Роза Бонер

С Википедије, слободне енциклопедије
Роза Бонер
Пуно имеМари-Розали Бонер
Датум рођења(1822-03-16)16. март 1822.
Место рођењаБордо, Француска
Датум смрти25. мај 1899.(1899-05-25) (77 год.)
Место смртиТомери, Француска

Роза Бонер (рођена Мари-Розали Бонер; Бордо, 16. март 1822 — Томери, 25. мај 1899) била је француска уметница позната као сликарка животиња (аnimalière). Радила је и скулптуре у реалистичком стилу.[1] Њене слике укључују Орање у Нивернеу,[2] прво изложену на Париском салону 1848, а сада у Музеју Орсе у Паризу и Сајам коња (на француском: Le marché aux chevaux),[3] која је била изложена на Салону 1853. и сада се налази у Метрополитен музеју уметности у Њујорку.

Тврдило се да је Бонер била отворено лезбијка, јер је са својом партнерком Натали Микас живела преко 40 година до Наталине смрти, након чега је живела са америчком сликарком Аном Елизабет Клумпке.[4] Међутим, ништа не подржава ову тврдњу.[5]

Рани развој и уметничка обука[уреди | уреди извор]

Бонерова је рођена 16. марта 1822. у Бордоу, Жиронда, као најстарије дете у породици уметника.[6] Њена мајка је била Софи Бонер (рођена Маркиз), учитељица клавира; умрла је када је Роза имала једанаест година. Њен отац је био Оскар-Рејмонд Бонер, сликар пејзажа и портрета који је подстицао уметничке таленте своје ћерке.[7] Иако јеврејског порекла,[8] породица Бонер се придржавала Сен Симонијанства, хришћанске социјалистичке секте која је промовисала образовање жена поред мушкараца. Браћа и сестре Бонерове су били сликари животиња Огист Бонер и Жилијет Бонер, као и вајар животиња Исидор Жил Бонер. Френсис Галтон је користио Бонерове као пример истоименог „Наследног генија“ у свом есеју из 1869. године.[9]

Бонерова се преселила у Париз 1828. са шест година са својом мајком, браћом и сестрама, након што је њен отац отишао пре њих да тамо нађе пребивалиште и приход. По породичним причама, она је била непослушно дете и било јој је тешко да научи да чита, иако је сатима скицирала оловком на папиру пре него што је научила да говори.[10] Мајка ју је научила да чита и пише тражећи од ње да изабере и нацрта различиту животињу за свако слово абецеде.[11] Своју љубав према цртању животиња уметница је приписала овим лекцијама читања са својом мајком.[12]

У школи је често ометала часове, и више пута је избачена.[13] После неуспешног шегртовања код кројачице са дванаест година, њен отац ју је школовао за сликара. Отац јој је дозволио да се бави сликањем животиња доводећи живе животиње у породични студио ради учења.[14]

Сајам коња (1852–1855; Метрополитен музеј уметности)

Пратећи традиционалну уметничку школу из тог периода, Бонерова је започела своју обуку копирањем слика из књига за цртање и скицирањем гипсаних модела. Како је њена обука напредовала, проучавала је припитомљене животиње, укључујући коње, овце, краве, козе, зечеве и друге животиње на пашњацима око Париза, отвореним пољима Вилијера близу Левалоа-Переа и још увек дивље Булоњске шуме.[15] Са четрнаест година почела је да копира слике у Лувру.[7] Међу њеним омиљеним сликарима били су Никола Пусен и Петер Паул Рубенс, мада је копирала и слике Паулуса Потера, Франса Пурбуса Млађег, Луја Леополда Роберта, Салватореа Розе и Карела Дижардина.[15]

Студирала је животињску анатомију и остеологију у кланицама у Паризу и сецирала животиње на École nationale vétérinaire d'Alfort (Националној ветеринарској школи Алфорт, Националном ветеринарском институту у Паризу.[16] Тамо је припремила детаљне студије које је касније користила као референце за своје слике и скулптуре. Током овог периода, спријатељила се са компаративним анатомима и зоолозима оцем и сином, Етјеном Жофроа Сент Илером и Исидором Жофроа Сент Илером.[17]

Рани успех[уреди | уреди извор]

Орање у Нивернеу, Музеј Орсе

Комисија француске владе довела је до првог великог успеха Бонерове, Орање у Нивернеу, изложеног 1849. године, а сада у Музеју Орсе у Паризу.[18] Њено најпознатије дело, монументални Сајам коња, димензија 2,4 x 4,9 м, завршено је 1855. године.[19] Она приказује пијацу коња која се одржава у Паризу, на boulevard de l'Hôpital са дрворедом, у близини болнице, која је видљива у позадини слике. У Националној галерији у Лондону постоји смањена верзија.[20] Овај рад је довео до међународне славе и признања; те исте године отпутовала је у Шкотску и упознала краљицу Викторију, која се дивила њеном раду. У Шкотској је завршила скице за каснија дела укључујући The Highland Shepherd, завршену 1859, и Highland Raid, завршену 1860. Ова дела су осликавала начин живота у шкотским висоравнима који је нестао век раније.

Бонерова је изложила своје радове у Палати лепих уметности и Женској згради на Светској колумбијској изложби 1893. у Чикагу, у Илиноису.[21] Године 1889. и 1890. развила је пријатељство са америчким вајаром Сајрусом Далином који је студирао у Паризу. Заједно су скицирали животиње и глумачку екипу у емисији Дивљи запад Буфало Била Кодија.[22] Године 1890. Бонерова је насликала Кодија на коњу. Далиново дело из овог периода „Сигнал мира“ такође ће бити приказано у Чикагу 1893. и представљаће први велики корак у његовој каријери.

Иако је била популарнија у Енглеској него у својој родној Француској, одликована је француском Легијом части од стране царице Евгеније 1865. године, а унапређена је у официра Реда 1894.[23] Била је прва уметница којој је додељена ова награда.[24][25]

Патронат и тржиште за њен рад[уреди | уреди извор]

Едуар Луј Дубуфе, Портрет Розе Бонер 1857. Симбол њеног рада као Animalière, бика је насликала сама Бонерова.[26]

Бонерову је представљао трговац уметнинама Ернест Гамбарт (1814–1902). Године 1855. довео је Бонерову у Уједињено Краљевство[27] и откупио је права на репродукцију њеног дела.[28] Многе гравуре њених дела направљене су од репродукција Чарлса Џорџа Луиса (1808–1880), једног од најбољих гравера тог времена.

Године 1859. њен успех јој је омогућио да се пресели у Замак де Би код Фонтенблоа, недалеко од Париза, где је живела до краја живота. Кућа је сада музеј посвећен њој.

Лични живот и наслеђе[уреди | уреди извор]

Жене су се често само нерадо образовале као уметнице у време Бонерове, а поставши тако успешна уметница помогла је да се отворе врата уметницама које су је пратиле.[29]

Бонерова је била позната по томе што је носила мушку одећу;[30] свој избор панталона је приписала њиховој практичности за рад са животињама.[31]

Живела је са својом првом партнерком, Натали Микас, више од 40 година до Наталине смрти, а касније је започела везу са америчком сликарком Аном Елизабет Клумпке.[32] У време када је већина француских званичника сматрала лезбејство животињским и поремећеним, Бонерова је отворено говорила о свом личном животу.[33]

Портрет Бонерове, Ана Елизабет Клумпке

У свету где је родно изражавање било под надзором,[34] Бонерова је прекршила границе одлучивши да носи панталоне, кошуље и кравате, иако не на својим сликаним портретима или позираним фотографијама. Није то урадила зато што је желела да буде мушкарац, иако је повремено говорила о себи у својој породици као унуку или брату; него се поистовећивала са моћи и слободом резервисаним за мушкарце.[35] Такође је емитовала њену сексуалност у време када се лезбејски стереотип састојао од жена које су скратиле косу, носиле панталоне и пушиле. Роза Бонер је радила све те три ствари. Никада није експлицитно рекла да је лезбејка, али њен начин живота и начин на који је говорила о својим партнеркама то сугеришу.[36]

Женама у Француској је до 2013. године технички забрањено да носе панталоне „Уредбом о кросдресингу жена“ која је примењена 17. новембра 1800. године. Барем до Другог светског рата ово је углавном игнорисано, али у време Бонерове је и даље био проблем.[37] Године 1852, Бонерова је морала да тражи дозволу од полиције да носи панталоне, јер је то била њена омиљена одећа за одлазак на пијаце оваца и говеда да проучава животиње које је сликала.[38]

Одбијање телади, 1879.

Бонерова је, иако је уживала у активностима које су обично резервисане за мушкарце (као што су лов и пушење), на своју женственост гледала као на нешто далеко супериорније од свега што мушкарац може да понуди или доживи. На мушкарце је гледала као на глупе и споменула је да су једини мушкарци за које је имала времена или пажње били бикови које је сликала.[39]

Пошто је одлучила да никада не постане додатак мушкарцу у погледу сликања, одлучила је да ће бити сама себи шефица и да ће се уместо тога ослонити на себе и своје партнерке. Њене партнерке су се фокусирале на кућни живот, док је она преузела улогу хранитељице концентришући се на своје сликарство. Бонерово наслеђе утрло је пут другим лезбејским уметницима који нису фаворизовали живот који им је друштво поставило.[40]

Бонерова је умрла 25. маја 1899. у 77. години у Томерију (Би), Француска.[6] Сахрањена је заједно са Натали Микас (1824 – 24. јун 1889), њеном доживотном сапутницом, на гробљу Пер Лашез у Паризу. Клумпке је била једини њен наследник након њене смрти,[41] а касније се придружила Микасовој и Бонеровој на истом гробљу након њене смрти. Њихов колективни надгробни споменик гласи: „Пријатељство је божанска наклоност“.[42] Многе њене слике, које раније нису биле јавно приказане, продате су на аукцији у Паризу 1900. године.[43]

Заједно са другим сликарима реалистима 19. века, током већег дела 20. века Бонерова је изашла из моде, а 1978. један критичар је описао Орање у Нивернеу као „потпуно заборављено и ретко извлачено из заборава“; међутим, исте године била је део серије слика које је француска влада послала у Кину на изложбу под називом „Француски пејзаж и сељак, 1820–1905“.[44] Од тада је њена репутација донекле оживела.

Есеј историчарке уметности Линде Нохлин из 1971. Зашто није било великих жена уметница?, који се сматра пионирским есејем за феминистичку историју уметности и феминистичку теорију уметности,[45] садржи одељак о и под називом „Роза Бонер“.

Једно од дела Бонерове, Монарси шуме, продато је на аукцији 2008. за нешто више од 200.000 долара.[46]

Гугл је 16. марта 2022. одао почаст Бонеровој дудл логотипом како би обележио двестогодишњицу њеног рођења.[47] Дудл је стигао у пет земаља: Сједињене Државе, Ирску, Француску, Исланд и Индију.[48]

Студио и музеј Роза Бонер, Томери, Француска

Биографска дела[уреди | уреди извор]

Шпански гоничи мазги прелазе Пиринеје, 1875.

Прва биографија Бонерове објављена је током њеног живота: памфлет који је написао Ежен де Миркур, Les Contemporains: Rosa Bonheur, који се појавио одмах након њеног успеха у Салону са Сајмом коња 1856.[49]

Други извештај написала је Ана Клумпке, пратиља Бонерове у последњој години њеног живота. Биографију Клумпкеове, објављену 1909. као Rosa Bonheur: sa vie, son oeuvre, превела је 1997. Гречен Ван Слике и објављена је као Rosa Bonheur: The Artist's (Auto)biography, названа тако јер је Клумпке писала у првом лицу.[50]

Реминисценције на Розу Бонер, коју је приредио Теодор Стентон (син Елизабет Кејди Стентон), објављене су у Лондону и Њујорку 1910. Укључује бројне преписке између Бонерове и њене породице и пријатеља, у којима она описује своје уметничке праксе.[51]

Књига Жене сликарке света из 1905. (саставио и уредио Волтер Шо Спероу) имала је поднаслов „од времена Катарине Болоњске, 1413–1463, до Розе Бонер и данас“.

Списак радова[уреди | уреди извор]

  • Орање у Нивернеу, 1849
  • Сајам коња, 1852–55
  • Кошење сена у Оверњи, 1853-55
  • Овчар, 1859
  • Породица јелена, 1865
  • Changement de pâturages, 1868
  • Шпански гоничи мазги прелазе Пиринеје (Muletiers espagnols traversent les Pyrénées), 1875.
  • Одбијање телади, 1879
  • Штафетни лов, 1887
  • Портрет Вилијама Ф. Кодија, 1889
  • Монарх стада, 1868

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Changement de pâturages (1863),Hamburger Kunsthalle
    Changement de pâturages (1863),Hamburger Kunsthalle
  • Дневни одмор (1877), Уметничка галерија у Абердину
    Дневни одмор (1877), Уметничка галерија у Абердину
  • Пиринеји (1879), Уметничка галерија у Абердину
    Пиринеји (1879), Уметничка галерија у Абердину
  • The Charcoal Burners (1853), Уметничка галерија у Абердину
    The Charcoal Burners (1853), Уметничка галерија у Абердину
  • Јелен (1893), Национална галерија Ирске
    Јелен (1893), Национална галерија Ирске

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Carol Strickland; John Boswell (2007). The Annotated Mona Lisa: A Crash Course in Art History from Prehistoric to Post-Modern. Andrews McMeel Publishing. стр. 83. ISBN 9780740768729. 
  2. ^ „Musée d'Orsay: Rosa Bonheur Labourage nivernais”. musee-orsay.fr. 25. 3. 2009. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. Приступљено 24. 10. 2014. 
  3. ^ Rosa Bonheur, The Horse Fair, Metropolitan Museum of Art
  4. ^ „10 Famous Female Painters Every Art Lover Should Know”. My Modern Met (на језику: енглески). 2019-08-30. Приступљено 2020-10-16. „She was also an open lesbian, first living with partner Nathalie Micas for over 40 years and then, after Micas' death, forging a relationship with American painter Anna Elizabeth Klumpke. By living her life openly in an era when lesbianism was disparaged by the government, Bonheur staked her claim as a groundbreaking individual both in her career and her personal life.” 
  5. ^ „Rich, Famous and Then Forgotten: The Art of Rosa Bonheur”. The New York Times (на језику: енглески). 2022-10-17. Приступљено 2023-02-12. „But Katherine Brault, the current owner of Bonheur’s chateau, which is now a museum, says there is no proof that Bonheur was a lesbian. In another essay in the catalog, co-written with her daughter Lou, Brault characterizes Bonheur’s relationship with Micas as an “act of independence and extraordinary sisterhood.”(...)But Bonheur did not want to be a symbol for other women or for women’s rights. Asked by an American newspaper in 1859 what she thought of the women’s rights movement, she said, “Women’s rights — women’s nonsense! Women should seek to establish their rights by good and great works, and not by conventions.”” 
  6. ^ а б Kuiper, Kathleen. "Rosa Bonheur", Encyclopædia Britannica Online, Retrieved 23 May 2015.
  7. ^ а б Heather McPherson (2003). „Bonheur, (Marie-)Rosa”. Bonheur, (Marie-)Rosa [Rosalie]. Grove Art Online. ISBN 9781884446054. doi:10.1093/gao/9781884446054.article.T009871. 
  8. ^ Bus, Lawrence (24. 5. 2016). „The Realism of Rosa Bonheur”. Jewish Currents. Архивирано из оригинала 10. 1. 2019. г. Приступљено 9. 1. 2019. 
  9. ^ Galton, Francis. Hereditary Genius: An Inquiry into its Laws and Consequences. Second edition. (London: MacMillan and Co, 1892), p. 247. Original 1869.
  10. ^ Mackay, James, The Animaliers, E.P. Dutton, Inc., New York, 1973
  11. ^ Rosalia Shriver, Rosa Bonheur: With a Checklist of Works in American Collections (Philadelphia: Art Alliance Press, 1982) 2-12. (It must be said that, as a reference source this book is itself riddled with inaccuracies and mis-attributions but it accords with the consensus account on this matter.)
  12. ^ Klumpke, Anna (2001). Rosa Bonheur: The Artist's [Auto] Biography (на језику: енглески). Ann Arbor: The University of Michigan Press. стр. 87. ISBN 9780472088423. 
  13. ^ Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur (New York: D. Appleton and company, 1910), Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur (London: Andrew Melrose, 1910).
  14. ^ Gaze, Delia, ур. (1997). Dictionary of Women Artists. I. London and Chicago: Fitzroy Dearborn Publishers. стр. 288–291. ISBN 978-1-884964-21-3. 
  15. ^ а б Boime, Albert (децембар 1981). „THE CASE OF ROSA BONHEUR: WHY SHOULD A WOMAN WANT TO BE MORE LIKE A MAN?”. Art History. 4 (4): 384—409. doi:10.1111/j.1467-8365.1981.tb00733.x. 
  16. ^ Wild Spirit: The Work of Rosa Bonheur by Jen Longshaw
  17. ^ Ashton, Dore and Denise Browne Hare. Rosa Bonheur: A Life and a Legend, (New York: Viking, 1981, 206pp.
  18. ^ „Rosa Bonheur: Labourage nivernais”. Musée d'Orsay. Архивирано из оригинала 4. 4. 2019. г. Приступљено 24. 10. 2014. 
  19. ^ „The Horse Fair at Albright Knox Gallery”. Архивирано из оригинала 25. 6. 2007. г. Приступљено 27. 10. 2018. , sketch for the London version; the sketch for the New York version is in the Ludwig Nissen Foundation, see: C. Steckner, in: Bilder aus der Neuen und Alten Welt. Die Sammlung des Diamantenhändlers Ludwig Nissen, 1993, p. 142 and spaeth.net Архивирано 10 октобар 2004 на сајту Wayback Machine
  20. ^ The Horse Fair, National Gallery
  21. ^ Nichols, K. L. „Women's Art at the World's Columbian Fair & Exposition, Chicago 1893”. Приступљено 24. 7. 2018. 
  22. ^ Francis, Rell (1976). Cyrus E. Dallin Let Justice Be Done. Cyrus Dallin Art Museum. стр. 27, 39—40. LCCN 76-12352. 
  23. ^ „Base Léonore, recensement des récipiendaires de la Légion d'honneur”. culture.gouv.fr. 
  24. ^ Gaze, Delia, ур. (1997). Dictionary of Women Artists. I. London and Chicago: Fitzroy Dearborn Publishers. стр. 288–291. ISBN 978-1-884964-21-3. 
  25. ^ Great women artists. Phaidon Press. 2019. стр. 65. ISBN 978-0714878775. 
  26. ^ Stammers, Tom (5 November 2020). "Twenty Kicks in the Backside". London Review of Books 42 (21): 17–20.
  27. ^ Christiane, Weidemann (2008). 50 women artists you should knowНеопходна слободна регистрација. Larass, Petra., Klier, Melanie, 1970-. Munich: Prestel. ISBN 9783791339566. OCLC 195744889. 
  28. ^ „Ernest Gambart”. goodallartists.ca. 
  29. ^ Stanton, Theodore (1910). Reminiscences of Rosa Bonheur (with twenty-four full-page illustrations and fifteen line drawings in the text. A. Melrose. стр. 64. 
  30. ^ Britta C. Dwyer, "Bridging the gap of difference: Anna Klumpke's "union" with Rosa Bonheur", Out of context. (New York: Greenwood Press, 2004), p. 69-79.; Laurel Lampela, "Daring to be different: a look at three lesbian artists", Art Education v.54 no. 2 (March 2001), p. 45-51. and Gretchen Van Slyke, "The sexual and textual politics of dress: Rosa Bonheur and her cross-dressing permits", Nineteenth-Century French Studies v. 26 no. 3-4 (Spring/Summer 1998) p. 321-35.
  31. ^ Janson: History of Art, page 929
  32. ^ Blume, Mary; Tribune, International Herald (1997-10-04). „The Rise and Fall of Rosa Bonheur”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2018-03-14. 
  33. ^ Encyclopedia of Lesbian and Gay Histories and Cultures: An Encyclopedia. Gay histories and cultures. Vol. 2 (на језику: енглески). Taylor & Francis. 2000. ISBN 9780815333548. 
  34. ^ Boime, Albert (децембар 1981). „The case of Rosa Bonheur: Why should a woman want to be more like a man?”. Art History. 4 (4): 384—409. doi:10.1111/j.1467-8365.1981.tb00733.x. 
  35. ^ Van Slyke, Gretchen (јануар 1999). „Gynocentric matrimony: The fin‐de‐siécle alliance of Rosa Bonheur and Anna Klumpke”. Nineteenth-Century Contexts. 20 (4): 489—502. PMID 22039638. doi:10.1080/08905499908583461. 
  36. ^ Zimmerman, Bonnie (21. 8. 2013). Encyclopedia of Lesbian Histories and Cultures (на језику: енглески). Routledge. стр. 125. ISBN 978-1-136-78751-5. Приступљено 2. 1. 2024. 
  37. ^ Wills, Matthew (28. 5. 2022). „Rosa Bonheur's Permission to Wear Pants”. JSTOR Daily. Приступљено 23. 11. 2022. 
  38. ^ France, Connexion. „Women wearing trousers was illegal in France until 2013”. www.connexionfrance.com (на језику: енглески). Приступљено 2021-04-24. 
  39. ^ Boime, Albert (децембар 1981). „The case of Rosa Bonheur: Why should a woman want to be more like a man?”. Art History. 4 (4): 384—409. doi:10.1111/j.1467-8365.1981.tb00733.x. 
  40. ^ Lampela, Laurel (2001). „Daring to Be Different: A Look at Three Lesbian Artists”. Art Education. 54 (2): 45—54. JSTOR 3193946. doi:10.2307/3193946. 
  41. ^ "The late Rosa Bonheur's relatives have been defeated in their contest over the great painter's will. It will be remembered that Miss Klumpke, the artist, was the legatee, and the courts have decided largely in her favor, all of the property, except the paintings, being awarded her, while the proceeds of the paintings, which are to be sold at auction, are to be equally divided between Miss Klumpke and the relatives." "Foreign Notes," Mark Hopkins Institute Review of Art, Sept. 1900, vol. 1 no. 2, p. 17.
  42. ^ „The eight women artists of The National Gallery | Art UK”. artuk.org (на језику: енглески). Приступљено 2023-03-04. 
  43. ^ Galerie Georges Petit. 1er. Tome, Catalogue des tableaux par Rosa Bonheur, May 30-June 2, 1900. 2eme Tome, Aquarelles, dessins, gravures par Rosa Bonheur, June 5-8, 1900.
  44. ^ Muratova, Xenia (1978). „Current and Forthcoming Exhibitions: Paris and China”. The Burlington Magazine. 120 (901): 257—60. JSTOR 879183. 
  45. ^ Rijsingen, Miriam van (1995). „How purple can it be?: Feminist art history”. Ур.: Rosemarie Buikema, Anneke Smeli. Women's Studies and Culture: A Feminist Introduction. Palgrave Macmillan. стр. 94—105. ISBN 9781856493123. 
  46. ^ Christie's. „Rosa Bonheur (French, 1822-1899)”. christies.com. 
  47. ^ „Google”. www.google.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-16. 
  48. ^ „Remembering French painter Rosa Bonheur”. www.aljazeera.com (на језику: енглески). Приступљено 2022-03-16. 
  49. ^ Eugène de Mirecourt, Les Contemporains: Rosa Bonheur (Paris: Gustave Havard, 15 Rue Guénégaud, 1856) 20.
  50. ^ Anna Klumpke, Rosa Bonheur: Sa Vie, Son Oeuvre, (Paris: E. Flammarion, 1909), Anna Klumpke, Rosa Bonheur: The Artist's (Auto)Biography, trans. Gretchen Van Slyke (Ann Arbor: University of Michigan Press, 1998).
  51. ^ Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur, (New York: D. Appleton and company, 1910), Theodore Stanton, Reminiscences of Rosa Bonheur, (London: Andrew Melrose, 1910).

Извори[уреди | уреди извор]

 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

  • Dore Ashton, Rosa Bonheur: A Life and a Legend. Illustrations and Captions by Denise Browne Harethe. New York: A Studio Book/The Viking Press, 1981 NYT Review
  • Catherine Hewitt, Art is a Tyrant: The Unconventional Life of Rosa Bonheur. UK Published by Icon Books Ltd in 2020.
  • Zuralski-Yeager, Isabella (1. 8. 2022). „Tedesco Frères Selling Rosa Bonheur: An Inquiry into Dealers’ Stock Books”. Getty Research Journal. 16: 195—208. doi:10.1086/721990. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Роза_Бонер&oldid=27679014”