Старословенски језик

За тренутни литургијски језик, погледајте страницу Црквенословенски језик.

Не поистовећивати са Прасловенски језик.

старословенски
словѣньскыи ѩзыкъ
Говори се у	словенске државе и области средњег века
Регион	источна Европа
Изумро	користи се као литургијски језик
Језичка породица	индоевропски балтословенски словенски јужнословенски старословенски
Писмо	глагољица и ћирилица
Званични статус
Службени језик у	Православне и источне католичке цркве
Језички кодови
ISO 639-1	cu
ISO 639-2	chu
ISO 639-3	chu

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ), такође познат и као староцрквенословенски језик, први је писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна. Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.

Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и богослужбених дела с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од 9. до 18. века, Источних Словена од 10. до 18. века, моравских Словена и Чеха од 9. до 11. века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.

У лингвистичко-генеалошком смислу, старословенски језик припада групи јужнословенских језика и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном језичком матицом из које порекло воде сви словенски језици.

Назив

Синајски молитвеник, канонски црквенословенски спис писан глагољицом из 11. века

У старим се списима овај језик називао једноставно словенским (словѣньскъ). У 5. глави Житија Методијева византијски цар Михајло III говори Ћирилу и Методију да су они из Солуна, а да Солуњани вьси чисто словѣньскы бесѣдуютъ. У 15. глави пише да је Методије превео књиге отъ грьчьска языка въ словѣньскъ, а у 17. да Методијеви ученици после његове смрти латиньскы и грьчьскы и словѣньскы сътрѣбишя, а исти назив користи и византијски писац Јован Егзарх.

Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз црквену књижевност, насталу превођењем грчких дела, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. Често се назива и староцрквенословенским, чиме се наглашава да старословенски период представља прву и формативну фазу у развоју литургијског црквенословенског језика, који се временом разгранао на неколико редакција. Поједини лингвисти додатно разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), док црквенословенским сматрају касније облике, почевши од 12. века па надаље, када се почињу јављати прве регионалне редакције (варијанте).

Класификација старословенског језика је била предмет разних лингвистичких и етнополитичких спорова, током којих су се појавила и настојања да се тај језик ближе одреди уз употребу појединих несловенских одредница. Тим поводом су сковани и неки хибридни термини, као што су старобугарски језик, односно старомакедонски језик, али такви термини нису прихваћени од стране шире стручне јавности.

У већини савремених словенских језика, овај језик се назива старословенским:

• белоруски: старославянская мова
• бугарски: старобългарски език
• чешки: Staroslověnština
• хрватски: staroslavenski jezik
• македонски: старословенски јазик
• пољски: język starosłowiański
• руски: старославянский язык
• српски: старословенски језик
• словачки: Staroslovienčina
• словеначки: Stara cerkvena slovanščina
• украјински: старослов'янська мова

Порекло

Ватрослав Јагић, познати заступник јужнословенске теорије

Старословенски језик је кодификован на основу народног говора јужнословенских племена из околине Солуна, што је утврђено путем лингвистичких истраживања, услед чега су напуштене неке раније претпоставке, које су износили поједини старији истраживачи.

Панонска теорија

Према панонској теорији старословенски језик се развио на основу језика Панонских Словена. Ову теорију су посебно заступали Јернеј Копитар (1780—1844) и Франц Миклошич (1813—1891). Они су тврдили да се извесни латински, немачки и мађарски утицаји на старословенски могу објаснити само чињеницом да је основа старословенском био говор панонских Словена. Но, сусрели су се и са проблемима како објаснити типичне јужнословенске одразе шт и жд (од прасловенских *т’ и *д’). То су ријешили тако што су пронашли мађарске позајмљенице које садрже те гласове, а они су их могли добити једино позајмљивањем од Панонских Словена.

Јужнословенска теорија

Некада преовладавајућу панонску теорију оповргао је Миклошићев наследник, лингвиста Ватрослав Јагић (1838—1923) објаснивши да су Мађари примили словенске позајмљенице у доба сеобе, кад су се преци Јужних Словена селили према својим данашњим домовинама. Ту је теорију учврстио његов ученик Ватрослав Облак организујући дијалектолошку експедицију у околини Солуна. У својим Македонским студијама (1896), показао је повезаност словенских говора из ширег солунског залеђа са старословенским језиком. Тим и каснјим истраживањима потврђена је исправност јужнословенске теорије о пореклу старословенског језика.

Бугарска теорија

Према теоријској и терминолошкој концепцији коју је у појединим радовима заступао Павел Јозеф Шафарик (1795—1861), а касније развио Лескин, старословенски би требало сматрати старобугарским језиком, из којег се касније развио средњобугарски, а потом и савремени бугарски језик (слично односу старогрчког и грчког). Ту концепцију подржава велика већина бугарских лингвиста, али она није шире прихваћена у међународним научним круговима.

Словенско писмо

Прехришћанско словенско писмо

Главни чланак: Прехришћанско словенско писмо

Спис Црнорисца Храбра

Црноризац Храбар (Чръноризьць Храбръ) у спису О писменима (О писмєньхъ) преноси да стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док им Ћирило и Методије нису саставили азбуку:

Прѣждє оубѡ словѣнє нє имѣхѫ книгъ, нѫ чрътами и рѣзами чьтѣхѫ и гатаахѫ, погани сѫщє. кръстившє жє ся, римъсками и гръчьскыми писмєны нѫждаахѫ ся (писати) словѣнску рѣчь бєз оустроєниа ... ащє ли въпросиши словѣнскыя букаря глаголя кто вы писмєна створилъ єсть или книгы прѣложилъ, то вьси вѣдять. и отвѣщавшє; рєкѫть. святыи костантинъ философъ, нарицаємыи кирълъ. тъ намь писмєна створи и книгы прѣложи. и мєѳодиє братъ єго.

Прије Словени не имаху књига, него цртама и резама читаху и гатаху, будући пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима принуђаху се (писати) словенску ријеч без устројења ... А ако запиташ писмене словенске говорећи ко вам је слова начинио или књиге превео, то сви знају. И одговоривши рећи ће: свети Константин Филозоф, звани Ћирил, тај нам и слова начини и књиге преведе. И Методије, брат његов.

Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљивања покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“. Други средњовековни извор, Титмар Мерсебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").

Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.

Настанак глагољице и ћирилице

Главни чланци: Моравска мисија, Глагољица и Ћирилица

Православна фреска приказује св. Ћирила с ћирилицом јер се дуго веровало да ју је он створио. Данас се углавном сматра да је створио глагољицу.

Моравска мисија представља почетак словенске писмености и прекретницу у покрштавању Словена. Великоморавски кнез Растислав је затражио од цара Михајла III да му пошаље људе који би научавали његов народ, ширили писмо и покрштавали на њихову језику. Цар је послао браћу мисионаре Константина и Методија, јер су они из Солуна, а сви Солуњани добро говоре словенским језиком. Око 863. године Константин Филозоф ствара словенско писмо и одлази у Моравску с братом Методијем и другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава) са задатком да ондашње Словене описмене за богослужење на словенском језику. Хришћанске књиге су преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Након Великоморавске одлазе и у Панонску кнежевину, где су превели с грчкога језика велик број литургијских дела, створили први словенски законски кодекс, Закон судный людем и превод Номoканона Светога Саве.

Мисија се самог почетка суочавала са жестоким отпором германског свештенства које је те просторе сматрало својим, ширећи хришћанство на латинском језику, па су солунска браћа већ 867. године морали да путују у Рим да оправдају своје деловање Папи. У то време, у вишим црквеним круговима на хришћанском западу преовладавао је став да су само три језика (тројезична јерес) достојна за прослављање литургије и врешење обреда: хебрејски, грчки и латински. Константин је тим поводом у расправи с латинским свештеницима изрекао чувене речи:

Не пада ли киша од Бога на све једнако? Или, не сја ли Сунце, такође, на све? Не удишемо ли сви исти ваздух? А како се ви не стидите само три језика признавати, а хоћете да сви други народи и племена буду слепи и глухи!

— Житије Ћирилово

Глагољица, најстарије сачувано словенско писмо.

Солунска браћа су у Риму успела да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео и замонашио, узевши име Ћирило (грч. Κύριλλος - Господњи), а недуго потом је и умро 14. фебруара. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Великоморавску кнежевину, са титулом моравско-панонског архиепископа, поново наишавши на јак отпор немачког свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). На великом сабору свештенства тадашње Источне Франачке Методије је оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобођен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), већ је 880. године морао поново путовати у Рим да оправда своје деловање. Након тога је посетио Цариград 882. године. 6. априла 885. године је преминуо у својој архиепископији.

Ћирилица, словенско писмо настало на основу грчког.

Непосредно након Методијеве смрти, немачко свештенство је на челу са бискупом Вихингом извршило утицај на новог римског папу Стефана V (885-891), што је довело до издавања папске буле под називом: Quia te zelo fidei. Тим документом, забрањено је вршење литургије и светих тајни на словенском језику, у циљу промовисања латинског као искључивог обредног језика, док је употреба словенског била сведена само на област тумачења и проповедања пред народом.

У исто време, Методијев назначени наследник Горазд није добио потврду, пошто је бискуп Вихинг уз подршку кнеза Сватоплука успео да преузме црквену управу у Великоморавској кнежевини. Потом је дошло до прогона, заробљавања и протеривања ученика и сарадника Солунске браће. Неки од њих (Климент, Наум, Ангелар) напустили су Велику Моравску, стигавши преко Београда на Балканско полуострво, где су наставили рад на развоју словенске писмености (Охридска књижевна школа).

Данас се углавном сматра да је глагољица најстарије словенско писмо, које је створио Константин Филозоф, а да је ћирилица потом настала на основу грчког алфабета. Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је „да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом“. Глагољицом је писана већина раних старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије светаца). Глагољицом су написани и Живот Константина и Живот Методија, који су касније преписани ћирилицом. Константин је глагољицом написао и свој Проглас, којим брани словенско писмо и словенске преводе Библије.

Претпоставља се да је ћирилица настала негде у 10. веку, захваљујући Клименту Охридском, због чега се назива и климентовица. Према другој теорији, ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година након глагољице, заслугом цара Симеона и бугарских духовника Константина Преславског и Јована Егзарха. Од 38 слова старословенске ћирилице, 24 је настало према грчком уставном писму, од чега су многа механички преузета из грчког алфабета (нпр. Г, Д, Т, П и И), док су остала слова осмишљена за својствене словенске гласове. Ћирилицом су изворно написана три већа старословенска споменика: Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник. У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију. Код Западних Словена је од 11. века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Брижински одломци (словеначке молитве и проповеди), које Словенци називају Брижински споменици. Тако су Словени од почетака своје писмености употребљавали неколико различитих писама.

Словенска азбука

глагољица	ћирилица	назив	изговор
		az'	/ɑ/
		buky	/b/
		vede	/ʋ/
		glagolji	/g/
		dobro	/d/
		jest'	/ɛ/
		zhivete	/ʒ/
		dzelo	/dz/
		zemlja	/z/
		i	/i, j/
		izhe	/i, j/
		[djerv']	/dʑ/
		kako	/k/
		ljudije	/l, ʎ/
		mislete	/m/
		nash'	/n, ɲ/
		on'	/ɔ/
		pokoji	/p/
		rtsi	/r/
		slovo	/s/
		tvrdo	/t/
		uk'	/u/
		frt'	/f/
		kher	/x/
		oht'	/ɔ/
		shta	/tʲ, ʃt/
		tsi	/ts/
		chrv'	/tʃ/
		sha	/ʃ/
		yer'	/ɯ/
		yery	/ɨ/
		yerj'	/ɘ/
		yat'	/æ, jɑ/
			*/jo/
		yu	/ju/
		ѥ	/je/ или /ʲe/
		[ens']	/ɛ̃/
		[yens']	/jɛ̃/
		[ons']	/ɔ̃/
		[yons']	/jɔ̃/
		ѯі	/ks/
		ѱі	/ps/
		[thita]	/θ/
		izhitsa	/ʏ, i/

Старословенски списи

Канонски списи

Зографско јеванђеље

Канон старословенских списа представља мали број првих сачуваних споменика из 10. и 11. века, након деловања Ћирила и Методија, будући да њихова дела нису сачувана.

Споменици писани глагољицом:

• Кијевски мисал
• Зографско јеванђеље
• Маријинско јеванђеље
• Асеманијево јеванђеље
• Синајски псалтир
• Синајски молитвеник
• Клоцов зборник
• Бојански палимпсест
• Македонски листићи

Споменици писани ћирилицом:

• Савина књига
• Супрасаљски зборник
• Енински апостол

Словенски апокрифи

Главни чланак: Словенски апокрифи

Прва страна Новгородског кодекса, апокрифа из 11. века.

Словенски апокрифи су неканонски (апокрифни) списи библијске тематике на старословенском језику. Црквени индекси забрањених књига су били једнодушни у односу према апокрифима, као лажљивим писањима којима јеретици заблуђују прост народ. Али у пракси, забрана није никад могла бити потпуно спроведена, јер индекси нису стизали до сваког најудаљенијег манастира и до сваког преписивача. Притом, неки апокрифи не садрже ништа противцрквено (нпр: Четворојеванђеље Јаковљево), па је и сама црква била снисходљива према њима. У средњовековној словенској књижевности су најпознатије следеће апокрифне књиге:

• Књига Енохова (потиче из 2. века п. н. е.; на словенски је преведена млађа верзија из 1. века са додацима, позната као Словенски Енох)
• Књига Варухова (из 2. века; превод са грчког)
• Књига Аврамова (из 1. века; разговор о душама који се води између Аврама и арханђела Михајла, од којих једне иду у рај, а друге у пакао)

Легенде - новеле:

• Живот Адама и Еве (из 1. века; говори о животу Адама и Еве у рају; постојала је краћа и дужа верзија)
• Мучеништво Јеремијино (јеврејска књига са хришћанским додацима)
• Виђење пророка Исаије (из 3. века п. н. е.; превод са грчког; описује се будуће рођење и страдање Христово)

Новозаветни апокрифи:

• Протојеванђеље Јаковљево (из 2. века)
• Јеванђеље младенства (о Исусовој младости)
• Јеванђеље Никодимово
• Легенда о Авгару (из 3. века)
• Апокрифна дела
• Виђење апостола Павла
• Виђење Богородичино
• Други долазак Христов

Граматика

Главни чланак: Старословенска граматика

Старословенски је флексијски језик с прилично богатом граматиком.

Именице

У старословенском језику именице могу бити мењане у три граматичка рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнина, двојина и множина) и седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив).

Глаголи

У старословенском постоје следећа времена:

• презент (садашње време)
• аорист (прошло свршено време)
  • асигматски аорист
  • сигматски аорист
    • новији сигматски аорист
    • старији сигматски аорист
• имперфекат (прошло несвршено време)
• перфекат (прошло време)
• плусквамперфекат (давно прошло време)
• футур (будуће време)
• футур егзактни (будуће свршено време)

Бројеви

Бројеви од 1 до 20 писани старом ћирилицом.

У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима са посебном ознаком (титлом) изнад. Бројеви од 1 до 10 су се обележавали следећим ћириличним словима:

• а҃ = 1 единъ
• в҃ = 2 два
• г҃= 3 три
• д҃ = 4 четыре
• є҃ = 5 пѧть
• ѕ҃ = 6 шесть
• з҃ = 7 седьмь
• и҃ = 8 осмь
• ѳ҃ = 9 девѧть
• і҃= 10 десѧть

Бројеви од 11 до 19 су били синтагме. Добијани су додавањем жељеног броја на број десет (нпр. два на десенте - 12) и означавани су следећим словима, са одговарајућим титлом изнад:

• аі҃= 11 единонадесѧть(e)
• ві҃ = 12 дванадесѧть(e)
• гі҃ = 13 тринадесѧть(e)
• ді҃= 14 четыренадесѧть(e)
• єі҃ = 15 пѧтьнадесѧть(e)
• ѕі҃ = 16 шестьнадесѧть(e)
• зі҃ = 17 седьмьнадесѧть(e)
• иі҃ = 18 осмьнадесѧть(e)
• ѳі҃ = 19 девѧтьнадесѧть(e)

Од ових бројева су редукцијом вокала и вокализацијом дифтонга настали савремени српски облици.

• к҃ = 20 двадесѧть

Старословенске редакције

Књижевнојезичка редакција се огледа у спонтаном развоју, односно мењању књижевног језика под утицајем говорног језика. Већ у време настанка старословенског као књижевног језика, словенски језички простор био је дијалекатски издиференциран. Стога су у старословенски језик постепено почеле да улазе улазиле неке особине помесних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска, чешка и друге. У XII и XIII веку, различите редакције или рецензије старословенског језика су већ увелико биле обликоване, путем уношења елемената народног говора (фонетских, морфолошких, лексичких) у црквенословенски језик. Те редакције су биле присутне првенствено у делима црквеног, а делимично и световног карактера, као што су писма, повеље, закони и други списи.

Бугарска редакција

Крајем 9. и током 10. века, након доласка Ћирилових и Методијевих ученика на подручје тадашње бугарске државе, под окриљем Преславске књижевне школе почела је да се развија бугарска редакција старословенског језика, позната као бугарскословенски језик. Та редакција је у бугарској средини била у књижевној и литургијској употреби током средњовековног и раног нововековног периода. Обележја су јој следећа:

1. предњи назал ѧ иза ч, ж, ш и ј прелази у стражњи ѫ, а ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) прелази у ѫ
2. ѫ каткад прелази у ъ, а ѣ каткад у ја

Споменици: Трактат Црнорисца Храбра, Трновско јеванђеље, Бојанско јеванђеље, Врачанско јеванђеље, Јованово јеванђеље.

Македонска редакција

Асеманијево јеванђеље

За више информација погледајте: Охридска књижевна школа

Охридска или македонска редакција старословенског језика развила се међу јужнословенским становништвом на ширем простору историјске области Македоније, са следећим карактеристикама.

1. ѫ прелази у ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) те иза комбинације усненог самогласника са сугласником л (вољѫ > вољѧ)
2. јерови се каткад вокализују: ъ > о, ь > е
3. ѧ и ѣ те е и ѣ мешају се у коришћењу
4. каткад се ѧ мења са е, а ѫ са а, ъ и у
5. шт и жд се чувају

Споменици: Асеманијево јеванђеље, Охридски апостол, Добромирово јеванђеље

Чешко-моравска редакција

Чешко-моравска редакција старословенског језика имала је следеће карактеристике:

1. умјесто старословенских шт и жд налазимо одразе палатализираног т и д > ц и з (помошть > помоцъ, виждь > визь)
2. одрази прасловенских *стј и *скј, за разлику од стсл. шт, дају шч
3. у инструменталу једнине о-деклинације, главне, средњег рода уместо наставка -омь долази -ъмь
4. генитив замјенице азъ (ја) уместо старословенског мъне налазимо мне (испадањем старог јора од мъне)

Споменици: Кијевски листићи (или Кијевски мисал), Прашки листићи, Реимско јеванђеље.

Панонскословенска редакција

Панонска, односно панонскословенска редакција старословенског језика развила се међу Панонским Словенима, а имала је следеће карактеристике:

1. каткад се стражји назал ѫ мијења у о (мѫченик > моченик)
2. сугласничка скупина -дл- чува се у другом партиципу претерита, еквиваленти данашњег глаголског придева радног (модлила)

Споменици: Брижински споменици (писани латиницом)

Руска редакција

Остромирово јеванђеље

Руска редакција старословенског језика (рускословенски језик) имала је следеће карактеристике:

1. стражњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мијењају се у ё и я
2. према старословенским рь, ль, ръ, лъ између сугласника долазе ьр, ър, ьл, ъл
3. ра- и ла- изведени од прасловенског ор и ол замјењују се са ро- и ло- (работа, локъть)
4. старословенско жд даје ж, а шт даје ч (вижь, печь)
5. скупине настале метатезом ликвида, ра, ла, рѣ, замјењују се скупинама оро, оло, ере (градъ > городъ, златъ > золотъ, умрѣти > умерети)
6. у генитиву једнине те номинативу и акузативу множине ја-деклинације те у акузативу множине јо-деклинације я прелази у ѣ (землѣ)
7. у дативу и локативу личних замјеница умјесто е налази се ѣ (тебѣ)

Споменици: Остромирово јеванђеље, Архангелско јеванђеље, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник.

Српска редакција

Мирослављево јеванђеље

Главни чланак: Српскословенски језик

Српска редакција старословенског језика, позната као српскословенски језик, била је употребљавана као литургијски и књижевни језик Срба у периоду од 11. до 18. века. Најстарији писани споменик који носи обележја српске редакције било је Маријинско јеванђеље, написано глагољицом. На основу језичких црта, сматра се да је настало почетком 11. века на српском штокавском подручју. Најзначајнији старији споменик српске књижевне културе писан српскословенским језиком и ћириличним писмом, Мирослављево јеванђеље, настао је око 1180. године.

Обележја српске редакциј су:

1. стражњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мијењају се у у и е
2. ю даје ју, али се ѧ каткад мијења са е (кънѧзь > кнез)
3. јор нестаје, а јер превладава (ъ > ь)
4. јери ы даје и
5. палатално р и меко с постају тврдима

Споменици: Маријинско јеванђеље, Темнићки натпис, Мирослављево јеванђеље, Вуканово јеванђеље, Хиландарска повеља Стефана Немање, Хиландарска повеља Стефана Немањића, Карејски типик, Студенички типик, Матичин апостол, Хумачка плоча, Гршковићев одломак, Сплитски одломак мисала, Дивошево јеванђеље, Баталово јеванђеље, Хвалов зборник, Млетачки зборник.

Хрватска редакција

Главни чланак: Хрватскословенски језик

Хрватска редакција старословенског језика, позната као хрватскословенски језик, среће се у споменицима писаним угластом глагољицом. Хрватски тип старословенског језика има следећа обележја:

1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и е (рѫка > рука, пят > пет)
2. јери ы се мијења у и (быти > бити)
3. графем шта щ се мења у ћ, шћ или ређе у шт
4. због депалатализације, полугласи јер (ь) и јор (ъ) се вокализују, у јаком положају дају а (у кајкавском е), али се прије тога изједначују (У следећем примеру ь и ъ дају исти одраз - сънъ > сань, сан`, дьнь > дан, дан`). После су се јерови означивали штапићима и апострофима те поступно нестали.

У неким хрватским католичким бискупијама на острвима и у приморју старословенски се развио у хрватску редакцију која је коришћена у глагољашкој литургији римског обреда, све до Другог ватиканског сабора, а у неким својим облицима и све до данас.

Црквенословенски језик

Кијевски псалтир из 1397.

Главни чланак: Црквенословенски језик

Старословенски језик се као црквенословенски (литургијски) језик употребљавао и развијао првенствено у богослужбеној пракси православних, а такође и гркокатоличких цркава у словенским земаљама. Језици словенских народа чији је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без утицаја из црквенословенског, пошто је тај контакт био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније) или никада није био знатније изражен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Упоредо са употребом црквенословенског као црквеног и књижевног језика, временом се у разним словенским земљама почела развијати и писана употреба народних говора, првенствено у области епистолографије и вођења пословних књига, а затим и на пољу књижевности. Тако се у српској средини поред српске редакције црквенословенског језика (српскословенски језик) развила и употреба старог српског народног говора (старосрпски језик), док се у руској средини поред руске редакције црквенословенског језика (рускословенски језик) развила и употреба старог руског народног говора (староруски језик). Стога у периоду од XVI до XVIII века долази до постепеног свођења црквенословенског језика на област литургијске употебе и црквене књижевности, уз постепену изградњу савремених књижевних језика, заснованих на народним говорима.

Позајмљенице из црквенословенског језика (црквенословенизми) присутни су у различитом степену у појединим словенским књижевним језицима.

Види још

• Прасловенски језик
• Црквенословенски језик
• Ћирило и Методије
• Ћирилица
• Глагољица
• Гргур Нински
• Словенски апокрифи
• Титло
• Српскословенски језик
• Староруски језик
• Рускословенски језик
• Рускословенски језик код Срба

Литература

• Грковић-Мејџор, Јасмина (2011). „О формирању српске редакције старословенског језика”. Ђурђеви ступови и Будимљанска епархија: Зборник радова. Беране: Епископија будимљанско-никшићка. стр. 43—51. 
• Duthilleul, Pierre (1935). „Les sources de l'histoire des saints Cyrille et Méthode”. Échos d'Orient. 34 (179): 272—306. 
• Duthilleul, Pierre (1963). L'évangélisation des slaves: Cyrille et Méthode. Tournai: Desclée. 
• Ђорђић, Петар (1975). Старословенски језик. Београд: Матица српска. 
• Ђорђић, Петар (1971). Историја српске ћирилице: Палеографско-филолошки прилози (1. изд.). Београд: Завод за издавање уџбеника. 
• Iliev, Ilia G. (1995). „The Long Life of Saint Clement of Ohrid: A Critical Edition” (PDF). Byzantinobulgarica. 9: 62—120. 
• Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European Culture. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-98-5. 
• Милановић, Александар (2004). Кратка историја српског књижевног језика. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 
• Младеновић, Александар (1995). „О неким питањима стварања српске редакције старословенског језика”. Зборник Матице српске за филологију и лингвистику. 38 (1): 21—27. 
• Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California. 
• Tóth, Imre H. (1996). „The Significance of the Freising Manuscripts (FM) for Slavic Studies in Hungary”. Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 443—448. 
• Трифуновић, Ђорђе (1975). Примери из старе српске књижевности: Од Григорија дијака до Гаврила Стефановића Венцловића. Београд: Слово љубве. 
• Трифуновић, Ђорђе (1990) [1974]. Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
• Трифуновић, Ђорђе (1994). Стара српска књижевност: Основе (1. изд.). Београд: Филип Вишњић. 
• Трифуновић, Ђорђе (2001). Ка почецима српске писмености. Београд: Откровење. 
• Бончев, А. Църковнославянска граматика и речник на църковнославянския език. София, 1990.
• Бошковић, Р. Основи упоредне граматике словенских језика. Фонетика. Морфологија. Грађење речи. Београд. Требник, 2000.
• Дьяченко, Г. Полный церковнославянский словарь. Москва, 1993.
• Дамјановић, Стјепан. Старославенски језик. Хрватска свеучилишна наклада, Загреб, 2005.
• Дамјановић, Стјепан. Слово искона. Матица хрватска, Загреб, 2005.
• Живановић, Ј. Граматика црквенословенског језика, Ср. Карловци, 1935.
• Jagić, Vatroslav. Gramatika jezika hèrvatskoga: Osnovana na starobugarskoj slověnštini. Загреб, 1864.
• Кондрашов, Н. А. Славянские языки. Москва, 1986.
• Миронова, Т. Л. Церковнославянский язык. Москва, 1997.
• Николић, Светозар. Старословенски језик. књ. I-II. Београд, 1997.
• Новаковић, С. Примери књижевности и језика старога и српскословенскога. Београд, 2002.
• Панић, Миленко. Старословенска хрестоматија. Чигоја, Београд, 2001.
• Петковић, С. Речник црквенословенскога језика. Сремски Карловци, 1935.
• Петровић, С. О нетачном читању црквенословенског језика у нашој цркви, Сремски Карловци, 1926.
• Пипер, Предраг. Увод у славистику I, Београд, 1998.
• Ремнева, М. А., Савельев, В. С., Филичев, И. И. Церковнославянский язык. Москва, 1999.
• Хам, Јосип. Старославенска граматика.
• Херцигоња, Едуард. Трописмена и тројезична култура хрватскога средњовјековља. Матица хрватска, Загреб, 2006.
• Супрун, А. Е. Введение в славянскую филологию. Минск, 1989.

Спољашње везе

• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Старословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Црквенословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Српскословенски језик
• Институт за српски језик САНУ: Речник лингвистичких термина: Рускословенски језик
• „Лекције старословенског језика”. Архивирано из оригинала 22. 05. 2006. г.  (Универзитет у Тексасу, енглески језик)
• Граматика старословенског језика
• „Прилози за црквенословенски језик”. Архивирано из оригинала 16. 05. 2009. г.  (Богословски факултет у Београду)
• Библија на црквенославенском језику - руске редакције (Викизворник), (PDF), (iPhone), (Android)
• Стандард старословенског ћириличког писма (Манастир Хиландар)