Сталне чланице Савјета безбједности Организације уједињених нација

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сталне чланице Савјета безбједности Организације уједињених нација

Сталне чланице Савјета безбједности Организације уједињених нација, познате и као Стална петица, Велика петица или P5, обухватају пет држава: Кина, Русија, Сједињене Државе, Уједињено Краљевство и Француска. Чланице представљају пет велесила које се сматрају побједницама у Другом свјетском рату. Свака од чланица има право вета, што им омогућава спречавање усвајање било ког нацрта резулуције Савјета безбједности, без обзира на ниво међународне подршке за израду.

Тренутне чланице[уреди]

Држава Тренутно стање Период Бивше стање Лидер Тренутни представници
 Кина[1]  Народна Република Кина 1971 Република Кина Република Кина (1945—1949) (на копну)
 Република Кина (1949—1971) (на Тајвану)
Предсједни: Си Ђинпинг
Премијер: Ли Кећанг
Љу Ђеји[2]
 Француска Француска Пета француска република 1958 Француска Прелазна влада Француске Републике (1945—1946)
Француска Четврта француска република (1946—1958)
Предсједник: Франсоа Оланд
Премијер: Бернард Казнев
Франсоа Деларте[2]
 Русија  Руска Федерација 1992  Савез Совјетских Социјалистичких Република (1945—1991) Предсједник: Владимир Путин
Премијер: Дмитриј Медведев
Виталиј Чуркин[2]
 Уједињено Краљевство  Уједињено Краљевство Велике Британије и Сјеверне Ирске 1945 Монарх: Елизабета II
Премијер: Тереза Меј
Метју Рикрофт[2]
 Сједињене Државе  Сједињене Америчке Државе 1945 Предсједник: Барак Обама
Замјеник предсједника: Џо Бајден
Саманта Пауер
Првобитне сталне чланице Савјета безбједности ОУН 1945. године (тамно плава) са њиховим колонијама и другим територијама (свјетло плава)

Приликом основања Организације уједињених нација 1945. године, пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН су биле Француска Република, Република Кина, Уједињено Краљевство, Сједињене Државе и Совјетски Савез. Од тада су биле двије промјене, иако се то није одразило на члан 23. Повеље Организације уједињених нација јер измјена није била у складу са:

  • Мјесто Кине је првобитно држала Националистичка влада Републике Кине. Међутим, поражена је у Кинеском грађанском рату и повукла се на острво Тајван 1949. године. Комунистичка партија која је побједила у копненој Кини успоставила је Народну Републику Кину. Резулоцијом 2758 Генералне скупштинр ОУН Влада Народне Републике Кине је призната као законски представник Кине у ОУН и додјељено јој је сједиште које је држала Република Кина, која је избачена из ОУН у потпуности. Обје владе још увијек имају званичне територијалне претензије једна према другој. Међутим, само 22 државе су наставила да признају територијални суверенитет Републике Кине, док многе незванично признају Тајван.
  • Нако распада Совјетског Савеза 1991. године, Русија је призната као законски насљедник Совјетског Савеза и задржала је позицију у Савјету безбједности.

Поред горе наведеног, Француска је реформисала своју привремену владу у Четврту француску републику 1944. године, а касније у Пету француску републику 1958. под вођство Шарла де Гола. Француска је здржала мјесто јер није било промјена у њеном међународном положају и признању, иако су многе од њених прекоокеански територије постале касније независне.

Пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН који су биле побједничке силе у Другом свјетком рату су остале најмоћније војне силе на свијету од тада. Они су сваке године на врху списка земаља са највећим војним издацима; 2011. године оне су потрошиле око 1 трилиона америчких долара на одбрану, што чини преко 60 % свјетских војних издатака (САД чине око 40 %). Они су такође пет од шест свјетских највећих извозника оружја, заједно са Њемачком[3] и оне су једине земље званично признате као „државе са нуклеарним наоружањем” у оквиру Уговора о неширењу нуклеарног наоружања, иако постоје друге земље за које се зна или вјерује да посједују нуклеарно оружје.

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Resolution NO.2758 is contradicted by the Article 23 on UN Charter
  2. Nichols, Michelle (2012-07-27). „United Nations fails to agree landmark arms-trade treaty”. Reuters. NewsDaily. Приступљено 2012-07-28. »One of the reasons this month's negotiations are taking place is that the United States, the world's biggest arms trader accounting for over 40 percent of global conventional arms transfers, reversed U.S. policy on the issue after Barack Obama became president and decided in 2009 to support a treaty....The other five top arms suppliers are Britain, China, France, Germany and Russia.«