Историја Срба

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Говорно подручје српског језика(штокавица)

Историја Срба обухвата период од раног средњег века до садашњости. Срби су се населили на Балканском полуострву и у јужној Панонској низији. Срби данас чине већину или значајну мањину у Србији, Босни и Херцеговини (то јест Републици Српској) и Црној Гори. Мањи број Срба до данас је остао у Хрватској, Румунији, Мађарској, Републици Северној Македонији, Бугарској и Албанији. Значајан број Срба раселио се у многе државе Европе и света и они чине дијаспори. Изван ове историје Срба је историја заједнице Срба староседелаца источне Немачке. Они имају исто порекло као Срби на Балканском полуострву, али дуга раздвојеност, довела је до необичне појаве да се обликују два различита словенска народа са истим именом Срби.

Садржај

Српске земље пре досељавања Срба[уреди]

Бронзано доба[уреди]

Метално доба је почело много раније, у егејско-предњеазијском подручју, него на подручју данашњих српских земаља и у унутрашњости Европе. Као центар металургије може се сматрати и подручје Кавказа, а знатна етничка помјерања су допринијела да и Балканско полуострво уђе у метално доба.

Грчко-илирски тип шлема из Кличева

Интезивнија индоевропеизација карактеристична је за почетак бронзаног доба. Номадски сточари из јужних руских степа, којима ни земљорадња није била потпуно непозната живјели су у патријахату, а на Балкану наилазе на примитивнију старосједилачку културу ловачко-риболовачког карактера. Ови дошљаци на Балкану формирају две велике индоевропске језичке групе, које су се задњих векова прије нове ере развиле у Илире и Трачане. Као граница наведених група, може се сматрати слив Мораве и Вардара. Илири и Трачани, са македонском групацијом и неким малоазијским групацијама Индоевропљана, сматрају се пеластичким и живели су на Балкану пре досељења Грка, који продиру око 1900. године старе ере. Утицај Илира на Грке се одразио и у њиховом језику: имена, Ахил и Одисеј, као и поједина имена божанстава, на примјер Тетида.Продор Индоевропљана на Балкан вршен је у више таласа.

Егејска сеоба народа[уреди]

Кадмос убија змаја. Грчка амфора из 560. године п. н. ере.

Ова сеоба, у бронзаном добу, представљала је велику миграцију народа у егејско – малоазијској области, током више векова (око 1200. до око 800. године прије нове ере). Племена са Балкана, касније позната као Трачани и Илири, имали су у овој миграцији значајну улогу, а померања су морала захватити, макар једним делом и предео данашњих српских земаља. У ово време поставља се и прича о опсади и паду Троје (Хомер наводи имена низа јунака и народа из унутрашњости Балканског полуострва, који су са Грцима напали на овај малоазијски град). Великој сеоби припада и најезда Дораца у ахајску Грчку. Егејска сеоба је представљала опасност за моћни Египат. Након што су ови народи уништили јако краљевство Хетита и градове на Криту, у петој години владавине фараона Менерптаха (1225—1215 прије н. е.) помињу се налети „људи са мора“. Ови налети на Египат са копна и мора обновљени су и у време последњег великог фараона, Рамзеса III, који је успео да их порази и одбије. Имена ових нападача на фараонову земљу дају египатски извори тога времена. Добрим делом су ту у питању групације народа са Балканског полуострва и из Мале Азије.

Гвоздено доба[уреди]

Период халштата настаје на крају великих миграција (800. година прије нове ере) и траје до VI вијека старе ере. То је период извјесне културне стабилизације домаћег становништва на Балканском полуострву. Јасно се издвајају поједина илирска племена (позната касније по писаним изворима) као и њихова подручја. У латенском периоду гвозденог доба, од VI вијека п. н. е. међу Илирима јача племенска аристократија (богати гробни налази) и ствара се основа за касније племенске савезе и стварање илирске државе. Илири увозе луксузну грчку робу (керамика, накит, тканине). Грчки је утицај био присутан и раније, али је од VI века прије нове ере био све интезивнији. Мада су Грци основали многе колоније у Медитерану, по свему судећи у дијелу обале Јадранског мора, на подручју данашњих српских земаља, нису успели у наељавању колониста, из разлога што им то није допуштало домородачко илирско становништво.

Илирска племена у српским земљама

Илири[уреди]

Претпоставља се да су племе Илири, односно Илири у ужем смислу речи, живјели источно од Неретве. Њихово име је касније пренето на низ других племена, као скупни назив. Географ Помпоније Мела и Плиније Старији, у првом веку наше ере, помињу " праве Илире " (Illyri proprie dicti) као и друга племена. Племена Илира, у преелима данашње Србије, БиХ, Црне Горе, била су: Ардијеји, Плереји, Енхилејци, Лабеати, Доклеати, Пирусти и Аутаријати.

Продор Келта[уреди]

Након опсаде Рима, коју вршили 390. године пре нове ере, Келти су продрли у дио Јадранског приморја (западни Балкан), а можда и у предео данашње Босне. Страбон наводи податак о мешању Келта (Гала) са илирским племеном Јапода, које је живело у југозападној Босни, Лици и деловима Словеније, што не мора значити и мешање у етничком смислу.

У свом другом походу, Келти су преко Паноније и Дунава кренули према југу, ка Македонији и Делфима, али су претрпјели пораз. Удружена келтска племена су разбијена. Стоји Теопомпов податак о сукобу Келта и илирског племена Ардијеји, 359 – 358. године пре нове ере, као и примењеном келтском ратном лукавству, које се састојало у тровању противника храном. Могло би се прихватити и тумачење о сеоби Аутаријата (потиснутих Келтима) и њихово покоравање Трибала. По другом, сигурнијем извору, Аутаријате су унуштили Скордисци (келтско племе, које се стационирало између река Мораве и Дунава, па и у Срему, након неуспелог похода на Македонију и Делфе, 279. године старе ере) а који су се касније измешали са Трачанима и Илирима.

Ратови Илира и Римљана[уреди]

Илирски штит
Илирска краљевина у 3. веку п. н. е.

Илирска племена, прилично конзервативна, живела су и у неприступачним брдским и планинским пределима и тешко их је било покорити. На то указују тешкоће и дуготрајне борбе које су Римљани морали водити са Илирима. На јачање моћи Илира указује још њихов сукоб са Македонијом и прогон њиховог краља Аминте III из земље од стране Илира. Илирски владар Плеуријас, водио је рат са краљем Филипом II Македонским (359 -336 пре нове ере). Антички Македонци и Илири су у ратовима били и савезници. Тако је, век касније, у сукобу македонског краља Деметрија и Етолаца, по позиву Македонаца илирски краљ Аргон поразио Етолце, 231. године пре нове ере, након чега је убрзо и умро (230).

Први илирски рат[уреди]

Вођен је против Рима. Аргонова наследница, илирска краљица Теута, напада Епир и пљачка главни град Фојнику, а затим показује своју моћ истовременим нападима на Ису, Аполонију и Епидамнос (Драч). Осваја Коркиру (Крф) у којој за управника поставља свог војводу Димитрија Хварског (пореклом Грка).

Грчки градови, угрожени од Илира, обратили сусе за помоћ Ахајцима, Етолцима и Римљанима. Као разлог за своје мешање Рим је навео опсаду Исе и гусарење Илира по Јадранском мору. Римски посланици, браћа Луције и Гај Коруканија и исејски посланик Клеопор, упућени су Теути. Један од посланика је по повратку убијен, а Римљани 229. године започињу рат, упркос покушајима Теуте да наведени инцидент изглади. На Илире су послати конзули Гнеј Фулвије и Аул Постумије. Димитрије Хварски прилази без борбе Римљанима и предаје им Коркиру, а затим падају и градови Епидамнос и Аполонија. Са доласком зиме римске се легије повлаче, штитећи освојене територије. Године 228. п. н. е. Теута, која се повукла у Рисан, тражи мир са Римом и тако губи већи дио своје територије. Овим мировним уговором остварила се римска политика разбијања савеза племена и моћи Илира на супротној обали Јадранског мора.

Други илирски рат[уреди]

Димитрије Хварски, кога су римљани поставили за управника новоосвојених илирских провинција, јачао је своје позиције на овом дијелу Балкана. Ослонио се на македонског краља Антигона Досона и оженио се другом Аргоновом женом, Тритеутом, зближивши се са њеном породицом. Користио је заоштравање односа Рима и Картагине, пред почетак другог пунског рата, покушавајући да освоји Пилос у Месинији. Угрожавао је и обале Егејског мора и заратио са Римом. Након пораза од римских снага, Димитрије је побјегао новом македонском краљу, Филипу V.

Провинција Илирик[уреди]

Земље које данас насељавају Срби пре њиховог досељења су дуго времена биле део великог римског царства. Стари народи који су насељавали Балканско полуострво (Илири, Трачани и Келти), пре доласка римских освајача живели су племенским животом. Илири су били најбројнији и насељавали су највећи део полуострва. Покушаји да створе јачу државну организацију неће успети (Теута нпр.). На јадранским острвима ће бити више грчких трговачких колонија и преко њих ће се ширити утицај високе грчке културе према унутрашњости полуострва. Римска освајања унутрашњости Балкана ће бити окончана тек у 1. веку после Христа. Након тога ови народи ће бити изложени дугом процесу романизације. У касној антици они су били углавном романизовани, а и хришћанство је однело победу над паганизмом. У вријеме Римске државе, област данашњих Српских земаља и историјске Србије је припадала римској провинцији Илирику, а затим провинцији Далмацији. Историјски извори помињу да је Цезар поред Галије на управу добио и Илирик, а исту провинцију је 40. године прије нове ере, уговором у Брундизијуму добио и Октавијан.

Провинција Далмација[уреди]

Територије српских земаља под римском влашћу

Ова је провинција обухватала Јадранско приморје (изузимајући Истру), данашњу Црну Гору, Босну и Херцеговину и западни дио Р.Србије. Административни центар ове провинције налазио се у Солину (Salona), у данашњој држави Хрватској(Далмацији).

Као провинција формирана је у вријеме владавине Октавијана Августа. Конзул Вибије Постум (Vibius Postumus vir consularis, praepositus Dalmatiae) помиње се у 8. години нове ере као заповедник Далмације. Од 11. године нове ере постаје царска провинција, на челу са легатом. У овој провинцији ропство је било веома слабо развијено, а основ економике су чиниле старе привредне гране: земљорадња и сточарство.

Провинција Горња Мезија[уреди]

Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана (вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске). Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији). Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.

Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца (римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског лимеса.

И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).

У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову провинцију.

Провинција Доња Панонија[уреди]

Доња Панонија (лат. Pannonia Inferior) је била српска покрајина у Панонској низији унутар Римског царства. Формирана је вероватно 103. године, издвајањем из територије Паноније, у оквиру припрема цара Трајана за рат против Дачана. Убрзо након њеног оснивања пала је под власт Франачке, а након поделе франачког царства припала је Немачкој. У састав Доње Паноније су улазили делови територије данашње Мађарске, Србије, Хрватске и Републике Српске.

Провинција Дарданија[уреди]

Дарданија (лат. Dardania, антгрч. Δαρδανία [Dardanía]) је била једна од провинција Римског царства у 3. и 4. веку. Пре римског освајања, Дарданија је била независна краљевина. Завладавши овим подручјем, Римљани су простор Дарданије укључили у провинцију Мезију, а потом у провинцију Дакију. Посебна провинција Дарданија формирана је 284. године, у време цара Диоклецијана, а за престоницу нове провинције је одређен град Наисус (данашњи Ниш). Источни делови провинције (укључујући и Наисус) су касније издвојени из Дарданије и прикључени Медитеранској Дакији. Провинција је била део Римског царства, све до његове поделе 395. године, када је припала Источном римском царству (Византији), у оквиру којег ће наставити да постоји све до насељавања Словена на Балкан.

Провинција Превалитана[уреди]

Превалис (лат. Prevalis) или Превалитана (Praevalitana, Prevalitana, Praevaliana или Prevaliana), је била провинција Римског царства, која је обухватала територију једног дела данашње Црне Горе, Србије и Албаније. Одвојена је као посебна провинција од провинције Далмације 297. године (можда 305. или 306.), ради побољшања везе између мора и старог центра провинције Далмације — Салоне. Од приморских градова обухватала је Улцињ и Љеш, а од континенталних Дукљу и Скадар.

Управник провинције (презес), са титулом лат. Vir Clarissimus (V.C) или лат. Vir perfectissimus (V.P) (као и лат. Iudex, Rector, Moderator), имао је административне и судске функције. Презес се налазио у Скадру. Реформама које уводе Диоклецијан и Константин I одвајају у провинцијама се цивилна и војна власт (коју има лат. dux). Од 3. века постојале су веће латифундрије и виле рустике биле су централна здања, зидана уз саму обалу на месту заклоњеном од ветра. Најзначајнији примерак је вила рустика из Петровца на мору, која је датована у 4. век) и нешто једноставнија на Превлаци код Тивта.

Под вођством Алариха Готи два пута долазе до границе Превалиса, 400. и 403. године. Источни Готи долазе до границе 459. године.

Године 395. римски цар Теодосије I дели Царство на Источно и Западно. Граница између источног и западног дела ишла је рекама Савом и Дрином, а затим се спуштала према Скадарском језеру. Ова граница ће се након пропасти Западног римског царства (Источно римско царство ће опстати још готово хиљаду година), услед продора разних народа на римску територију, и даље рефлектовати, првенствено као културна граница између европског истока и запада. Српски народ населивши се на територије с обе стране границе (на терену симболичне, али у очима онодобних и садашњих великих сила стварне), наћи ће се распет између европског истока и запада, на правој историјској ветромашини.

Срби у Прадомовини и Долазак Срба на Балканско полуострво[уреди]

Срби и сеобе у 6. и 7.веку

Стара словенска постојбина је на простору средње Европе и источне Европе. Њене тачне границе нису прецизно утврђене. Претпоставља се да је у прадомовини Срба био део подручја западно од горњег тока реке Висле,[1], а вероватно и подручје око горњег тока реке Одре до изворишта Лабе на западу припада прадомовини Срба.[2][3] На истоку у прадомовини је било подручје око средњег и горњег тока Дњепра,[4], са подручјем данашњег Курска, али подручје око Дона вероватно је било ван прадомовине.[2] На северу се претпоставља да прадомовина Срба није стизала до ушћа Висле и обале Балтичког мора,[5] а да је била јужно и од река Њемен и Двина, тако је изван ње било и подручје изворишта Волге.[6] Јужна граница прадомовине били су Карпати на југозападу,[7] а на југоистоку подручје доњег тока река Јужног Буга и подручје данашњег Дњепропетровска на Дњепру.[8] Срби су најкасније од почетка 7. века насељавали најзападније крајеве словенског света, а подручје Лужичких Срба можда је делимично и подручје прадомовине Словена.[9]

У својој старој постојбини Срби су живели у родовско-племенским заједницама. Бавили су се сточарством, земљорадњом и ловом. Земљорадња је била заснована на обради земље ралом, тако се земља брзо исцрпљивала, а Срби су се морали селити. Веће сеобе Срба изазвали су напади и сеобе номадских народа Хуна и Авара од 4. до 7. века. У то време на крајњем западу простора који су насељавали Словени, њих су нападали и Франци. Да би се лакше бранили од Авара и Франака, између реке Лабе и Алпа Словени су створили Самов савез Словена (око 623-658). У то време и део Срба напустио је прадомовину отишавши на југ, а са другим Јужним Словенима (ближе Црнога мора), због додира са развијенијом грчком-римском цивилизацијом, ће полако напуштати начин живота у родовској заједници.

У науци се наводе различити разлози словенских сеоба. Највјероватнији је тај да су Словени били приморани на расељавања повучени великом сеобом народа и хунским нападима. Сеоба Словена је био дуготрајан процес, много дужи него што се сматрало у традиционалној науци.

Долазак Срба на Балкан[уреди]

Српско насељавање Балканског полуострва отпочиње у 6. веку пљачкашким упадима у Византију Срба насељених на левој обали Дунава, а окончао се у првој половини 7. века доласком Хрвата и Срба и трајним насељавањем великог броја Срба и уопште Словена на Балканско полуострво. Процес позиционирања појединих племена и словенских група унутар полуострва међутим трајао је још цела два века и окончан је крајем 8. и почетком 9. века када се јављају и прве државе код Балканских Словена.[10]

Старија историографија је узимала, као поуздане, податке које је написао византијски цар Константин VII Порфирогенит о досељењу Срба на Балканско полуострво. По њему Срби су у 7. веку населили пространу територију: Рашку, Дукљу, Босну, Травунију, Захумље и Паганију. Исто мисле и неки савремени истраживачи.[11] Најсевернија приморска област коју су населили Срби била је Паганија од Цетине до Неретве са острвима Хвар, Брач, Корчула и Мљет. Од Неретве до Дубровника простирало се Захумље, док се од Дубровника до Бока которске простирала Травунија са Конављем, док је најјужнија област насељена Србима Дукља од Котора до Бојане.

Током 6. века, на просторима Југоисточне Европе почињу да се појављују словенска, односно српска племена, чији су чести упади на византијку територију довели до постепеног урушавања, а потом и потпуне пропасти царске власти у многим областима, укључујући и покрајину Превалитану, која је обухватла највећи део данашње Црне Горе, Старе Херцеговине, Боке Которске, Приморја, Зете, Рашке области. Словенски досељеници су по правилу запосједали жупске предјеле, док се старо романско становништво повукло у приморске градове и тешко приступачне планинске крајеве. Почевши од прве половине 7. вијека, односно од времна владавине византијског цара Ираклија (610—641)), међу досељеним Словенима посебно и готово искључиво се истичу Срби. На просторни опсег српских земаља у раном средњем веку први је указао франачки хроничар Ајнхард, који је у својим Аналима франачког краљевства (Annales Regni Francorum) забиљежио, под 822. годином,[12] да су Срби народ који држи велики дио Далмације (ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatiae partem obtinere dicitur).[13]

Рани средњи век, Србија династије Властимировића и прве српске кнежевине[уреди]

Миграције Срба у раном средњем веку
Србија у деветом и десетом веку, успоредба са данашњим границама

О раној историји Срба најзначајније податаке је оставио ромејски(византијски) цар Константин VII Порфирогенит у свом знаменитом историографском делу под насловом De administrando imperio.[14] Она сведочи да су, на просторима на којима су се настанили Срби, формиране посебне територијалне јединице, односно склавиније, које је Константин Порфирогенит називао Србијом, Паганијом, Захумљем, Травунијом и Дукљом. Података о првим вековима боравка Срба и уопште Словена на Балканском полуострву има мало. Из њих је изведена претпоставка да су Срби дошли на Балкан око 610. године, а да је вођа те сеобе био оснивач прве српске државе и прве српске владарске породице на Балкану. Његово име није записано у поузданим историјским изворима, а познат је под легендарним именом, које је сачувано у Gesta regum Sclavorum, Селимир (од око 631. до око 652).[15] Средином 9. века Срби предвођени Властимиром (око 850862) и многобожачким елементом у народу подижу побуну против Византије и стичу самосталност. На нову српску државу одмах су ударили Бугари, али их Срби предвођени прво Властимиром, а касније и његовим синовима Мутимиром (862—891), Стројимиром и Гојником побеђују у два рата. Током Мутимирове владавине Срби званично примају хришћанство између 870. и 874. године. Мутимира наслеђује Петар Гојниковић (892—917), чији вазал обласни кнез Захумља Михајло Вишевић покушава почетком 10. века да прошири српске земље на Апенинско полуострво. У првој половини 10. века врховни српски архонти покушавају да очувају своју самосталност у борбама Бугара и Византије око превласти на полуострву. Бугарски цар Симеон I осваја цело Балканско полуострво, заузевши 924. године и српске земље. После његове смрти Часлав Клонимировић 931. године поново обнавља јединствену српску државу која нестаје његовом погибијом у сукобу са Мађарима око 960. године.

Србија Властимировића[уреди]

Властимировићи (негде је забележено као Вишеславићи или Војиславићи) су прва српска владарска династија о којој постоје историјске белешке, а која је владала средњевековном Кнежевином Србијом од 7. дo 10. века.[16] Цар Константин VII Порфирогенит у свом дјелу De administrando imperio посвећује осам поглавља досељавању Срба и доцније Хрвата на Балкан. У поднаслову једног поглавља стоји "О Србима и земљи у којој сада обитавају" и говори се о пореклу, постојбини и извеснијим члановима српске владарске породице. Врховни поглавар Срба у Белој Србији је имао два сина од којих је један одвео пола свога народа и отишао цару Ираклију тражећи од њега да му да на дар земљу на којој ће се са својим народом населити, док је други син остао да након оца влада Бијелом Србијом.[17] Србима који су дошли на Балкан наставили су да владају потомци њиховог вође (син, потом унук и тако даље, по принципу Примогенитуре), а први владар кога знамо по имену је Вишеслав (Војислав) за кога се сматра да је владао око 780. године. После њега на власт долази његов син Радослав, кога наслеђује његов син Просигој. Након доласка на Балкан, Срби су формирали неколико међусобно повезаних књажевина. Средином 9. вијека, формира се јако државно средиште под кнезом Властимиром. Властимир (9. век–860) је први српски жупан (кнез) о коме постоји више података. Он је син жупана Просигоја, владао је врло успешно Србијом. У рату (који је био у времену од 836. до 852. год) против бугарског хана Пресијана, Властимир је био победник. Да би и са запада осигурао своју државу, удао је своју ћерку Крајину за требињског жупана Белу, подаривши му титулу кнеза ("архонта"). Тиме је Травунију вазално везао за источну Србију (Рашку), у чијем је саставу она остала као зависна, вазална област, до друге половине 10. века. Властимира наслеђује најстарији син Мутимир. Мутимир је са својом браћом Стојимиром и Гојником успешно одбио нови бугарски напад на Србију за вријеме Бориса (852-888), када Бугарска почиње да снажи, али је и Србија (Рашка) постала доста јака држава. У време жупана Мутимира извршено је „Крштење Србије“ 879. године. Посљедњи владар из рода Властимировића, кнез(негде Краљ, односно Архонт) Часлав је, уз помоћ и подршку Византије, обновио и ојачао српску државу, тако да је она могла да парира тадашњем Бугарском царству. Смрћу цара Симеона (927), он долази у Србију из Бугарске (гдје је провео готово цијели дотадашњи живот), те уз помоћ Византије обнавља своју државу. Тада је Србија (Рашка), поред централних области, обухватала Босну и Травунију. Само је Хум, од земаља гдје су живели Срби (као и у свим просторима од Цетине до Бојане, како свједочи Константин VII Порфирогенит) остао неприпојен Србији; њиме је управљао Михајло Вишевић, који се после пораза Бугара од стране Византије ставио под њихову заштиту. Како су крајем 9. вијека у Панонију стигли Угри (Мађари), они су својим брзим коњима из подунавске равнице (Дунава и Тисе) правили упаде у српске земље, нарочито у Босну, али их је сузбио српски жупан (кнез) Часлав, погубивши у једном окршају угарског кнеза Киза. Да би се Угри осветили, како нас обавештава Барски родослов (Летопис попа Дукљанина), они су у ноћном препаду у данашњој Мачви заробили жупана Часлава и са блиским сродницима бацили у Саву. Константин Порфирогенит као титулу српских владара користи старогрчки термин архонт, за који се сматра да у случају српских владара одговара титули кнеза.[18] У „Летопису Попа Дукљанина“ се наводи да је Часлав носио титулу краља. У време византијског цара Јована Цимискије (969–976) Византија ће покорити Бугарску и Србију све до реке Дунава. После његове смрти, Србија се распада по принципу феудалне раздробљености.

Границе Србије за време Часлава Клонимировића према различитим историчарима

Назив династије Властимировићи створили су историчари према првом владару из ове династије који је створио независну државу (до тада је Србија била у саставу Византије) кнезу Властимиру, за разлику од Немањића, који су тако називани још у своје време. Понекад, мада доста ретко, ова се владарска породица назива Вишеславићи или Вишеслављевићи, према првом владару чије нам је име познато, кнезу Вишеславу. Значај Властимировића је у томе што су створили прву српску независну државу на Балкану и што је за време њихове владавине постојала врховна власт над свим српским областима на Балкану. Смрћу Часлава Клонимировића та врховна власт престаје да постоји и више никада неће бити обновљена, већ ће се српске области након тога често наћи у отвореном сукобу или на различитим зараћеним странама.

Захумље[уреди]

Захумље (лат. Chulmorum) је била српска средњовековна кнежевина која је обухватала јужну Далмацију и делове Босне и Херцеговине до 10. века. Почетком 10. века, Захумље је било у саставу државе српског кнеза Часлава Клонимировића.[19] Најстарији познати владар Захумља био је Михајло Вишевић (910—950) који је у име Византије освојио град Сипонто на Апенинском полуострву. Каснији владари Захумља потичу од кнеза Завиде чији су синови били Стефан Немања, Тихомир, Страцимир и Мирослав. Захумље је дато Мирославу. Као кнез Захумља (1168—1171), оженио се са сестром бана Кулина. Затим следи Тољен и Тољен II, кнез северног Захумља. 1239. године Никола, жупан Захумља се оженио 1338. Катарином Котроманић. Петар је био кнез Захумља (1198—1227) и кнез града Сплита (1222—1225). Андрија је следио као кнез Приморија и кнез Јужног Захумља 1250. Затим Богдан, жупан Захумља од 1249. до 1252. године, који је владао заједно са Радославом 1249. Стјепан Константин је био кнез Захумља и наследник српског престола 1323. Угљеша Мрњавчевић, потомак српске куће Мрњавчевића је владао Захумљем од 1370. до своје смрти, 1404. године. Сандаљ Хранић Косача, кнез Захумља и један од Војвода Светог Саве је постао Велики Војвода Босне до своје смрти 1435. Следио га је Стефан Вукчић Косача за Великог Војводу и кнеза Захумља до његове смрти 1466.

Травунија[уреди]

Травунија (лат. Tribunia) је српска историјска област, која је током раног средњовековног раздобља постојала као посебна удеона кнежевина у склопу српских земаља. Травунска кнежевина је током 9. и 10. века обухватала југоисточне делове данашње Херцеговине, најзападније делове данашње Црне Горе и крајњи јужни део данашње Далмације, укључујући и Конавле. Главни историјски извор за историју ове кнежевине су историографски списи византијског цара Константина VII Порфирогенита,[20] који је Травунију описао као једну од српских области: „Земља Травуњана и Конављана је једна. Тамошњи становници воде порекло од некрштених Срба, који су ту живели од оног архонта који je пребегао цару Ираклију из некрштене Србије ... Архонти Травуније увек су били под влашћу архонта Србије.[21]" Од свог самог настанка владари Травуније били су потчињени врховном кнезу (архонту) свих Срба на Балкану кнезу Србије из породице Властимировића. Смрћу Часлава Клонимировића нестаје јединствене српске државе, а српске области, међу којима је и Травунија, подпадају под византијску власт и постају њени вазали. Дукљански владар Стефан Војислав након победе над Византијом у бици код Бара 1042. године, проширује своју власт на Травунију и Захумље. Када је Дукља1077. године постала прва српска краљевина, у њеном саставу се налазила и Травунија, која након распада Дукље улази у састав Србије под Немањићима.

Паганија[уреди]

Српске границе у раном деветом веку, за време владавине Кнеза Властимира

Неретљанска кнежевина (такође позната и као Паганија) била је српска средњовековна кнежевина, односно земља, која се у периоду од 7. до 10. века простирала у приморским областима између река Неретве и Цетине. Ромеји су земљу Неретљана прозвали "Паганија" због тога њени становници нису прихватили хришћанство у време када је то учинила већина Срба.[22] Неретљанска кнежевина се на северозападу граничила са средњовековном хрватском кнежевином, простирући се све до ушћа реке Цетине. Кнежевина се састојала од три главне области: Макар, Расток (од Имотског до Љубушког) и Дален. Такође је укључивала острва Мљет, Корчула, Брач и Хвар. Најважнији градови Неретљанске кнежевине били су Вруља, Мокро, Острог и Лавцен или Славинеца; али далеко најважнији је био утврђени Омиш у каснијим годинама. На југоистоку, кнежевина се простирала до реке Неретве, где се граничила са Захумљем.[23] Према писањима Константина Порфирогенита и других византијских хроничара, "Паганија" је била једна од кнежевина насељених Србима.[20] Становништво Неретљанске кнежевине се жестоко опирало хришћанству, видећи га као средство притиска и дуго су задржали словенски паганизам. Поред морепловства, Неретљани су били добри у трговини, гајењу маслина, смокви и винове лозе. Изван Биокова и Мосора и на острвима, гајили су стоку и такође су обрађивали поља. У каснијим годинама, Неретљанска кнежевина је је увозила пшеницу, а извозила вино, усољену рибу, осушено воће, итд. Најбоља вештина и највећи приход Неретљана је било гусарство.[24] Плен је дељен на традиционалан начин као и улов рибе — једна половина иде набављачу брода и организатору лова (кнезу или старешини), а друга половина је дељена између посаде. Главни тип брода који су Неретљани користили је била Сагена од почетка 9. века, варијација викиншког дракара. То је био дуг, релативно, плитак брод који се одликовао великом брзином, узаним трупом, оштрим луком и јарболом. Њиме је управљало око 40 чланова посаде који су у исто време били војници. Друга врста брода који су Неретљани користили је Кондура, сличан Сагени, али много мањи, са посадом од 20 људи. Постојали су и други типови бродова и баржи који су користили Неретљани. Неретљанске вође су се називале судије, иако се црква њима обраћа као краљевима. Титуле племства су биле: кнез, чувар блага, капетан, витез и ризар. Неретљанска кнежевина је основана од стране непокрштених Срба,[25] којима је дата погодна земља за насељавање у првој половини 7. века, незадовољним претходном земљом у теми Солун. Пошто су они напустили своју земљу у центру Балканског полуострва и кренули да се селе назад преко реке Дунав, Неретљани су убедили цара Ираклија преко свог посланика, гувернера Сингидунума, да им пружи нову земљу. Ту су се брзо стопили са месним романизованимстановништвом које им је пренело тајне бродоградње које су комбиноване са већ развијеним словенским практичним вештинама. Романизовано становништво није успело да задржи своју културу у Неретљанској кнежевини, као другде у Далмацији, пошто су градови брзо изгубили своју славу — попут Нароне на ушћу Неретве која није преживела словенску инвазију.

Србија династије Војислављевића(Дукља)[уреди]

Кнез Јован Владимир, први српски светац[уреди]

Цртеж оловног печата који је припадао српском(дукљанском) кнезу (архонту) Петру из 10. века

Овај кнез српске државе Дукље, се први пут спомиње 990/991. године. Он је био син Петриславов, унук Хвалимиров, а праунук Тугемира (чији је деда из Требиња, у Травунији, завладао Дукљом). Седиште му је било поред цркве Пречисте Крајинске и био је вазал цара Самуила, чијом се кћерком Теодором-Косаром, оженио. Крајем 10. и почетком 11. вијека, у Дукљи је владао српски кнез Јован Владимир који је као византијски савезник признавао врховну власт цара Василија II. Када је српско-бугарски цар Самуило око 997. године напао Дукљу, Јован Владимир се повукао у неприступачне планинске пределе у околини Скадра. Како није имао снаге да се одупре, предао се, али је остао на челу Дукље оженивши се Самуиловом ћерком Косаром. Убијен је у Преспи, 22. маја 1016. године. Канонизован је и постао је Први(хронолошки) српски светац. Убијен је на превару и кривоклетство, 22. маја 1016. године у Преспи, од стране Самуиловог братанца Јована Владислава. Овај српски дукљански кнез обзиром да је живео у X-XI веку - најстарији је Србин са ореолом свеца. Његов култ још живи, а мошти му се налазе у манастиру Шин Ђон (Свети Јован) у Елбасану (Албанија).

Михаило Војислављевић, кнез и краљ Дукље(Србије)[уреди]

Први српски краљ,Михајло Војислављевић,ктиторски портрет из цркве светог Михајла у Стону.

По мајчиној смрти, око 1046. године, Михаило, син кнеза Војислава проглашава се за господара (кнеза) Дукље. Владао је око 35 година, најприје као кнез, а потом као краљ. За вријеме његове власти следи даљи успон државе (византијски цар са Дукљом склапа уговор о савезништву и пријатељству). За време Михаиловог владања долази и до црквеног раскола, 1054. године. Врло рано, међу представницима хришћана, јавили су се спорови по разним теолошким питањима. Први раскол (шизма) догодио се на католичку и источну (после реформације: грчко-православну) цркву. Овај се догађај збио десет година по осамостаљењу Дукље(Србије), а граница две хришћанске цркве – прешла је и преко територије коју заузима данашњи српски етнички простор. Ова граница из 1054. ишла је истом замишљеном линијом, као и 395. године, када се Римско царство поделило на Источно и Западно. После раскола хришћанске цркве, кнез Михаило је подржао већу самосталност Цркве у Србији и државну оријентацију према Западу. Михаило је 1077. године од папе Гргура VII добио краљевске знакове (rex Sclavorum) чиме је и Дукља била призната као краљевина. Овај се догађај осликава и у каснијој епохи, за владавине Немањића. Краљ Михаило се последњи пут спомиње 1081. године.

Константин Бодин, краљ Дукље(Србије)[уреди]

Краљевина Србија(са Рашком, Зетом, Босном, Хумом, Травунијом у свом саставу) за време краља Константина Бодина, око 1100. године. Поређење са данашњим(АВНОЈ-ским) границама. Драстична разлика у ондашњим и садашњим српским границама је сковала и појам "Србије која се помера" кроз историју, у српској историографији.

Као будући наследник краља Михаила Бодин је на Балкану имао значајну улогу у устанцима против Византије, па се у доба његове владавине утицај и територијални простор Дукље шири и на суседне српске државе: Рашку и Босну, донекле и Бугарску. Наиме, пред крај владавине краља Михајла, догађају се велике промене у омјеру снага на Балканском полуострву. Византија је исцрпљена грађанским ратовима. Нормани из Јужне Италије припремају поход на Цариград. На страни Византије, у почетку, Михајлов син је узнемиравао Нормане. Уз Византинце је тако стала млетачка флота и један одред под Бодином. До битке је дошло 1081. године, под Драчом. Био је то византински пораз. Када је настало расуло међу византинским најамницима (турски одреди) Бодин се држао по страни, не улазећи у борбу. Што више, Бодин ће се окренути Норманима. У априлу 1081. године оженио је норманску принцезу Јаквинту, ћерку Архириза, вође норманске странке у Барију. Према Аналима града Барија (Annales Barenses): „Архириз је дао сину Михајла, краља Срба, своју кћер за жену“. По смрти краља Михаила, као самосталан владар, Бодин се помиње 1085. године, када је, искористивши смрт Роберта Гвискара и промјену снага на Балкану, од власти „франака“ („de potestate Francorum“) освојио grad Драч и целу драчку област. Чим је постао краљ, настојао је из Дукље протерати супарнике, Радослављеве насљеднике (синове најстаријег Радослављевог сина Бранислава и његову браћу). Посредник у помирењу је била Барска архиепископија, односно први барски архиепископ Петар. Послије овако склопљеног мира, године 1083. или 1084. - краљ Бодин предузима походе на српске кнежевине Рашку и Босну, па их присаједињује краљевини Дукљи. У Рашкој поставља на власт два жупана са свог двора: Вукана и Марка, од којих добија вазалну заклетву. Дана 8. јануара 1089. године, Бодин успева Бару издејствовати ранг надбискупије, користећи расцеп у римокатоличкој цркви и борбу око папског престола између Виктора III и Урбана II са једне стране и Клемента III (антипапе) са друге. Као први од барских надбискупа помиње се Петар (1064—1094) устоличен 1089. године, од стране папе Александра II. Међутим због свог држања у бици код Драча, краљ Дукље је изгубио повјерење Византије. Византија из добијеног Драча почиње офанзиву на Дукљу и повратила је одузете градове (мали епископски градови: Дриваст, Сард, Спата, Балеч). Бодин је био поражен и заробљен, мада није познато место одлучујуће битке. Писац Барског родослова описује само унутрашње борбе краља Бодина и његових стричевића (Браниславићи) и није наклоњен краљу Дукље. То је по овом писцу био и узрок рата између Дукље и Дубровника. Бодинов кнез у Босни, Стефан, четри је године опседао Дубровник, 1104. godine (опис опсаде по дубровачкој „Analista I“). Носиоци одбране града били су Бранислављева браћа и синови, са својим људима из Дукље (њих око 400) а који су послије заробљавања Бранислава у Скадру, потражили уточиште у овом граду. Под зидинама Дубровника, краљ Бодин је осветољубиво погубио Бранислава и његовог брата (сахрањени у Локрумски бенедиктански манастир). Како грађани Дубровника већином нису желели да страдају због међусобног ривалства и сукоба у Дукљи, Браниславићи се са људима преко Сплита и Апулије склањају у Цариград. Краљ Бодин је, вјерује се, заузео Дубровник и подигао тврђаву (кулу) али је вероватније да је његов босански кнез Стефан само сазидао кулу испод брда Срђа, да би одсекао Дубровчане од копнених путева. Према легенди коју налазимо код дубровачких аналиста, Дубровчанима је кулу, неколико година касније, предао Utivigo Gradiense, њен заповедник и тим гестом заслужио право грађанства (према истој легенди, од тог човека потиче дубровачка властелинска породица Градићи). Писац Барског родослова каже да је краљ Бодин владао Дукљом двадесет шест година и према томе умро 1108. године. Сахрањен је по „more regalli“, у манастиру св. Срђа и Вакха, на Бојани. Послије Бодинове смрти, моћ Дукље је опадала и територијално и политички.

Дукљом су још владали и: Краљ Доброслав II (1101-1102, 1102) Краљ Михаило Војислављевић (1101—1102) Краљ Кочапар (1102—1103) Краљ Владимир Војислављевић (1103—1114) Краљ Ђорђе Бодиновић (1114-1118, 1125-1131) Кнез Грубеша (1118—1125) Краљ Градихна (1131—1148) Кнез Радослав Градишнић (1146-1148, 1162) Жупан Деса (1148—1163) Кнез Михаило Војислављевић (1162—1186).

Србија династије Вукановића[уреди]

Српске државе половином 12. века.

Вукановићи су били српска владарска породица која је владала Рашком од краја 11. века до почетка друге половине 12. века (1083/84-1166). Само име династије је наведено условно, односно представља термин који су модерни историчари извели из имена првог значајнијег владара ове породице, рашког великог жупана Вукана. У династију Вукановића највероватније је спадао и Завида, отац великог жупана Тихомира и његовог наследника Стефана Немање, оснивача династије Немањића. Према томе, Немањићи се могу посматрати и као споредна (млађа) грана Вукановића. По хрватском аутору из 1842. године, наводи се родословни низ претходника Немањиних: Стефан Немања је био 52. српски владар и син Деше - "великог жупана српског"; Деша (Деса) је био син Уроша - "владара тарнавског"; Урош је син Љубомира - "владара тарнавског" (Тарнава); Љубомир је био син Степана (Стефана?) - "православног свештеника из босанске вароши Тухле". (Тузле?)[26] Од женских чланова династије позната нам је детаљније само ћерка Уроша I, Јелена, захваљујући томе што је 1129. удата за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог. У време малолетства њиховог сина Гезе II Јелена је вршила улогу регента уз помоћ свог брата Белоша, који је од 1141. био палатин угарског двора. Посредовањем угарског и чешког двора, Урош је своју другу ћерку Марију удао за Конрада од Знојма. Нажалост, сем овог догађаја, ништа нам друго није познато о Маријином животу. Вукан је на власт дошао као штићеник краља Бодина. Међутим, након што су Византинци око 1085. заробили Константина Бодина, дукљански краљ се по ослобађању морао окренути борбама са члановима своје породице. Борбу против Византије судећи по нарацији Ане Комнине тада предузима Вукан готово редовно пустошећи царске територије источно од линије Стари Рас - Звечан - Пећ. Велики жупан је 1093. спалио најзначајнију византијску тврђаву према рашкој граници - Липљан, а затим се склонио у Звечан. Тек је долазак цара Алексија I Комнина у Скопље натерао Вукана да прихвати преговоре који су најзад закључени када је цар 1094. предузео још један поход све до Липљана. У оба случаја до директних борби са војском коју је цар предводио није долазило, али је Вукан морао да лично посети цара у Липљану, прихвати старе заклетве и препусти цару двадесетак угледних талаца међу којима су била и два његова синовца Урош и Стефан Вукан.

Србија династије Немањића, проширење на исток, издвајање Босне из Србије, Дубровачка република[уреди]

Немањићи су средњовековна српска династија која је владала Србијом више од два века и остварила највеће проширење средњовековне Србије. Династија је названа по Стефану Немањи I, оснивачу династије који је повезан са Вукановићима по мушкој линији и са Војислављевићима по женској линији. У династији има једанаест владара, с тим што се династија можда наставила, женском линијом у династију Лазаревића. Како су Лазаревићи родбински повезани са династијом Бранковића, који су владали делом Срба до прве половине шеснаестог века постоји могућност да су по женској линији и ти Бранковићи били потомци Немањића. Српска држава у средњем веку је свој врхунац доживела под Немањићима. Српско краљевство је проглашено 1217, а аутокефална српска архиепископија је проглашена 1219. Исте године је Сава Немањић објавио Номоканон Светог Саве. Сви српски владари краљевске породице Немањића за собом су остављали задужбине, своје цркве и манастире, да искупе своје душе и покажу своју величину. Међу многобројним манастирима који су њихова задужбина, истичу се: Жича, Студеница, Милешева, Сопоћани, Хиландар, Грачаница, Свети Архангели, Бањска, Високи Дечани и други. Династија је дала десет владара, који су већином од Српске православне цркве канонизовани и зато се цела династија назива и Светородном. Владари из породице Немањић владали су Србијом од 1166. до 1371. године: Владари: велики жупан Стефан Немања I, велики жупан 1165/66—1196, краљ Стефан Првовенчани (Стефан Немања II), велики жупан 1196—1217, краљ Србије 1217—1227. (са прекидом), краљ Стефан Радослав, краљ Србије 1227—1233/34, краљ Стефан Владислав, краљ Србије 1233/34—1241/42, краљ Стефан Урош I, краљ Србије 1241/42—1276, краљ Стефан Драгутин, краљ Србије 1276—1282, касније краљ Срема 1284—1316, краљ Стефан Урош II Милутин, краљ Србије 1282—1321, краљ Владислав II,1316. и 1321—1325. краљ Срема, и непризнати краљ Србије 1321—1324, краљ Стефан Урош III Дечански, краљ Србије 1321—1331, цар Стефан Урош IV Душан, краљ Србије 1331—1346, цар Срба, Бугара и Грка 1346—1355, цар Стефан Урош V Нејаки, цар Србије 1355—1371.

Стефан Немања[уреди]

Ова мапа приказује територије које су се налазиле под контролом српског великог жупана Стефана(Стевана) Немање у различитим периодима његове владавине(1183-1187)

Стефан Немања (понекад Стеван, црсл. Стѣфань; око 111313. фебруар 1199) био је велики жупан Рашке и родоначелник владарске династије Немањића, која је у једном периоду владала делом тадашње Србије у средњем веку. Сматра се једним од најзначајнијих српских владара, а заједно са сином Светим Савом Српским, једним од утемељивача Српске православне цркве, која Стефана Немању слави као Светог Симеона Мироточивог. Доба његове владавине представља преломни период у историји и култури Срба. Као најмлађи син властелина Завиде, збацио је вероватно 1166. године свог најстаријег брата Тихомира и врховну власт Византије.[27] Поред брата Тихомира имао је још два брата Мирослава и Страцимира. Након пропасти антивизантијске коалиције, у којој је учествовао, 1172. године, Немања I се предао византијском цару Манојлу I Комнину (1143—1180) и признао га за свог суверена. После цареве смрти 1180. започео је нападе на византијску територију и завршио ширење своје власти на околне српске области (Косово, Зета, Травунија, Захумље и Неретљанска област), осим Босне. Његова експанзија је окончана поразом на Морави 1190. године, након чега је Рашка симболично постала византијски вазал, али је Немањи признат већи део дотадашњих освајања. На унутрашњем плану, окренуо се учвршћивању власти у земљи. Сазвао је сабор против богумила у Рашкој, након чега се, уз помоћ војске, сурово обрачунао са следбеницима овог учења, које је сматрано јеретичким.[28] На међународном плану српски велики жупан је био одан вазал Манојлу Комнину од 1172. године, шаљући му помоћне војне одреде који су учествовали и у бици код Мириокефалона (1176). године,[29] али после смрти цара Манојла I (1180), велики жупан се одметнуо и улазио је у велике савезе против Византије. Послао је своје посланике чак у Нирнберг 1188. на преговоре са светим римским царем Фридрихом I Барбаросом (1155—1190). У уметности, његову владавину карактерише почетак подизања монументалних владарских задужбина, као и појава аутентичног српског стила у сакралној архитектури, познатог као Рашки стил, за чији почетак се узима његово подизање манастира Ђурђеви Ступови. Поред њега, Немања је подигао и обновио читав низ цркава и манастира, међу којима треба истаћи манастире: Студеницу (коју је подигао себи као маузолеј) и Хиландар, који је обновио из темеља са сином Савом 1198. године.[30] Повукао се са власти и замонашио на сабору 1196, а за свог наследника је одредио средњег сина Стефана Првовенчаног (велики жупан 1196—1217, краљ 12171228), у договору са византијским царем Алексијем III (1195—1203), чијом ћерком Евдокијом је Стефан био ожењен. Преминуо је као монах Симеон у манастиру Хиландар, а његове мошти су 1208. године пренете у манастир Студеницу, у коме се и данас налазе.

Стефан Првовенчани[уреди]

Прстен краља Стефана Првовенчаног. Сачуван је уз његове мошти у Студеници. Прстен је израђен од злата и украшен је орнаментом од филигранских плетеница.

Стефан Првовенчани (око 1166. — 24. септембар 1227) био је српски средњовековни владар (1196–1227) и први крунисани краљ међу Немањићима, због чега је назван Првовенчани. Око његовог личног имена нема потпуног слагања међу српским историчарима. Већина историчара пише да је после рођења добио име Стефан, али према писању мањег броја историчара прво је на крштењу добио очево име Немања (II).[31][32] Према томе његово пуно име вероватно је било Стефан Немања II Немањић Првовенчани, али је углавном потписиван само владарским именом Стефан. Почео је да влада као велики жупан, а према преовлађујућем мишљењу историчара крунисан је као краљ 1217.[33] Тако су Срби после краљевине у Зети, добили другу краљевину у својој историји. Првовенчани је и један од првих значајних писаца оригиналних житија владара-светитеља у српској књижевности, а његов стил постао је узор за друге писце. Његово најзначајније дело је „Житије Светог Симеона“ у коме је описао живот и чуда свога оца.[34] Стефан Првовенчани био је други син великог жупана Стефана Немање, родоначелника династије Немањића, и Ане. Био је млађи брат Вукана Немањића, који је постао кнез и управник Зете, а старији је брат Растка Немањића, оснивача аутономне Српске архиепископије. Престо је наследио на државном сабору код Петрове цркве у Расу 25.3.1196. године по жељи свога оца,[35] који се тада замонашио узевши име Симеон († 13.2.1200),[36] али престо је наслеђен мимо права примогенитуре. Након смрти оца Симеона, велики жупан Стефан Првовенчани морао је бранити оружјем своја владарска права од старијег брата - Вукана који је био кнез и самозвани краљ у Зети. Кнез Вукан је мислио да има више права на престо и титулу великог жупана, а њега је подржавао и угарски краљ Емерик.[37] Тако је почео грађански рат између браће који траје од 1202. до 1204. или 1205.[38] Привремено поражен од удружених снага брата Вукана и краља Угарске, Стефан се склонио вероватно у Бугарску 1202. или 1203. године. Након прве пропасти Византијског царствакоје су разорили крсташи Четвртог похода (у априлу 1204). Уз помоћ Бугара, Првовенчани се вратио на престо, али је одржао независност своје земље. Ту независност је одлучио да призна и римски папа надајући се да ће слањем краљевске круне ојачати свој углед у Србији. Према преовлађујућем мишљењу историчара Првовенчани је крунисан за краља Србије 1217. године,[39] али мањи део историчара мисли да је крунисање било и у мају 1221.[40][41] Посланик папе Хонорија III вероватно је донео краљевски венац (круну) у тадашњу Рашку, али је нејасно и ко је извршио крунисање. Стефан је био први крунисани (овенчани) краљ у породици Немањића, због чега је касније био памћен као „првовенчани краљ", а одатле је изведен данас општеприхваћени надимак Првовенчани, то јест првокрунисани међу Немањићима. Његов брат, игуман манастира Студенице Сава I Немањић (после Свети Сава) вероватно је предложио владару Стефану Првовенчаном да су околности повољне да се Србија покуша и црквено осамосталити. У договору са братом Сава је отишао у Никеју 1219. године и из ње донео сагласност за самосталности српске цркве и стварање аутокефалне српске архиепископије.[9] Стефан Првовенчани је пред крај живота боловао и архиепископ Сава замонашио је болесног брата пред смрт,[42] вероватно 24.9.1227. године,[43][44] и зато њега Српска православна црква данас слави као светог Симона.

Стефан Урош II Милутин[уреди]

„Милутинова победа над Татарима“, литографија Анастаса Јовановића (1817-1899) из 1852.
Србија Немањића крајем тринаестог века: 1)Територија Краља Милутина; 2)Територије Краља Стефана Драгутина; 3)Данашње границе Црне Горе;

Стефан Урош II Милутин Немањић (око 1253.[45][46]Неродимље, 29. октобар 1321.[47]) је био краљ Србије (1282—1321) и један од најмоћнијих српских владара у средњем веку[48]. Припадао је династији Немањића. Био је млађи син краља Уроша I (1241—1276). Милутин је и млађи брат Стефана Драгутина (краљ Србије 1276—1282, а затим обласног управника и краља Срема 1284—1316)[49]. Од 1282. Милутин је преузевши краљевску круну постао и главна линија наслеђивања у владарској породици. Тако је он отац краља Стефана Уроша III Дечанског (1322—1331), деда краља, а касније цара, Стефана Уроша IV Душана Силног (1331—1355) и прадеда цара Стефана Уроша V (Нејаког). Током његове скоро четрдесетогодишње владавине, Краљевина Србија је отпочела своје значајно ширење ка југу на рачун Византије са којом је 1299. године успостављена нова граница на линији ОхридПрилепШтип (које су држали Византинци), чиме је српској држави прикључен северни део данашње Албаније и већи део данашње Северне Македоније. Поред тога, водио је успешне ратове са Бугарима, од којих је трајно освојио Браничево са Кучевом, и Татарима. После Драгутинове смрти 1316. године дошао је у сукоб са краљем Угарске Карлом Робертом (1310—1342) због заузимања поседа свог брата и тада је изгубио Мачву и Београд (1319), али је успео да задржи Рудник и Браничево. Он је први краљ Србије који постаје озбиљан политички фактор у региону, који склапа офанзивне савезе, али и бива мета јаких савеза околних држава[50]. Упоредо са тим, женидбама је успео да обезбеди освајања из успешних ратова са Византијом и Бугарима, док је сукоб са Татарима окончао слањем свог сина-наследника Стефана као таоца. На унутрашњем плану је извршио промену са рашког скромног двора, церемонија и титула на византијско уређење[51] са раскошним двором[52]. Подигао је и обновио већи број манастира и цркава међу којима се издвајају Богородица Љевишка, Грачаница, Краљева црква у Студеници, Богородица Тројеручица у Скопљу, Старо Нагоричане и његова задужбина Бањска на простору његове државе, односно манастирска црква у Хиландару на Светој гори ван његове државе. Паралелно са развојем сакралне архитектуре која је у његово доба добила нови облик познат као Вардарски стил[53], развијала се и фортификациона архитектурау којој су најзначајнији домети манастирско утврђење у Хиландару и проширење Београдске тврђаве градњом Западног Подграђа са пристаништем (мада има оних који то проширење приписују и Стефану Душану (краљ 1331—1346, цар 1346—1355)[54]). Због свог задужбинарског деловања је канонизован две и по године након смрти и проглашен Светим краљем[55], а његово житије је написао његов сарадник и каснији архиепископ српски Данило II (1324—1337)[56]. Женио се чак пет пута, последњи пут Симонидом 1299. године и из тих бракова је имао два сина Стефана и Константина и две ћерке Ану (Неду) и Царицу (Зорицу)[57]. Иако је значајно проширио и ојачао српску државу и увео византијско уређење у њу, није успео да консолидује унутрашње прилике у земљи, тако да је после његове смрти дошло до грађанског рата[58]. Против његовог законитог наследника и млађег сина Константина побунио се старији син Стефан (Ћоровићнаводи да је Константин био старији), а у борбе око престола се укључио и Драгутинов син Владислав који је према Дежевском споразуму из 1282. године требало да наследи Милутина[59]. Расуло у земљи је било толико да се поједина властела једноставно отцепила (као Бранивојевићи у Захумљу[60]), а банде пљачкаша су нападале чак и поворку која је преносила Милутиново тело у његову задужбину манастир Бањску[61].

Стефан Урош III Дечански[уреди]

Круна краља Стефана Дечанског. Цетињски манастир чува његову круну.

Стефан Урош III Немањић (око 1276. или око 1284. — 11. новембар 1331), познатији као Стефан Дечански, био је краљ Србије из породице Немањића, син краља Милутина (1282—1321) и отац Стефана Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Оженио се бугарском принцезом Теодором са којом је имао синове Душана и Душицу и ћерку Јелену. У другом браку, са византијском принцезом Маријом Палеолог, краљ Стефан Дечански имао је бар двоје деце: цара Симеон Синишу и Теодору. Био је таоц Татара од 1292. до око 1297. године. Када се вратио, оженио се са Теодором и добио је на управу Зету. 1313. или 1314. године подиже побуну против Милутина, где бива побеђен, ослепљен и послат у Цариград, у којем је боравио 7 година. Када је Милутин умро 1321. године, он се враћа у Србију и започиње грађански рат између Консантина и њега око престола, престо је освојио Стефан Дечански и крунисао се за краља 6. јануара 1322. године. Касније се побунио око престола и Владислав, али је био поражен код Рудника и остатак живота је провео у Угарској. Одмах након преузимања власти Стефану Дечанском је умрла жена Теодора. Ушао је у конфликт са Дубровником, па после и у рат, шво је искористио босански бан и заузео Хум 1326. године. У то време се оженио Маријом Палеолог. У Византији је дошло до грађанског рата, између Андроника II Палеолога и Андроника III Палеолога, Стефан Дечански је стао на страну Андроника II, али није вршио никакве битне војне операције, касније је рат победио Андроник III. Он после склапа савез са Бугарском против Србије и 1330. године објављују рат. Стефан Дечански је на паметан начин победио бугарску војску у бици код Велбужда 28. јуна 1330. године после чега је Византија потписала мир и тиме је створио од Србије најмоћнију силу на Балканском полуострву. После ових успеха, требало је да дође и освоји Трново, али се састао са Бугарима и потписао мир да на престолу буду његова сестра Ана и њен син Јован, што се властели никако није свидело. Стефан Душан почиње да постаје нелојалан уз подршку властеле и у августу 1331. године диже побуну против њега и Стефан Дечански бива заробљен код Неродимља и пребачен у тамницу у Звечане, где је умро под неразјашњеним околностима 11. новембра 1331. године, а Стефан Душан се крунисао за краља 8. септембра 1331. године. Подигао је манастир Високи Дечани према коме је назван Дечански. Српска православна црква га је канонизовала као светог краља.

Бановина Босна[уреди]

Босна у средњем веку је била једна од српских феудалних држава на Балканском полуострву која је постојала од IX века до 1463. године. Обухвата три различита периода историјског развоја: период, када је била саставни део других српских држава (од VII века до 12. века); период Бановине Босне, када је имала привидну независност (од 12. века до 1377. године); период Краљевине Босне, када је практично била независна (од 1377. године до 1463. године);

Историјски развој српске средњовековне државе Босне

Босна се као област први пут помиње у 32. глави списа О управљању Царством византијског цара Константина Порфирогенита чији је наслов „О Србима и земљи у којој сада станују“. На крају те главе византијски писац наводи насељена места у Србији и у области Босна која је тада обухватала тзв. Врхбосну односно горњи ток истоимене реке око данашњег Сарајева. После распада прве српске државена Балканском полуострву око 960. године, Босна улази у састав Самуилове државе (976—1018). После њене пропасти улази у састав Византије, да би је Константин Бодин (1081—1101) припојио око 1081. године краљевини Зети, а на њено чело је поставио кнеза Стефана. У процесу распадања српске краљевине у Зети, банови Босне од 1137. године признају врховну власт краља Мађарске. Током владавине византијског цара Манојла Комнина (1143—1180) и његове офанзивне политике на свим фронтовима улази 1167. године у састав Византије и тада ње у њој јавља први значајнији владар бан Кулин (1180—1204) чија сестра је била удата за захумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање ((1166)1168—1196). У то доба се у њој јавља и богумилски покрет који се временом претвара у тзв. цркву босанску која ће бити карактеристична за Босну до самог краја њеног постојања. Током целог XIII и у првој половини 14. века бановина Босна ће номинално признавати власт краљева Мађарске, иако у пракси та превласт није постојала или је постојала колико и боравак мађарских снага на тлу бановине. Током владавине Стефана II (1322—1353) и Твртка I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) Босна се проширује и оснажује, а цео процес бива крунисан Твртковим овенчавањем за краља 1377. године у манастиру Милешева.

Бановина Босна представља други период у развоју српске феудалне државе Босне. Формирана је вероватно већ 1137. године када врховну власт над Босном преузима краљевина Мађарска и претвара је у једну од својих бановина, и на њеном челу се од тада уместо кнеза налази бан. Постојала је до Митровдана (26. октобра) 1377. године када се њен последњи бан Твртко I (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) на гробу Светог Саве у манастиру Милешева овенчао за краља уздигавши Босну на ранг краљевине.[62][63]Током целог овог периода банови Босне су номинално признавали врховну власт краља Мађарске, осим у периоду од 1167. до 1180. године када се Босна, попут Рашке нашла у саставу Византијског царства током владавине Манојла Комнина (1143—1180). Државна вера у бановини Босни била је тзв. црква босанска што је за последицу имало како сиромашнију културу у односу на суседну Рашку односно Србију, тако и сталне ратове са краљевином Мађарском која је своје нападе правдала потребом да се искорени јерес која је завладала у Босни, пошто су и православна и католичка црква сматрале цркву босанску јеретичком.

Дубровачка република[уреди]

Од свог оснивања, па све до XII века, Дубровник је улазио у састав Византијског царства. Међутим, без обзира на романску властелу, српска већина је асимиловала малобројну романску заједницу, па је за град превагнуло српско име Дубровник (насупрот романском Рагуза). За то време, град се шири и добија одређену аутономију (свог бискупа). Почетком XI века, дубровачке лађе биле су препознатљиве широм Медитерана, а Дубровчани познати као вешти морепловци и трговци, који склапају трговачке уговоре са многим градовима и кнежевинама. Дубровник је 1186. склопио мир са Стефаном Немањом и братом му хумским кнезом Мирославом, а нешто касније и чувени трговачки уговор с босанским баном Кулином. Дубровачке лађе често морају да град бране од разних освајача: Самуило (992), Арапи (1028—1034), Нормани. Али и да ратује за туђе интересе (Нормани од 1081. до 1085). Након пада Цариграда 1204. године, у руке крсташа, Дубровчани су били принуђено да од 1205. признају врховну власт Венеције, под чијом влашћу остају све до 1358. године. За ово време, Дубровчани дижу три безуспешне буне, али се млетачке власти нису успели ослободити. Године 1295. у Дубровнику се десио велики пожар, који је уништио цело предграђе Дубраву и велики део града Рагузум (Ragusium). Због тога, оба насеља су се спојила у једно и више се нису смеле градити дрвене куће. Захваљујући јачању Српске краљевине, а касније и царства, Дубровник се територијално проширио на Ластово, Пељешац са Стоном, Мљет и цело Конавље. Свој највећи врхунац, Република је достигла током XIV и XV века захваљујући трговачким привилегијама унутар Српског царства, а касније и његових наследница, где су се Дубровчани бавили закупљивањем тргова, рудника и царина од месних владара, чиме су додатно повећавали своје приходе. У доба свог највећег обима, република је захватала простор од Пељешца до Превлаке са деловима Конавла и Поповог поља. Уопште, Дубровник је због граница и своје трговине имао доста неприлика са својим суседима. Доласком на власт цара Душана, град ужива привилегије у царству, али плаћа и годишњи „српски данак“ од 2.000 перпера.

Српско Царство[уреди]

Карта Српског Царства, Цара Душана, 1350.године, према немачком историчарз Густаву Дројсену, карта рађена у деветнаестом веку. На карти Српско Царство обухвата и простор Босне после упада царске војске, и Бугарску као вазала.

Српско царство је српска средњовековна држава која је постојала средином 14. века. Формално српска средњовековна држава постала је царство када се краљ Стефан Душан прогласио за цара у Серу, крајем 1345. године, мада се тежње ка овој титули јављају још од почетка великих освајања византијских територија почетком Душанове владавине. Српско царство престало је да постоји смрћу Стефана Уроша V, децембра 1371. године. Српско царство било је по територији најраспрострањенија српска средњевекоковна држава. Душанова освајања дошла су као врхунац јачања Немањићкедржаве која је свој примат на Балканском полуострву потврдила битком код Велбужда 1330. године. Незадовољна српска властела, жељна нових поседа, збацила је с власти Стефана Уроша III Дечанског и на власт довела његовог сина Стефана Душана. Властела ће бити и главни покретач освајачких потеза српског краља, али ће она и доћи као последица промене државне идеологије и успона на хијерархији држава која је почела још од времена Стефана Уроша II Милутина. Душанова смрт онемогућила је да се новоосвојени простори учине саставним делом немањићке државе, те је након његове смрти отпочео распад српског царства који ће скончати смрћу његовог наследника Уроша, чиме је уједно свршена владавина Немањића у српској средњовековној историји.

Цар Стефан Урош IV Душан Немањић "Силни"[уреди]

„Крунисање цара Душана” дело чешког сликара Алфонса Мухе из циклуса словенске епопеје

Стефан Урош IV Душан Немањић (око 1308. — Девол, 20. децембар 1355.), познат и као Стефан Душан или Душан Силни, био је последњи српски краљ из династије Немањића, владајући од 1331. до 1346. године, а затим је постао и први цар српске државе, када га је на Васкрс 16. априла 1346. године крунисао први српски патријарх Јоаникије II. Душан је владао над новонасталим Српским царством 9 година — од свог крунисања 1346. до своје смрти 20. децембра 1355. године. Цар Душан је описан као енергичан владар, јаког карактера и темперамента, зато је често називан и под именом „Душан Силни”. Рођен је око 1308. године од оца Стефана Дечанског и мајке Теодоре Смилец. Душанов деда по оцу је српски краљ Стефана Милутина, а по мајци бугарски цар Смилец. Као дечак је заједно са својим ослепљеним оцем, мајком и старијим братом Душицом изгнан у Цариград, највероватније 1314. године. То је била казна за младог краља Стефана Дечанског, који се побунио против оца и покушао да му отме власт, али га је краљ Милутин победио, ослепео и послао га заједно са његовом породицом у византијску престоницу Цариград. Почетком 1317. или 1318. године Стефану Дечанском је било дозвољено да се врати у краљевину Србију. Млади Душан је остао на двору свог деде Милутина, највероватније као талац. 1321. године, краљ Милутин умире, а после годину дана борбе за власт — на српски престо долази краљ Стефан, Душанов отац, коме се изненада повратио вид. Том приликом је Душан проглашен за наследника престола и додељена му је на управу Зета. Познато да је Душан учествовао у бици код Велбужда 1330. године, где је српска војска поразила бугарску и убила њиховог цара. У бици се Душан показао као изузетан ратник и командант, и вероватно је још ту задобио симпатије војске и властеле. Почетком 1331. године, односи Душана и његовог оца краља Стефана Дечанског су се прилично захладнели. Краљ Стефан је вероватно на наговор своје друге супруге, краљице Марије Палеолог, размишљао да уместо Душана за наследника прогласи свог другог сина Симеона Синишу. Уз подршку властеле која је желела веће освајачке походе, Душан се побунио против оца — свргнуо га са власти, и потом утамничио. Стефан Дечански је умро у тамници, али разлог смрти никада није био у потпуности откривен. Постоји неколико теорија о томе: неки извори тврде да је Стефан умро природном смрћу, док други наговештавају на то да је Душан наредио да се Стефан убије — што би могао да буде један од разлога зашто Душан није проглашен за светитеља. У току своје владавине, Душан ће освојити многа подручја и градове. Учествовао је током првог византијског грађанског рата на страни Јована Кантакузина, такође је и тада проширио своје територије. Убрзо након тог рата се крунисао за цара, али његову титулу нису признавале многе државе. Дешава се други грађански рат у Византији током којег је Стефан Душан активно учествовао и био у савезу са Јованом V Палеологом, током тог рата је заузео Епир и Тесалију. Напао је Босну и чак је стигао до главног града Бобовца, али због изненадног напада Византије, морао је да напусти Босну. Током владавине је неколико пута улазио у сукобе са Угарима, од којих је заузео Мачву. За време његовог живота Српска држава постаје најјача војна сила на Балкану, чак је и предвидео опасност од Турака. Душан се оженио бугарском принцезом Јеленом, са којом је добио јединог сина Уроша, а неки извори сматрају да су имали и ћерку. После смрти цара Душана 1355. године, царски трон наслеђује његов син Урош, званично цар Стефан Урош V. Занимљиво је да је имао свој посебан одред плаћеника, од којих је најпознатији Палман Брахт.[64] Године 1349. је донео веома важан документ, који се зове „Душанов законик”, а писан је на српскословенском језику. Душанова царска круна се данас налази у Цетињском манастиру, у Црној Гори. Цар Душан је такође познат по томе што је саградио Манастир Светих архангелакод Призрена, где је и био сахрањен све до 1927. године, када је његово тело пренето у Цркви Светог Марка у Београду. Завршио је такође и задужбину свог оца Манастир Високи Дечани. Душан је сматран за хероја међу данашњим Србима, и има велико поштовање у народу.

Цар Стефан Урош V Немањић[уреди]

Стефан Урош V Немањић (1336/1337. — 4. децембар 1371), познатији као Урош Нејаки, син је и наследник цара Душана а владао је од децембра 1355. до децембра 1371. Његова задужбина је манастир Матејча. Он је последњи владар лозе Немањића. У његово време слаби централна власт и обласни господари се осамостаљују. После смрти цара Уроша V српска држава Немањића престаје да постоји. Владавина Уроша V, сина цара Душана, била је готово у сваком погледу супротна владавини његовог оца, а син цара Душана Силног понео је надимак Урош Нејаки. Српски цар који је титулу наследио од оца није успевао да заштити своју државу, ни од спољних напада, ни од унутрашњих побуна.

Цар Симеон Урош Немањић[уреди]

Симеон Урош Немањић, познат и као Симеон Немањић, Симеон Синиша, Синиша Урош или Симеон Урош Палеолог (грч. Συμεών Ούρεσης Παλαιολόγος; 13261371), био је цар Ромеја и Срба и целе Албаније од 1359. до 1370. године, владар Епира од 1359. до 1366. године и владар Тесалије од 1359. до 1371. године. Симеон је био син краља Стефана Уроша III Дечанског и византијске принцезе Марије Палеолог, Стефанове друге жене. Марија је била ћерка Јована Палеолога и унука цара византијског Михајла VIII Палеолога. Симеон је био полубрат цара Душана и по том основу је тражио право на престо по Душановој смрти. Године 1359. одметнуо се од Уроша Нејаког, цара Србије, прогласио себе за цара Ромеја и Срба и целе Албаније и постао самосталан владар. Са царском титулом владао је јужним областима некадашњег Душановог царства – Тесалијом, Епиром и Албанијом. Умро је 1371. године.

Цар Јован Урош[уреди]

Јован Урош (Дука Палеолог) Немањић је био син цара Ромеја и Срба и целе Албаније Симеона Немањића и његов наследник на престолу и последњи мушки изданак династије Немањића.[65] Био је синовац цара Душана. Владао је од 1371. до 1372. године Епиром и Тесалијом као цар. Након његове смрти царством Ромеја и Срба владају Алексије и Манојло Филантропен, по народности Грци, да би османским освајањем ова држава убрзо нестала са политичке карте Европе. Замонашио се и добио име Јоасаф. У Српској православној цркви прославља се као светитељ. Ктитор је манастира Метеори који се налазе на стрмим стенама крај грчког града Стагој.

Распад Српског царства, феудална раздробљеност, Српска Деспотовина и Краљевина Босна[уреди]

Обласни владари српског царства 1360. године, током периода феудалне раздробљености.

До распада Српског царства дошло је током владавине последњег Немањића, Стефана Уроша V Нејаког. Почетак опадања Царства означава долазак Симеона Синише Немањића на власт у Епиру и Тесалији[66]. Најмоћнији српски великаш, Војислав Војиновић, остао је лојалан српском цару све до смрти 1363. године након чега је Урош приморан да се ослони на великаше династије Мрњавчевић. Резултат тога јесте крунисање Вукашина Мрњавчевића за краља. Краљ Вукашин и његов брат, деспот Јован Угљеша, погинули су 1371. године у бици на Марици. Урош је умро крајем исте године. Пошто није имао деце, његова смрт означила је крај владавине династије Немањић и крај Српског царства.

Зета у доба Балшића[уреди]

Зета у доба Балшића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине великашке династије Балшића, од око 1360. до 1421. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе и северне делове данашње Албаније, а привремено се ширила и на неке друге области у непосредном суседству. Након изумирања владарског рода Балшића (1421), Зета је постала део Српске деспотовине.[67]

Држава краља Марка[уреди]

Држава краља Марка је била средњовековна српска држава, која је постојала од 1371. до 1395. године у јужним српским областима западно од реке Вардара. Настала је непосредно након Маричке битке (1371) и погибије српског краља Вукашина (1365-1371), када је његов син Марко, дотадашњи млади краљ,преузео титулу српског краља, задржавши власт на ширем простору између Скопља и Охрида, са средиштем у области Пелагоније. Иако је Скопље недуго потом дошло под власт Вука Бранковића, краљ Марко је успео да задржи власт у широј области око Прилепа

Пошто је његова држава била непосредно угрожена услед турске најезде, Марко је морао да прихвати вазалске обавезе према султану Мурату I (1359-1389). Иако је Марко носио титулу српског краља, други обласни владари нису признавали његову стварну власт, а 1377. године и сама титула српског краља је добила још једног носиоца у лику дотадашњег босанског бана Стефана Твртка I (1377-1391)

Током наредних година, Турци су почели да успостављају непосредну власт у долини Вардара, а почетком 1392. године у њихове руке је пало и Скопље,чиме се Маркова држава нашла у турском обухвту и са северне стране. Иако је краљ Марко настојао да испуњава своје вазалске обавезе, његовој положај је постајао све тежи. Држава краља Марка са престоницом у Прилепу постојала је све до његове погибије у боју на Ровинама у пролеће 1395. године, након чега су читаву област освојили Турци.

Држава Дејановића[уреди]

Држава Дејановића је била средњовековна српска држава, која је постојала од 1371. до 1395. године у југоисточним српским областима источно од реке Вардара и око горњег и средњег тока реке Струме.[1] Настала је непосредно након Маричке битке (1371) и смрти српског цара Стефана Уроша V (1355-1371), када су цареви најближи рођаци из властеоског рода Дејановића преузели пуну власт у југоисточним областима дотадашњег Српског царства, створивши тиме посебну државну област која је опстала све до турског освајања 1395. године.[2]

Браћа Дејановићи, деспот Јован Драгаш и господин Константин, били су синови тада већ покојног српског севастократора, а потом и деспота Дејана и његове жене Теодоре Немањић, која је била рођена сестра српског цара Стефана Душана и тетка цара Стефана Уроша. Као најближи сродници владајуће српске династије Немањића, стекли су простране поседе на ширем простору између Вардара и Струме, што им је омогућило да на том подручју након нестанка царске власти (1371) створе посебну државну област, која је обухватала градове Велбужд, Велес, Мелник, Перник, Петрич, Струмица и Штип.

Услед турске најезде, браћа Дејановићи су морали да прихвате да прихвати вазалске обавезе према султану Мурату I (1359-1389). Након неколико година, деспот Дејан се повукао у манастир, препустивши пуну власт брату Константину. Положај државе Дејановића је временом постајао све тежи, пошто су Турци ширили своју власт напредујући уз долину Вардара, а почетком 1392. године у њихове руке је пало и Скопље,[3] чиме се област Константина Дејановића нашла у турском окружењу и са западне стране. Иако је настојао да испуњава своје вазалске обавезе према турском султану, Константинов положај је постајао све неповољнији. Држава дејановића постојала је све до Константинове погибије у боју на Ровинама у пролеће 1395. године,[4] након чега су читаву његову област освојили Турци.

Моравска Србија[уреди]

Моравска Србија је термин који се користи у историји[68][69] за српску феудалну државу која се самостално развила у долини три Мораве (Велике, Западне и Јужне) под кнезом Лазаром (1371—1389) после смрти последњег српског цара Уроша (1355—1371) и која је под Лазаревим сином Стефаном (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) 1402. године, после битке код Ангоре, прерасла у Српску деспотовину.

Краљевина Босна[уреди]

Краљевина Босна представља трећи период у развоју српске феудалне државе под именом Босна, у средњем веку. Настала је на Митровдан 26. октобра 1377. године, када се тадашњи бан Стефан Твртко I Котроманић (бан 1353—1377, краљ 1377—1391) на гробу Светог Саве у манастиру Милешева овенчао[70] („да будем у Христу Исусу благовјерни и Богом постављени Стефан краљ Србима и Босни и Поморју и Западним странама”),[71][72] уздигавши Босну на ранг краљевине. Постојала је до 1463. године када је током продора Османлија у Европу уништена, а њен последњи краљ Стефан Томашевић (деспот Србије 1459, краљ Босне 1461—1463) по наређењу султана Мехмеда II (1451—1481) убијен у Јајцу и поред обећања да ће му живот бити поштеђен.[73] Током непуног века постојања Краљевина Босна је само током владавине Твртка I била снажна и самостална држава да би након његове смрти у самој држави отпочео рат како између чланова владарске породице Котроманића око власти, тако и међу моћном властелом, а у сукобе су се укључиле и Краљевина Угарска и Османско царство.[74]

Краљ Стефан Твртко I Котроманић, краљ Срба и Босне[уреди]

Краљ Стефан Твртко I Котроманић, након крунисања са црквом Светог Спаса у рукама.

Стефан Твртко I Котроманић (ћир. Тврьткѡ, Тврьтко, лат. Tvrthco, Tuercho, Tarcto, Tvrtco, Tvertco, Tvartco; 1338. — 1391) је био српски бан и краљсредњовековне Босне. Током своје владавине проширио је територијални опсег Босне. Крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краљ Срба Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији. Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то време кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко сусед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успео да сруши Николу Алтомановића и дође у посед великог дела његових територија. На тај начин је постао сусед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су после погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици Балшићи проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом); због тога ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје немањићко порекло.[20][a] Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшићa (срп. Гюргь Балшикь) на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао се још више удео православних (српских) свештеника, монаха, верника и цркава под влашћу босанског владара. Као господар једног дела некадашњих немањићких поседа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција. Видевши, како сам каже у једној повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.[75] За вријеме владавине краља Стефана Твртка у сјеверној Далмацији отваране су бројне цркве ради православног богослужења, од којих вриједи споменти цркву св. Јована у Брибиру, и цркву у Клису. Православље је тада напредовало како у Далмацији тако и у Босни. Тада се подижу нове српске православне општине у Скрадину, Брибиру, Клису, поред старијих грчких које су биле у Сплиту, Задру, Шибенику; а касније постају општине: книнскопољска, пађенска, голубићка, полачка, цетинска.[76] У Летопису Симеона Кончаревића под 1390. годином забележено је следеће: "краль Стефанъ Твердко бяше орудіе Божіяго Промысла ради утвержденія нашея святыя православныя вѣры въ нашемъ отечаствіи."

Српска Деспотовина[уреди]

Српска Деспотовина и српска Краљевина Босна

Српска деспотовина је била српска средњовековна држава која је постојала од 1402. године када је Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара Хребељановића, добио од византијског цара титулу деспота па до 1459. године када су Османлије освојиле Смедерево, престоницу коју је подигао деспот Ђурађ Бранковић. Српски деспоти настојали су да идеолошки наставе традиције немањићке Србије. Многе институције из државе Немањића наставиле су да постоје у Српској деспотовини. Ипак због нових међународних околности војне службе добијају све већи значај у држави српских деспота. У међународном погледу Српска деспотовина се налазила између све јачег Османског царства и Краљевине Угарске. Она је била зависна од међусобног односа ових сила. После смрти деспота Ђурђа, 1456. године, расуло у Србији и борбе око престола међу његовим наследницима олакшали су пропаст државе, па је 1459. године Србија коначно пала под турску власт.

Деспот Стефан Лазаревић[уреди]

Стефан Лазаревић, познат и као Стеван Високи (Крушевачки Град, 1377. — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), био је син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку. Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године. Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу. После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио Законик о рудницима, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице. Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је Слово љубве које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност ( Ресавска преписивачка школа).

Пад српских земаља под Османску власт, стогодишњи српско-турски рат(1371-1496)[уреди]

Прва озбиљнија српска битка са Османлијама се десила још 1312-те године код Галипоља, али почетак пропасти српских земаља, и постепени стогодишњи пад српских земаља је свакако означила Маричка битка. Српско-турски ратови у историји су били многобројни. Први овакви ратови вођени су када су Турци тек дошли на Балкан, до 1459. године, када су српске земље коначно покорене. Тада су се одиграле велике битке: Маричка битка и Косовска битка. Потом су вођени за проширење територије 1876-1878. Следећи српско-турски ратови вођени су Балканским ратовима и у Првом светском рату. Као српско-османске битке се могу сврстати и борбе са остацима Османског царства и његове идеологије међу муслиманима у БиХ((1941-1945) и (1992-1995)) и са Арбанасима на Космету и Албанији((1941.1945) и (1998-1999)).

Маричка битка и пад Мрњавчевића[уреди]

Маричка битка или бој код Черномена, одиграла се на реци Марици у петак 26. септембра 1371. између снага Османског царства под вођством румелијског беглербега Лала-Шахина и српских снага које су бројале око 60.000 људи (70.000 по Халкокондилу). Српску војску предводили су краљ Вукашини његов брат деспот Јован Угљеша и обојица су погинули у бици. Поједини историчари наводе 1367. или чак и 1363. за годину битке, али сви заједно тврде да се битка одиграла код Черномена, данас грчки Орменио у области Еврос, на пољу које Турци наводно дан данас зову Сирф синдиги, погибље Срба. Вукашина наслеђује његов син Марко, познатији као Марко Краљевић, али не успева да одржи српске земље и недуго после битке постаје турски вазал. Ова битка представља почетак османлијских освајања територија којима је владао српски цар Душан.

Бој на Дубравници, Битка на Плочнику, Битка код Билеће[уреди]

Битка на Дубравници је вођена 25. децембра 1381. године, на Божић, између османских пљачкашких одреда и снага крајишке властеле кнеза Лазара(1371—1389), војводе Црепа и Витомира. Окончана је српском победом и представља први већи сукоб између Срба и Османлија, после Маричке битке1371. године, али и први напад на државу кнеза Лазара. До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. Њихов продор су зауставили господар Петрушког крајишта војвода Цреп и властелин Витомир, чији су се поседи вероватно налазили негде у близини. После овог сукоба, Османлије нису угрожавале Лазареву државу до 1386. године, када су њихове снаге предвођене султаном Муратом (1359—1389) заустављене у бици код Плочника, недалеко од Прокупља. У овом и каснијим сукобима, не помиње се војвода Цреп, док се Витомир у историјским изворима јавља искључиво у вези са битком на Дубравници.

Битка код Плочника је вођена 1386. године у долини Топлице код истоименог села недалеко од Прокупља, између српских снага предвођених кнезомЛазаром (1371—1389) и Османлија предвођених султаном Муратом I (1362—1389). Постоји мало података о бици, али се сигурно зна да је српска војска убедљиво победила Османлије, које су се након тога привремено повукле из Србије.

Битка код Билеће се одиграла 27. августа 1388. године недалеко од истоименог града, између османлијских пљачкашких одреда предвођених Лала Шахином (који је предводио Османлије у победи на Марици 1371. године) и одреда краљевине Босне које су предводили Влатко Вуковић и Радич Санковић. Окончала се потпуним поразом Османлија у коме се и сам Лала Шахин једва спасао бекством, док су губици у победничким редовима били незнатни. Након ове битке, османски упади у Босну су престали на неко време, а о утиску који је она оставила на ондашње људе говори и епитаф који је уклесан на гробу Влатка Вуковића у Бољунима: „Асе лежи добри чоек Влатко Вуковић. Војвода Влатко је први побиједио Турке код Билеће 27. августа 1388.” Непуних годину дана касније, велика османска војска се сукобила у Косовском боју са комбинованом српском војском, чије лево крило су чинили одреди краља Босне Твртка I (13531377, 1377—1392) предвођени Влатком Вуковићем.

Бој на Косову(1389)[уреди]

Сабор у Призрену пред Косовску битку. Дело Стеве Тодоровића из 1899.

Косовска битка (битка на Косову, бој на Косову, Косовски бој или Видовданска битка) је вођена 15. јуна 1389. године на хришћански празник Видовдан, недалеко од Приштине, између српских и османских снага. Српске снаге је предводио кнез Лазар Хребељановић и међу њима су биле и снаге његових сродника и савезника, док се на челу турске војске налазио султан Мурат I са синовима Јакубом и Бајазитом. У првој фази битке, српске снаге су потиснуле противника, а један од српских витезова (Милош Обилић) је успео да убије султана Мурата. Његов син Бајазит је успео после тога да консолидује своје редове и крене у противнапад у коме је заробљен кнез Лазар. Он је по његовом наређењу погубљен, после чега се османска војска повукла са бојишта и напустила Србију. Први извори о самој бици говоре о српској победи, а тек касније се јављају наводи о нерешеном исходу и српском поразу (средином XV века). Због тога се сматра да је сама битка завршена највероватније српском победом или евентуално нерешено, али она по својим далекосежним последицама представља отоманску победу. Лазареви наследници су под притиском мађарских напада (јесен 1389) и њихових контаката са Вуком Бранковићем, склопили у првој половини 1390. године мир са Бајазитом и признали његову врховну власт. Уз помоћ његових трупа, они су успели да потисну Мађаре и поврате изгубљене пределе у западној Србији. Косовска битка је имала велики одјек у тадашњој Европи и успела је да привремено заустави османско ширење у Европи. Она је током наредних векова постала централни мотив српске народне епске поезије и централни мотив српског националног идентитета.

Пад Српске Деспотовине[уреди]

Пад Српске деспотовине је означен турским освајањем Смедерева, српске престонице у то време. Водећи војску преко Софије и Поморавља, Мехмед II улази у Смедерево 20. јуна 1459. Овај догађај означава почетак директне османске власти над Србијом, која је уз краће прекиде трајала све до Првог српског устанка 1804.

Поседи српских деспота у Јужној Панонији, Срему, Бачкој, Банату, Барањи у 15. и 16. веку

Деспот Лазар Бранковић, најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића, умире у јануару 1458. Власт прелази у руке намесништва, које није било сложно у погледу политике земље. Једна страна је била за приклањање Угарској (Јелена Палеолог, деспотова удовица), док су други видели решење у оквирима Турске (Михаило Анђеловић). Овакво стање отвара нове могућности за нападе на Деспотовину. Босански краљ Стефан Томаш одмах након Лазареве смрти осваја Сребреницу и околне тврђаве. Угари претендују на освајање Смедерева и остатка Деспотовине.

У пролеће 1458. Турци освајају манастир Ресаву, градове Вишесав, Жрнов, Белу Стену (код Ваљева). Босански краљ Стефан Томаш је исте године водио преговоре о браку између свог сина Стефана и Лазареве ћерке, чиме би се ујединиле снаге за борбе против Турака. У марту власт у Смедереву преузима Стефан Томашевић. Након тога Турци крећу у војни поход према деспотовини, који почиње падом Смедерева, а затим и освајањем деспотових земаља западно од Дрине.[77]

Пад Краљевине Босне[уреди]

Пад Краљевине Босне под османску власт обухвата освајања током маја и јуна 1463. године која су се окончала предајом Кључа и погубљењем последњег краља Босне Стефана Томашевића (деспот Србије 21.03. 1459-30.06.1459, краљ Босне 10.07. 1461-јун 1463) у Јајцу крајем јуна.

Стефан Томашевић (око 14385. јун 1463) је био српски владар из династије Котроманића, који је био и краљ Босне, Приморја, Хумске земље, Доњих Краја, Усоре, Соли, Подриња и Западних страна (10. јул 1461 — 5. јун 1463). Током своје краткотрајне владавине је пред надмоћном османском војском борбом грчевито бранио смедеревску тврђаву Смедерево и српску деспотовину, а потом у покрајини Босни је био издат од племића Радослава који је за обећани новац Турке пустио ноћу да уђу у српски град Кључ. Радослав је потом одведен пред султана Мехмеда II (1451—1481) где му је одрубљена глава као издајнику свога краља.

Пад Херцеговине[уреди]

Пад Херцеговине под Османску власт 1481. године представља освајање још једне од српских земаља. На територији војводства Светог Саве образован је Херцеговачки санџак. Након пада Херцеговине неосвојене су остале само Црна Гора (до 1496.) и Дубровачка република која је плаћањем данка турском султану формално задржала своју самосталност све до Наполеонових ратова.

Павле Раденовић (? — 1415) је био кнез из редова Павловића који је био један од најмоћнијих великаша у краљевини Босни на прелазу из XIV у XV век. Био је син Радена Јабланића који је имао поседе у источној Босни око Криваје и Праче. Као један од проверених људи у краљевству, заједно са Влатком Вуковићем (?-1392) 1391. године заузима Конавле, које су до тада држали Санковићи. После смрти Твртка I (бан 13531377, краљ 1377 — 1391) активно је учествовао у смењивању и постављању краљева Босне и за његове власти су Павловићи постали најмоћнија великашка породица уз Косаче и Хрватиниће. Убијен је у завери краља Остоје (прва влада 1398—1404, друга влада 1409—1418), војводе Сандаља (1392—1435) и Златоносовића током лова на Пареној пољани крај Бобовца, после чега га је наследио настарији син Петар I (1415—1420).

Стефан Вукчић Косача (око 140422. мај 1466), био је оснивач војводства Светог Саве, касније названог Херцеговина, по његовој титули херцег од Светог Саве.

Наследник је Сандаља Хранића Косаче од 1435. године, био је најистакнутији међу Косачама. Од 1440. до 1443. проширио је власт на Омиш, Пољицу, Требиње, Клобук, трг Подгорицу и утврђења Медун и Соко (штитарски) у Горњој Зети и Бар (Доња Зета). Угрожен од Млечана и зетскога војводе Стефана Црнојевића, који су му убрзо затим отели Бар, Горњу Зету и Омиш, помирио се с босанским краљем Стефаном Томашем, с којим је до тада ратовао. У знак помирења пристао је на удају кћери Катарине за босанског краља (1446). Године 1448. приклонио се Османлијама и српском деспоту Ђурађу Бранковићу у нападу на босанског краља и у манастиру Милешева прогласио се „Херцегом од Светог Саве". Територија под његовом влашћу, од тада позната под именом Херцеговина, протезала се од Лимадо Цетине и од Раме до Которскога залива. На том је простору био самосталан владар. Тежње за привредним осамостаљењем Херцеговине дошле су до изражаја и у његовим напорима да Херцег Нови развије у поморско и трговачко средиште (1449. основао је радионицу сукна). Притом је избио рат с Котором и Дубровником, који је трајао 1451—1454, а у њега су се уплели и херцегови противници (краљ Стефан Томаш, херцегов син Владислав Херцеговић Косача, властела Влатковићи и поједини херцегови вазали). Османска војна помоћ упућена херцегу поколебала је његове противнике па се 1453. помирио са сином Владиславом, а 1454. с Дубровником. Пошто су Османлије почеле упадати у његову земљу, помирио се и с новим босанским краљем Стефаном Томашевићем(1461.)

Након пада Босне 1463. његове су земље постепено, од 1465. године, освајале Османлије (Хум и Подриње) и Млечани (Неретванску крајину). Крајем живота власт му је била сведена на уско приморско подручје с Херцег Новим, који су Османлије заузели 1483.

Зета у доба Црнојевића, пад Црне Горе[уреди]

Зета у доба Црнојевића је историографски назив за српску средњовековну област Зете у доба владавине династије Црнојевића, од око 1451. до 1496. године. Током тог раздобља, Зета је обухватала средишње и јужне делове данашње Црне Горе, са Жабљаком и Цетињем као главним градовима. Настала је након повлачења Српске деспотовине са тог подручја у раздобљу од 1451. до 1456. године, а постојала је све до 1496. године, када потпада под власт Османског царства.[78] Током овог раздобља, за подручје Горње Зете почиње се користити и назив Црна Гора. На овај период се непосредно надовезује рано раздобље турске власти, од 1496. до око 1530. године, током кога су значајну улогу на том простору имали последњи представници породице Црнојевића, Стефан II Црнојевић и црногорски санџакбег Скендер Црнојевић. Пад Црне Горе, односно Зете, означен је одласком Ђурђа Црнојевића са Цетиња у јесен 1496. године. Црна Гора је након тога потпала под непосредну власт Османског царства. Пад Црне Горе, односно Зете је уједно био и пад последње српске средњовековне државе.[79]

Српски деспоти у егзилу[уреди]

Након пада Српске деспотовине, титуларно достојанство српских деспота је обновљено на подручју под угарском влашћу. Титулу српског деспота тада су носили: Вук Гргуревић (1471—1485), Ђорђе Бранковић (1486—1496), Јован Бранковић (1496—1502), Иваниш Бериславић (1504—1514), Стеван Бериславић (1520—1535), Радич Божић (1527—1528) и Павле Бакић (1537). Резиденција српских деспота налазила се у граду Купинику (данас Купиново) у Срему, а деспоти су у свом поседу имали и друга места на подручју данашње Војводине, као и на другим територијама којима је управљала Угарска.

Срби у Османској империји[уреди]

Српске земље су целином или делимично били у саставу Османског царства у периоду од XV до 20. века. У састав Османског царства су најпре, почетком 15. века, укључени југоисточни делови Србије (Стара Србија-Северна Македонија), затим, средином 15. века (1459. године), цело подручје Српске деспотовине, затим српску Босну (1463. године), српску Херцеговину (1481. године), српску Зету (1496. године), и коначно, између 1521. и 1552. године и цело подручје данашње Српске Војводине. Од краја 17. века, у северним деловима данашње Србије (Бачка, западни Срем) османску ће власт заменити хабзбуршка, која ће се између 1718. и 1739. проширити и на друге делове територије данашње Србије (источни Срем, Банат, Мачву, Шумадију, Браничево, Тимочку Крајину). После 1739. године, граница османског и хабзбуршког домена се налази на Сави и Дунаву. Србија ће своју државност почети да обнавља у 19. веку, након Првог (1804. године) и Другог српског устанка (1815. године), најпре у виду вазалне кнежевине, да би потпуну независност стекла 1878. године. Неки јужни и западни делови данашње Србије остаће под османском влашћу све до 1912. године. Период османске управе трајао је различито у деловима данашње Србије; најкраће су под турском влашћу били неки делови Војводине (око 150 година), а најдуже неки делови јужне Србије (око 5 векова).

По успостављању власти, Османлије су завеле у српским земљама порезе и спахијске дажбине као и у осталим дијеловима царства. Раја је плаћала ушур (десетину), харач, испенџе и друге дажбине тзв. бадухаве. Уведена су два тимара за двојицу спахија и тимар, који се састојао од једног села, за кадију. Поред двојице спахија, који су добили и монопол на трговину вином, постојало је 53 муселима чија је имовина у потпуности ослобођена сваког пореза и дажбина. Сви муселими су били Срби, а и за спахије се чини да су били домаћи људи. После пада, Срби су били изложени разним прогонима, ратним злочинима, угњетавању и геноциду од стране муслимана, укључујући и злогласни систем "Данка у крви", присилне асимилације(исламизације), разне шеријатске неједнакости, укључујући присилни рад, џизју, оштро опорезивање и ропство.

Сеобе Срба у 15. и 16 веку[уреди]

Срби су почели да се насељавају у Панонију вероватно од онда када је деспот Стефан Лазаревић почео добијати поседе од угарског краља (1404). Деспот је тамо почео насељавати своје људе, а слично је поступао и Ђурађ Бранковић после 1427. године. Срби су се 1428. године налазили у Ковину и на Челепском острву. Србе у Ковину узео је 1440. године угарски краљ Владислав под своју заштиту. Матија Корвин прихватао је све оне који су се из Србије селили након пада Смедерева. Његове војсковође одводиле су са собом силан народ. У једном његовом писму из 1483. године стоји да се у последње четири године у Угарској населило преко 200.000 Срба. Угарски сабор донео је 1481. године одлуку да се ово становништво ослободи од плаћања црквеног десетка католичкој цркви. Угарска је Србе насељавала по Срему, Банату, Бачкој и Поморишју; крајеви који су највише изложени турским нападима. Када је 1465. године прешао у угарску службу, Вук Гргуровић, унук Ђурђа Бранковића, добио је од Матије Корвина градове Сланкамен и Купиник, а 1471. године и назив „деспот краљевства Србије“. То, међутим, није значило обнову Српске деспотовине, јер Вук није располагао својом територијом. Поред Вука, у служби угарског краља нашла се и друга српска властела: Стеван и Дмитар Јакшић, синови војводе Јакше, који су се населили око Мориша; војвода Владислав Херцеговић, син Стефана Вукчића Косаче, имао поседе у Славонији и Моровић у Срему; војвода Милош Белмужевић, поседи у Бачкој и северном Банату. Вук Гргуровић учествује између 1468. и 1474. године у ратовима против Чеха и Пољака, а потом је заратио и против Турака. Заједно са Матијом учествује у освајању Шапца (1476) након чега је опленио Сребреницу, Кучлат и Зворник. Турци су одговорили упадом у околину Темишвара. Крајем исте године Вук безуспешно напада Смедерево.

Хајдуци и Ускоци[уреди]


Пећка Патријаршија[уреди]

Српско Царство Јована Ненада[уреди]

Срби у Хабзбуршкој монархији[уреди]

Етничко подручје Срба и Јужних Словена у Панонској низији између 16. и 18. века (према Јовану Цвијићу и др Душану Ј. Поповићу)


Сремско Војводство[уреди]


Српска Војна Крајина[уреди]


Банатски Устанак(1594)[уреди]


Кочина Крајина[уреди]


Хабсбуршка Краљевина Србија(1718—1739)[уреди]


Хабсбуршка Краљевина Славонија(1745—1868)[уреди]


Стварање модерних српских држава и Српска револуција[уреди]

Први и Други Српски Устанак[уреди]


Кнежевина Србија[уреди]


Књажевина Црна Гора и Брда[уреди]


Српска Војводина/Војводство Србија и Тамишки Банат[уреди]


Босанско-Херцеговачки ("Трећи") Српски устанак[уреди]


БиХ под Аустро-Угаррском влашћу[уреди]


Краљевина Србија[уреди]


Срби у раном 20. веку[уреди]

Мајски преврат и Царински рат[уреди]


Анексиона криза[уреди]


Краљевина Црна Гора[уреди]

Србија у Балканским ратовима и Првом светском рату[уреди]


Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца/К.Југославија и Бановина Србија[уреди]


Срби и геноцид над Србима у Другом Светском Рату[уреди]

Срби у НДХ[уреди]


Срби у СФРЈ и под комунистичком влашћу[уреди]

АВНОЈ и комадање Србије[уреди]

Расрбљавање, асимилација, црногоризација и македонизација[уреди]

Конфедерализација земље[уреди]

Распад СФРЈ, и Одбрамбедно-Отаџбински Рат[уреди]

Стварање и пад РСК[уреди]

Стварање Републике Српске[уреди]

НАТО агресија[уреди]

Србија и Црна Гора[уреди]


Етногенеза[уреди]

Анатолиј Алексејевич Кљосов, биолог са Харварда, сматра да је српски ген R1a1 стар 12 хиљада година и да је претеча свих Словена.[80]

Најстарији документован податак о српском имену датира из 69. или 75. године, у познатој књизи Плинија Старијег Познавање природе где наилазимо на српско име у латинизованом облику — Серби. Он дословно каже: "A Cimmeria accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii" (Поред Кимерана станују Меотици, Вали, Серби, Зинги, Псеси). Топографија тла на коме се српски етнички први пут јасно именује јесте североисточно од Босфора код Кимерана, Сармата и Међана. Читав век после овог Плинијевог навода (најкасније 175), наилазимо на помен српског имена у делу Географија великог египатског научника који је своја дела писао на старогрчком језику, Клаудија Птолемеја: Између Кераунског планинског венца и реке Ра смештени су Оринеји и Вали и Срби). Поред овог антропогеографског податка по коме племе Срба обитава подручје Закавказја у понтском залеђу, он даје још значајнији податак да у Панонији постоји и град-насеље који се назива Сербину). Овај „Српски град“ или „Србица“ убележен је на његовој мапи Доње Паноније или Подунавља негде у савском поречју, на месту данашње Градишке, или је могуће чак да иде и северозападније до Сиска и Загреба.

Модерна српска нација је мешавина старобалканских етноса и Словена (Константин Јиречек — "Историја Срба"). Вероватно је да су Срби биолошки више балкански Романи него Словени (Павле Ивић — "Српски народ и његов језик"). Срби су, могуће је, пореклом Илири колико и Словени. Прва фаза етногенезе српског народа, односно стапање ове две групе, догодила се у вековима непосредно после досељења Словена на Балкан. Друга, интезивнија и масовнија фаза, последица је миграција, непосредно пре, за време и после Турског освајања Западног Балкана (Сима Ћирковић — "Срби у средњем веку"). Тамна коса, насупрот светлој код других Словена, елементи народне ношње и обичаји, посебно у динарском планинском појасу, трагови су и знаци тог мешања старобалканских етноса и Словена. Овај процес асимилације није карактеристичан само за Србе већ и за готово све народе на Балкану (Хрвати у динарском појасу, Бугари, Македонци, Албанци, Румуни итд.) и у Европи (староримски филозоф Сенека — "Тешко да ће се наћи иједна земља чији су становници аутохтони. Све је то измешано и једно на друго накаљемљено. Једни су одлазили, а други долазили").

На подручју, које се готово потпуно поклапа са средњовековном Рашком државом, у праисторији је живело илирско племе Аутаријати по којима су добили име планина и река Тара. Словенски преци данашњих Срба били су економски и културно супериорни, живели су у плодним долинама, родовска и племенска елита која ће касније дати краљевске и великашке породице и црквене јерархе, била је из њихових редова. Због тога је превладао словенски језик који ће у модерна времена постати, као и другде у Европи, обележје идентитета. Међутим, крајеви насељени Србима пуни су топонима који сведоче о постојању балканско-романске компоненете српске нације: у Рашкој су то планине Тара, Дурмитор, Стари Влах, реке Тара, Ибар, Дрина, планина Романија у Босни код Источног Сарајева, река Неретва и планина Вележ у Херцеговини, планина Румија изнад Бара, висораван, језеро и река Власина на граници Србије и Бугарске. У презименима се препознаје порекло предака: Дракуловић-Дракулић (од Дракул), Крачуновић-Крачунковић (од Крачун — на румунском Божић), Радуловић (од Радул). Наравно, и словенски топоними и корени презимена изузетно су бројни: Бистрица, Морава, Топлица, Морача, Шумадија, Дреница, Косово, Слатина, Пожега, Рудник; Ковачевић, Властимировић, Црнојевић-Црњански, Вучковић-Вукојевић, итд.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Нидерле 1956, стр. 38-40. Лубор Нидерле је мислио да је прадомовина била скоро до горњег тока Одре на западу, а до средењг тока Висле на северозападу.
  2. 2,0 2,1 Рыбаков 1987, стр. 11.
  3. ^ Логос 2017, стр. 14, 16-17.
  4. ^ Нидерле 1956, стр. 29-30.
  5. ^ Логос 2017, стр. 15-16.
  6. ^ Нидерле 1956, стр. 30-31.
  7. ^ Нидерле 1956, стр. 38-39.
  8. ^ Логос 2017, стр. 16.
  9. ^ Логос 2017, стр. 16-17.
  10. ^ Логос 2017, стр. 32-37, 75-79. Подржава мишљење Тибора Живковића да су се Срби доселили на Балкан око 631. године, али објашњава и да су сви основни елементи организације државне власти и пореза постојали код Срба на Балкану најкасније средином 7. века.
  11. ^ Логос 2017, стр. 32-45, 47-50. Подржава мишљење Тибора Живковића да су се Срби доселили на Балкан око 631.
  12. ^ Scholz, Bernhard W., ([1970]). Carolingian chronicles : royal Frankish annals and Nithard's Histories. Rogers, Barbara,. Ann Arbor,: University of Michigan Press. ISBN 0472087908. OCLC 67059.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  13. ^ „Pertz, Georg Heinrich”. Lexikon des gesamten Buchwesens Online. Приступљено 2019-04-20. 
  14. ^ Дојчиновић, Данијел М. (2017). „Филоксенија у српској средњовјековној хагиографији и њени извори”. Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. 12: 191—202. ISSN 1820-5305. doi:10.18485/godisnjak.2017.12.11. 
  15. ^ Логос 2017, стр. 35-37, 75-79.
  16. ^ Самарџија, Снежана Д. (2017). „Белешка уз једну стару историју књижевности „усменога постања. Годишњак Катедре за српску књижевност са јужнословенским књижевностима. 12: 75—86. ISSN 1820-5305. doi:10.18485/godisnjak.2017.12.6. 
  17. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  18. ^ „SANU - Posebna Izdanja - Vizantijski Izvori Za Istoriju Naroda Jugoslavije Tom 2”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-20. 
  19. ^ Ћирковић, Сима (1995). Срби у среднем веку (на језику: српски). Идеа. ISBN 9788675470335. 
  20. 20,0 20,1 „De Administrando Imperio. By Constantine VII Porphyrogenitus. Greek text edited by Gy. Moravcsik with English translation by R. J. H. Jenkins. Washington, D. C.: Dumbarton Oaks, 1967, revised edition, xii+341 pp. $15.00.”. Church History. 37 (04): 468. 1968-12. ISSN 0009-6407. doi:10.1017/s0009640700020035.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  21. ^ „SANU - Posebna Izdanja - Vizantijski Izvori Za Istoriju Naroda Jugoslavije Tom 2”. Scribd (на језику: енглески). Приступљено 2019-04-20. 
  22. ^ Порфирогенит, Константин. De administrando imperio. стр. (глава 32.). 
  23. ^ „enciklopedija.lzmk.hr”. enciklopedija.lzmk.hr. Приступљено 2019-04-20. 
  24. ^ „Neretvani (Neretljani) | Proleksis enciklopedija”. proleksis.lzmk.hr. Приступљено 2019-04-20. 
  25. ^ „De Administrando Imperio. By Constantine VII Porphyrogenitus. Greek text edited by Gy. Moravcsik with English translation by R. J. H. Jenkins. Washington, D. C.: Dumbarton Oaks, 1967, revised edition, xii+341 pp. $15.00.”. Church History. 37 (04): 468. 1968-12. ISSN 0009-6407. doi:10.1017/s0009640700020035.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  26. ^ Швер, Иван (1842. године). "Огледало Илирие илити Догодовштина Илирах...". Загреб.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  27. ^ Веселиновић, Љушић, Андрија; Радош (2001). Српске династије (1. изд.). Нови Сад: Платонеум. 
  28. ^ „[Projekat Rastko] Stefan Prvovencani: Sabrani Spisi - Zivot Svetog Simeona”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  29. ^ Окиљ, Милијана (2019-04-17). „Четврта међународна конференција „Византијски споменици и свјетско насљеђе IV: Повеља за заштиту византијских споменика. КУЛТУРНО НАСЉЕЂЕ. 1 (1). ISSN 2637-2541. doi:10.7251/kn0118171o. 
  30. ^ Белић, Александар (2018), „Београдски стил”. Насиље над језиком. Београд и књижевни језик. Од Вука до Андрића. Поводом Ракићева језика, Универзитет у Београду, Филолошки факултет, стр. 31—49, ISBN 9788661535055, Приступљено 2019-04-20 
  31. ^ Марјановић-Душанић, Смиља, (19..- ...)., Auteur. (1997). Владарска идеологија Немањића Дипломатичка студија. Srpska kn̂iževna zadruga. OCLC 885252583. 
  32. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  33. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  34. ^ „[Projekat Rastko] Stefan Prvovencani: Sabrani Spisi - Zivot Svetog Simeona”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  35. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  36. ^ „АСК - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ”. www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  37. ^ „Византиски извори за историју народа Југославије”. www.promacedonia.org. Приступљено 2019-04-20. 
  38. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  39. ^ „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  40. ^ Марјановић-Душанић, Смиља, (19..- ...)., Auteur. (1997). Владарска идеологија Немањића Дипломатичка студија. Srpska kn̂iževna zadruga. OCLC 885252583. 
  41. ^ Danilović, Dragoljub V. (2015-04-03). Жичка епископија у средњем веку (Теза) (на језику: српски). Универзитет у Београду, Филозофски факултет. 
  42. ^ „Čitač knjiga”. digitalna.nb.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  43. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  44. ^ Marković, Miodrag. The first voyage of St. Sava to Palestine and its importance for Serbian medieval art, Belgrade 2009 (in Serbian with an English summary) (на језику: енглески). 
  45. ^ „Balkan 5”. genealogy.euweb.cz. Приступљено 2019-04-20. 
  46. ^ „[Projekat Rastko] Zeljko Fajfric: Sveta loza Stefana Nemanje”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  47. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  48. ^ Deretić, Jovan. (2005). Kulturna istorija Srba : predavanja. Beograd: Narodna Knjiga-Alfa. ISBN 863312386X. OCLC 238762935. 
  49. ^ Logos, Aleksandar. ISTORIJA SRBA I, Beograd 2017.pdf (PDF) (на језику: енглески). 
  50. ^ Stanojević, St. (Stanoje), 1874-1937.; Станојевић, Ст. (Станоје), 1874-1937. (1989). Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara. Beograd: V. Topalović. ISBN 8681299042. OCLC 23436225. 
  51. ^ Острогорски, Георгије, (1902-1976), Auteur. (1969). Историја Византије. Prosveta. OCLC 494705281. 
  52. ^ Stanojević, St. (Stanoje), 1874-1937.; Станојевић, Ст. (Станоје), 1874-1937. (1989). Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara. Beograd: V. Topalović. ISBN 8681299042. OCLC 23436225. 
  53. ^ Белић, Александар (2018), „Београдски стил”. Насиље над језиком. Београд и књижевни језик. Од Вука до Андрића. Поводом Ракићева језика, Универзитет у Београду, Филолошки факултет, стр. 31—49, ISBN 9788661535055, Приступљено 2019-04-20 
  54. ^ Popović, Marko. (2006). Beogradska tvrdava = Fortress of Belgrade (2. dop. izd = 2nd ed изд.). Beograd: Javno Preduzeće "Beogradski tvrdava". ISBN 8690842705. OCLC 144511951. 
  55. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  56. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  57. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  58. ^ Stanojević, St. (Stanoje), 1874-1937.; Станојевић, Ст. (Станоје), 1874-1937. (1989). Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara. Beograd: V. Topalović. ISBN 8681299042. OCLC 23436225. 
  59. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  60. ^ Veselinović, Andrija. (2001). Srpske dinastije. Ljušić, Radoš. Novi Sad: Platoneum. ISBN 8683639010. OCLC 50393016. 
  61. ^ Stanojević, St. (Stanoje), 1874-1937.; Станојевић, Ст. (Станоје), 1874-1937. (1989). Svi srpski vladari : biografije srpskih (sa crnogorskim i bosanskim) i pregled hrvatskih vladara. Beograd: V. Topalović. ISBN 8681299042. OCLC 23436225. 
  62. ^ „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  63. ^ „[Projekat Rastko] Dr. Zeljko Fajfric: Kotromanici”. rastko.rs. Приступљено 2019-04-20. 
  64. ^ Džodan, Neven. „KO SU PUSTOLOVI KOJI SU VOLELI SRBIJU Plaćenici ratovali za nas još od Dušanovog carstva”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2019-04-21. 
  65. ^ Fine, John V. A.; Fine, John Van Antwerp (1994). The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest (на језику: енглески). University of Michigan Press. ISBN 9780472082605. 
  66. ^ Mišić, Siniša (2014). Istorijska geografija srpskih zemalja od 6. do polovine 16. veka (на језику: енглески). Magelan Pres. ISBN 9788688873178. 
  67. ^ Ћирковић, Сима М. (2004). Срби међу европским народима (на језику: српски). Equilibrium. ISBN 9788682937043. 
  68. ^ Тешић, Жељко С. (2016). „Историја српског језика у наставном проучавању”. Књижевност и језик. 63 (3-4): 363—377. ISSN 0454-0689. doi:10.18485/kij.2016.63.3_4.11. 
  69. ^ Михаљчић, Раде (2017-02-16). „ИСПРАВА КОЈОМ ДУБРОВЧАНИ КРАЉУ ОСТОЈИ ВРАЋАЈУ ЗЕМЉУ И КУЋУ И ПРИМАЈУ ГА ЗА СВОГ ВЛАСТЕЛИНА”. ГРАЂА О ПРОШЛОСТИ БОСНЕ. 1 (6). ISSN 2233-1778. doi:10.7251/gpb1306025m. 
  70. ^ „[Projekat Rastko] Dr. Zeljko Fajfric: Kotromanici”. rastko.rs. Приступљено 2019-04-21. 
  71. ^ Драгичевић, Павле (2019-02-01). „ПОВЕЉА КРАЉА ТВРТКА II ТВРТКОВИЋА ДУБРОВНИКУ КОЈОМ ПОТВРЂУЈЕ ПОВЕЉЕ СВОЈИХ ПРЕТХОДНИКА”. ГРАЂА О ПРОШЛОСТИ БОСНЕ. 1 (11). ISSN 2233-1778. doi:10.7251/gpb1811101d. 
  72. ^ Miklosich, Franz (1858). Monumenta serbica spectantia historiam Serbiae, Bosnae, Ragusii. University of Michigan. Viennae, apud Guilelmum Braumüller. 
  73. ^ „[Projekat Rastko - Poljska] Autori”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-21. 
  74. ^ „Vladimir Corovic: Istorija srpskog naroda”. www.rastko.rs. Приступљено 2019-04-21. 
  75. ^ Стојановић, Љубомир, 1860-1929. (1929). Старе српске повеље и писма : Дубровник и суседи његови. Srpska kraljevska akademija. OCLC 48952799. 
  76. ^ Milas, Nikodim (1901). Pravoslavna Dalmacija : istorijski pregled. PIMS - University of Toronto. Novi Sad : Izclavachka knjiarnica, A. Pajevia. 
  77. ^ Kalić-Mijušković, Jovanka, 1933- ... (1994). Срби у позном средњем веку. Balkanološki Institut. ISBN 8671790193. OCLC 816725805. 
  78. ^ Gavrilović, Slavko (1981). Istorija srpskog naroda (на језику: српски). Srpska književna zadruga. 
  79. ^ Gavrilović, Slavko (1981). Istorija srpskog naroda (на језику: српски). Srpska književna zadruga. 
  80. ^ Срби најстарији народ у Европи („Вечерње новости“, 22. септембар 2013)

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]