Пређи на садржај

Сретен Марић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Сретен Марић
Лични подаци
Пуно имеСретен Марић
Датум рођења(1903-03-05)5. март 1903.
Место рођењаСубјел, Краљевина Србија
Датум смрти26. септембар 1992.(1992-09-26) (89 год.)
Место смртиТур, Француска

Сретен Марић (Косјерић, 5. март 1903 — околина Тура, 26. септембар 1992) био је српски есејиста, преводилац и професор светске књижевности на Филозофском факултету у Новом Саду.[1][2] Највећи део живота провео је живећи у Србији и Француској.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођен је 1903. године у Субјелу (општина Косјерић), али се од најраније младости много и често селио (у Београд, Скопље, Лион). У Београду је дипломирао књижевност, а у Паризу је докторирао историју. Као гимназијски професор радио је у Београду, Скопљу и Загребу, где објављује и прве преводе. Други светски рат провео је у Београду и родном Субјелу, а након рата се на позив Марка Ристића, тадашњег југословенског амбасадора у Паризу, запослио као саветник за културу у тој амбасади од 1946. до 1950. године.[3][4]

Шездесетих година се вратио у Србију, где се започео професорску каријеру на Филозофском факултету од 1962. до 1974. године.[4] Био је професор Позоришне академије у Београду од 1940. до 1944. године.[1] Марић је био уредник Држвног издавачког завода Југославије.[4]

Био је члан Удружења књижевника Србије и Војвођанске академије наука и уметности.[5] Био је члан САНУ од 1979. године.[1]

Био је човек од света и ерудита, велики познавалац књижевности, историје уметности и историје филозофије. Говорио је француски, енглески, немачки и руски језик[3], а преводио је дела Карла Маркса („Одабрана писма“), Фердинанда де Сосира ("Општу лингвистику") и Џонатана Свифта („Гуливерова путовања“).[5]

Друштво књижевника Војводине му је 1987. године доделило награду за животно дело.[5]

Библиотека Матице српске и општина Косјерић, почев од 2005. године, сваке две године додељују награду „Сретен Марић“ за најбољи есеј, односно књигу есеја из књижевности, уметности или филозофије.[3][6]

Писао је о Есхилу, Сервантесу, Стендалу, Вијону, Лотреамону, Монтењу, Рембоу, Шатобријану, Фокнеру, Сартру, Бодлеру, Хелдерлину, Прусту итд.[2][5]

Поред есеја о светским писцима, писао је есеје и о филозофима и мислиоцима: о Хајдегеру, Касиреру, Канту, Фројду, Гастону Башлару, Леви-Стросу, Дилтају, Кожеву, Ролану Барту и Мишелу Фукоу.[3][5]

Награде

[уреди | уреди извор]
  • Октобарска награда Новог Сада (1963);[1]
  • Нолитова награда (1979);[1]
  • Награда Друштва књижевника Војводине (1988)[1][3]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • „Огледи I“
  • „Гласници апокалипсе“, записи и есеји
  • „Протејска свест критике“
  • „Раскршћа“, књига есеја;
  • „Пропланци есеја“
  • „Огледи II“.

Наслеђе

[уреди | уреди извор]

2005. године Библиотека Матице српске и Скупштина општине Косјерић установили су Награду „Сретен Марић”, која се додељује за најбољу књигу есеја објављену у протекле две године.

2021. године, један од главних путева у селу Субјел, који води ка срењевековном Субјелграду, добио је име Улица академика Сретена Марића. (Извор: Милијан Деспотовић: "СУБЈЕЛ - школа, угледници и академци", Свитак, Пожега, 20221)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ „СРЕТЕН МАРИЋ”. sanu.ac.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  2. ^ а б Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. Л-М. Београд: Политика : Народна књига. стр. 117. ISBN 86-331-2116-6. 
  3. ^ а б в г д ђ „Сретен Марић”. ДРУШТВО КЊИЖЕВНИКА ВОЈВОДИНЕ. Приступљено 5. 2. 2024. 
  4. ^ а б в Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 459. 
  5. ^ а б в г д „Сретен Марић”. dkv.org.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 
  6. ^ „Nagrada „Sreten Marić“ Ješi Denegriju”. danas.rs. Приступљено 4. 2. 2022. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Икона за клице

Овај чланак везан за књижевност је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сретен_Марић&oldid=29987941”