Бугарска редакција старословенског језика

Бугарска редакција старословенског језика, такође позната и као бугарскословенски, односно бугарскоцрквенословенски језик, а у бугарској лингвистици и као средњобугарски језик (буг. среднобългарски език), представља бугарску редакцију старословенског, односно црквенословенског језика. Бугарска редакција је настала на подручју средњовековне Бугарске, путем постепеног уношења бугарских језичких карактеристика у старословенску језичку, односно књижевну норму. Као литургијски и књижевни језик, бугарскословенски је употребљаван и током раног нововековног раздобља, све до 18. века, када је у бугарској средини под упливом руске црквене праксе дошло до прихватања рускословенског као званичног литургијског језика.^[1]^[2]^[3]

Назив

Рукописни бугарски *Октоих*, из 1492. године

У стручној лингвистичкој и славистичкој литератури, бугарска редакција црквенословенског језика је већ средином 19. века названа бугарскословенским или бугарскоцрквенословенским језиком, а те термине су након Ватрослава Јагића и Стојана Новаковића прихватили и многи други истраживачи. Насупрот томе, у бугарској лингвистици усвојен је термин средњобугарски (језик и период), са циљем да се и на тај начин оснажи основна теза бугарских лингвиста о претходном, односно старијем периоду као "старобугарском", а не старословенском. Иако су у међународним лингвистичким круговима за старији период преовладали називи старословенски и староцрквенословенски (а не "старобугарски"), за потоњу бугарску редакцију црквенословенског језика се, поред термина бугарскословенски и бугарскоцрквенословенски, често употребљава и назив средњобугарски.^[4]^[5]^[6]

На поменута питања надовезивала се и вишезначна употреба "средњобугарских" одредница у самој бугарској лингвистици, уз додатно увођење термина "новобугарски" (буг. новобългарски), не само за савремени бугарски језик, већ и за међупериод који се поклапа са позном фазом развоја бугарске редакције црквенословенског језика.^[7] Због таквих и сродних терминолошких проблема, српски историчар књижевности Димитрије Богдановић (потоњи универзитетски професор и члан САНУ) је већ као начелник Археографског одељења Народне библиотеке Србије нагласио (1968) да поједине спорне и вишезначне појмове, укључујући и "средњобугарски", не би требало употребљавати у српској археографској, односно лингвистичкој терминологији.^[8]

Развој

Бугарска редакција црквенословенског језика настала је постепеним уношењем језичких особености бугарског народног говора у старословенску језичку норму. Развила се на темељима који су постављени оснивањем Преславске књижевне школе, која је почевши од краја 9. века и током 10. века имала одлучујући утицај на развој књижевно-језичке норме у матичним (источним) областима Првог бугарског царства. Тиме се бугарска редакција развила као једна од две најстарије варијанте у склопу источнојужнословенског огранка црквенословенског језика, док је другу представљала охридска, односно "македонска" редакција, која се развила под окриљем Охридске књижевне школе.^[9]

Наредна (средња) фаза у развоју бугарске редакције започела је крајем 12. века, након стварања Другог бугарског царства, а најзначајније промене наступиле су током друге половине 14. века, када је под окриљем Трновске књижевне школе спроведена књижевнојезичка реформа Јевтимија Трновског.^[10] Тиме је стандардизован трновски књижевни језик, који је употребљаван не само у бугарској средини, већ је извршио и знатан утицај на обликовање влашко-молдавске редакције црквенословенског језика.^[11]

О утицају бугарскословенске језичке норме на обликовање словенског књижевног језика на влашко-молдавским просторима сведоче и колофони раних штампаних словенских ћириличких књига које су током 16. века објављиване у влашким штампаријама.^[12]

Употреба бугарске редакције старословенског језика почела је да слаби већ током 17. века, услед све израженијег прилива нових црквених и школских књига које су у Русији штампане на рускословенском језику, тако да је током 18. века у бугарској литургијској и општој црквеној пракси преовладала употреба званичне новомосковске (синодалне) редакције рускословенског језика, док се у исто време под утицајем бугарског народног (говорног) језика почео развијати и савремени књижевни бугарски језик.

Види још

Референце

^ Ђорђић 1957, стр. 59-88.
^ Ђорђић 1975, стр. 16, 32, 225.
^ Трифуновић 1994, стр. 168-171.
^ Ђорђић 1957, стр. 85.
^ Brozović 1989, стр. 32: "Naziv starobugarski dvostruko je netočan (niti mu je osnovica bugarska, niti se iz njega razvio novobugarski) i dvojako zavodi u bludnju (opasnost da se indetificira s neslavenskim protobugarskim, ili s pravim starobugarskim, analognim npr. staroruskornu ili slaročeškomu)."
^ Трифуновић 2001, стр. 41: "Према тумачењу и схватању бугарске филолошке науке средњобугарски („среднобългарски“) период обухвата XII, XIII и XIV век. То је, у ствари, према упоредном стању у другим словенским срединама, бугарска редакција старословенског језика. У бугарској филологији, и усамљено ван ње, старословенски се назива старобугарски (,,старобългарски"), те отуда проистичу и многе недоумице око назива „средњобугарски“.
^ Минчева 1991, стр. 22-28.
^ Богдановић 1968, стр. 376: "Не употребљавамо термине „средњебугарски" нити „средњемакедонски”."
^ Стипчевић 1972, стр. 265-269.
^ Младеновић 2005, стр. 175-188.
^ Иван Харалмпиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 16-26; изд. Фабер; Велико Търново; ISBN 978-954-400-702-7
^ Савић 2012, стр. 159-179.

Литература

Богдановић, Димитрије (1968). . „Метод описа рукописа у Археографском одељењу Народне библиотеке СРС у Београду”. Библиотекар. 20 (5): 361—390.
Brozović, Dalibor (1989). . „Specifične značajke sociolingvističke problematike u slavenskom svijetu”. Radovi Filozofskog fakulteta u Zadru: Razdio filoloških znanosti. 18 (28): 25—33.
Ђорђић, Петар (1957). . „Терминолошка питања из палеословенистике”. Годишњак Филозофског факултета у Новом Саду. 2: 59—88.
Ђорђић, Петар (1975). Старословенски језик. Београд: Матица српска.
Минчева, Ангелина (1991). . „За периодизацията на средновековния български литературен език”. Старобългарска литература. 25-26: 22—28.
Младеновић, Александар (2005). . „Напомене о једној заједничкој особини српског и бугарског правописа у време патријарха Јевтимија”. Археографски прилози. 26-27 (2004-2005): 175—188.
Савић, Виктор (2012). „Записи штампара свештеномонаха Макарија: Језик, писмо и правопис” (PDF). Српско језичко насљеђе на простору данашње Црне Горе и српски језик данас: Зборник радова. Никшић: Матица српска: Друштво чланова у Црној Гори. стр. 159—179. Архивирано из оригинала 25. 10. 2023. г. Приступљено 23. 01. 2026.
Стипчевић, Биљана (1972). . „Македонска рецензија I: Археографски прилаз”. Македонски јазик. 23: 265—269.
Трифуновић, Ђорђе (1994). Стара српска књижевност: Основе (1. изд.). Београд: Филип Вишњић.
Трифуновић, Ђорђе (2001). Ка почецима српске писмености. Београд: Откровење.

Спољашње везе

[FOOTNOTEЂорђић195759-88-1] Ђорђић 1957, стр. 59-88.

[FOOTNOTEЂорђић197516,_32,_225-2] Ђорђић 1975, стр. 16, 32, 225.

[FOOTNOTEТрифуновић1994168-171-3] Трифуновић 1994, стр. 168-171.

[FOOTNOTEЂорђић195785-4] Ђорђић 1957, стр. 85.

[FOOTNOTEBrozović198932-5] Brozović 1989, стр. 32: "Naziv starobugarski dvostruko je netočan (niti mu je osnovica bugarska, niti se iz njega razvio novobugarski) i dvojako zavodi u bludnju (opasnost da se indetificira s neslavenskim protobugarskim, ili s pravim starobugarskim, analognim npr. staroruskornu ili slaročeškomu)."

[FOOTNOTEТрифуновић200141:_"Према_тумачењу_и_схватању_бугарске_филолошке_науке_средњобугарски_(„среднобългарски“)_период_обухвата_XII,_XIII_и_XIV_век._То_је,_у_ствари,_према_упоредном_стању_у_другим_словенским_срединама,_бугарска_редакција_старословенског_језика._У_бугарској_филологији,_и_усамљено_ван_ње,_старословенски_се_назива_старобугарски_(,,старобългарски"),_те_отуда_проистичу_и_многе_недоумице_око_назива_„средњобугарски“-6] Трифуновић 2001, стр. 41: "Према тумачењу и схватању бугарске филолошке науке средњобугарски („среднобългарски“) период обухвата XII, XIII и XIV век. То је, у ствари, према упоредном стању у другим словенским срединама, бугарска редакција старословенског језика. У бугарској филологији, и усамљено ван ње, старословенски се назива старобугарски (,,старобългарски"), те отуда проистичу и многе недоумице око назива „средњобугарски“.

[FOOTNOTEМинчева199122-28-7] Минчева 1991, стр. 22-28.

[FOOTNOTEБогдановић1968376-8] Богдановић 1968, стр. 376: "Не употребљавамо термине „средњебугарски" нити „средњемакедонски”."

[FOOTNOTEСтипчевић1972265-269-9] Стипчевић 1972, стр. 265-269.

[FOOTNOTEМладеновић2005175-188-10] Младеновић 2005, стр. 175-188.

[11] Иван Харалмпиев; Лекции по история на българския книжовен език до Възраждането; стр. 16-26; изд. Фабер; Велико Търново; ISBN 978-954-400-702-7

[FOOTNOTEСавић2012159-179-12] Савић 2012, стр. 159-179.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]

[12]

п р у Бугарски језик
Историја	Старословенски језик Црквенословенски језик Ћирило и Методије Преславска књижевна школа Охридска књижевна школа Климент Охридски Бугарска редакција црквенословенског језика Књижевнојезичка реформа Јевтимија Трновског Трновска књижевна школа
Бугарска азбука	Старословенска азбука Глагољица Ћирилица Бугарска ћирилица Бугарски правопис Директан систем транслитерације бугарског писма
Бугарска лингвистика	Јатова граница граматика фонетика и фонологија лексикологија дијалекти Бугарске студије Институт за бугарски језик
Бугарске књижевне норме	Бугарски књижевни језик Банатска бугарска књижевна норма
Бугарска књижевност	Стара бугарска књижевност Бугарска ревијална књижевност Бугарска књижевност
Значајне теме	Тројезична јерес Златно доба бугарске културе Петочисленици Славистика Ћирилометодијевске студије Ћирилометодијевска енциклопедија Дан словенске писмености и културе Химна бугарског просветитељства