Србистика

С Википедије, слободне енциклопедије
Мирослављево јеванђеље, српски средњовековни рукопис из 12. века

Србистика[а] је академска дисциплина у оквиру славистике која се бави проучавањем српског језика, српске књижевности, историје и културе.[2] Унутар славистике припада јужнословенској подгрупи.

Историјат[уреди | уреди извор]

У развоју србистике могу се издвојити три периода: период настанка и почетног развоја (19. век), србистика у доба СФР Југославије и период обнове научне србистике (од почетка 1990-их до данас).

Настанак (19. век)[уреди | уреди извор]

Србистика је као дисциплина конституисана почетком 19. века када и друге сродне дисциплине, попут полонистике, бохемистике и словенистике. Главни заступници србистике били су: Вук Стефановић Караџић, Павел Јозеф Шафарик, Александар Пипин, Стојан Новаковић, Љубомир Стојановић итд.[3]

Након Новосадског договора[уреди | уреди извор]

Након Новосадског договора из 1954. настала је сербокроатистика, дисциплина о српскохрватском језику, и југославистика, дисциплина о југословенској књижевности. У време сербокроатистике, Срби су имали своје филологе, али нису имали националну филологију. Главни заступници сербокроатистике су: Ватрослав Јагић, Иван Броз, Томо Маретић, Александар Белић, Павле Ивић и њихови следбеници.[4][5]

Обнављање[уреди | уреди извор]

Прве идеје о обнављању србистике отпочињу књигом Ћирилица на раскршћу векова (1991).[6] Године 1997. основан је Покрет за обнову србистике, 1998. покренут часопис Србистика/Serbica и објављено Слово о српском језику, а тек књигом Нови Рат за српски језик и правопис (2001) постављени су чврсти темељи на којима треба почивати обновљена србистика. Њен основни кредо гласи: „За српски језик у етничким и србистику у научним оквирима”.

Представници обновљене србистике су: Радмило Маројевић,[7] Милош Ковачевић, Петар Милосављевић, Божо Ћорић, Милосав Чаркић, Милорад Симић, Михаило Шћепановић, Андреј Стојановић, Предраг Драгић, Јелица Стојановић, Мирољуб Јоковић, Душко Певуља, Тиодор Росић итд.

У филологији[уреди | уреди извор]

Као филолошки термин има двојаки садржај. У ширем смислу, србистика је област филологије која се бави српским језиком, књижевношћу и фолклором (усмено народно стваралаштво), рачунајући методику наставе тих дисциплина и проучавање српске културе говора и комуникације носилаца српског језика с носиоцима других језика. У ужем смислу означава науку о српском језику у његовој историји и његовом савременом тренутку — лингвистичка србистика. Србистика је саставни део славистике.

Напомене[уреди | уреди извор]

  1. ^ Често се употребљава и описни израз широке дифузне семантике српске студије, који је засад усредсређен само на српску (Центар за српске студије; часопис Српске студије).[1]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ковачевић, Милош (1997). У одбрану језика српскога, Београд: Требник, 245 стр.
  • Ковачевић, Милош (1998). „Нови почетак или раскришће србистике”, Србистика, I/1–2, Приштина, стр. 77–88.
  • Ковачевић, Милош (1998а). Слово о српском језику, Београд: Фонд истине о Србима, стр.73 (коаутор)
  • Ковачевић, Милош (2000). „Слово о српском језику’ као српски национални филолошки програм”, Прилози настави српског језика и књижевности, I/1–2, Бања Лука, стр. 15–22.
  • Ковачевић, Милош (2000а).„Шта је то и куда иде српски језик”, Рашка, Бр. 34–35, стр. 29–46.
  • Ковачевић, Милош (2003). „Србистика на почетку 21. вијека”, Универзитетска настава на почетку 21. вијека: зборник радова са Научног скупа, Бијељина: Педагошки факултет у Бијељини, стр. 45–70.
  • Ковачевић, Милош (2006). „Српски као већински и мањински језик у Србији”, Узданица, III/1–2, Јагодина: Учитељски факултет, стр. 9–15.
  • Ковачевић, Милош и Михаило Шћепановић(2011), Српски језик у вртлогу политике, Никшић: Издавачки центар Матице српске Друштва чланова у Црној Гори.
  • Ковачевић, Милош (2013). Лингвистика као србистика, Пале: Филозофски факултет, Монографије и монографске студије, књ. 1, 302 стр.
  • Маројевић, Радмило (1991). Ћирилица на раскршћу векова: огледи о српској етничкој и културној самосвести, Горњи Милановац: Дечје новине; Београд: Српски фонд словенске писмености и словенских култура, 192 стр.
  • Маројевић, Радмило (1996). „Српски језик у породици словенских језика“, Српски језик: студије српске и словенске, Бр.1–2, Београд, 334–342
  • Маројевић, Радмило (1998). Српски језик и славистика, Србистика,ISSN 1450–670X, 1, 2/3, стр. 5–40.
  • Маројевић, Радмило (2000). Српски језик данас, Београд: ЗИПС: Српска радикална странка, 416 стр.
  • Маројевић, Радмило (2001). Нови рат за српски језик и правопис: лингвистички огледи из фонологије и ортографије, Београд: Српски фонд словенске писмености и словенских култура: Требник; Подгорица: Унирекс; Бања Лука: Медија центар Прелом, 242 стр.
  • Маројевић, Радмило (2008), „Српски језик, србистика и славистика“, Српско питање и србистика. Излагања, Закључци и прилози. Зборник радова 3, приредили Петар Милосављевић и Момчило Суботић, Бачка Паланка: Логос, Ваљево: Књиготворница Логос, 33–39 [Србистика/Serbica. Ванредни број].
  • Маројевић, Радмило (2011), Српска политика о етносу, језику, књижевном стандарду и писму, Бања Лука: Арт принт.
  • Милосављевић, Петар (1995). Српски национални програм и српска књижевост, Приштина: Народна и универзитетска књижница и Нови свет.
  • Милосављевић, Петар (2006). Српска писма, Бања Лука: Бесједа, Београд: Арс Либри.
  • Милосављевић, Петар (2007), "Реформа латинице Вука Караџића", Српско питање и србистика. Документи и коментари,Зборник радова 2, приредио Петар Милосављевић, Бачка Паланка: Логос, Ваљево: Књиготворница Логос, стр.103–135.
  • Милосављевић, Петар (2019). О обнављању србистике, Београд: Институт за политичке студије: Матица српска у Дубровнику; Грачаница: Логос, 331 стр. ISBN 978-86-7419-311-2.
  • Стојановић, Андреј (2006), „Поново о 'једном језику'“, Глас Сербоне: Друштво за научно истраживање најстарије историје Срба, Бр.20, Ниш, 34–38.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]