Старословенски језик

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
старословенски језик
словѣньскыи ѩзыкъ
Говори се условенске државе и области средњег века
Регионисточна Европа
Изумрокористи се као литургијски језик
глагољица и ћирилица
Званични статус
Службени језик у
Православне и источне католичке цркве
Језички кодови
ИСО 639-1cu
ИСО 639-2chu
ИСО 639-3chu

Старословенски језик (стсл. словѣньскъ ѩзъıкъ; називан и црквенословенски, староцрквенословенски језик) је први писани словенски језик, кодификован у 9. веку на основу говора Јужних Словена из околине Солуна.[1] Старословенска писма била су глагољица и ћирилица.[2]

Кодификовали су га хришћански мисионари, браћа Ћирило и Методије, ради превођења Светог писма и других списа с грчког језика. Старословенски је током средњег века постао књижевни језик већине словенских народа (Јужних Словена од IX до XVIII века, Источних Словена од Х до XVIII века, моравских Словена и Чеха од IX до XI века) и утицао је на формирање многих млађих словенских књижевних језика. Данас је у литургијској употреби у православним и источним католичким црквама словенских земаља.[3]

Генеолошки, старословенски језик припада групи јужнословенских језика, и не сме се мешати с прасловенским језиком, древном матицом из које воде порекло сви словенски језици.[2] Позајмљенице из овог језика називају се црквенословенизми.

Назив[уреди]

Синајски молитвеник, канонски црквенословенски спис писан глагољицом из 11. века

У старим се списима овај језик називао једноставно словенским (словѣньскъ).[4] У 5. глави Житија Методијева византијски цар Михајло III говори Ћирилу и Методију да су они из Солуна, а да Солуњани вьси чисто словѣньскы бесѣдуютъ. У 15. глави пише да је Методије превео књиге отъ грьчьска языка въ словѣньскъ, а у 17. да Методијеви ученици после његове смрти латиньскы и грьчьскы и словѣньскы сътрѣбишя, а исти назив користи и византијски писац Јован Егзарх.

Старословенски је настао као литургијски језик, а прве књиге написане на њему биле су богослужбене. Био је уско везан уз сакралну књижевност, насталу превођењем грчких изворника, што се огледа у бројним лексичким, морфолошким и синтактичким грцизмима. У тој функцији старословенски језик се употребљава и данас, због чега се назива и црквенословенским или староцрквенословенским. Неки разликују ова два термина па староцрквенословенским називају први забележени период старословенског језика (10. и 11. век), а црквенословенским језик од 12. века надаље, кад се почињу јављати прве националне редакције.

Класификација старословенског језика је била предмет разних лингвистичких и етополитичких спорова, током којих су се појавила и настојања да се тај језик ближе одреди уз употребу појединих несловенских одредница. Тим поводом су сковани и неки хибридни термини, као што су старобугарски језик,[5] односно старомакедонски језик.[6] Међутим, такви термини нису прихваћени од стране стручне јавности.

У већини савремених словенских језика, овај језик се назива старословенским:

Порекло[уреди]

Ватрослав Јагић, познати заступник јужнословенске теорије

Постоји више теорија о пореклу старословенског језика, од којих је у савременој науци најприхваћенија јужнословенска теорија, по којој је старословенски језик кодификован на основу говора јужнословенских племена, из околине Солуна.

Панонска теорија[уреди]

Према панонској теорији старословенски језик се развио на основу језика панонских Словена.[7] Ову теорију су посебно заступали Јернеј Копитар (1780—1844) и Франц Миклошич (1813—1891). Они су тврдили да се немачка, латинска и мађарска обележја старословенског могу објаснити само чињеницом да је основа старословенском био панонски говор. Но, сусрели су се и са проблемима како објаснити типичне јужнословенске одразе шт и жд (од прасловенских *т’ и *д’). То су ријешили тако што су пронашли мађарске позајмљенице које садрже те гласове, а они су их могли добити једино позајмљивањем од панонских Словена.

Јужнословенска теорија[уреди]

Некада преовладавајућу панонску теорију оповргао је Миклошићев наследник, лингвиста Ватрослав Јагић (1838—1923) објаснивши да су Мађари примили словенске посуђенице у доба сеобе, кад су се преци Јужних Словена селили према својим данашњим домовинама. Ту је теорију учврстио његов ученик Ватрослав Облак организујући дијалектолошку експедицију у околини Солуна. У својим Македонским студијама (1896), показао је повезаност словенских говора из ширег солунског залеђа са старословенским језиком. Тако је настала данас призната јужнословенска теорија о пореклу старословенског језика.

Бугарска теорија[уреди]

Према теорији коју је заступао Павел Јозеф Шафарик (1795—1861), а касније развио Лескин, старословенски је, у ствари, старобугарски језик, из којег се касније развио савремени бугарски језик (слично односу старогрчког и грчког). Ову теорију подржава велика већина бугарских лингвиста, али она није прихваћена од стране велике већине осталих истраживача.

Словенско писмо[уреди]

Прехришћанско словенско писмо[уреди]

Црноризац Храбар у спису О писменима преноси да Стари Словени нису имали књига, већ су се користили цртама и резама. Након примања хришћанства, употребљавали су грчка и римска слова „без устројења“, све док им Ћирило и Методије нису саставили азбуку[8]:

Чръноризьць Храбръ, О писмєньхъ
Прије Словени не имаху књига, него цртама и резама читаху и гатаху, будући пагани. Крстивши се, римским и грчким писменима принуђаху се (писати) словенску ријеч без устројења ... А ако запиташ писмене словенске говорећи ко вам је слова начинио или књиге превео, то сви знају. И одговоривши рећи ће: свети Константин Филозоф, звани Ћирил, тај нам и слова начини и књиге преведе. И Методије, брат његов. — Црноризац Храбар, О писменима

Ибн Фадлан, арапски изасланик у Волшку Бугарску (на територији данашње Русије) 922. године, пише о нарави и обичајима Руса. После обредног спаљиваља покојника, саплеменици би на дрвету беле тополе или брезе „написали име (умрлог) мужа и име цара Руса и удаљили се“.[9] Други средњовековни извор, Титмар Мерзебуршки, описујући словенски пагански храм на острву Рујан, примећује да су на киповима урезана њихова имена ("singulis nominibus insculptis").[10]

Средњовековно панонско житије Константина Филозофа бележи да су Словени већ били писмени у време његове мисије: „током мисије на Криму 860. њему показаше јеванђеље и псалме написане руским писменима [...] Константин саопштава да их никада раније није видео, али да их је научио изненађујуће брзо“.[11]

Настанак глагољице и ћирилице[уреди]

Православна фреска приказује св. Ћирила с ћирилицом јер се дуго веровало да ју је он створио. Данас се углавном сматра да је створио глагољицу.

Моравска мисија представља почетак словенске писмености и прекретницу у покрштавању Словена. Великоморавски кнез Растислав је затражио од цара Михајла III да му пошаље људе који би научавали његов народ, ширили писмо и покрштавали на њихову језику. Цар је послао браћу мисионаре Константина и Методија, јер су они из Солуна, а сви Солуњани добро говоре словенским језиком. Око 863. године Константин Филозоф ствара словенско писмо[12] и одлази у Моравску с братом Методијем и другим мисионарима (Климент, Наум, Ангелар, Сава) са задатком да ондашње Словене описмене за богослужење на словенском језику. Хришћанске књиге су преведене са грчког на дијалекат Јужних Словена који су живели у околини Солуна, а који је био разумљив и осталим Словенима. Након Великоморавске одлазе и у Панонску кнежевину, где су превели с грчкога језика велик број литургијских дела, створили први словенски законски кодекс, Закон судный людем и превод Номканона.

Мисија се самог почетка суочавала са жестоким отпором германског свештенства које је те просторе сматрало својим, ширећи хришћанство на латинском језику, па су солунска браћа већ 867. године морали да путују у Рим да оправдају своје деловање Папи. У то време је у хришћанској цркви преовлађивала тзв. тројезична догма (или тројезична јерес), према којој су једина три достојна језика за слављење литургије латински, грчки и хебрејски. Константин је тада у расправи с латинским свештицима изрекао чувене речи:[13]


Глагољица, најстарије сачувано словенско писмо.

Солунска браћа су у Риму успела да добију дозволу папе Хадријана II (867—872) за богослужење на словенском језику, али се током боравка Константин разболео, замонашио узевши име Ћирило (грч. Κύριλλος - Господњи) и умро 14. фебруара. Методије се 870. године вратио прво у Панонију, а затим и у Моравску, са титулом моравскопанонског архиепископа, поново наишавши на јак отпор германског свештенства подржаног новим великоморавским кнезом Сватоплуком I (870—894). На великом сабору германског свештенства Методије је оптужен за јерес и заточен у Регензбургу. Иако је 873. године ослобеђен на инсистирање папе Јована VIII (872—882), већ је 880. године морао поново путовати у Рим да оправда своје деловање. Након тога је посетио Цариград 882. године. 6. априла 885. године је преминуо у својој архиепископији. После његове смрти германско свештенство уз подршку папе Стефана V (885—891) и Сватоплука уништава словенску црквену организацију у средњој Европи протеривањем, заробљавањем и убијањем ученика и сарадника Солунске браће. Тада је убијен и Методијев несуђени наследник Горазд. Међутим, део њихових ученика, међу којима су најистакнутији Климент и Наум Охридски, успео је да побегне на Балканско полуострво, настављајући рад на словенској писмености.

Ћирилица, словенско писмо настало на основу грчког.

Данас се углавном сматра да је глагољица најстарије словенско писмо, које је створио Константин Филозоф, а да је ћирилица потом настала на основу грчког алфабета.[2] Језичка анализа најстаријих словенских споменика показала је „да у споменицима писаним глагољицом има много више архаизама (у морфологији и лексици), него у споменицима писаним ћирилицом“.[14] Глагољицом је писана већина раних старословенских текстова (мисал, четири јеванђеља, избори из јеванђеља, псалтир, молитвеник, проповеди и биографије светаца).[15] Глагољицом су написани и Живот Константина и Живот Методија, који су касније преписани ћирилицом. Константин је глагољицом написао и свој Проглас, којим брани словенско писмо и словенске преводе Библије.[15]

Претпоставља се да је ћирилица настала негде у 10. веку, захваљујући Клименту Охридском,[16] због чега се назива и климентовица. Према другој теорији, ћирилица је настала у Бугарској, 30-40 година након глагољице, заслугом цара Симеона и бугарских духовника Константина Преславског и Јована Егзарха.[15] Од 38 слова старословенске ћирилице, 24 је настало према грчком уставном писму[2], од чега су многа механички преузета из грчког алфабета (нпр. Г, Д, Т, П и И),[15] док су остала слова осмишљена за својствене словенске гласове. Ћирилицом су изворно написана три већа старословенска споменика: Савина књига, Остромирово јеванђеље, Супрасаљски зборник.[15] У X веку, словенска књижевност писана на ћирилици, проширила се из Бугарске у Кијевску Русију.[15] Код Западних Словена је од 11. века било у употреби латинско писмо. Њиме су написани и старословенско-словеначки Фризински одломци (словеначке молитве и проповеди), које Словенци називају Брижински споменики.[15] Тако су Словени од почетака своје писмености употребљавали неколико различитих писама.

Словенска азбука[уреди]

глагољица ћирилица назив изговор
GlagolitsaAz.gif Early Cyrillic letter Azu.png az' /ɑ/
GlagolitsaBuki.gif Early Cyrillic letter Buky.png buky /b/
GlagolitsaVedi.gif Early Cyrillic letter Viedi.png vede /ʋ/
GlagolitsaGlagol.gif Early Cyrillic letter Glagoli.png glagolji /g/
GlagolitsaDobro.gif Early Cyrillic letter Dobro.png dobro /d/
GlagolitsaJest.gif Early Cyrillic letter Yesti.png jest' /ɛ/
GlagolitsaZhivete.gif Early Cyrillic letter Zhiviete.png zhivete /ʒ/
GlagolitsaDzelo.gif Early Cyrillic letter Dzelo.png dzelo /dz/
GlagolitsaZemlja.gif Early Cyrillic letter Zemlia.png zemlja /z/
GlagolitsaI.gif Early Cyrillic letter I.png i /i, j/
GlagolitsaIzhe.gif Early Cyrillic letter Izhe.png izhe /i, j/
GlagolitsaDzherv.gif Early Cyrillic letter Djerv.png [djerv'] /dʑ/
GlagolitsaKako.gif Early Cyrillic letter Kako.png kako /k/
GlagolitsaLjudi.gif Early Cyrillic letter Liudiye.png ljudije /l, ʎ/
GlagolitsaMislete.gif Early Cyrillic letter Myslite.png mislete /m/
GlagolitsaNash.gif Early Cyrillic letter Nashi.png nash' /n, ɲ/
GlagolitsaOn.gif Early Cyrillic letter Onu.png on' /ɔ/
GlagolitsaPokoj.gif Early Cyrillic letter Pokoi.png pokoji /p/
GlagolitsaRtsi.gif Early Cyrillic letter Ritsi.png rtsi /r/
GlagolitsaSlovo.gif Early Cyrillic letter Slovo.png slovo /s/
GlagolitsaTverdo.gif Early Cyrillic letter Tvrido.png tvrdo /t/
GlagolitsaUk.gif Early Cyrillic letter Uku.png uk' /u/
GlagolitsaFert.gif Early Cyrillic letter Fritu.png frt' /f/
GlagolitsaKher.gif Early Cyrillic letter Khieru.png kher /x/
GlagolitsaOht.gif Early Cyrillic letter Otu.png oht' /ɔ/
GlagolitsaShta.gif Early Cyrillic letter Shta.png shta /tʲ, ʃt/
GlagolitsaTsi.gif Early Cyrillic letter Tsi.png tsi /ts/
GlagolitsaCherv.gif Early Cyrillic letter Chrivi.png chrv' /tʃ/
GlagolitsaSha.gif Early Cyrillic letter Sha.png sha /ʃ/
GlagolitsaJer.gif Early Cyrillic letter Yeru.png yer' /ɯ/
GlagolitsaJery.gif Early Cyrillic letter Yery.png yery /ɨ/
GlagolitsaJerj.gif Early Cyrillic letter Yeri.png yerj' /ɘ/
GlagolitsaJat.gif Early Cyrillic letter Yati.png yat' /æ, jɑ/
GlagolitsaJo.gif */jo/
GlagolitsaJu.gif Early Cyrillic letter Yu.png yu /ju/
Early Cyrillic letter Ye.png ѥ /je/ или /ʲe/
GlagolitsaJusE.gif Early Cyrillic letter Yusu Maliy.png [ens'] /ɛ̃/
GlagolitsaJusJe.gif Early Cyrillic letter Yusu Maliy Yotirovaniy.png [yens'] /jɛ̃/
GlagolitsaJusO.gif Early Cyrillic letter Yusu Bolshiy.png [ons'] /ɔ̃/
GlagolitsaJusJo.gif Early Cyrillic letter Yusu Bolshiy Yotirovaniy.png [yons'] /jɔ̃/
Early Cyrillic letter Ksi.png ѯі /ks/
Early Cyrillic letter Psi.png ѱі /ps/
GlagolitsaThita.gif Early Cyrillic letter Fita.png [thita] /θ/
GlagolitsaIzhitsa.gif Early Cyrillic letter Izhitsa.png izhitsa /ʏ, i/

Старословенски списи[уреди]

Канонски списи[уреди]

Канон старословенских списа представља мали број првих сачуваних споменика из 10. и 11. века, након деловања Ћирила и Методија, будући да њихова дела нису сачувана.

Споменици писани глагољицом:

Споменици писани ћирилицом:

Словенски апокрифи[уреди]

Словенски апокрифи су неканонски (апокрифни) списи библијске тематике на старословенском језику. Црквени индекси забрањених књига су били једнодушни у односу према апокрифима, као лажљивим писањима којима јеретици заблуђују прост народ.[17] Али у пракси, забрана није никад могла бити потпуно спроведена, јер индекси нису стизали до сваког најудаљенијег манастира и до сваког преписивача. Притом, неки апокрифи не садрже ништа противцрквено (нпр: Протојеванђење Јаковљево), па је и сама црква била снисходљива према њима. У средњовековној словенској књижевности су најпознатије следеће апокрифне књиге:[18]

Легенде - новеле:

Новозаветни апокрифи:

Граматика[уреди]

Старословенски је флексијски језик с прилично богатом граматиком.

Именице[уреди]

У старословенском језику именице могу бити мењане у три граматичка рода (мушки, женски и средњи), три броја (једнина, двојина и множина) и седам падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив, вокатив, инструментал и локатив).

Глаголи[уреди]

У старословенском постоје следећа времена[19]:

Бројеви[уреди]

Д-титло, означава број 4

У старословенској азбуци, нису постојали посеби знаци за бројеве, већ су бројеви обележавани словима са посебном ознаком (титлом) изнад. Бројеви од 1 до 10 су се обележавали следећим ћириличним словима[20]:

  • А = 1 единъ
  • В = 2 два
  • Г = 3 три
  • Д = 4 четыре
  • Є = 5 пѧть
  • Ѕ = 6 шесть
  • З = 7 седьмь
  • И = 8 осмь
  • Ѳ = 9 девѧть
  • Ї = 10 десѧть

Бројеви од 11 до 19 су били синтагме. Добијани су додавањем жељеног броја на број десет (нпр. два на десенте - 12) и означавани су следећим словима, са одговарајућим титлом изнад:

Бројеви од 1 до 20 писани старом ћирилицом.
  • АЇ = 11 единонадесѧть(e)
  • ВЇ = 12 дванадесѧть(e)
  • ГЇ = 13 тринадесѧть(e)
  • ДЇ = 14 четыренадесѧть(e)
  • ЄЇ = 15 пѧтьнадесѧть(e)
  • ЅЇ = 16 шестьнадесѧть(e)
  • ЗЇ = 17 седьмьнадесѧть(e)
  • ИЇ = 18 осмьнадесѧть(e)
  • ѲЇ = 19 девѧтьнадесѧть(e)

Од ових бројева су редукцијом вокала и вокализацијом дифтонга настали савремени српски облици.

Старословенске редакције[уреди]

Редакција је спонтатно и нехотично мењање језика, због утицаја пишчевог језика и његовог локалног идиома. Пошто је у време настајања првог словенског књижевног језика, а касније још и више, словенски језички простор био дијалекатски издиференциран, у старословенски језик су постепено све више улазиле неке особине месних народних говора, тако да се од XI века формира више редакција црквенословенског језика: српска, бугарска, руска, хрватска глагољска, чешка и румунска (код Румуна је црквенословенски био језик богослужења, а од XIV до XVIII века и књижевни језик).

Бугарска редакција[уреди]

Бугарска редакција старословенског језика је настала крајем 9. и током 10. века на подручју тадашње бугарске државе.[21] Обележја су јој следећа:

  1. предњи назал ѧ иза ч, ж, ш и ј прелази у стражњи ѫ, а ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) прелази у ѫ
  2. ѫ каткад прелази у ъ, а ѣ каткад у ја

Споменици: Трактат Црнорисца Храбра, Трновско јеванђеље, Бојанско јеванђеље, Врачанско јеванђеље, Јованово јеванђеље.

Охридска редакција[уреди]

  1. ѫ прелази у ѧ иза палатализираних р, л и н (р', љ, њ) те иза комбинације усненог самогласника са сугласником л (вољѫ > вољѧ)
  2. јерови се каткад вокализују: ъ > о, ь > е
  3. ѧ и ѣ те е и ѣ мешају се у коришћењу
  4. каткад се ѧ мења са е, а ѫ са а, ъ и у
  5. шт и жд се чувају

Споменици: Асеманијево јеванђеље, Охридски апостол, Добромирово јеванђеље

Чешко-моравска редакција[уреди]

  1. умјесто старословенских шт и жд налазимо одразе палатализираног т и д > ц и з (помошть > помоцъ, виждь > визь)
  2. одрази прасловенских *стј и *скј, за разлику од стсл. шт, дају шч
  3. у инструменталу једнине о-деклинације, главне, средњег рода уместо наставка -омь долази -ъмь
  4. генитив замјенице азъ (ја) уместо старорословенског мене налазимо мне (испадањем старог јора од мъне)

Споменици: Кијевски листићи (или Кијевски мисал), Прашки листићи, Реимско еванђеље.

Панонско-словенска редакција[уреди]

  1. каткад се стражји назал ѫ мијења у о (мѫченик > моченик)
  2. сугласничка скупина -дл- чува се у другом партиципу претерита, еквиваленти данашњег глаголског придева радног (модлила)

Споменици: Брижински споменици (писани латиницом)

Руска редакција[уреди]

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и ја
  2. према старословенским рь, ль, ръ, лъ између сугласника долазе ьр, ър, ьл, ъл
  3. ра- и ла- изведени од прасловенског ор и ол замјењују се са ро- и ло- (работа, локъть)
  4. старословенско жд даје ж, а шт даје ч (вижь, печь)
  5. скупине настале метатезом ликвида, ра, ла, рѣ, замјењују се скупинама оро, оло, ере (градъ > городъ, златъ > золотъ, умрѣти > умерети)
  6. у генитиву једнине те номинативу и акузативу множине ја-деклинације те у акузативу множине јо-деклинације я прелази у ѣ (землѣ)
  7. у дативу и локативу личних замјеница умјесто е налази се ѣ (тебѣ)

Споменици: Остромирово јеванђеље, Архангелско јеванђеље, Чудовски псалтир, Свјатославов зборник.

Хрватска редакција[уреди]

Хрватска редакција старословенског језика је једна од најстаријих, и среће се у споменицима писаним угластом (хрватском) глагољицом. Хрватски тип старословенског језика има следећа обележја:

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и я - мијењају се у у и е (рѫка > рука, пят > пет)
  2. јери ы се мијења у и (быти > бити)
  3. графем шта щ се мења у ћ, шћ или ређе у шт
  4. због депалатализације, полугласи јер (ь) и јор (ъ) се вокализују, у јаком положају дају акајкавском е), али се прије тога изједначују (У следећем примеру ь и ъ дају исти одраз - сънъ > сань, сан`, дьнь > дан, дан`). После су се јерови означивали штапићима и апострофима те поступно нестали.

У неким хрватским католичким бискупијама на острвима и у приморју старословенски се развио у хрватску редакцију која је коришћена у глагољашкој литургији римског обреда, све до Другог ватиканског сабора, а у неким својим облицима и све до данас.

Српска редакција[уреди]

Најстарији сачувани спис српске редакције старословенског језика је Маријинско јеванђеље, написано глагољицом. На основу језичких црта, сматра се да је настало почетком 11. века на српском штокавском подручју.[22] Обележја српске редакције:

  1. стражњи и предњи назали - ѫ и ѧ - мијењају се у у и е
  2. ю даје ју, али се ѧ каткад мијења са е (кънѧзь > кнез)
  3. јор нестаје, а јер превладава (ъ > ь)
  4. јери ы даје и
  5. палатално р и меко с постају тврдима

Споменици: Маријинско јеванђеље, Вуканово јеванђеље, Хиландарска повеља, Карејски типик, Студенички типик, Темнићки натпис, Матичин апостол, Мирослављево јеванђеље, Хумачка плоча, Гршковићев одломак, Сплитски одломак мисала, Дивошево јеванђеље, Баталово јеванђеље, Хвалов зборник, Млетачки зборник.

Црквенословенски језик[уреди]

Старословенски језик се временом развио у црквенословенски, литургијски језик православних и источно католичких цркава словенских земаља. Језици словенских народа чији је богослужбени језик био латински развијали су се углавном без контакта са црквенословенским - тај је контакт или био рано прекинут (као код Словенаца, Чеха и Морављана, а код Хрвата нешто касније) или никада није ни био успостављен (на пример, код Пољака и Лужичких Срба). Упоредо са постојањем црквенословенског, у култури неких словенских народа ствара се и књижевност на основи народног језика, што је имало за последицу двојство унутар старосрпског, староруског и старобугарског, са доста јасно разграниченим сферама употребе црквеног и народног језика. У XVI и XVII веку долази до истискивања црквенословенског језика из многих области употребе.

Црквенословенизми су у различитом степену остали присутни у појединим словенским књижевним језицима.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Mallory & Adams 1997, стр. 301.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Предраг Пипер, Увод у славистику I, Приступљено 25. 4. 2013.
  3. ^ Slavonic, Old Church: An extinct language of Russia (Europe), Приступљено 25. 4. 2013.
  4. ^ Nandris, Grigore (1959). Old Church Slavonic Grammar. pp. 2 (London: University of London Athlone Press).
  5. ^ A. Leskien, Grammatik der altbulgarischen (altkirchenslavischen) Sprache, 2—3 Aufl., Heidelberg 1919.
  6. ^ R. E. Asher, J. M. Y. Simpson. The Encyclopedia of Language and Linguistics. pp. 429.
  7. ^ Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице (1971, треће издање (1990). pp. 19–20)
  8. ^ Черноризец Храбр, О писменехь Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 2, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  9. ^ Ибн-Фадлан, «Записка» о путешествии на Волгу, Приступљено 25. 4. 2013.
  10. ^ Thietmarus Merseburgensis, Приступљено 25. 4. 2013.
  11. ^ Bernard Comrie and Greville G. Corbett, The Slavonic Languages, Taylor & Francis, (2002). pp. 21. Comrie & Corbett note that Cyril was familiar with Biblical scripts such as Greek, Hebrew, Armenian, and Syriac, so the Gosplel and Psalter he was shown were presumably not written in one of these scripts.
  12. ^ Раније се сматрало да је Ћирило створио ћирилицу, али данас се углавном сматра да је створио глагољицу. Постоје и сведочанства да је словенско писмо већ постојало од раније.
  13. ^ Cyril and Methodius established the Bulgarian alphabet by removing the 3 language dogma Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 15, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  14. ^ Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице (1990:22)
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 15,6 Делови студија из књиге „Проглас“ Константина-Ћирила (Братислава: Перфект, 2004)[мртва веза], Приступљено 25. 4. 2013.
  16. ^ Црквенословенско писмо Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 24, 2015) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  17. ^ Д. Петканова, Апокрифната литература в България, Приступљено 25. 4. 2013.
  18. ^ Бранко Бјелајац, Срби и рукописно свето писмо, Приступљено 25. 4. 2013.
  19. ^ Граматика старословенског језика, Приступљено 25. 4. 2013.
  20. ^ Методички приручник за црквенословенски језик Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 22, 2008) (на језику: енглески), Приступљено 25. 4. 2013.
  21. ^ Jos. Dobrovský, Institutiones linguae slavicae dialecti veteris quae quum apud Russos, Serbos, aliosque ritus graeci tum apud Dalmatas glagolitas ritus latini Slavos in libris sacris obtinet, Vindobonae 1822. Initium translatorum in linguam slavicam ab eo (i. e. Cyril) et fratre Methodio librorum sacrorum, ad officia Missae celebranda maximae necessariorum, in Bulgaria factum fuisse, testatur biographus Clementis Archiepiscopi Bulgariae.
  22. ^ Милановић 2004

Литература[уреди]

  • Милановић, Александар (2004). „Кратка историја српског књижевног језика“. Београд. ISBN 978-86-17-11104-3. 
  • Mallory, J. P.; Adams, Douglas Q. (1997). Encyclopedia of Indo-European Culture. Taylor & Francis. ISBN 978-1-884964-98-5. 
  • Предраг Пипер, Увод у славистику I, Београд, 1998.
  • Р. Бошковић, Основи упоредне граматике словенских језика. Фонетика. Морфологија. Грађење речи. Београд. Требник, 2000.
  • Петар Ђорђић, Старословенски језик. Матица српска, Нови Сад, 1975.
  • Петар Ђорђић, Историја српске ћирилице. Београд, 1971.
  • Светозар Николић, Старословенски језик. књ. I-II. Београд, 1997.
  • М. Панић, Старословенска хрестоматија са речником. Београд, 2001.
  • С. Новаковић, Примери књижевности и језика старога и српскословенскога. Београд, 2002.
  • Трифуновић, Ђорђе (1975). Примери из старе српске књижевности: Од Григорија дијака до Гаврила Стефановића Венцловића. Београд: Слово љубве. 
  • Трифуновић, Ђорђе (1990). Азбучник српских средњовековних књижевних појмова (2. изд.). Београд: Нолит. 
  • Трифуновић, Ђорђе (1994). Стара српска књижевност: Основе (1. изд.). Београд: Филип Вишњић. 
  • Трифуновић, Ђорђе (2001). Ка почецима српске писмености. Београд: Откровење. 
  • С. Петковић, Речник црквенословенскога језика. Сремски Карловци, 1935.
  • С. Петровић, О нетачном читању црквенословенског језика у нашој цркви, Сремски Карловци, 1926.
  • Ј. Живановић, Граматика црквенословенског језика, Ср. Карловци, 1935.
  • Миленко Панић, Старословенска хрестоматија. Чигоја, Београд, 2001.
  • Vatroslav Jagić, .com/books?id=ntIcAAAAMAAJ Gramatika jezika hèrvatskoga: Osnovana na starobugarskoj slověnštini]. Загреб, 1864.
  • Јосип Хам, Старославенска граматика
  • Стјепан Дамјановић, Старославенски језик. Хрватска свеучилишна наклада, Загреб, 2005.
  • Стјепан Дамјановић, Слово искона. Матица хрватска, Загреб, 2005.
  • Едуард Херцигоња, Трописмена и тројезична култура хрватскога средњовјековља. Матица хрватска, Загреб, 2006.
  • Н. А. Кондрашов, Славянские языки. Москва, 1986.
  • А. Е. Супрун, Введение в славянскую филологию. Минск, 1989.
  • Т. Л. Миронова, Церковнославянский язык. Москва, 1997.
  • М. А. Ремнева, В. С. Савельев, И. И. Филичев, Церковнославянский язык. Москва, 1999.
  • Г. Дьяченко, Полный церковнославянский словарь. Москва, 1993.
  • А. Бончев, Църковнославянска граматика и речник на църковнославянския език. София, 1990.
  • Richards, Ronald O. (2003). The Pannonian Slavic Dialect of the Common Slavic Proto-language: The View from Old Hungarian. Los Angeles: University of California. 
  • Tóth, Imre H. (1996). „The Significance of the Freising Manuscripts (FM) for Slavic Studies in Hungary”. Zbornik Brižinski spomeniki. Ljubljana: Slovenska akademija znanosti in umetnosti. стр. 443—448. 

Спољашње везе[уреди]