6 10 13 5 4 КВ 6
Застава Словеније Словенија - - - - - КВ 1
Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР 1 3 1 1 1 1 2 1 1 9
Застава Шведске Шведска 4 4 2 =5 4 3 4 5 2 4 4 3 3 3 5 1 5 5 1 5 КВ 21
Застава Швајцарске Швајцарска 5 =7 3 =9 3 5 9 8 10 11 8 10 11 6 8 КВ 16
Застава Украјине Украјина 10 1
Olympic flag.svg Уједињени тим 1 1
Сједињене Америчке Државе САД 2 2 2 3 ДСКВ 2 2 1 5 6 2 5 1 7 7 4 8 6 2 8 2 КВ 22
Застава Југославије Југославија 14 9 11 10 11 5
Сви тимови 7 8 11 4 15 9 9 10 9 16 14 11 12 12 12 12 12 12 14 14 12 12 12 250

Жене[уреди]

Нација 98 02 06 10 14 Укупно
Застава Канаде Канада 2 1 1 1 КВ 5
Кина Кина 4 7 7 - 3
Застава Финске Финска 3 4 4 3 КВ 5
Застава Немачке Немачка 6 5 КВ 3
Застава Италије Италија 8 - 1
Застава Јапана Јапан 6 КВ 1
Застава Казахстана Казахстан 8 - 1
Застава Русије Русија 5 6 6 КВ 4
Застава Словачке Словачка 8 - 1
Застава Шведске Шведска 5 3 2 4 КВ 5
Застава Швајцарске Швајцарска 7 5 КВ 3
Сједињене Америчке Државе САД 1 2 3 2 КВ 5
Сви тимови 6 8 8 8 8 32

Освајачи медаља[уреди]

Мушкарци
Домаћин Игара Злато Сребро Бронза
Белгија Антверпен 1920. Канада Канада Сједињене Америчке Државе САД Застава Чехословачке Чехословачка
Француска Шамони 1924. Канада Канада Сједињене Америчке Државе САД Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство
Швајцарска Санкт Мориц 1928. Канада Канада Застава Шведске Шведска Застава Швајцарске Швајцарска
Сједињене Америчке Државе Лејк Плесид 1932. Канада Канада Сједињене Америчке Државе САД Застава Немачке Немачка
Немачка Гармиш-Партенкирхен 1936. Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство Канада Канада Сједињене Америчке Државе САД
Швајцарска Санкт Мориц 1948. Канада Канада Застава Чехословачке Чехословачка Застава Швајцарске Швајцарска
Норвешка Осло 1952. Канада Канада Сједињене Америчке Државе САД Застава Швајцарске Швајцарска
Италија Кортина д'Ампецо 1956. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Сједињене Америчке Државе САД Канада Канада
Сједињене Америчке Државе Скво Вали 1960. Сједињене Америчке Државе САД Канада Канада Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР
Аустрија Инзбрук 1964. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Шведске Шведска Застава Чехословачке Чехословачка
Француска Гренобл 1968. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Чехословачке Чехословачка Застава Канаде Канада
Јапан Сапоро 1972. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Сједињене Америчке Државе САД Застава Чехословачке Чехословачка
Аустрија Инзбрук 1976. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Чехословачке Чехословачка Немачка Западна Немачка
Сједињене Америчке Државе Лејк Плесид 1980. Сједињене Америчке Државе САД Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Шведске Шведска
Југославија Сарајево 1984. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Чехословачке Чехословачка Застава Шведске Шведска
Канада Калгари 1988. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република СССР Застава Финске Финска Застава Шведске Шведска
Француска Албервил 1992. Olympic flag.svg Уједињени тим Застава Канаде Канада Застава Чехословачке Чехословачка
Норвешка Лилехамер 1994. Застава Шведске Шведска Застава Канаде Канада Застава Финске Финска
Јапан Нагано 1998. Застава Чешке Републике Чешка Застава Русије Русија Застава Финске Финска
Сједињене Америчке Државе Солт Лејк Сити 2002. Застава Канаде Канада Сједињене Америчке Државе САД Застава Русије Русија
Италија Торино 2006. Застава Шведске Шведска Застава Финске Финска Застава Чешке Републике Чешка
Канада Ванкувер 2010. Застава Канаде Канада Сједињене Америчке Државе САД Застава Финске Финска
Русија Сочи 2014
Жене
Домаћин Игара Злато Сребро Бронза
Јапан Нагано 1998. Сједињене Америчке Државе Сједињене Државе Застава Канаде Канада Застава Финске Финска
Сједињене Америчке Државе Солт Лејк Сити 2002. Застава Канаде Канада Сједињене Америчке Државе Сједињене Државе Застава Шведске Шведска
Италија Торино 2006. Застава Канаде Канада Застава Шведске Шведска Сједињене Америчке Државе Сједињене Државе
Канада Ванкувер 2010. Застава Канаде Канада Сједињене Америчке Државе Сједињене Државе Застава Финске Финска
Русија Сочи 2014.

Биланс медаља[уреди]

У следећој табели дат је преглед учествовања свих репрезентација са успехом који су оствариле у такмичењу у мушкој и женској конкуренцији.

 Ранг  Држава Злато Злато Сребро Сребро Бронза Бронза Укупно
1. Канада Канада 11 5 2 18
2. Застава Савезa Совјетских Социјалистичких Република Русија Русија/Olympic flag.svg Уједињени тим 7+1 2 2 12
3. Сједињене Америчке Државе САД 3 10 2 15
4. Шведска Шведска 2 3 5 10
5. Чешка Чешка 1 4 5 10
6. Уједињено Краљевство Уједињено Краљевство 1 0 1 2
7. Финска Финска 0 2 5 7
8. Швајцарска Швајцарска 0 0 2 2
9. Немачка Немачка 0 0 2 2
Укупно 26 26 26 78

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. ^ Према тадашњим правилима ИИХФ да би неки играч напустио одређену лигу и прешао да игра у другу морао је да има писмена допуштења оба хокејашка савеза, и ИИХФ.
  2. ^ У то време на Олимпијским играма било је дозвољено учешће једино аматерским спортистима.
  3. ^ Свега три месеца после ЗОИ 2002. Словачка је освојила златну медаљу на Светском првенству, а за репрезентацију су наступали сви најбољи играчи те земље.[68]
  4. ^ У тадашњим националним лигама Чехословачке и Совјетског Савеза учестовали су најбољи играчи тих земаља, и иако су такмичења у основи била аматерског карактера, поменути играчи су за играње у својим екипама били адекватно плаћени. Најбољи играчи из не социјалистичких земаља играли су у најјачој професионалној лиги на свету НХЛ лиги, док су статус професионалних имале и најјаче европске лиге на западу континента.

Референце[уреди]

  1. ^ „It all started in Paris, 1908“. International Ice Hockey Federation Приступљено 26. 2. 2012.. 
  2. ^ Morales (2004), стр. 275.
  3. ^ а б в г Podnieks 1997, стране 1–10
  4. ^ а б в г „International hockey timeline“. International Ice Hockey Federation Приступљено 26. 2. 2012.. 
  5. ^ „Olympic Charter“ (PDF) (Press release). International Olympic Committee. 7. 7. 2007. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  6. ^ „This Day in History 1924: First Winter Olympics“. This day in History. A&E Television Networks Приступљено 26. 2. 2012.. 
  7. ^ „Chamonix 1924“. International Olympic Committee Приступљено 31. 1. 2009.. 
  8. ^ „Sport: Winter Olympics 98–History of the winter Olympics“. BBC News. 5. 2. 1998. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  9. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #21–Ice Hockey debuts at the Olympics.
  10. ^ а б в г Hansen, Kenth ((May 1996)). „"The Birth of Swedish Ice Hockey – Antwerp 1920"“. Citius, Altius, Fortius. (International Society of Olympic Historians) 4 (2): 5–27. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  11. ^ „1920 – Summer Olympics VII (Antwerp, Belgium)“. The Sports Network Приступљено 26. 2. 2012.. 
  12. ^ „United States is second at hockey; Victory Over Czechoslovak Team by 16 to 0 Gives Americans 3 Points in Olympics.“. The New York Times. 29. 4. 1920. Приступљено 26. 2. 2012.. 
  13. ^ „1924 – Winter Olympics I (Chamonix, France)“. The Sports Network Приступљено 7. 1. 2014.. 
  14. ^ Podnieks and Szemberg 2008: Story #53–Harry Watson scores at will in Olympics.
  15. ^ а б в „Selanne's 37th point tops Games mark“. ESPN. 20. 2. 2010. Приступљено 24. 9. 2010.. 
  16. ^ „Ice Hockey at the 1924 Chamonix Winter Games: Men's Ice Hockey“. sports-reference.com Приступљено 7. 1. 2014.. 
  17. ^ „1928 – Winter Olympics II (St. Moritz, Switzerland)“. The Sports Network Приступљено 7. 1. 2014.. 
  18. ^ Comité Olympique Suisse (1928) (на French) (PDF). Rapport Général du Comité Exécutif des IImes Jeux Olympiques d'hiver. Lausanne: Imprimerie du Léman Приступљено 7. 1. 2014.. 
  19. ^ „1932 – Winter Olympics III (Lake Placid, United States)“. The Sports Network Приступљено 7. 1. 2014.. 
  20. ^ Lattimer, George, ed. (1932) (PDF). Official Report III Olympic Winter Games Lake Placid 1932. Lake Placid, New York: Olympic Winter Games Committee. стр. 70-72, 270 Приступљено 7. 1. 2014.. 
  21. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #15–Great Britain wins Olympic gold.
  22. ^ Diem, Carl, ed. (January 1940). „The Fifth Olympic Winter Games Will Not Be Held“ (PDF). Olympic Review (Berlin: International Olympic Institute) (8): 8-10 Приступљено 7. 1. 2014.. 
  23. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #82–USA sends two teams to the 1948 Olympics.
  24. ^ „Ice Hockey at the 1948 Sankt Moritz Winter Games: Men's Ice Hockey“. sports-reference.com Приступљено 1. 3. 2009.. 
  25. ^ Podnieks 1997, стране 53–66
  26. ^ Comité Olympique Suisse (January 1951) (на French) (PDF). Rapport Général sur les Ves Jeux Olympiques d'hiver St-Moritz 1948. Lausanne: H. Jaunin. стр. 69 Приступљено 8. 1. 2014.. 
  27. ^ „Finland Ice Hockey: Men's Ice Hockey“. sports-reference.com Приступљено 8. 1. 2014.. 
  28. ^ „1952 – Winter Olympics VI (Oslo, Norway)“. The Sports Network Приступљено 8. 1. 2014.. 
  29. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #25–Soviet Union win their first Olympics, starting a new hockey era.
  30. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #16–USA's original but unheralded "Miracle on Ice".
  31. ^ Hockey Hall of Fame}-Montreal Gazette 10 February, 1964 (page 18)
  32. ^ -{1964 Innsbruck Summary. Приступљено 9. јануара 2014.
  33. ^ TSN.ca Winter Olympics IX
  34. ^ „1964 – Winter Olympics IX (Innsbruck, Austria)“. The Sports Network Приступљено 9. 1. 2014.. 
  35. ^ „IIHF denies Canada 1964 bronze“. The Sports Network. 5. 6. 2005. Приступљено 9. 1. 2014.. 
  36. ^ (PDF) Xth Winter Olympic Games Official Report. Comité d'Organisation des xèmes Jeux Olympiques d'Hiver de Grenoble. 1969. стр. 386 Приступљено 9. 1. 2014.. 
  37. ^ а б в г Podnieks and Szemberg 2008, Story #17–Protesting amateur rules, Canada leaves international hockey.
  38. ^ Podnieks and Szemberg 2008 Story #67–The perfect game against the best team: Czechoslovaks–Soviets 7–2.
  39. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #97–B Pool Americans win Olympic silver in 1972.
  40. ^ а б (PDF) The Official Report of XIth Winter Olympic Games, Sapporo 1972. The Organizing Committee for the Sapporo Olympic Winter Games. 1973. стр. 228-229 Приступљено 9. 1. 2014.. 
  41. ^ Neumann, Bertl, ed (PDF). XII. Olympische Winterspiele Innsbruck 1976 Final Report. Organizing Committee for the XIIth Winter Olympic Games 1976 at Innsbruck. стр. 163 Приступљено 9. 1. 2014.. 
  42. ^ Roberts, Selena (10. 1. 2014.). „Olympics: Opening ceremony; Pomp and Patriotism as Games Begin“. The New York Times Приступљено 2. 3. 2009.. 
  43. ^ а б в г д Podnieks and Szemberg 2008, Story #1–Miracle on Ice.
  44. ^ а б Judd 2008, стране 110–111
  45. ^ Allen, Kevin (23. 12. 1997.). „College kids perform Olympic miracle“. ESPN Приступљено 2. 3. 2009.. 
  46. ^ Swift, E.M. (3. 3. 1980.). „The Golden Goal“. Sports Illustrated Приступљено 10. 1. 2014.. 
  47. ^ (PDF) Official Report of the Organising Committee of the XlVth Winter Olympic Games 1984 at Sarajevo. Sarajevo: Oslobodenje. 1984. стр. 88 Приступљено 11. 1. 2014.. 
  48. ^ Podnieks and Szemberg 2008 Story #95–1988 Olympic silver – Finland is finally a true hockey power.
  49. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #89–Finally, there's a real final game, The IIHF adopts a playoff system.
  50. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #58–Raimo Helminen, 38, dresses for a sixth Olympics.
  51. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #65–Igor Larionov openly revolts against coach, system.
  52. ^ Duhatschek, Eric (18. 6. 1989.). „GMs figure Soviets one day will flood market“. Calgary Herald: pp. E4. 
  53. ^ Sweeping Changes. Sports Illustrated. 27. 9. 2002. Приступљено 23. 3. 2009.. 
  54. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #42–Breakup of old Europe creates a new hockey world.
  55. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #59–Team with no name wins Olympic gold.
  56. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #77–Recently separated, Czechs and Slovaks meet in World Championships final.
  57. ^ Judd (2008), стр. 121.
  58. ^ O'Connor, Joe (28. 2. 2009.). „Owning the moment“. National Post. International Ice Hockey Federation Приступљено 11. 1. 2014.. 
  59. ^ Howard, Johnette (28. 2. 1994.). „Sweden Wins on Forsberg's Shot in Shootout“. The Washington Post Приступљено 11. 1. 2014.. 
  60. ^ Simmons, Steve (2006). „Medal for Mats“. Toronto Sun Приступљено 11. 1. 2014.. 
  61. ^ а б в Lapointe, Joe (16. 9. 1997.). „The N.H.L.'s Olympic Gamble; Stars' Participation in Nagano Could Raise Sport's Profile“. The New York Times Приступљено 11. 1. 2014.. 
  62. ^ а б Podnieks and Szemberg 2008, Story #7–NHL takes break and releases players for 1998 Olympics.
  63. ^ а б Garrioch, Bruce (12. 2. 2002.). „Blame must be shared for Slovakia's collapse“. Slam! Olympics. Canadian Online Explorer Приступљено 11. 1. 2014.. 
  64. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #12–Hasek thwarts all five Canadian gunners in epic shootout.
  65. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #10–Czech Republic wins first "open" Olympics.
  66. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #72–Reporter's scoop reveals that Samuelsson is not a Swede in Nagano-98.
  67. ^ а б Lapointe, Joe (11. 2. 2002.). „Olympics: Hockey; N.H.L. and Its Teams Send Players to Bench“. The New York Times Приступљено 11. 1. 2014.. 
  68. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #22–Bondra's bomb – the biggest thing for Slovakia since independence.
  69. ^ „Salt Lake stunner“. Sports Illustrated. 20. 2. 2002. Приступљено 11. 1. 2014.. 
  70. ^ „Belarus pull off huge upset“. BBC Sports. 21. 2. 2002. Приступљено 11. 1. 2014.. 
  71. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #28–Vladimir Kopat bounces Sweden from the 2002 Olympics.
  72. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #11–Canada wins Olympic gold for first time in 50 years.
  73. ^ Jones, Terry (3. 2. 2006.). „Five games to go“. Edmonton Sun. Canadian Online Explorer Приступљено 11. 1. 2014.. 
  74. ^ а б „Ice Hockey at the 2006 Torino Winter Games: Men's Ice Hockey“. sports-reference.com Приступљено 11. 1. 2014.. 
  75. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #8–Sweden's unique double, Olympics & Worlds.
  76. ^ „VANOC shrinks Olympic ice“. The Vancouver Sun. Canadian Online Explorer. 24. 2. 2009. Приступљено 11. 1. 2014.. 
  77. ^ „Venues–UBC Thunderbird Arena“. Vancouver Organizing Committee Приступљено 11. 1. 2014.. 
  78. ^ „GM Place to get new name for 2010“. CTV News. 2008 Приступљено 11. 1. 2014.. 
  79. ^ „Venues–UBC Thunderbird Arena“. Vancouver Organizing Committee Приступљено 11. 1. 2014.. 
  80. ^ а б „Men's tournament programme & schedules“. International Ice Hockey Federation Приступљено 11. 1. 2014.. 
  81. ^ „Finland defeats Slovakia to capture hockey bronze“. The Sports Network. 28. 2. 2010. Приступљено 11. 1. 2014.. 
  82. ^ Byers, Jim (28. 2. 2010.). „Canada beats U.S. in OT for hockey gold“. Toronto Star Приступљено 11. 1. 2014.. 
  83. ^ The Canadian Press (22. 7. 2008.). „Wickenheiser signs with Swedish men's club“. CBC Sports Приступљено 14. јануар 2014.. 
  84. ^ Yi-Wyn Yen (20. 2. 2008.). „Canada's leading star“. Sports Illustrated Приступљено 14. јануар 2014.. 
  85. ^ The Canadian Press (14. јануар 2014.). „Canadians cheer new Olympic sports“. Waterloo Region Record. 
  86. ^ а б „An Agreement By Nagano Games“. The New York Times. 17. 2. 2009. Приступљено 14. јануар 2014.. 
  87. ^ Ormsby, Mary (18. 11. 1992.). „Women 's hockey gets approval for '98“. Toronto Star. 
  88. ^ „Ice Hockey at the 2006 Torino Winter Games: Women's Ice Hockey“. sports-reference.com Приступљено 14. јануар 2014.. 
  89. ^ „Women's Hockey History“. CBC Sports Приступљено 14. јануар 2014.. 
  90. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #33–Women's hockey enters Olympics—USA hands Canada first loss.
  91. ^ Edvinsson, Jan-Ake, ed. (March 2002). „And the winner is ... Hockey!“ (pdf). Ice Times (International Ice Hockey Federation). 
  92. ^ „Women's Olympic Ice Hockey Standings“. Sports Illustrated. 2002 Приступљено 14. јануар 2014.. 
  93. ^ Crosse, Simon (24. 2. 2002.). „The big two dominate“. BBC Sport Приступљено 14. јануар 2014.. 
  94. ^ „Changes coming to avoid women's hockey blowouts“. CTV Sports. 17. 2. 2006. Приступљено 3. 3. 2009.. 
  95. ^ „Fasel vows to fix women's hockey“. CBC Sports. 17. 2. 2006. Приступљено 14. јануар 2014.. 
  96. ^ „Canada should tone it down: Ruggiero“. CBC Sports. 13. 2. 2006. Приступљено 3. 3. 2009.. 
  97. ^ „Cherry warns women's hockey squad“. CBC Sports. 16. 2. 2006. Приступљено 2. 3. 2009.. 
  98. ^ Eligon, John (17. 2. 2006.). „Trying to Avoid the Ill Fate of Softball“. The New York Times Приступљено 2. 3. 2009.. 
  99. ^ Allen, Kevin (13. 2. 2006.). „Canada, U.S. set the bar in women's hockey“. USA Today Приступљено 7. 4. 2009.. 
  100. ^ Spencer, Donna (7. 11. 2008.). „Sweden upsets Canada at Four Nations Cup“. Toronto Star Приступљено 7. 4. 2009.. 
  101. ^ Yi-Wyn Yen (17. 2. 2006.). „Their own Miracle“. Sports Illustrated Приступљено 1. 3. 2009.. 
  102. ^ Judd, Ron (18. 2. 2006.). „Miracle whipped: A stunning changing of the guard in women's hockey“. The Seattle Times Приступљено 2. 3. 2009.. 
  103. ^ Crouse, Karen (18. 2. 2006.). „Competition Catches Up to U.S. Women“. The New York Times Приступљено 2. 3. 2009.. 
  104. ^ „Best women's team ever?“. CBC Sports. 23. 2. 2006. Приступљено 1. 3. 2009.. 
  105. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #35–Swedish "Mirakel" as USA bumped from Olympic gold-medal game.
  106. ^ „Women's Tournament Schedule Proposal“. International Ice Hockey Federation Приступљено 4. 3. 2009.. 
  107. ^ Korn, Allison (25. 2. 2010.). „Women's hockey no joke“. Toronto Sun Приступљено 25. 2. 2010.. 
  108. ^ Bell, Gregg (26. 2. 2010.). „Medal-round coaches defend women's hockey“. Chattanooga Times Free Press Приступљено 24. 9. 2010.. 
  109. ^ Cowan, Stu (20. 2. 2010.). „Blowouts not good for women's hockey“. Ottawa Citizen Приступљено 24. 9. 2010.. 
  110. ^ „Mercy rule possible for women's hockey: IIHF“. CBC Sports. 18. 2. 2010. Приступљено 25. 2. 2010.. 
  111. ^ Livingstone, Seth (14. 2. 2010.). „Women's hockey scores lopsided, but no one wants a mercy rule“. USA Today. 
  112. ^ „Germany, Norway round out 2010 Olympic men's hockey“. TSN. 8. 2. 2009. Приступљено 13. јануар 2014.. 
  113. ^ а б в „IIHF Eligibility“. International Ice Hockey Federation Приступљено 13. 1. 2014.. 
  114. ^ а б в Eassom, Simon (1994). Critical Reflections on Olympic Ideology. Ontario: The Centre for Olympic Studies. стр. 120-123. ISBN 978-0-7714-1697-2. 
  115. ^ Benjamin, Daniel (13. 1. 2014.). „Traditions Pro Vs. Amateur“. Time Приступљено 18. 3. 2009.. 
  116. ^ . "The Olympic Ideal and the Winter Games Attitudes Towards the Olympic Winter Games in Olympic Discourses—from Coubertin to Samaranch" (PDF). Comité International Pierre De Coubertin. Добављено дана 13. 1. 2014..
  117. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #40–Finally, Canada to host the World Championship.
  118. ^ „Summit Series '72 Summary“. Hockey Hall of Fame Приступљено 13. 1. 2014.. 
  119. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #6–First Canada Cup opens up the hockey world.
  120. ^ а б Podnieks 1997, стране 147–158
  121. ^ Litsky, Frank (25. 1. 1984.). „Eagleson upset over hockey dispute“. The New York Times. 
  122. ^ „Canada considers hockey withdrawal“. The New York Times. 5. 2. 1984.. 
  123. ^ Monsebraaten, Laurie (15. 10. 1986.). „Players in NHL are now eligible in the Olympics“. Toronto Star. 
  124. ^ „Amateurism“. USA Today. 12. 7. 1999. Приступљено 13. 1. 2014.. 
  125. ^ Dryden, Ken (6. 3. 1988.). „Aiding U.S. Olympic Team May Bring Gold to N.H.L., Too“. The New York Times Приступљено 14. 1. 2014.. 
  126. ^ Lapointe, Joe (16. 9. 1997.). „The N.H.L.'s Olympic Gamble; Stars' Participation in Nagano Could Raise Sport's Profile“. The New York Times Приступљено 17. 2. 2009.. 
  127. ^ Associated Press (3. 10. 1995.). „NHL makes peace with union and sets up Olympic 'Dream Tourney'“. Rocky Mountain News. 
  128. ^ The Canadian Press (3. 1. 2005.). „IIHF not giving up on NHLers in Turin“. The Sports Network Приступљено 8. 3. 2009.. 
  129. ^ Hornby, Lance (2006). „Some owners cool to Olympic flame“. Toronto Sun. Canadian Online Explorer Приступљено 14. 1. 2014.. 
  130. ^ „Fasel angry at absent NHLers“. CBC Sports. 12. 2. 2006. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  131. ^ The Canadian Press (24. 2. 2006.). „Hockey changes likely for 2010 games“. The Sports Network Приступљено 14. 1. 2014.. 
  132. ^ а б Burnside, Scott (28. 9. 2008.). „Kelly: As many as eight teams could open next season in Europe“. ESPN Приступљено 14. 1. 2014.. 
  133. ^ а б LeBrun, Pierre (5. 10. 2008.). „Sens' owner convinced of European expansion, Bettman skeptical“. ESPN Приступљено 14. 1. 2014.. 
  134. ^ Klein, Jeff Z.; Hackel, Stu (14. 2. 2009.). „K.H.L. Leader Chides N.H.L. On 2014 Games“. The New York Times Приступљено 14. 1. 2014.. 
  135. ^ „NHL may skip Olympics after 2010“. CBC Sports. 28. 11. 2007. Приступљено 19. 3. 2009.. 
  136. ^ „NHL and NHLPA reach deal on Collective Bargaining Agreement“. The Sports Network. 6. 1. 2013. Приступљено 6. 1. 2013.. 
  137. ^ „Deal reached to send NHL players to 2014 Winter Olympics“. The Sports Network. 19. 7. 2013. Приступљено 20. 7. 2013.. 
  138. ^ „It could be NHLers' last Olympics“. Winnipeg Free Press. 26. 8. 2013.. 
  139. ^ Hansen, Kenth (May 1996). „The Birth of Swedish Ice Hockey – Antwerp 1920“ (PDF). Citius, Altius, Fortius (International Society of Olympic Historians) 4 (2): 5-27 Приступљено 12. 1. 2014.. 
  140. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #19–IIHF allows bodychecking in all three zones.
  141. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #27–Dropping the red-line, allowing the two-line pass changes the Game.
  142. ^ „IIHF Rule Book“. International Ice Hockey Federation Приступљено 14. 1. 2014.. 
  143. ^ „VANOC shrinks Olympic ice“. The Vancouver Sun. Canadian Online Explorer. 24. 2. 2009. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  144. ^ Judd (2008), стр. 113.
  145. ^ Podnieks (1997), стр. 11–22.
  146. ^ National Hockey League (2005). „Icing the puck“. National Hockey League Приступљено 14. 1. 2014.. 
  147. ^ Burnside, Scott (25. 7. 2005.). „Rule changes geared toward entertainment“. ESPN Приступљено 14. 1. 2014.. 
  148. ^ „Olympics vs. NHL: How the rules are different“. ESPN. 16. 12. 2005. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  149. ^ Burnside, Scott (14. 12. 2005.). „Tough test for Turin; cap on the brain“. ESPN Приступљено 14. 1. 2014.. 
  150. ^ Podnieks and Szemberg 2008, Story #31–Zebras told to crackdown—once and for all.
  151. ^ „IIHF Eligibility“. International Ice Hockey Federation Приступљено 4. 3. 2009.. 
  152. ^ „Anti-Doping“. International Ice Hockey Federation. Archived from the original on 29. 12. 2008. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  153. ^ World Anti-Doping Code. Montreal: World Anti-Doping Agency. 2003. pp. 24-37. 
  154. ^ „NHL discusses doping procedures“. CBC Sports. 8. 3. 2001. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  155. ^ Roberts, Selena (9. 3. 2001.). „N.H.L. and U.S.O.C. Disagree on Drug Policy“. The New York Times Приступљено 14. 1. 2014.. 
  156. ^ „Drug Testing Agreement Made Final“. The New York Times. 22. 3. 2001. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  157. ^ Hunt, Thomas M. (2007). „Sports, Drugs, and the Cold War“ (PDF). Olympika, International Journal of Olympic Studie (International Centre for Olympic Studies) 16 (1): 22 Приступљено 29. 5. 2009.. 
  158. ^ Strauss, Michael (13. 2. 1976.). „Czechoslovakia Forfeits for Drug Use; U.S. Downs Poland in Hockey“. The New York Times Приступљено 18. 3. 2009.. 
  159. ^ Kennedy Jr. 2004, стр. 371
  160. ^ Litsky, Frank (22. 2. 1988.). „Polish Hockey Star Is Banned“. The New York Times Приступљено 18. 3. 2009.. 
  161. ^ „Ohlund cleared for Olympics“. CBC Sports. 21. 1. 2002. Приступљено 18. 3. 2009.. 
  162. ^ „Olympics; British Skier Stripped of Medal“. The New York Times. 22. 3. 2002. Приступљено 14. јануар 2014.. 
  163. ^ „Berard tests positive for Nandrolone“. The Sports Network. 20. 1. 2006. Приступљено 14. 1. 2014.. 
  164. ^ „No violations in NHL drug tests“. CBC Sports. 12. 6. 2006. Приступљено 18. 3. 2009.. 
  165. ^ Associated Press (12. 6. 2006.). „No players failed drug tests this season, NHL says“. ESPN Приступљено 18. 3. 2009.. 
  166. ^ „Ice hockey and Olympism“ (PDF). Olympic Review (International Olympic Committee). 1984. 
  167. ^ „Ice hockey – Olympics“. Sports-reference.com Приступљено 26. 2. 2012.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: Хокеј на леду на олимпијским играма


Сјајни чланак Чланак Хокеј на леду на олимпијским играма је пример међу сјајним чланцима.
Позивамо и Вас да напишете и предложите неки сјајан чланак.