Си Ђинпинг

С Википедије, слободне енциклопедије
Си Ђинпинг
习近平
Си Ђинпинг 2023. године
Лични подаци
Датум рођења(1953-06-01)1. јун 1953.(70 год.)
Место рођењаПекинг, Кина
Религијаатеиста
Висина175 cm[2]
Професијаполитичар, хемијски инжењер
Породица
СупружникКе Линглинг (в. 1979 —  р. 1982)
Пенг Љуан(в. 1987)
Политичка каријера
Политичка
странка
Комунистичка партија Кине
ЧинГлавнокомандујући, као председник НР Кине
Тренутна функција
Функцију обавља од 14. марта 2013.
Председник владеЛи Кећијанг
ПотпредседникЛи Јуанчао
ПретходникХу Ђинтао
12. Генерални секретар Централног комитета
Комунистичке партије Кине
Тренутна функција
Функцију обавља од 15. новембра 2012
ПретходникХу Ђинтао
Председник Централне војне комисије КПК
Тренутна функција
Функцију обавља од 15. новембра 2012
ПретходникХу Ђинтао
Потпредседник НР Кине
15. март 2008 — 14. март 2013.
ПретходникЦенг Шингхонг
НаследникЛи Јуанчао
Члан Политбироа Сталног Централног комитета КПК
22. октобар 2007
Потпредседник Централне војне комисије КПК
18. октобар 2010 — 15. новембар 2012.
Председник Централне партијске школе КПК
22. децембар 2007 — 15. јануар 2013.
ПретходникЦенг Шингхонг
НаследникЛи Јуншан

Потпис

Си Ђинпинг (кин: 习近平; пин: Xí Jìnpíng; Пекинг, 1. јун 1953) кинески је политичар и председник НР Кине, генерални секретар КП Кине, члан Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине и председник Централне војне комисије. 29. новембра 2012. објавио је геополитику коју ће Кина наставити под својим вођством — кинески сан.

Биографија[уреди | уреди извор]

Рођен је 1953. године у Пекингу. Млађи је син Си Чонгсуна, комунистичког ветерана, једног од оснивача комунистичког герилског покрета у провинцији Шанси и бившег заменика премијера НР Кине. Од 1975. до 1979, студирао је хемијски инжењеринг на Универзитету Ђингхуа.

Године 1972, постао је члан Савеза комунистичке омладине, а 1974. члан Комунистичке партије Кине[3]. Током изградње своје политичке каријере од 1982. године, служио је у неколико кинеских провинција. Године 1990, постао је председник Партијске школе у Фуџоуу, а 2000. гувернер провинције Фуђен. Године 2002, постао је члан Петнаестог састава Централног комитета КП Кине, а мандат му је настављен и током Шеснаестог састава. У 2007. години је накратко био секретар КП у Шангају.

На Седамнаестом конгресу КП Кине, октобра 2007, Си је постао један од девет чланова Политбироа Сталног Централног комитета КП Кине, што га је учинило једном од најутицајнијих личности у кинеској политици. Дана 15. марта 2008. изабран је за потпредседника НР Кине[4]. Ове позиције вероватно га чине наследником Ху Ђинтаоа на месту председника НР Кине и секретара КПК, односно вођом тзв. пете генерације вођства[5].

Након завршетка Олимпијских игара, Си је постављен за председника Комитета за припреме организовања 60. годишњице НР Кине, која је прослављена 2009. године.

Потпредседнички мандат[уреди | уреди извор]

Током фебруара 2009, Си је у својству потпредседника НР Кине обишао неколико земаља Латинске Америке, посетивши Мексико[6][7], Јамајку[8][9], Колумбију[10][11], Венецуелу[12][13] и Бразил[14], ради учвршћења кинеских веза с овим државама и појачавања репутације своје земље у јеку економске кризе. По повратку у Кину, посетио је и Малту[15][16].

До сада је обавио неколико турнеја по свету. Тако је од 7. до 21. октобра 2009. године посетио Белгију, Немачку, Бугарску, Мађарску и Румунију[17]. На турнеји 14-22. децембра исте године, посетио је Јапан, Јужну Кореју, Камбоџу и Мјанмар[18], а 2012. обишао Турску, Ирску и САД.[19]

Вођа Кине[уреди | уреди извор]

На Осамнаестом конгресу КПК 2012. године, делегати су га 8. новембра изгласали за следећег председника Кине[20]. Дана 15. новембра, Конгрес га је изабрао за новог секретара Комунистичке партије Кине, председника Централне војне комисије КПК и потпредседника НР Кине.[21]

Национални народни конгрес изабрао га је, 14. марта 2013, за новог председника Кине, са 2.952 гласа за, једним против и три одсутна.[22]

Одмах након преузимања функције председника, упутио се у дипломатске посете Русији, Танзанији, Јужноафричкој Републици и Републици Конго.[23]

Две године након доласка на власт, Си је 2015. укинуо политику једног детета, након 35 година.

Развио је сопствену идеологију Си Ђинпингова мисао о социјализму са кинеским карактеристикама за нову еру.

На двадесетом конгресу КПК 16. октобра 2022 године., Си је рекао да НР Кина жели да постигне мирно уједињење са Тајваном, али никада неће одустати од могућности употребе силе за поновно уједињење Тајвана и заустављања сваког сепаратистичког покрета, као и јачање народно ослободилачке војске, такође је напоменуо успостављање ближих веза са Северном Корејом, која је једна од најближих савезника Кине.

Избором трећег узастопног мандата на челу партије сматра се најјачим вођом после Мао Цетунга. Ђинпингова заслуга што је Кина данас постала међународно призната велесила, без које није могуће донети ниједно решење унутар међународне заједнице.

Цензура[уреди | уреди извор]

Откако је Си постао генерални секретар КПК, цензура, укључујући интернет цензуру, је значајно појачана.[24][25] Председавајући Кинеском конференцијом о управљању сајберпростором 20. и 21. априла 2018. године, Си се обавезао да ће „жестоко сузбити кривична дела укључујући хаковање, телекомуникациону превару и кршење приватности грађана.[26] Током посете кинеским државним медијима навео је да „партијски и државни медији морају да носе породично име партије“ (党和政府主办的媒体必须姓党) и да државни медији „морају да оличавају вољу странке, да чувају ауторитет странке“.[27]

Његова администрација је надгледала више интернетских ограничења наметнутих у Кини и описана је као „строжија у целости“ у погледу говора од претходних администрација.[28] Си је заузео веома чврст став да контролише употребу интернета унутар Кине, укључујући Гугл и Фејсбук,[29] заговарајући интернет цензуру у земљи под концептом интернет суверенитета.[30][31] Цензура Википедије је такође била строга; априла 2019. све верзије Википедије су блокиране у Кини.[32] Исто тако, ситуација за кориснике Веибо-а је описана као промена од страха да ће појединачни постови бити избрисани, или у најгорем случају, нечији налог, до страха од хапшења.[33]

Закон усвојен у септембру 2013. одобрио је трогодишње затворске казне за блогере који су више од 500 пута поделили било који садржај који се сматра „клеветничким“.[34] Државно одељење за информације о Интернету позвало је групу утицајних блогера на семинар наводећи их да избегавају писање. о политици, КПК или давању изјава које су у супротности са званичним наративима. Многи блогери су престали да пишу о контроверзним темама, а Веибо је опао, већи део његове читалачке публике прешао је на кориснике We Chat-а који говоре врло ограниченим друштвеним круговима.[35] У 2017. години, телекомуникациони оператери у Кини добили су инструкције од владе да блокирају појединачну употребу виртуелних приватних мрежа (ВПН) до фебруара 2018. године.[36]

Консолидација власти[уреди | уреди извор]

Портрет Сија у Пекингу, септембра 2015.

Политички посматрачи су Сија назвали најмоћнијим кинеским лидером од Мао Цедунга, посебно од окончања ограничења председничких мандата 2018. године.[37][38][39][40] Си је значајно одступио од праксе колективног руковођења својих претходника након Маоа. Он је централизовао своју моћ и створио радне групе са собом на челу како би срушио владину бирократију, чиме је постао непогрешива централна личност нове администрације.[41] По мишљењу најмање једног политиколога, Си се „окружио кадровима које је упознао док је био стациониран на обали, у Фуђену и Шангају и у Џеђангу“.[42]

Од доласка на власт, разни посматрачи су рекли да је Си озбиљно разводнио утицај некада доминантног „Туанпаија“, такође названог Фракција Лиге младих, који су били званичници КПК који су се уздигли кроз Комунистичку лигу омладине (ЦИЛЦ).[43] Он је критиковао кадрове ЦИЛК-а, рекавши да [ови кадрови] не могу да говоре о науци, књижевности и уметности, раду или животу [са младима]. Све што могу да ураде је само да понове исти стари бирократски, стереотипни говор.“[44]

У марту 2018. Национални народни конгрес (НПЦ) усвојио је сет уставних амандмана укључујући уклањање ограничења мандата за председника и потпредседника, стварање Националне надзорне комисије, као и јачање централне улоге КПК.[45][46] Си је поново именован за председника, сада без ограничења мандата,[47][48] док је Ли Кећанг поново именован за премијера.[49] Како преноси Фајненшал тајмс, Си је на састанцима са кинеским званичницима и страним угледницима изразио своје ставове о уставним амандманима. Си је објаснио одлуку у смислу потребе за усклађивањем два моћнија места – генералног секретара КПК и председника ЦВК – који немају ограничења мандата. Међутим, Си није рекао да ли намерава да буде генерални секретар странке, председник ЦВК-а и председник државе у три или више мандата.[50]

На својој шестој пленарној седници у новембру 2021, КПК је усвојила историјску резолуцију, неку врсту документа који је оценио историју странке. Ово је било треће те врсте након оних које су усвојили Мао Цедунг и Денг Сјаопинг.[51][52] У поређењу са другим историјским резолуцијама, Си није најавио велику промену у начину на који је КПК процењивала своју историју.[53] Да би пратила историјску резолуцију, КПК је промовисала термине две установе и две заштитне мере, позивајући КПК да се уједини и заштити Сијев основни статус унутар партије.[54]

Си Ђинпинг и други чланови 20. Сталног комитета Политбироа на састанку са новинарима, октобар 2022.

Двадесети национални конгрес Комунистичке партије Кине, одржан између 16. и 22. октобра 2022. године, надгледао је измене устава КПК и реизбор Сија за генералног секретара КПК и председника ЦВК за трећи мандат, уз укупан резултат Конгреса је даље јачање Сијеве моћи.[55] Сијев реизбор учинио га је првим партијским лидером од Мао Цедунга који је изабран за трећи мандат, иако је Денг Сјаопинг неформално владао земљом дужи период.[56] Нови Стални комитет Политбироа изабран непосредно након Конгреса КПК био је скоро у потпуности попуњен људима блиским Сију, при чему су четири од седам чланова претходне ПСЦ повукла оставку.[57] Си је поново изабран за председника НРК и председавајућег Централне војне комисије НРК 10. марта 2023. током отварања 14. Националног народног конгреса, док је Си савезник Ли Ћијанг наследио Ли Кећанга на месту премијера.[58]

Култ личности[уреди | уреди извор]

Си је имао култ личности изграђен око себе од када је ступио на функцију[59][60] са књигама, цртаним филмовима, поп песмама и плесним рутинама у част његовој владавини.[61] Након Сијевог успона у лидерско језгро КПК, називан је Си Дада (习大大, ујак или тата Си),[62][63] иако је то престало у априлу 2016.[64] Село Лиангјиахе, где је Си послат да ради, постало је „модерно светилиште“ украшено пропагандом КПК и муралима који величају формативне године његовог живота.[65] Политбиро КПК је именовао Си Ђинпинга Лингјуа (领袖), што је израз поштовања за „вођу“ и титулу која је раније давана само Мао Цедунгу и његовом непосредном наследнику Хуа Гуофенгу.[66][67][68]Понекад га називају и „пилотом на челу“ (领航掌舵).[69] Дана 25. децембра 2019. Политбиро је званично именовао Сија за „Вођу народа“ (人民领袖; ренмин лингкиу), титулу коју је раније имао само Мао.[70]

Економија и технологија[уреди | уреди извор]

Си је у почетку био виђен као тржишни реформиста,[71] а Трећи пленум 18. Централног комитета под њим је најавио да ће „тржишне снаге“ почети да играју „одлучујућу“ улогу у расподели ресурса.[72] То је значило да ће држава постепено смањити своје учешће у дистрибуцији капитала и реструктурирати кинеска државна предузећа (СОЕ) како би омогућила даљу конкуренцију, потенцијално привлачењем страних и приватних актера у индустријама које су раније биле високо регулисане. Ова политика је имала за циљ да се позабави надувеним државним сектором који је неоправдано профитирао од раније рунде реструктурирања куповином имовине по ценама испод тржишних, имовине која се више није продуктивно користила. Си је такође покренуо Шангајску зону слободне трговине у августу 2013. године, што је виђено као део економских реформи.[73] Међутим, стручњаци кажу да ће до 2017. године Сијево обећање економских реформи застојати.[74][75] Године 2015. кинески берзански балон је пукао, што је навело Сија да употреби државне снаге да реши проблем.[76] Од 2012. до 2022. године, удео тржишне вредности фирми из приватног сектора у кинеским компанијама на берзи порастао је са око 10% на преко 40%.[77] Такође је надгледао ублажавање ограничења на директна страна улагања (СДИ) и повећање прекограничног поседовања акција и обвезница.[78]

Си је повећао државну контролу над кинеском економијом, изражавајући подршку државним предузећима,[79][80] истовремено подржавајући приватни сектор земље.[81] Контрола ЦЦП над државним предузећима се повећала под Сијем, док су такође предузети неки ограничени кораци ка либерализацији тржишта, као што је повећање мешовитог власништва над државним предузећима.[82] Под Сијем, „владини фондови за усмеравање“, јавно-приватни инвестициони фондови које су основали државни органи или за њих, прикупили су више од 900 милијарди долара за рано финансирање компанија које раде у секторима које влада сматра стратешким.[83] Према чланку из The Economist-а, неки научници су тврдили да Сијева власт над кинеским предузетништвом помера Кину од државног капитализма ка „партијско-државном капитализму“, у коме је организована око интереса Комунистичке партије.[84] Његова администрација је олакшала банкама издавање хипотека, повећала учешће страних лица на тржишту обвезница и повећала глобалну улогу националне валуте ренминбија, помажући јој да се придружи корпи специјалних права вучења ММФ-а.[85] На 40. годишњицу покретања кинеских економских реформи 2018. године, он је обећао да ће наставити реформе, али је упозорио да нико „не може да диктира кинеском народу“.[86]

Си је такође лично учинио искорењивање екстремног сиромаштва путем „циљаног ублажавања сиромаштва“ кључним циљем.[87] Си је 2021. године прогласио „потпуну победу“ над екстремним сиромаштвом, рекавши да је скоро 100 милиона људи извучено из сиромаштва током његовог мандата, иако су неки стручњаци рекли да је кинески праг сиромаштва релативно нижи од оног који је поставила Светска банка.[88] 2020. године, премијер Ли Кећанг, позивајући се на Национални биро за статистику (НБС), рекао је да Кина и даље има 600 милиона људи који живе са мање од 1000 јуана (140 долара) месечно, иако је у чланку The Economist наведено да је методологија коју је НБС користила погрешнa, наводећи да је цифра узимала комбиновани приход, који је потом подељен на једнаке делове.[89] Када је Си преузео дужност 2012. године, 51,4% људи у Кини је живело са мање од 6,85 долара дневно, 2020. године, 7 година од Сијевог мандата, ова бројка је пала за више од половине на 24,7%.[90]

Кинеска економија је порасла под Сијем, са БДП-ом у номиналном смислу више него удвостручен са 8,53 билиона долара у 2012. на 17,73 билиона долара у 2021,[91] док је номинални БДП Кине по глави становника премашио светски просек 2021,[92] иако је стопа раста је успорио са 7,9% у 2012. на 6% у 2019. години.[93] Си је нагласио важност „висококвалитетног раста“ уместо „надуваног раста“.[94] Додатно је навео да ће се Кина фокусирати на квалитет економског раста и да је напустила стратегију раста по сваку цену која Си се односи на „херојство БДП-а.“[95] Уместо тога, Си је рекао да су друга друштвена питања као што је заштита животне средине важна.[96]

Си је објавио политику звану „двострука циркулација“, што значи преоријентисање привреде на домаћу потрошњу, док је остао отворен за спољну трговину и инвестиције.[97] Си је такође поставио повећање продуктивности у привреди као приоритет.[98] Си је покушао да реформише сектор некретнина како би се борио против наглог повећања цена некретнина и смањио зависност кинеске привреде од сектора некретнина.[99] На 19. националном конгресу КПК, Си је изјавио „Куће се граде да би се населиле, а не да би се нагађале.“[100] Године 2020, Сијева влада је формулисала политику „три црвене линије“ која је имала за циљ раздуживање презадуженог имовинског сектора.[101] Си је додатно подржао порез на имовину, због чега је наишао на отпор чланова КПК.[102] Његова администрација је водила кампању раздуживања, настојећи да успори и смањи неодрживу количину дуга који је Кина нагомилала током свог економског раста.[103]

Сијева администрација је промовисала план „Made in China 2025“ који има за циљ да Кину учини самопоузданом у кључним технологијама, иако је Кина јавно умањила наглашавање овог плана због избијања трговинског рата са САД од избијања трговинског рата у 2018, Си је оживео позиве на „самопоуздање“, посебно по питању технологије.[104] Домаћа потрошња на истраживање и развој значајно је порасла под Сијем, надмашивши укупну Европску унију (ЕУ) и достигавши рекордних 564 милијарде долара у 2020. години.[105] Кинеска влада је такође подржала технолошке компаније као што је Хуавеј кроз грантове, пореске олакшице, кредитне олакшице и друге облике помоћи, омогућавајући њихов пораст, али и доводећи до контрамера од стране САД.[106] 2023. године, Си је представио „нове производне снаге“ током своје инспекцијске турнеје по североисточној Кини, што се односи на нови облик производних снага који произилазе из континуираних научно-технолошких открића и иновација које покрећу стратешке индустрије у настајању и будуће индустрије у интелигентнијој информационој ери.[107] Си је такође лично учествовао у развоју Сјонг'ана, нове области најављене 2017. године, која је планирана да постане главна метропола у близини Пекинга и Тјенцина у провинцији Хебеј; процењује се да ће аспект пресељења трајати до 2035. године, док је планирано да се развије у „модерни социјалистички град“ до 2050. године.[108]

Заједнички просперитет је суштински захтев социјализма и кључна карактеристика модернизације у кинеском стилу. Заједнички просперитет за којим тежимо је за све, богатство и у материјалном и у духовном животу, али не за мали део нити за униформни егалитаризам.

— Си Ђинпинг током говора 2021.[109]

У новембру 2020, The Wall Street Journal је известио да је Си лично наредио заустављање иницијалне јавне понуде (ИПО) Ант групе, као реакцију на њеног оснивача Џека Маа који је критиковао владину регулативу у области финансија.[110] Сијева администрација је такође надгледала смањење офшор ИПО-а од стране кинеских компанија, при чему се већина кинеских ИПО-а одвијала у Шангају или Шенџену од 2022. године, и све више је усмеравала средства на ИПО-е компанија које раде у секторима за које сматра да су стратешки, укључујући електрична возила, биотехнологија, обновљива енергија, вештачка интелигенција, полупроводници и друга производња високе технологије.[111]

Од 2021. године, Си је промовисао термин „заједнички просперитет“, термин који је дефинисао као „суштински услов социјализма“, описао као богатство за све и рекао да подразумева разумна прилагођавања вишка прихода.[109][112] Заједнички просперитет је коришћен као оправдање за велике ударе и прописе према уоченим „ексцесима“ неколико сектора, најистакнутије технолошке индустрије и индустрије подучавања.[113] Примери акција предузетих против технолошких компанија укључују кажњавање великих технолошких компанија[114] и доношење закона као што је Закон о безбедности података. Кина је такође увела озбиљна ограничења приватним подучавајућим компанијама, ефективно уништивши целу индустрију.[115] Си је додатно отворио нову берзу у Пекингу намењену малим и средњим предузећима (МСП).[116] Постојали су и други бројни културни прописи, укључујући ограничења малолетницима да играју видео игрице и разбијање културе славних.[117][118]

Реформе[уреди | уреди извор]

У новембру 2013. године, на крају Трећег пленума 18. Централног комитета, Комунистичка партија је изнела далекосежну реформску агенду која је алудирала на промене у економској и социјалној политици. Си је сигнализирао на пленуму да је консолидовао контролу над огромном организацијом унутрашње безбедности која је раније била у домену Џоу Јонгканга.[119] Формирана је нова Комисија за националну безбедност са Сијем на челу, за коју коментатори кажу да ће помоћи Сију да се консолидује око питања националне безбедности.[120][121]

Централна водећа група за свеобухватно продубљивање реформи—још једно аd hoc тело за координацију политике на челу са Сијем које је унапређено у комисију 2018.—такође је формирана да надгледа спровођење реформске агенде.[122][123] Назване „свеобухватне реформе које се продубљују“ (全面深化改革; куанмиан шенхуа гаиге), за њих је речено да су најзначајније од јужне турнеје Денга Сјаопинга 1992. године. Пленум је такође најавио економске реформе и одлучио да се укине лаогаи систем „преваспитања кроз рад“, који је у великој мери виђен као мрља на кинеском стању људских права. Систем се годинама суочава са значајним критикама домаћих критичара и страних посматрача.[124] У јануару 2016, политика за двоје деце заменила је политику једног детета,[125] која је заузврат замењена политиком троје деце у мају 2021.[126] У јулу 2021. уклоњена су сва ограничења величине породице, као и казне за њихово прекорачење.[127]

Политичке реформе[уреди | уреди извор]

Сијева администрација је предузела низ промена у структури КПК и државних органа, посебно у великој ревизији у 2018. Почевши од 2013, КПК под Сијем је створила низ централних водећих група: супраминистарске управне комитете, осмишљене да заобићи постојеће институције при доношењу одлука и привидно учинити ефикаснијим процес доношења политика. Такође се веровало да је Си разводњавао ауторитет премијера Ли Кећанга, преузимајући власт над економијом за коју се генерално сматра да је у домену премијера.[128][129]

Фебруар 2014. надгледао је стварање Централне водеће групе за сајбер безбедност и информатизацију са Сијем као вођом. Државна информативна канцеларија за интернет (СИИО), која је раније била у оквиру Канцеларије за информисање Државног савета (СЦИ), пребачена је у централну водећу групу и преименована на енглеском у Управу за сајбер простор Кине.[130] Као део управљања финансијским системом, 2017. године основан је Комитет за финансијску стабилност и развој, тело Државног савета. којим је током свог постојања председавао потпредседник Лиу Хе, комитет је укинула новооснована Централна финансијска комисија током Партије 2023. и државне реформе.[131] Си је повећао улогу Централне комисије за финансије и економске послове на рачун Државног савета.[132]

У 2018. години дошло је до већих реформи бирократије. Те године, неколико централних водећих група, укључујући реформу, послове сајбер простора, финансије и економију. а спољни послови су унапређени у комисије.[133][134] Ојачана су овлашћења Централног одељења за пропаганду, које је сада надгледало новоосновану Кинеску медијску групу (ЦМГ).[135][136] Два одељења Државног савета. једна која се бавила Кинезима у иностранству, а друга која се бавила верским питањима, спојени су са Радним одељењем Уједињеног фронта, док је друга комисија која се бавила етничким питањима доведена под формално руководство УФВД.[137] У 2020. години, сви избори на свим нивоима система народних конгреса и НПЦ добили су мандат да се придржавају вођства КПК.[138]

У 2023. години дошло је до даљих реформи КПК и државне бирократије, посебно јачања партијске контроле над финансијским и технолошким доменима.[139] Ово је укључивало стварање два тела КПК за надзор финансија; Централна финансијска комисија (ЦФЦ), као и оживљавање Централне финансијске радне комисије (ЦФВЦ) која је претходно распуштена 2002. године.[140] Поред тога, нова Централна комисија за науку и технологију КПК би била успостављена да би широко надгледала технолошки сектор, док је новоформирано Одељење за социјални рад било задужено за интеракцију КПК са неколико сектора, укључујући грађанске групе, привредне коморе и индустријске групе, као и решавање јавних петиција и рад са притужбама.[141] Регулаторна тела су доживела велике ремонте.[142] Неколико регулаторних одговорности је такође пренето са Народне банке Кине (ПБоЦ) на друго регулаторно тело, док је ПБоЦ поново отворио канцеларије широм земље које су биле затворене у претходној реорганизацији.[143]

Године 2024. улога КПК је додатно ојачана тако што је Државни савет био обавезан да прати идеологију и политику КПК.[144]

Правне реформе[уреди | уреди извор]

Треба уложити напоре да се омогући људима да виде да је правда задовољена у сваком судском случају.

— Си Ђинпинг током говора у новембру 2020[145]

Странка под Сијем је најавила низ правних реформи на Четвртом пленуму одржаном у јесен 2014, а он је одмах потом позвао на „кинеску социјалистичку владавину права“. Странка је имала за циљ да реформише правни систем, који се сматрао неефикасним у остваривању правде и погођен корупцијом, локална управа и мешање и недостатак уставног надзора. Пленум је, истичући апсолутно вођство странке, позвао и на већу улогу устава у државним пословима и јачање улоге Сталног комитета Народног конгреса у тумачењу устава.[146] Такође је позвао на већу транспарентност у правним поступцима, више укључивања обичних грађана у законодавни процес и свеукупну "професионализацију" правне радне снаге. Партија је такође планирала да оснује окружне судске судове међу јурисдикцијама, као и да покрајинама пружи консолидовани административни надзор над правним ресурсима нижег нивоа, што има за циљ да смањи учешће локалне владе у правним поступцима.[147]

Војне реформе[уреди | уреди извор]

Откако је преузео власт 2012. године, Си је предузео ревизију Народноослободилачке војске, укључујући и политичку реформу и њену модернизацију.[148] Војно-цивилна фузија је напредовала под Си.[149][150] Си је био активан у свом учешћу у војним пословима, узимајући директан приступ војној реформи. Поред тога што је био председавајући ЦВК-а и вођа Централне водеће групе за војну реформу основане 2014. године да надгледа свеобухватне војне реформе, Си је дао бројне изјаве високог профила обећавајући да ће очистити малверзације и самозадовољство у војсци. Си је више пута упозоравао да би деполитизација ПЛА од КПК довела до колапса сличног распаду Совјетског Савеза.[151] Си је одржао конференцију Нови Гутиан 2014. године, окупивши врхунске војне официре Кине, поново наглашавајући принцип „партија има апсолутну контролу над војском“ који је први успоставио Мао на Гутиан конференцији 1929. године.[152]

Си је најавио смањење од 300.000 војника из ПЛА у 2015. години, чиме је њена величина достигла 2 милиона војника. Си је ово описао као гест мира, док су аналитичари попут Рорија Медкалфа рекли да је смањење учињено како би се смањили трошкови, као и део модернизације ПЛА-а.[153] 2016. смањио је број позоришних команди ПЛА са седам на пет.[154] Он је такође укинуо четири аутономна општа одељења ПЛА, заменивши их са 15 агенција које директно извештавају ЦВК.[155] У оквиру његових реформи створена су два нова огранка ПЛА, Стратешке снаге за подршку[156] и Заједничке снаге за логистичку подршку.[157] 2018. ПАП је стављен под искључиву контролу ЦВК-а; ПАП је раније био под заједничком командом ЦВК и Државног савета преко Министарства јавне безбедности.[158]

Дана 21. априла 2016, Си је именован за главног команданта новог заједничког оперативног командног центра ПЛА од стране новинске агенције Синхуа и емитера Кинеске централне телевизије.[159][160] Неки аналитичари су овај потез протумачили као покушај да се покажу снага и снажно вођство и да је више „политички него војни“.[161] Према Ни ЛеСионгу, стручњаку за војне послове, Си „не само да контролише војску, већ и то чини у форми војног рока“ на апсолутан начин, и да је у ратно време спреман да лично командује.“[162] Према Калифорнијском универзитету, стручњаку за кинеску војску из Сан Дијега, Си је „био у стању да преузме политичку контролу над војском у мери која превазилази шта су Мао и Денг урадили.“[163]

Под Сијем, званични војни буџет Кине се више него удвостручио,[164] достигавши рекордних 224 милијарде долара 2023. године.[165] Иако је претходила Сију, његова администрација је заузела одлучнији став према поморству и појачала контролу КПК над поморским безбедносним снагама.[166] Морнарица ПЛА је брзо расла под Сијем, а Кина је додала још ратних бродова, подморница, бродова за подршку и помоћних бродова и Кина. већи број амфибијских бродова од укупног броја бродова под морнарицом Уједињеног Краљевства између 2014. и 2018. године.[167] Кина је 2017. године успоставила прву прекоокеанску базу морнарице у Џибутију.[168] Си је такође предузео проширење кинеског нуклеарног арсенала, позивајући Кину да „успостави снажан систем стратешког одвраћања“. Федерација америчких научника (ФАС) је проценила да ће укупан број кинеских нуклеарних арсенала бити 410 2023. године, а Министарство одбране САД процењује да би кинески арсенал могао да достигне 1.000 до 2030. године.[169]

Спољна политика[уреди | уреди извор]

Си Ђинпинг са председницом Чилеа Мишел Башеле 2016

Си је заузео тврђи став по питању безбедности, као и спољних послова, пројектујући националистичкију и одлучнију Кину на светској сцени.[170] Његов политички програм позива на Кину уједињенију и сигурнију у сопствени систем вредности и политичку структуру.[171] Страни аналитичари и посматрачи често су говорили да је Си главни спољнополитички циљ обнављање положаја Кине на глобалној сцени као велике силе.[172][173] Си заговара „основно размишљање“ у кинеској спољној политици: постављање експлицитних црвених линија које друге земље не смеју да пређу.[174] У кинеској перспективи, ови чврсти ставови о основним питањима смањују стратешку неизвесност, спречавајући друге нације да погрешно процене ставове Кине или потцењују кинеску одлучност да тврди оно што сматра да је у њеном националном интересу.[175] Си је током 20. националног конгреса КПК изјавио да жели да осигура да Кина „предводи свет у смислу комбиноване националне снаге и међународног утицаја“ до 2049. године.[176]

Светски лидери окупили су се за "породичну фотографију" на самиту Г20 у Хамбургу

Си је промовисао „дипломатију великих земаља“ (大国外交), наводећи да је Кина већ „велика сила“ и одвајајући се од претходних кинеских лидера који су имали опрезнију дипломатију.[177] Заузео је јастребов спољнополитички став назван „дипломатија вукова ратника“,[178] док су његове спољнополитичке мисли заједно познате као „Мисао Си Ђинпинга о дипломатији“.[179] У марту 2021. рекао је да се „Исток уздиже“. а Запад је у опадању“ (东升西降), рекавши да је моћ западног света у опадању и да је њихов одговор на КОВИД-19 пример тога, и да Кина улази у период прилика због тога.[180] Си је често алудирао на „заједницу са заједничком будућношћу за човечанство“, за коју кинеске дипломате кажу да не имплицира намеру да промени међународни поредак,[181] али за које страни посматрачи кажу да Кина жели нови поредак који је више поставља центар.[182] Под Сијем, Кина се, заједно са Русијом, такође фокусирала на јачање односа са Глобалним Југом како би ублажила ефекат међународних санкција.[183]

Си је ставио нагласак на повећање кинеске „моћи међународног дискурса“ (国际话语权) како би створио повољније глобално мишљење о Кини у свету.[184] У овој потрази, Си је нагласио потребу да се „добро исприча кинеска прича“ (讲好中国故事), што значи ширење кинеске спољне пропаганде (外宣) и комуникација.[185] Си је проширио фокус и обим уједињеног фронта, који има за циљ да консолидује подршку за КПК у елементима који нису КПК, како унутар тако и изван Кине, и сходно томе је проширио Одељење за рад Уједињеног фронта.[186] Си је представио Глобалну развојну иницијативу (ГДИ), Глобалну безбедносну иницијативу (ГСИ)[187] и Глобалну иницијативу за цивилизацију (ГЦИ), 2021, 2022. и 2023. године, са циљем да повећа утицај Кине у међународни поредак.[188]

Током Сијеве администрације, Кина настоји да обликује међународне норме и правила у новим областима политике у којима Кина има предност као рани учесник.[189] Си описује такве области као „нове границе“, а оне укључују области политике као што је свемир, дубоко море, поларни региони, интернет, нуклеарна безбедност, борба против корупције и климатске промене.[190]

Индија[уреди | уреди извор]

Лидери БРИКС2023, с лева на десно: Луиз Инасио Лула да Силва, Си Ђинпинг, Сирил Рамафоза, Нарендра Моди и Сергеј Лавров (који представља Владимира Путина).

Односи између Кине и Индије имали су успоне и падове под Сијем, а касније су се погоршавали због различитих фактора. Године 2013. две земље су имале сукоб у Депсангу током три недеље, који се завршио без промене границе.[191] У 2017. години, две земље су поново имале сукоб око кинеске изградње пута у Докламу, територији на коју полажу право Бутан, савезник Индије и Кина,[192] иако су се до 28. августа обе земље међусобно раскинуле.[193] Најозбиљнија криза у односима настала је када су две земље имале смртоносни сукоб 2020. године на линији стварне контроле, при чему су неки војници остали мртви.[194][195]Сукоби су довели до озбиљног погоршања односа, па је Кина заузела 2.000 квадратних километара територије коју је контролисала Индија.[196][197]

Јапан и Кореја[уреди | уреди извор]

Односи Кине и Јапана су се у почетку погоршали под Сијевом администрацијом; најтеже питање између две земље остаје спор око острва Сенкаку, која Кина назива Диаоју. Као одговор на континуирани чврст став Јапана по том питању, Кина је у новембру 2013. прогласила идентификациону зону противваздушне одбране.[198] Међутим, односи су касније почели да се побољшавају, а Си је позван да посети 2020. године,[199] иако је путовање касније одложено због пандемије КОВИД-19.[200]

Под Сијем, Кина је у почетку заузела критичнији став према Северној Кореји због њених нуклеарних проба.[201] Међутим, од 2018. године односи су почели да се побољшавају због сусрета Сија и севернокорејског лидера Ким Џонг Уна.[202] Си је такође подржао денуклеаризацију Северне Кореје,[203] и изразио подршку економским реформама у земљи.[204] Си је у почетку побољшао односе са Јужном Корејом,[205] а две земље су потписале споразум о слободној трговини у децембру 2015.[206] Почевши од 2017. године, односи Кине са Јужном Корејом су се погоршали због Терминална одбрана подручја на великим надморским висинама (ТОПВНВ), одбрамбеног ракетног система.[207] На крају, Јужна Кореја је зауставила куповину ТОПВНВ-а након што је Кина увела незваничне санкције.[208]

Русија[уреди | уреди извор]

Си са супругом Пенг Лијуан током Параде победе у Москви 9. маја 2015.

Си је неговао јаче односе са Русијом, посебно након украјинске кризе 2014. Чини се да је развио јак лични однос са председником Владимиром Путином. Обојица се сматрају јаким лидерима са националистичком оријентацијом који се не плаше да се афирмишу против западних интереса.[209] Си је присуствовао церемонији отварања Зимских олимпијских игара 2014. у Сочију. Под Сијем, Кина је потписала гасни споразум вредан 400 милијарди долара са Русијом; Кина је такође постала највећи трговински партнер Русије.[210]

Владимир Путин дочекује Си у Москви током посете Сија Русији у марту 2023

Си и Путин су се састали 4. фебруара 2022. током припрема за Олимпијске игре у Пекингу 2022. током масовног гомилања руских снага на украјинској граници, при чему су њих двојица изразили да су две земље скоро уједињене у свом антиамеричком опредељењу и да обе нације нису делиле „нема ограничења“ у својим обавезама.[211][212] Амерички званичници су рекли да је Кина затражила од Русије да сачека инвазију на Украјину до завршетка Олимпијских игара у Пекингу 20. фебруара.[213] У априлу 2022. Си Ђинпинг је изразио противљење санкцијама Русији.[214] Си Ђинпинг је 15. јуна 2022. поново потврдио подршку Кине Русији по питањима суверенитета и безбедности.[215] Међутим, Си је такође рекао да је Кина посвећена поштовању „територијалног интегритета свих земаља“,[216] и рекао да је Кини „болно када види како се ратни пламен поново распламса у Европи“.[217] Кина се додатно држала на дистанци од Руских акција, уместо тога да се стави као неутрална страна.[218] У фебруару 2023. Кина је објавила мировни план од 12 тачака за „решавање актуелне кризе у Украјини“; Путин је хвалио план, али су га критиковале САД и европске земље.[219]

Си Ђинпинг се у новембру 2015. састао са тадашњим тајванским председником Ма Јингђуом у својству лидера континенталне Кине и Тајвана.

Тајван[уреди | уреди извор]

У 2015, Си се састао са тајванским председником Ма Јингђуом, што је био први пут да су се политички лидери обе стране Тајванског мореуза састали од завршетка Кинеског грађанског рата 1950. године.[220] Си је рекао да су Кина и Тајван „једна породица“ која се не може раставити.[221] Међутим, односи су почели да се погоршавају након што је Цаи Ингвен из Демократске прогресивне партије (ДПП) победила на председничким изборима 2016. године.[222]

На 19. партијском конгресу одржаном 2017. године, Си је реафирмисао шест од девет принципа који су афирмисани у континуитету од 16. партијског конгреса 2002. године, са значајним изузетком „Полажење наде у народ Тајвана као снагу која ће помоћи да се дође до уједињења.''[223] Према Брукингс институту, Си је користио јачи језик о потенцијалној независности Тајвана него његови претходници према претходним владама ДПП-а на Тајвану.[224] Он је рекао да „никада нећемо дозволити било којој особи, било којој организацији или било којој политичкој партији да одвоји било који део кинеске територије од Кине у било ком тренутку у било ком облику“.[225]

У јануару 2019, Си Ђинпинг је позвао Тајван да одбије своју формалну независност од Кине, рекавши: „Не обећавамо да ћемо се одрећи употребе силе и задржавамо могућност да предузмемо сва неопходна средства. Те опције би, рекао је он, могле да се користе против „спољног мешања“. Си је такође рекао да су они „спремни да створе широк простор за мирно уједињење, али да неће оставити простора за било какав облик сепаратистичких активности.“[226][227]' Председница Цаи је одговорила на говор рекавши да Тајван неће прихватити једну земљу, аранжмана два система са копном, уз наглашавање потребе да сви преговори преко мореуза буду на принципу између владе.[228]

Председник САД Доналд Трамп стиже у Кину, 8. новембра 2017

Америка[уреди | уреди извор]

Си је назвао односе Кине и Сједињених Држава у савременом свету „новом врстом односа великих сила“, фразом коју је Обамина администрација оклевала да прихвати.[229] Под његовом администрацијом настављен је америчко-кинески стратешки и економски дијалог који је започео под Ху Ђинтаом, све док га администрација Доналда Трампа није суспендовала.[230] О Кини-САД Си је рекао: „Ако су [Кина и Сједињене Државе] у конфронтацији, то би сигурно значило катастрофу за обе земље.“[231] Си је такође индиректно критиковао „стратешки стожер“ САД у Азији.[232] Односи са САД су се погоршали након што је Доналд Трамп постао председник 2017. године.[233] Од 2018. године, САД и Кина су укључене у ескалирајући трговински рат.[234] У 2020. односи су се додатно погоршали због пандемије КОВИД-19.[235]

Оснивање Кине-САД односа су међу људима, нада је у људима, будућност је у младима, а виталност је у поднационалним подручјима.

— Си Ђинпинг је рекао гостујући код гувернера Калифорније Гавина Њусома 2023.[236]

Си Ђинпинг са председником САД Џоом Бајденом на маргинама самита Г20 на Балију 2022.
Земље које су потписале документе о сарадњи у вези са иницијативом Појас и пут
Демонстранти у Хонгконгу гађају јајима портрет Си Ђинпинга на Дан државности

Хонг Конг[уреди | уреди извор]

Током свог руководства, Си је подржавао и тежио већој политичкој и економској интеграцији Хонг Конга са континенталном Кином, укључујући и пројекте као што је мост Хонг Конг–Џухај–Макао.[237] Он се залагао за пројекат Велико подручје залива, који има за циљ да интегрише Хонг Конг, Макао и девет других градова у Гуангдонгу.[238][239] Сијеви интеграцијски напори довели су до смањења слобода и слабљења посебног идентитета Хонг Конга у односу на континенталну Кину.[240][241] Многи ставови централне владе и који су на крају спроведени у Хонг Конгу изнети су у белој књизи коју је објавио Државни савет 2014 под називом Пракса политике „једна земља, два система“ у специјалном административном региону Хонг Конга.[242] Под Сијем, кинеска влада је такође прогласила Заједничку кинеско-британску декларацију правно неважећом.[243]

У августу 2014. године, Стални комитет Националног народног конгреса (НПЦСЦ) донео је одлуку којом се дозвољава опште право гласа за изборе главног извршног директора Хонг Конга 2017, али и захтева од кандидата да „воле земљу и воле Хонг Конг,“ као и друге мере које су обезбедиле да кинеско руководство буде крајњи доносилац одлуке о избору, што је довело до протеста,[244] и коначног одбацивања предлога реформи у Законодавном савету због напуштања про- Камп у Пекингу да одложи гласање.[245] На изборима за главног извршног директора 2017. године, Кери Лам је победила, наводно уз подршку Политбироа КПК.[246]

Си се заклиње у Џона Лија као извршног директора током 25. годишњице повратка Хонг Конга у Кину

Си је подржао владу Хонг Конга и Кери Лам против демонстраната на протестима у Хонг Конгу 2019–2020, који су избили након предложеног закона који би омогућио екстрадиције Кини.[247] Он је бранио употребу силе од стране полиције Хонг Конга, рекавши да „стриктно подржавамо полицију Хонг Конга да предузме насилне акције у спровођењу закона, а правосуђе Хонг Конга да казни у складу са законом оне који су починили насилне злочине.[248] Током посете Макау 20. децембра 2019. у оквиру 20. годишњице повратка у Кину, Си је упозорио на мешање страних снага у Хонг Конгу и Макау,[249] док је такође наговестио да би Макао могао да буде модел за Хонг Конг да прати.[250]

2020. НПЦСЦ је усвојио закон о националној безбедности у Хонг Конгу који је драматично проширио притисак владе на опозицију у граду; међу мерама је било драматично ограничавање политичке опозиције и стварање централне владине канцеларије ван надлежности Хонг Конга која би надгледала спровођење закона.[251] Ово је виђено као кулминација дугорочног пројекта под Сијем за даљу интеграцију Хонг Конга са копном.[252] Си је посетио Хонг Конг као председник 2017. и 2022. године, на 20. односно 25. годишњицу примопредаје Хонг Конга.[253] У својој посети 2022. године, заклео се у Џона Лија као извршног директора, бившег полицајца којег је кинеска влада подржавала да прошири контролу над градом.[254][255]

Људска права[уреди | уреди извор]

Према Human Rights Watch-у, Си је „започео широку и трајну офанзиву на људска права“ откако је постао лидер 2012. године.[256] ХРВ је такође рекао да је репресија у Кини „на најгорем нивоу од масакра на Тргу Тјенанмен“.[257] Откако је преузео власт, Си је разбио активизам грађана, а стотине је приведено.[258] Он је председавао 709 акцијама 9. јула 2015. године, када је приведено више од 200 адвоката, правних помоћника и активиста за људска права.[259] Током његовог мандата хапшени су и затварани активисти као што је Су Зијонг, као и бројни други који су се идентификовали са Покретом нових грађана. Истакнути правни активиста Пу Зикијанг из покрета Веикуан је такође ухапшен и притворен.[260]

2017. године, локална влада провинције Ђангси рекла је хришћанима да своје слике Исуса замене Си Ђинпингом у оквиру опште кампање о незваничним црквама у земљи.[261][262][263] Према локалним друштвеним медијима, званичници су их „трансформисали из вере у религију у веровање у партију“.[264] Према активистима, „Си спроводи најтеже систематско сузбијање хришћанства у земљи од када је верска слобода записана у Кинезима устав из 1982.“, а према пасторима и групи која прати религију у Кини, укључује „уништавање крстова, спаљивање библија, затварање цркава и наређење следбеницима да потпишу папире којима се одричу вере“.[265]

Под Сијем, КПК је прихватила асимилационистичку политику према етничким мањинама, смањујући афирмативну акцију у земљи до 2019. године,[266] и укидајући формулацију у октобру 2021. која је гарантовала права деце из мањина да се образују на свом матерњем језику, замењујући га са једним који је акценат стављао на подучавање народног језика.[267] Године 2020. Чен Сијаопинг је постављен за шефа Националне комисије за етничка питања, првог Хан Кинеза на челу тог тела од 1954. године.[268] Дана 24. јуна 2022, Пан Јуе, други Хан Кинез, постао је шеф комисије, а он је наводно држао асимилационистичку политику према етничким мањинама.[269] Си је изнео своје званичне ставове о односима између већинских Хан Кинеза и етничких мањина рекавши „ни Хан шовинизам ни локални етнички шовинизам погодују развоју заједнице кинеске нације.“[270]

Ковид-19 пандемија[уреди | уреди извор]

Дана 20. јануара 2020, Си је први пут прокоментарисао пандемију КОВИД-19 у Вухану и наредио „напоре за сузбијање ширења вируса.[271] Он је премијеру Ли Кећангу дао одређену одговорност за одговор на КОВИД-19, у ономе што је предложио The Wall Street Journal био је покушај да се потенцијално изолује од критика ако одговор не успе.[272] Влада је првобитно одговорила на пандемију затварањем и цензуром, а први одговор је изазвао широку реакцију унутар Кине.[273] Он се 28. јануара састао са Тедросом Адханомом Гхебреиесусом, генералним директором Светске здравствене организације (СЗО).[274] Шпигел је известио да је у јануару 2020. Си извршио притисак на Тедроса Аданома да одустане од издавања глобалног упозорења о избијању КОВИД-19 и задржи информације о преношењу вируса са човека на човека, што је СЗО демантовала.[275] Дана 5. фебруара, Си се састао са камбоџанским премијером Хун Сеном у Пекингу, првим страним лидером који је дозвољен у Кину од избијања марта.[276]

Нови извршни директор Хонг Конга Џон Ли Ка Чиу и Си Ђинпинг носе маске, јул 2022.

Након што је епидемију у Вухану ставио под контролу, Си је фаворизовао оно што је званично названо „динамична политика нулте КОВИД-19[277] која има за циљ контролу и сузбијање вируса што је више могуће унутар граница земље. Ово је укључивало локална блокада и масовно тестирање.[278] Иако је првобитно била заслужна за кинеско сузбијање избијања КОВИД-19, политику су касније критиковали страни и неки домаћи посматрачи због тога што није у контакту са остатком света и узимала тежак данак по економију.[279] Овај приступ је посебно био под критиком током затварања Шангаја 2022. године, који је присилио милионе да оду у своје домове и оштетио градску економију,[280] нарушавајући имиџ Ли Ћијанга, блиског Си савезника и партијског секретара града.[281] Насупрот томе, Си је рекао да је политика осмишљена да заштити животну безбедност људи.[282] Дана 23. јула 2022. године, Национална здравствена комисија је известила да су Си и други највиши лидери узели локалне вакцине против КОВИД-19.[283]

На 20. Конгресу КПК, Си је потврдио наставак политике нулте-КОВИД-а,[284] наводећи да ће „непоколебљиво” спроводити „динамички нулти-КОВИД” и обећавајући да ће „одлучно добити битку”[285] иако је Кина почела ограничено ублажавање политике у наредним недељама.[286] У новембру 2022. избили су протести против кинеске политике КОВИД-19, а окидач је био пожар у високој стамбеној згради у Урумћију.[287] Протести су одржани у више великих градова, а неки од демонстраната су тражили крај владавине Сија и КПК.[288] Протести су углавном угушени до децембра,[289] иако је влада додатно ублажила ограничења КОВИД-19 у периоду од тада.[290] Кина је 7. децембра 2022. најавила велике промене у својој политици КОВИД-19, укључујући омогућавање карантина код куће за благе инфекције, смањење ПЦР тестирања и смањење моћи локалних званичника да спроводе блокаде.[291]

Приватни живот[уреди | уреди извор]

Био је ожењен два пута. 1980-их се венчао са Ке Лингинг, ћерком дипломата Ке Хуаа, амбасадора НР Кине у Лондону. Брак је након неколико година завршио разводом. Потом се 1987. оженио за познату певачицу Пенг Љуан[292] с којом има кћер Си Мингзе (习明泽), која тренутно под псеудонимом студира на Харварду.[293]

Си поседује диплому из хемијске технологије и докторат из политичких наука.[294]

Признања[уреди | уреди извор]

Си је 2. носи­лац Ордена РС

Одликован је Орденом Републике Србије Првог степена. Орден му је свечано уручен 18. јуна 2016. године, приликом државне посете Републици Србији.[295]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Јерковић, Јован; Пижурица, Мато; Пешикан, Митар (2010). Правопис српскога језика. Нови Сад: Матица српска. стр. 201. т. 220. ISBN 978-86-7946-079-0. COBISS.SR 256189191. 
  2. ^ www.businessinsider.com
  3. ^ Ranade, Jayadva (25. 10. 2010). „China's Next Chairman - Xi Jinping” (PDF). Centre for Air Power Studies. Приступљено 06. 11. 2012. 
  4. ^ "Hu Jintao reelected Chinese president", Xinhua (China Daily), 15 March 2008.
  5. ^ „deckblatt-ca-data sup-form.pdf” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 02. 2012. г. Приступљено 06. 11. 2012. 
  6. ^ Agence France-Presse (11. 02. 2009). „Chinese vice president in Mexico to boost trade”. Channel NewsAsia. Архивирано из оригинала 04. 05. 2009. г. Приступљено 06. 11. 2012. 
  7. ^ Press, Associated (10. 02. 2009). „Chinese Vice President Xi Jinping speaks during a news conference in Mexico City, Tuesday, Feb. 10, 2009. Jinping is on a two-day official visit to Mexico.”. Associated Press. 
  8. ^ „Photo Gallery of the Official Visit of the Vice President of the People's Republic of China and the State Visit of the King and Queen of Spain”. Jamaica Information Service. 12. 02. 2009. Архивирано из оригинала 20. 06. 2013. г. Приступљено 06. 11. 2012. 
  9. ^ „China, Jamaica vow to enhance friendly partnership”. China Central Television. 13. 02. 2009. 
  10. ^ Xuequan, Mu (17. 02. 2009). „Chinese vice president concludes official visit to Colombia”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012. 
  11. ^ „China Names Colombia Official Tourism Destination”. Latin American Herald Tribune. Архивирано из оригинала 04. 03. 2016. г. Приступљено 06. 11. 2012. 
  12. ^ Yang, Fang (19. 02. 2009). „Chinese VP meets Venezuelan top legislator on parliamentary co-op, bilateral ties”. Xinhua News Agency. Приступљено 06. 11. 2012. 
  13. ^ Devereux, Charlie (26. 09. 2012). „China Bankrolling Chavez’s Re-Election Bid With Oil Loans”. Bloomberg News. 
  14. ^ „Chinese VP meets Brazilian president on deepening strategic partnership”. Xinhua News Agency. 20. 02. 2009. Приступљено 06. 11. 2012. 
  15. ^ „Xi Jinping visits Malta”. The Embassy of Malta in the People's Republic of China. 23. 02. 2009. Архивирано из оригинала 02. 04. 2015. г. Приступљено 06. 11. 2012. 
  16. ^ Xuequan, Mu (22. 02. 2009). „Roundup: Chinese vice president starts official visit to Malta”. Xinhua News Agency. Приступљено 04. 11. 2012. 
  17. ^ „Vice President Xi Jinping to visit Belgium, Germany, Bulgaria, Hungary and Romania and attend Europalia Chinese Art Festival and China's Guest-of-Honor Activities in Frankfurt Book Fair”. Mfa.gov.cn. 10. 10. 2009. Архивирано из оригинала 23. 07. 2011. г. Приступљено 20. 10. 2010. 
  18. ^ Raman, B., "China's Cousin-Cousin Relations with Myanmar" # 3566 Архивирано на сајту Wayback Machine (28. новембар 2010), South Asia Analysis Group, 25 December 2009, Приступљено 14. 2. 2012.
  19. ^ Reuters Архивирано на сајту Wayback Machine (29. октобар 2013).
  20. ^ Epatko, Larisa (08. 11. 2012). „China to Choose New Slate of Leaders: How Will It Affect the U.S.?”. PBS NewsHour. Архивирано из оригинала 21. 01. 2014. г. Приступљено 09. 11. 2012. 
  21. ^ „China Confirms Leadership Change”. BBC News. Приступљено 15. 11. 2012. 
  22. ^ BBC News (2012). China confirms leadership change, Приступљено 15. 3. 2013.
  23. ^ China’s Leader Tries to Calm African Fears of His Country’s Economic Power The New York Times, Chris Buckley, 26 March 2013
  24. ^ Denyer, Simon (25. 10. 2017). „China's Xi Jinping unveils his top party leaders, with no successor in sight”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 13. 8. 2019. г. Приступљено 25. 10. 2017. „Censorship has been significantly stepped up in China since Xi took power. 
  25. ^ Economy, Elizabeth (29. 6. 2018). „The great firewall of China: Xi Jinping's internet shutdown”. The Guardian. Архивирано из оригинала 10. 10. 2019. г. Приступљено 4. 11. 2019. „Before Xi Jinping, the internet was becoming a more vibrant political space for Chinese citizens. But today the country has the largest and most sophisticated online censorship operation in the world. 
  26. ^ „Xi outlines blueprint to develop China's strength in cyberspace”. Xinhua News Agency. 21. 4. 2018. Архивирано из оригинала 21. 4. 2018. г. Приступљено 22. 4. 2018. 
  27. ^ Zhuang, Pinghui (19. 2. 2016). „China's top party mouthpieces pledge 'absolute loyalty' as president makes rare visits to newsrooms”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 31. 3. 2023. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  28. ^ Risen, Tom (3. 6. 2014). „Tiananmen Censorship Reflects Crackdown Under Xi Jinping”. U.S. News & World Report. Архивирано из оригинала 11. 4. 2019. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  29. ^ Bougon 2018, стр. 157–65.
  30. ^ Tiezzi, Shannon (24. 6. 2014). „China's 'Sovereign Internet'. The Diplomat (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 4. 8. 2017. г. Приступљено 4. 8. 2017. 
  31. ^ Ford, Peter (18. 12. 2015). „On Internet freedoms, China tells the world, 'leave us alone'. The Christian Science Monitor. ISSN 0882-7729. Архивирано из оригинала 4. 8. 2017. г. Приступљено 4. 8. 2017. 
  32. ^ „Wikipedia blocked in China in all languages”. BBC News. 14. 5. 2019. Архивирано из оригинала 15. 5. 2019. г. Приступљено 15. 5. 2019. 
  33. ^ Phillips, Tom (6. 8. 2015). „'It's getting worse': China's liberal academics fear growing censorship”. The Guardian. Архивирано из оригинала 18. 9. 2019. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  34. ^ Grigg, Angus (4. 7. 2015). „How China stopped its bloggers”. The Australian Financial Review. Архивирано из оригинала 26. 6. 2018. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  35. ^ Grigg, Angus (4. 7. 2015). „How China stopped its bloggers”. The Australian Financial Review. Архивирано из оригинала 26. 6. 2018. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  36. ^ „China Tells Carriers to Block Access to Personal VPNs by February”. Bloomberg News (на језику: енглески). 10. 7. 2017. Архивирано из оригинала 1. 5. 2019. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  37. ^ Phillips, Tom (24. 10. 2017). „Xi Jinping becomes most powerful leader since Mao with China's change to constitution”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 24. 10. 2017. г. Приступљено 24. 10. 2017. 
  38. ^ „China elevates Xi to most powerful leader in decades”. CBC News. 24. 10. 2017. Архивирано из оригинала 1. 5. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  39. ^ „China elevates Xi Jinping's status, making him the most powerful leader since Mao”. Irish Independent. 24. 10. 2017. Архивирано из оригинала 22. 6. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  40. ^ Collins, Stephen (9. 11. 2017). „Xi's up, Trump is down, but it may not matter”. CNN. Архивирано из оригинала 23. 6. 2018. г. Приступљено 22. 6. 2018. 
  41. ^ Holtz, Michael (28. 2. 2018). „Xi for life? China turns its back on collective leadership.”. The Christian Science Monitor. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2018. 
  42. ^ Andrésy, Agnès (2015). Xi Jinping: Red China, The Next Generation. UPA. стр. 88. ISBN 9780761866015. 
  43. ^ Pollard, Martin (26. 10. 2022). „China's Xi deals knockout blow to once-powerful Youth League faction”. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 5. 2023. г. Приступљено 24. 5. 2023. 
  44. ^ Gan, Nectar (23. 9. 2017). „Latest Xi Jinping book gives clues on decline of Communist Party's youth wing”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 14. 10. 2017. г. Приступљено 8. 10. 2017. 
  45. ^ Shi, Jiangtao; Huang, Kristin (26. 2. 2018). „End to term limits at top 'may be start of global backlash for China'. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 27. 2. 2018. г. Приступљено 28. 2. 2018. 
  46. ^ Phillips, Tom (4. 3. 2018). „Xi Jinping's power play: from president to China's new dictator?”. The Guardian. Архивирано из оригинала 4. 3. 2018. г. Приступљено 4. 3. 2018. 
  47. ^ Wen, Philip (17. 3. 2018). „China's parliament re-elects Xi Jinping as president”. Reuters. Архивирано из оригинала 17. 3. 2018. г. Приступљено 17. 3. 2018. 
  48. ^ Bodeen, Christopher (17. 3. 2018). „Xi reappointed as China's president with no term limits”. Associated Press. Архивирано из оригинала 17. 3. 2018. г. Приступљено 17. 3. 2018. 
  49. ^ Zhou, Xin (18. 3. 2018). „Li Keqiang endorsed as China's premier; military leaders confirmed”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 27. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  50. ^ Mitchell, Tom (7. 9. 2019). „China's Xi Jinping says he is opposed to life-long rule”. Financial Times. Архивирано из оригинала 17. 4. 2018. г. Приступљено 17. 4. 2018. „President insists term extension is necessary to align government and party posts 
  51. ^ Wang, Cat (7. 11. 2021). „The significance of Xi Jinping's upcoming 'historical resolution'. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  52. ^ Ni, Vincent (11. 11. 2021). „Chinese Communist party elevates Xi's status in 'historical resolution'. The Guardian (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 6. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  53. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (17. 11. 2021). „How Xi Jinping Is Rewriting China's History to Put Himself at the Center”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 10. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  54. ^ Bandurski, David (8. 2. 2022). „Two Establishes”. China Media Project (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 7. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  55. ^ Davidson, Helen; Graham-Harrison, Emma (23. 10. 2022). „China's leader Xi Jinping secures third term and stacks inner circle with loyalists”. The Guardian. Архивирано из оригинала 23. 10. 2022. г. Приступљено 23. 10. 2022. 
  56. ^ Wingfield-Hayes, Rupert (23. 10. 2022). „Xi Jinping's party is just getting started”. BBC News (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 3. 2023. г. Приступљено 23. 10. 2022. 
  57. ^ „Shake-up at the top of China's Communist Party as Xi Jinping starts new term”. South China Morning Post (на језику: енглески). 22. 10. 2022. Архивирано из оригинала 22. 10. 2022. г. Приступљено 23. 10. 2022. 
  58. ^ „Xi Jinping unanimously elected Chinese president, PRC CMC chairman”. Xinhua News Agency. 10. 3. 2023. Архивирано из оригинала 10. 3. 2023. г. Приступљено 10. 3. 2023. 
  59. ^ „The power of Xi Jinping”Неопходна новчана претплата. The Economist. 18. 9. 2014. Архивирано из оригинала 7. 11. 2017. г. Приступљено 20. 9. 2017. 
  60. ^ Jiayang, Fan; Taisu, Zhang; Ying, Zhu (8. 3. 2016). „Behind the Personality Cult of Xi Jinping”. Foreign Policy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  61. ^ Phillips, Tom (19. 9. 2015). „Xi Jinping: Does China truly love 'Big Daddy Xi' – or fear him?”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 27. 4. 2019. г. Приступљено 31. 8. 2017. 
  62. ^ Phillips, Tom (19. 9. 2015). „Xi Jinping: Does China truly love 'Big Daddy Xi' – or fear him?”. The Guardian. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 27. 4. 2019. г. Приступљено 31. 8. 2017. 
  63. ^ Blanchard, Ben (28. 10. 2016). „All hail the mighty uncle – Chinese welcome Xi as the 'core'. Reuters. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2018. 
  64. ^ „Xi's Nickname Becomes Out of Bounds for China's Media”. Bloomberg News (на језику: енглески). 28. 4. 2015. Архивирано из оригинала 12. 10. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  65. ^ Rivers, Matt (19. 3. 2018). „This entire Chinese village is a shrine to Xi Jinping”. CNN. Архивирано из оригинала 24. 6. 2018. г. Приступљено 23. 6. 2018. 
  66. ^ Gan, Nectar (28. 12. 2017). „Why China is reviving Mao's grandiose title for Xi Jinping”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  67. ^ „Xi Jinping is no longer any old leader”. The Economist. 17. 2. 2018. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 24. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  68. ^ Shepherd, Christian; Wen, Philip (20. 10. 2017). „With tears and song, China welcomes Xi as great, wise leader”. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 26. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  69. ^ Qian, Gang (2. 11. 2020). „A Brief History of the Helmsmen”. China Media Project (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 8. 2022. г. Приступљено 16. 8. 2022. 
  70. ^ Nakazawa, Katsuji (9. 1. 2020). „China crowns Xi with special title, citing rare crisis”. Nikkei Asian Review. Архивирано из оригинала 9. 1. 2020. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  71. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321Слободан приступ. 
  72. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 21. 7. 2014. 
  73. ^ Denyer, Simon (25. 8. 2013). „Creeping reforms as China gives Shanghai Free Trade Zone go-ahead”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 3. 6. 2023. г. Приступљено 4. 1. 2023. 
  74. ^ Buckley, Chris; Bradsher, Keith (4. 3. 2017). „Xi Jinping's Failed Promises Dim Hopes for Economic Change in 2nd Term”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 22. 8. 2022. г. Приступљено 22. 8. 2022. 
  75. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321Слободан приступ. 
  76. ^ Wong 2023, стр. 146.
  77. ^ Orlik, Tom; Hancock, Tom (3. 3. 2023). „What Wall Street Gets Wrong About Xi Jinping's New Money Men”. Bloomberg News. Приступљено 4. 3. 2023. 
  78. ^ Orlik, Tom; Hancock, Tom (3. 3. 2023). „What Wall Street Gets Wrong About Xi Jinping's New Money Men”. Bloomberg News. Приступљено 4. 3. 2023. 
  79. ^ Wang, Orange; Leng, Sidney (28. 9. 2018). „Chinese President Xi Jinping's show of support for state-owned firms 'no surprise', analysts say”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 9. 11. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  80. ^ Whyte, Martin K. (15. 3. 2021). „China's economic development history and Xi Jinping's "China dream:" an overview with personal reflections”. Chinese Sociological Review. 53 (2): 115—134. ISSN 2162-0555. S2CID 228867589. doi:10.1080/21620555.2020.1833321Слободан приступ. 
  81. ^ Gan, Nectar (28. 9. 2018). „Xi says it's wrong to 'bad mouth' China's state firms... but country needs private sector as well”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 31. 1. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  82. ^ Pieke & Hofman 2022, стр. 48.
  83. ^ Lockett, Hudson (2022-06-12). „How Xi Jinping is reshaping China's capital markets”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 2022-11-21. 
  84. ^ „Xi Jinping's grip on Chinese enterprise gets uncomfortably tight”. The Economist. 2023-11-26. 
  85. ^ Bradsher, Keith (4. 3. 2017). „China and Economic Reform: Xi Jinping's Track Record”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 5. 3. 2017. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  86. ^ Wildau, Gabriel (18. 12. 2018). „Xi says no one can 'dictate to the Chinese people<span style="padding-right:0.2em;">'Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  87. ^ „Xi Puts His Personal Stamp on China's Fight Against Poverty”. Bloomberg News (на језику: енглески). 25. 2. 2021. Архивирано из оригинала 18. 2. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  88. ^ „China's Xi declares victory in ending extreme poverty”. BBC News (на језику: енглески). 25. 2. 2021. Архивирано из оригинала 28. 7. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  89. ^ „China's poverty line is not as stingy as commentators think”. The Economist. Hong Kong. 18. 6. 2020. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  90. ^ „World Bank Open Data”. 
  91. ^ „GDP (current US$) – China | Data”. World Bank. Архивирано из оригинала 6. 9. 2019. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  92. ^ „World Economic Outlook Database, April 2023”. International Monetary Fund. април 2023. Архивирано из оригинала 13. 4. 2023. г. Приступљено 16. 5. 2023. 
  93. ^ „GDP growth (annual %) – China | Data”. World Bank. Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  94. ^ Hui, Mary (16. 2. 2022). „What China means when it says it wants "high quality" GDP growth”. Quartz (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  95. ^ Marquis, Christopher; Qiao, Kunyuan (2022). Mao and Markets: The Communist Roots of Chinese Enterprise. Kunyuan Qiao. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-26883-6. OCLC 1348572572. 
  96. ^ Marquis, Christopher; Qiao, Kunyuan (2022). Mao and Markets: The Communist Roots of Chinese Enterprise. Kunyuan Qiao. New Haven: Yale University Press. ISBN 978-0-300-26883-6. OCLC 1348572572. 
  97. ^ Wei, Lingling (12. 8. 2020). „China's Xi Speeds Up Inward Economic Shift”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  98. ^ „China's future economic potential hinges on its productivity”. The Economist. 14. 8. 2021. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 12. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  99. ^ „China's Escalating Property Curbs Point to Xi's New Priority”. Bloomberg News (на језику: енглески). 27. 7. 2021. Архивирано из оригинала 28. 11. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  100. ^ „Housing Should Be for Living In, Not for Speculation, Xi Says”. Bloomberg News (на језику: енглески). 18. 10. 2017. Архивирано из оригинала 25. 4. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  101. ^ Lin, Andy; Hale, Thomas; Hudson, Hudson (8. 10. 2021). „Half of China's top developers crossed Beijing's 'red lines<span style="padding-right:0.2em;">'Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  102. ^ Wei, Lingling (19. 10. 2021). „In Tackling China's Real-Estate Bubble, Xi Jinping Faces Resistance to Property-Tax Plan”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 8. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  103. ^ Tran, Hung (14. 3. 2023). „China's debt-reduction campaign is making progress, but at a cost”. Atlantic Council. Архивирано из оригинала 14. 3. 2023. г. Приступљено 14. 3. 2023. 
  104. ^ Fifield, Anna (2. 11. 2018). „As China settles in for trade war, leader Xi emphasizes 'self reliance'. The Washington Post. Архивирано из оригинала 31. 1. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  105. ^ Han, Chen; Allen-Ebrahimian, Bethany (2022-10-15). „What China looks like after a decade of Xi Jinping's rule”. Axios (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 4. 2023. г. Приступљено 2023-04-19. 
  106. ^ Yap, Chuin-Wei (25. 12. 2019). „State Support Helped Fuel Huawei's Global Rise”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 25. 12. 2019. г. Приступљено 16. 9. 2022. 
  107. ^ „Xinhua Commentary: "New productive forces" a winning formula for China's future”. Xinhuanet. 2023-09-21. 
  108. ^ „Xiongan is Xi Jinping's pet project”. The Economist. 18. 5. 2023. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 19. 5. 2023. г. Приступљено 19. 5. 2023. 
  109. ^ а б „Full Text: Xi Jinping's Speech on Boosting Common Prosperity – Caixin Global”. Caixin Global (на језику: енглески). 19. 10. 2021. Архивирано из оригинала 30. 10. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  110. ^ Wei, Jing Yang and Lingling (12. 11. 2020). „China's President Xi Jinping Personally Scuttled Jack Ma's Ant IPO”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 13. 11. 2020. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  111. ^ Lockett, Hudson (2022-06-12). „How Xi Jinping is reshaping China's capital markets”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 2022-11-21. 
  112. ^ Hass, Ryan (9. 9. 2021). „Assessing China's "common prosperity" campaign”. Brookings Institution (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 3. 7. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  113. ^ Shen, Samuel; Ranganathan, Vidya (3. 11. 2021). „China stock pickers reshape portfolios on Xi's 'common prosperity'. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 8. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  114. ^ Moore, Elena (10. 4. 2021). „China Fines Alibaba $2.8 Billion For Breaking Anti-Monopoly Law” (на језику: енглески). NPR. Архивирано из оригинала 16. 9. 2021. г. Приступљено 16. 9. 2021. 
  115. ^ „China's Education Crackdown Pushes Costly Tutors Underground”. Bloomberg News (на језику: енглески). 12. 8. 2021. Архивирано из оригинала 24. 3. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  116. ^ „Trading kicks off on Beijing Stock Exchange, 10 stocks surge”. Reuters (на језику: енглески). 15. 11. 2021. Архивирано из оригинала 27. 11. 2021. г. Приступљено 22. 8. 2022. 
  117. ^ Stevenson, Alexandra; Chien, Amy Chang; Li, Cao (27. 8. 2021). „China's Celebrity Culture Is Raucous. The Authorities Want to Change That.”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 12. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  118. ^ Buckley, Chris (30. 8. 2021). „China Tightens Limits for Young Online Gamers and Bans School Night Play”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 18. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  119. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 21. 7. 2014. 
  120. ^ Wuthnow, Joel (30. 6. 2016). „China's Much-Heralded NSC Has Disappeared”. Foreign Policy (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 8. 2019. г. Приступљено 25. 8. 2019. 
  121. ^ Lampton, David M. (3. 9. 2015). „Xi Jinping and the National Security Commission: policy coordination and political power”. Journal of Contemporary China. 24 (95): 759—777. ISSN 1067-0564. S2CID 154685098. doi:10.1080/10670564.2015.1013366Слободан приступ. 
  122. ^ Jun, Mai (21. 3. 2018). „China unveils bold overhaul to tighten Communist Party control”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  123. ^ Keck, Zachary (7. 1. 2014). „Is Li Keqiang Being Marginalized?”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 29. 10. 2018. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  124. ^ Kroeber, Arthur R. (17. 11. 2013). „Xi Jinping's Ambitious Agenda for Economic Reform in China”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 27. 7. 2014. г. Приступљено 21. 7. 2014. 
  125. ^ Sridahan, Vasudevan (27. 12. 2015). „China formally abolishes decades-old one-child policy”. International Business Times. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  126. ^ Wee, Sui-Lee (31. 5. 2021). „China Says It Will Allow Couples to Have 3 Children, Up From 2”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 4. 11. 2021. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  127. ^ Cheng, Evelyn (21. 7. 2021). „China scraps fines, will let families have as many children as they'd like”. CNBC (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 28. 1. 2023. г. Приступљено 29. 4. 2022. 
  128. ^ „Li Keqiang: China's marginalised premier”. BBC News (на језику: енглески). 28. 9. 2020. Архивирано из оригинала 17. 10. 2022. г. Приступљено 17. 10. 2022. 
  129. ^ Wei, Lingling (11. 5. 2022). „China's Forgotten Premier Steps Out of Xi's Shadow as Economic Fixer”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 31. 5. 2023. г. Приступљено 17. 10. 2022. 
  130. ^ Attrill, Nathan; Fritz, Audrey (24. 11. 2021). „China's cyber vision: How the Cyberspace Administration of China is building a new consensus on global internet governance” (PDF). Australian Strategic Policy Institute. Архивирано (PDF) из оригинала 29. 12. 2022. г. Приступљено 29. 12. 2022. 
  131. ^ Chen, Laurie; Tang, Ziyi (16. 3. 2023). „China to create powerful financial watchdog run by Communist Party”. Reuters. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 17. 3. 2023. 
  132. ^ Mitchell, Tom (25. 7. 2016). „Xi's China: The rise of party politics”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  133. ^ „CPC releases plan on deepening reform of Party and state institutions”. People's Daily. 22. 3. 2018. Архивирано из оригинала 5. 2. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2022. 
  134. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 2022-12-29. 
  135. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 2022-12-29. 
  136. ^ „三台合一,发出更强"中国之声" [Merge of Three Stations into One, Sending Out a Stronger "Voice of China"]. People's Daily. 22. 3. 2018. Архивирано из оригинала 10. 9. 2021. г. Приступљено 29. 12. 2022. 
  137. ^ Buckley, Chris (2018-03-21). „China Gives Communist Party More Control Over Policy and Media”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 12. 11. 2021. г. Приступљено 2022-12-29. 
  138. ^ Hao, Mingsong; Ke, Xiwang (5. 7. 2023). „Personal Networks and Grassroots Election Participation in China: Findings from the Chinese General Social Survey”. Journal of Chinese Political Science (на језику: енглески). 29 (1): 159—184. ISSN 1080-6954. doi:10.1007/s11366-023-09861-3Слободан приступ. 
  139. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 16. 3. 2023. 
  140. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 16. 3. 2023. 
  141. ^ Wong, Chun Han; Zhai, Keith (16. 3. 2023). „China's Communist Party Overhaul Deepens Control Over Finance, Technology”. The Wall Street Journal. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 16. 3. 2023. 
  142. ^ „China Overhauls Financial Regulatory Regime to Control Risks”. Bloomberg News. 7. 3. 2023. Архивирано из оригинала 4. 4. 2023. г. Приступљено 17. 3. 2023. 
  143. ^ Bradsher, Keith; Che, Chang (2023-03-10). „Why China Is Tightening Its Oversight of Banking and Tech”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 16. 3. 2023. г. Приступљено 2023-03-16. 
  144. ^ „China passes law granting Communist Party more control over cabinet”. Reuters. 11. 3. 2024. Приступљено 11. 3. 2024. 
  145. ^ „习近平出席中央全面依法治国工作会议并发表重要讲话”. Chinadaily.com.cn. 18. 11. 2020. Архивирано из оригинала 19. 1. 2021. г. Приступљено 21. 9. 2023. 
  146. ^ Zhou, Laura; Huang, Cary (24. 10. 2014). „Communist Party pledges greater role for constitution, rights in fourth plenum”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 30. 10. 2018. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  147. ^ Doyon, Jerome; Winckler, Hugo (20. 11. 2014). „The Fourth Plenum, Party Officials and Local Courts”. Jamestown Foundation. Архивирано из оригинала 18. 5. 2020. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  148. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Архивирано из оригинала 21. 1. 2021. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  149. ^ Bitzinger, Richard A. (2021). „China's Shift from Civil-Military Integration to Military-Civil Fusion”. Asia Policy (на језику: енглески). 28 (1): 5—24. ISSN 1559-2960. S2CID 234121234. doi:10.1353/asp.2021.0001. 
  150. ^ B. Kania, Elsa; Laskai, Lorand (28. 1. 2021). „Myths and Realities of China's Military-Civil Fusion Strategy”. Center for a New American Security. JSTOR resrep28654Слободан приступ. Архивирано из оригинала 16. 2. 2023. г. Приступљено 30. 8. 2022. 
  151. ^ Fifield, Anna (29. 9. 2019). „China's Communist Party has one more reason to celebrate – a year longer in power than the U.S.S.R.”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 1. 2. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  152. ^ Meng, Chuan (4. 11. 2014). 习近平军中"亮剑" 新古田会议一箭多雕 [Xi Jinping And Central Army's New "Bright Sword" Conference In Gutian Killed Many Birds With Only A Single Stone]. Duowei News (на језику: кинески). Архивирано из оригинала 21. 1. 2015. г. Приступљено 8. 9. 2019. 
  153. ^ Wong, Edward; Perlez, Jane; Buckley, Chris (2. 9. 2015). „China Announces Cuts of 300,000 Troops at Military Parade Showing Its Might”Слободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 2. 9. 2015. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  154. ^ Tiezzi, Shannon (2. 2. 2016). „It's Official: China's Military Has 5 New Theater Commands”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 6. 8. 2020. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  155. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Архивирано из оригинала 21. 1. 2021. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  156. ^ Lague, David; Lim, Benjamin Kang (23. 4. 2019). „How China is replacing America as Asia's military titan”. Reuters. Архивирано из оригинала 21. 1. 2021. г. Приступљено 10. 1. 2020. 
  157. ^ Kania, Elsa (18. 2. 2017). „China's Strategic Support Force: A Force for Innovation?”. The Diplomat. Архивирано из оригинала 11. 11. 2020. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  158. ^ Wuthnow, Joel (16. 4. 2019). China's Other Army: The People's Armed Police in an Era of Reform (PDF). Washington: Institute for National Strategic Studies. Архивирано (PDF) из оригинала 4. 7. 2020. г. Приступљено 3. 10. 2019. 
  159. ^ „Xi Jinping named as 'commander in chief' by Chinese state media”. The Guardian. 21. 4. 2016. Архивирано из оригинала 25. 4. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2016. 
  160. ^ Kayleigh, Lewis (23. 4. 2016). „Chinese President Xi Jinping named as military's 'commander-in-chief'. The Independent. Архивирано из оригинала 27. 4. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2016. 
  161. ^ Sison, Desiree (22. 4. 2016). „President Xi Jinping is New Commander-in-Chief of the Military”. China Topix. Архивирано из оригинала 23. 4. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2016. 
  162. ^ „China's Xi moves to take more direct command over military”. Columbia Daily Tribune. 24. 4. 2016. Архивирано из оригинала 25. 4. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2016. 
  163. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (11. 10. 2017). „Xi Jinping Presses Military Overhaul, and Two Generals Disappear”. The New York Times. Архивирано из оригинала 25. 10. 2017. г. Приступљено 26. 10. 2017. 
  164. ^ Han, Chen; Allen-Ebrahimian, Bethany (2022-10-15). „What China looks like after a decade of Xi Jinping's rule”. Axios (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 19. 4. 2023. г. Приступљено 2023-04-19. 
  165. ^ He, Laura; McCarthy, Simone; Chang, Wayne (7. 3. 2023). „China to increase defense spending 7.2%, sets economic growth target of 'around 5%' for 2023”. CNN. Архивирано из оригинала 19. 4. 2023. г. Приступљено 19. 4. 2023. 
  166. ^ Miura, Kacie. „The Domestic Sources of China's Maritime Assertiveness Under Xi Jinping” (PDF). Woodrow Wilson International Center for Scholars. Архивирано (PDF) из оригинала 19. 5. 2023. г. Приступљено 19. 5. 2023. 
  167. ^ Lague, David; Kang Lim, Benjamin (30. 4. 2019). „China's vast fleet is tipping the balance in the Pacific”. Reuters. Архивирано из оригинала 16. 5. 2022. г. Приступљено 19. 4. 2023. 
  168. ^ Sun, Degang; Zoubir, Yahia H. (2021-07-04). „Securing China's 'Latent Power': The Dragon's Anchorage in Djibouti”. Journal of Contemporary China (на језику: енглески). 30 (130): 677—692. ISSN 1067-0564. S2CID 229393446. doi:10.1080/10670564.2020.1852734. 
  169. ^ Jacobs, Andrew; Perlez, Jane (2017-02-25). „U.S. Wary of Its New Neighbor in Djibouti: A Chinese Naval Base”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 14. 5. 2017. г. Приступљено 2023-04-19. 
  170. ^ „Xi Jinping has nurtured an ugly form of Chinese nationalism”. The Economist. ISSN 0013-0613. Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  171. ^ Meng, Angela (6. 9. 2014). „Xi Jinping rules out Western-style political reform for China”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 18. 8. 2018. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  172. ^ Buckley, Chris (26. 2. 2018). „Xi Jinping Thought Explained: A New Ideology for a New Era”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 31. 10. 2022. г. Приступљено 21. 8. 2022. 
  173. ^ Barrass, Gordon; Inkster, Nigel (2. 1. 2018). „Xi Jinping: The Strategist Behind the Dream”. Survival. 60 (1): 41—68. ISSN 0039-6338. S2CID 158856300. doi:10.1080/00396338.2018.1427363. Архивирано из оригинала 7. 11. 2023. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  174. ^ Zhao, Suisheng (2023). The Dragon Roars Back: Transformational Leaders and Dynamics of Chinese Foreign Policy. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 86. ISBN 978-1-5036-3088-8. OCLC 1331741429. doi:10.1515/9781503634152. 
  175. ^ Zhao, Suisheng (2023). The Dragon Roars Back: Transformational Leaders and Dynamics of Chinese Foreign Policy. Stanford, California: Stanford University Press. стр. 86. ISBN 978-1-5036-3088-8. OCLC 1331741429. doi:10.1515/9781503634152. 
  176. ^ „Xi's Vow of World Dominance by 2049 Sends Chill Through Markets”. Bloomberg News. 26. 10. 2022. Архивирано из оригинала 18. 11. 2022. г. Приступљено 14. 3. 2023. 
  177. ^ Auto, Hermes (5. 4. 2021). „China's 'wolf warrior' diplomats back to howl at Xinjiang critics”. The Straits Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  178. ^ Auto, Hermes (5. 4. 2021). „China's 'wolf warrior' diplomats back to howl at Xinjiang critics”. The Straits Times (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 11. 8. 2022. г. Приступљено 11. 8. 2022. 
  179. ^ Buckley, Chris (3. 3. 2021). „'The East Is Rising': Xi Maps Out China's Post-Covid Ascent”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 12. 8. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  180. ^ Zhang, Denghua (мај 2018). „The Concept of 'Community of Common Destiny' in China's Diplomacy: Meaning, Motives and Implications”. Asia & the Pacific Policy Studies. 5 (2): 196—207. doi:10.1002/app5.231Слободан приступ. hdl:1885/255057Слободан приступ. 
  181. ^ Zhang, Denghua (мај 2018). „The Concept of 'Community of Common Destiny' in China's Diplomacy: Meaning, Motives and Implications”. Asia & the Pacific Policy Studies. 5 (2): 196—207. doi:10.1002/app5.231Слободан приступ. hdl:1885/255057Слободан приступ. 
  182. ^ Tobin, Liza (2018). The University Of Texas At Austin, The University Of Texas At Austin. „Xi's Vision for Transforming Global Governance: A Strategic Challenge for Washington and Its Allies (November 2018)”. Texas National Security Review (на језику: енглески). doi:10.26153/TSW/863Слободан приступ. Архивирано из оригинала 13. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  183. ^ Seib, Gerald F. (15. 7. 2022). „Putin and Xi's Bet on the Global South”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 21. 8. 2022. г. Приступљено 21. 8. 2022. 
  184. ^ Jones, Hugo (24. 11. 2021). „China's Quest for Greater 'Discourse Power'. The Diplomat (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 8. 2022. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  185. ^ „Telling China's Story Well”. China Media Project (на језику: енглески). 16. 4. 2021. Архивирано из оригинала 28. 8. 2022. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  186. ^ Kynge, James; Hornby, Lucy; Anderlini, Jamil (26. 10. 2017). „Inside China's secret 'magic weapon' for worldwide influence”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 21. 8. 2022. 
  187. ^ Yao, Kevin; Tian, Yew Lun (22. 4. 2022). „China's Xi proposes 'global security initiative', without giving details”. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 8. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  188. ^ Cai, Jane (12. 6. 2023). „How China's Xi Jinping promotes mix of Marxism and traditional culture to further Communist Party and 'Chinese dream'. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 12. 6. 2023. г. Приступљено 12. 6. 2023. 
  189. ^ Tsang, Steve; Cheung, Olivia (2024). The Political Thought of Xi Jinping. Oxford University Press. ISBN 9780197689363. 
  190. ^ Tsang, Steve; Cheung, Olivia (2024). The Political Thought of Xi Jinping. Oxford University Press. ISBN 9780197689363. 
  191. ^ „India says China agrees retreat to de facto border in faceoff deal”. Reuters (на језику: енглески). 6. 5. 2013. Архивирано из оригинала 24. 9. 2015. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  192. ^ „China says India violates 1890 agreement in border stand-off”. Reuters (на језику: енглески). 3. 7. 2017. Архивирано из оригинала 15. 8. 2017. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  193. ^ Gettleman, Jeffrey; Hernández, Javier C. (28. 8. 2017). „China and India Agree to Ease Tensions in Border Dispute”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 28. 8. 2017. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  194. ^ Janjua, Haroon (10. 5. 2020). „Chinese and Indian troops injured in border brawl”. The Times. ISSN 0140-0460. Архивирано из оригинала 12. 5. 2020. г. Приступљено 12. 5. 2020. 
  195. ^ „Indian and Chinese soldiers injured in cross-border fistfight, says Delhi”. The Guardian. Agence France-Presse. 11. 5. 2020. ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 12. 5. 2020. г. Приступљено 12. 5. 2020. 
  196. ^ Siddiqui, Imran Ahmed (2023-06-16). „'Subjugation and surrender': Military veterans slam Modi government's continuing silence on Galwan”. Telegraph India. 
  197. ^ Myers, Steven Lee; Abi-Habib, Maria; Gettleman, Jeffrey (17. 6. 2020). „In China-India Clash, Two Nationalist Leaders With Little Room to Give”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 17. 6. 2020. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  198. ^ Osawa, Jun (17. 12. 2013). „China's ADIZ over the East China Sea: A "Great Wall in the Sky"?”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 14. 7. 2016. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  199. ^ Albert, Eleanor (16. 3. 2019). „China and Japan's Rapprochement Continues – For Now”. The Diplomat (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 7. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  200. ^ Albert, Eleanor (16. 3. 2019). „China and Japan's Rapprochement Continues – For Now”. The Diplomat (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 5. 7. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  201. ^ Li, Cheng (26. 9. 2014). „A New Type of Major Power Relationship?”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  202. ^ Shi, Jiangtao; Chan, Minnie; Zheng, Sarah (27. 3. 2018). „Kim's visit evidence China, North Korea remain allies, analysts say”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 25. 7. 2019. г. Приступљено 26. 8. 2019. 
  203. ^ Song, Jung-a; Shepherd, Christian (21. 6. 2019). „Xi Jinping vows active role in Korea denuclearisation talks”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  204. ^ Bodeen, Christopher (20. 4. 2021). „China's Xi pushes economic reform at North Korea summit”. Associated Press (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 8. 2022. г. Приступљено 14. 8. 2022. 
  205. ^ Li, Cheng (26. 9. 2014). „A New Type of Major Power Relationship?”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 8. 7. 2016. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  206. ^ Kim, Bo-eun (26. 7. 2022). „China, South Korea renew service sector talks, opening up a 'win-win for both economies'. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 14. 3. 2023. г. Приступљено 14. 3. 2023. 
  207. ^ Huang, Cary (2. 4. 2017). „Why China's economic jabs at South Korea are self-defeating”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 7. 2019. г. Приступљено 29. 7. 2019. 
  208. ^ Kim, Christine; Blanchard, Ben (31. 10. 2017). „China, South Korea agree to mend ties after THAAD standoff”. Reuters (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 29. 8. 2022. г. Приступљено 29. 8. 2022. 
  209. ^ Baker, Peter (8. 11. 2014). „As Russia Draws Closer to China, U.S. Faces a New Challenge”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  210. ^ Baker, Peter (8. 11. 2014). „As Russia Draws Closer to China, U.S. Faces a New Challenge”. The New York Times. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  211. ^ Chao Deng; Ann M. Simmons; Evan Gershkovich; William Mauldin (4. 2. 2022). „Putin, Xi Aim Russia-China Partnership Against U.S.”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Архивирано из оригинала 24. 2. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  212. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  213. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  214. ^ Ng, Teddy (2. 4. 2022). „Chinese President Xi Jinping warns it could take decades to repair economic damage caused by Ukraine crisis”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 15. 5. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  215. ^ Lau, Stuart (15. 6. 2022). „China's Xi gives most direct backing to Putin since invasion”. Politico. Архивирано из оригинала 15. 8. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  216. ^ „China's Xi Says International Disputes Should be Resolved Via Dialogue, Not Sanctions”. Voice of America (на језику: енглески). 21. 4. 2022. Архивирано из оригинала 24. 7. 2022. г. Приступљено 12. 8. 2022. 
  217. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  218. ^ Buckley, Chris; Myers, Steven Lee (7. 3. 2022). „'No Wavering': After Turning to Putin, Xi Faces Hard Wartime Choices for China”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Архивирано из оригинала 10. 3. 2022. г. Приступљено 5. 4. 2022. 
  219. ^ „Putin to Xi: We will discuss your plan to end the war in Ukraine”. BBC News. 22. 3. 2023. Архивирано из оригинала 23. 3. 2023. г. Приступљено 24. 3. 2023. 
  220. ^ Perlez, Jane; Ramzy, Austin (4. 11. 2015). „China, Taiwan and a Meeting After 66 Years”. The New York Times. Архивирано из оригинала 3. 9. 2017. г. Приступљено 1. 11. 2017. 
  221. ^ „One-minute handshake marks historic meeting between Xi Jinping and Ma Ying-jeou”. The Straits Times. 7. 11. 2015. Архивирано из оригинала 5. 9. 2019. г. Приступљено 5. 9. 2019. 
  222. ^ Huang, Kristin (15. 6. 2021). „Timeline: Taiwan's relations with mainland China under Tsai Ing-wen”. South China Morning Post (на језику: енглески). Приступљено 13. 8. 2022. 
  223. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 8. 7. 2018. г. Приступљено 8. 7. 2018. 
  224. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 8. 7. 2018. г. Приступљено 8. 7. 2018. 
  225. ^ Bush, Richard C. (19. 10. 2017). „What Xi Jinping said about Taiwan at the 19th Party Congress”. Brookings Institution. Архивирано из оригинала 8. 7. 2018. г. Приступљено 8. 7. 2018. 
  226. ^ Kuo, Lily (2. 1. 2019). „'All necessary means': Xi Jinping reserves right to use force against Taiwan”. The Guardian. Архивирано из оригинала 22. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  227. ^ Griffiths, James (2. 1. 2019). „Xi warns Taiwan independence is 'a dead end'. CNN. Архивирано из оригинала 3. 10. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  228. ^ Lee, Yimou (2. 1. 2019). „Taiwan president defiant after China calls for reunification”. Reuters. Архивирано из оригинала 29. 9. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  229. ^ Hiroyuki, Akita (22. 7. 2014). „A new kind of 'great power relationship'? No thanks, Obama subtly tells China”. Nikkei Asia. Архивирано из оригинала 11. 11. 2014. г. Приступљено 11. 11. 2014. 
  230. ^ Zhou, Cissy (19. 7. 2021). „US-China economic talks 'infinitely far away' with 'emphasis on competition over cooperation'. South China Morning Post. Приступљено 19. 5. 2023. 
  231. ^ Ng, Teddy; Kwong, Man-ki (9. 7. 2014). „President Xi Jinping warns of disaster if Sino-US relations sour”. South China Morning Post. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  232. ^ Blanchard, Ben (3. 7. 2014). „With one eye on Washington, China plots its own Asia 'pivot'. Reuters. Архивирано из оригинала 6. 10. 2015. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  233. ^ Brown, Adrian (12. 5. 2019). „China-US trade war: Sino-American ties being torn down brick by brick”. Al Jazeera. Архивирано из оригинала 4. 9. 2019. г. Приступљено 19. 10. 2019. 
  234. ^ Swanson, Ana (5. 7. 2018). „Trump's Trade War With China Is Officially Underway”. The New York Times. Архивирано из оригинала 12. 7. 2018. г. Приступљено 26. 5. 2019. 
  235. ^ „Relations between China and America are infected with coronavirus”. The Economist. 26. 3. 2020. ISSN 0013-0613. Приступљено 14. 8. 2022. 
  236. ^ „Xi meets U.S. California governor”. Xinhuanet. 2023-10-25. 
  237. ^ Bland, Ben (2. 9. 2018). „Greater Bay Area: Xi Jinping's other grand plan”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 11. 1. 2020. 
  238. ^ „Young Hong Kongers Who Defied Xi Are Now Partying in China”. Bloomberg. 2024-03-03. Архивирано из оригинала 2024-03-18. г. 
  239. ^ Bland, Ben (2. 9. 2018). „Greater Bay Area: Xi Jinping's other grand plan”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 11. 1. 2020. 
  240. ^ „Young Hong Kongers Who Defied Xi Are Now Partying in China”. Bloomberg. 2024-03-03. Архивирано из оригинала 2024-03-18. г. 
  241. ^ Yu, Verna (5. 11. 2019). „China signals desire to bring Hong Kong under tighter control”. The Guardian. Приступљено 11. 1. 2020. 
  242. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 8. 2022. 
  243. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 8. 2022. 
  244. ^ Buckley, Chris; Forsythe, Michael (2014-08-31). „China Restricts Voting Reforms for Hong Kong”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2023-03-18. 
  245. ^ Chan, Wilfred (19. 6. 2015). „Hong Kong legislators reject China-backed reform bill”. CNN. Приступљено 19. 3. 2023. 
  246. ^ Cheng, Kris (7. 2. 2017). „Carrie Lam is the only leadership contender Beijing supports, state leader Zhang Dejiang reportedly says”. Hong Kong Free Press. Приступљено 19. 3. 2023. 
  247. ^ Sin, Noah; Kwok, Donny (16. 12. 2019). „China's Xi vows support for Hong Kong leader during 'most difficult' time”. Reuters. Приступљено 11. 1. 2020. 
  248. ^ Zhou, Laura (14. 11. 2019). „Xi Jinping again backs Hong Kong police use of force in stopping unrest”. South China Morning Post. Приступљено 11. 1. 2020. 
  249. ^ „China's Xi warns of 'foreign forces' at Macao anniversary”. Deutsche Welle. 20. 12. 2019. Приступљено 11. 1. 2020. 
  250. ^ Siu, Phila; Cheung, Gary (19. 12. 2019). „Xi Jinping seen as indirectly lecturing Hong Kong as he tells Macau residents to make 'positive voices' heard and resolve problems with rationality”. South China Morning Post. Приступљено 11. 1. 2020. 
  251. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 8. 2022. 
  252. ^ Buckley, Chris; Wang, Vivian; Ramzy, Austin (28. 6. 2021). „Crossing the Red Line: Behind China's Takeover of Hong Kong”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 13. 8. 2022. 
  253. ^ Yip, Martin; Fraser, Simon (30. 6. 2022). „China's President Xi arrives in Hong Kong for handover anniversary”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 13. 8. 2022. 
  254. ^ Ioanes, Ellen (2. 7. 2022). „Xi Jinping asserts his power on Hong Kong's handover anniversary”. Vox. Приступљено 13. 8. 2022. 
  255. ^ Chan, Ho-him; Riordan, Primrose (8. 5. 2022). „Beijing-backed hardliner John Lee chosen as Hong Kong's next leader”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 13. 8. 2022. 
  256. ^ „China: Events of 2017”. World Report 2018: Rights Trends in China (на језику: енглески). Human Rights Watch. 9. 1. 2018. Архивирано из оригинала 28. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  257. ^ Withnall, Adam (17. 1. 2019). „Repression in China at worst level since Tiananmen Square, HRW warns”. The Independent (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 5. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  258. ^ „China widens crackdown against grassroot activists”Неопходна новчана претплата. Financial Times. 9. 5. 2019. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 11. 1. 2020. 
  259. ^ Sudworth, John (22. 5. 2017). „Wang Quanzhang: The lawyer who simply vanished”. BBC News. Приступљено 11. 1. 2020. 
  260. ^ „Chinese dream turns sour for activists under Xi Jinping”. Bangkok Post. 10. 7. 2014. Приступљено 17. 7. 2014. 
  261. ^ Gan, Nectar (14. 11. 2017). „Replace pictures of Jesus with Xi to escape poverty, Chinese villagers urged”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  262. ^ Denyer, Simon (14. 11. 2017). „Jesus won't save you – President Xi Jinping will, Chinese Christians told”. The Washington Post. Архивирано из оригинала 31. 5. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  263. ^ Haas, Benjamin (28. 9. 2018). „'We are scared, but we have Jesus': China and its war on Christianity”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Архивирано из оригинала 23. 8. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  264. ^ Gan, Nectar (14. 11. 2017). „Replace pictures of Jesus with Xi to escape poverty, Chinese villagers urged”. South China Morning Post (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 17. 7. 2019. г. Приступљено 26. 7. 2019. 
  265. ^ Bodeen, Christopher (10. 9. 2018). „Group: Officials destroying crosses, burning bibles in China”. Associated Press. Архивирано из оригинала 8. 10. 2019. г. Приступљено 7. 9. 2019. 
  266. ^ Lau, Mimi (5. 12. 2019). „From Xinjiang to Ningxia, China's ethnic groups face end to affirmative action in education, taxes, policing”. South China Morning Post. Приступљено 14. 3. 2023. 
  267. ^ Zhai, Keith (8. 10. 2021). „China's Communist Party Formally Embraces Assimilationist Approach to Ethnic Minorities”. The Wall Street Journal. Приступљено 14. 3. 2023. 
  268. ^ Linda, Lew (19. 12. 2020). „China puts Han official in charge of ethnic minority affairs as Beijing steps up push for integration”. South China Morning Post. Приступљено 9. 10. 2021. 
  269. ^ Aaron, Glasserman (2. 3. 2023). „China's Head of Ethnic Affairs Is Keen to End Minority Culture”. Foreign Policy. Приступљено 12. 3. 2023. 
  270. ^ „Xi Focus: Xi stresses high-quality development of Party's work on ethnic affairs”. Xinhua News Agency. 28. 8. 2021. Приступљено 19. 3. 2023. 
  271. ^ Griffiths, James (17. 2. 2020). „Did Xi Jinping know about the coronavirus outbreak earlier than first suggested?”. CNN. Приступљено 13. 8. 2022. 
  272. ^ Page, Jeremy (27. 1. 2020). „China's Xi Gives His No. 2 a Rare Chance to Shine in Coronavirus Fight, With Risks for Both”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 13. 8. 2022. 
  273. ^ Griffiths, James (24. 1. 2020). „Wuhan is the latest crisis to face China's Xi, and it's exposing major flaws in his model of control”. CNN. Приступљено 29. 8. 2022. 
  274. ^ Steger, Isabella (10. 2. 2020). „Xi Jinping emerges to meet the people for the first time in China's coronavirus outbreak”. Quartz (на језику: енглески). Приступљено 13. 8. 2022. 
  275. ^ „WHO dementiert Telefongespräch mit Chinas Präsident”. Der Spiegel (на језику: немачки). 10. 5. 2020. 
  276. ^ Yew, Lun Tian; Se, Young Lee (10. 3. 2022). „Xi visits Wuhan, signaling tide turning in China's coronavirus battle”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 13. 8. 2022. 
  277. ^ Cao, Desheng. „Xi: Dynamic zero-COVID policy works”. China Daily. Приступљено 13. 8. 2022. 
  278. ^ Wong, Chun Han (25. 7. 2022). „China's Zero-Covid Policy Drags on Vaccination Drive”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 13. 8. 2022. 
  279. ^ Wong, Chun Han (25. 7. 2022). „China's Zero-Covid Policy Drags on Vaccination Drive”. The Wall Street Journal (на језику: енглески). ISSN 0099-9660. Приступљено 13. 8. 2022. 
  280. ^ Davidson, Helen (10. 6. 2022). „Xi Jinping says 'persistence is victory' as Covid restrictions return to Shanghai and Beijing”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2022. 
  281. ^ Hadano, Tsukasa; Doi, Noriyuki (29. 6. 2022). „Xi ally Li Qiang keeps Shanghai party chief job, but star fades”. Nikkei Asia (на језику: енглески). Приступљено 29. 8. 2022. 
  282. ^ Cai, Jane; Tang, Frank (29. 6. 2022). „China to press on with 'zero Covid', despite economic risks: Xi”. South China Morning Post (на језику: енглески). Приступљено 13. 8. 2022. 
  283. ^ „Covid in China: Xi Jinping and other leaders given domestic vaccine”. BBC News (на језику: енглески). 23. 7. 2022. Приступљено 13. 8. 2022. 
  284. ^ McDonell, Stephen (16. 10. 2022). „Xi Jinping speech: Zero-Covid and zero solutions”. BBC News. Приступљено 11. 11. 2022. 
  285. ^ „Xi Jinping tied himself to zero-Covid. Now he keeps silent as it falls apart”. CNN. 17. 12. 2022. Приступљено 16. 12. 2022. 
  286. ^ Ramzy, Austin (11. 11. 2022). „China Eases Zero-Covid Rules as Economic Toll and Frustrations Mount”. The Wall Street Journal. Приступљено 11. 11. 2022. 
  287. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-05. 
  288. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-05. 
  289. ^ Che, Chang; Buckley, Chris; Chien, Amy Chang; Dong, Joy (2022-12-05). „China Stems Wave of Protest, but Ripples of Resistance Remain”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-05. 
  290. ^ Olcott, Eleanor; Mitchell, Tom (4. 12. 2022). „Chinese cities ease Covid restrictions following nationwide protests”Неопходна новчана претплата. Financial Times. Архивирано из оригинала 11. 12. 2022. г. Приступљено 5. 12. 2022. 
  291. ^ Che, Chang; Chien, Amy Chang; Stevenson, Alexandra (2022-12-07). „What Has Changed About China's 'Zero Covid' Policy”. The New York Times (на језику: енглески). ISSN 0362-4331. Приступљено 2022-12-08. 
  292. ^ Magnier, Mark (23. 10. 2007). „China's 'fifth generation' of leaders reflects nation's shifts”. Los Angeles Times. Приступљено 15. 03. 2013. 
  293. ^ Liu, Melinda (18. 01. 2011). „Can't we just be friends?”. Newsweek. Приступљено 15. 03. 2013. 
  294. ^ „Xi Jinping ‘transcends’ his predecessors: expert”. Taipei Times. 05. 9. 2012. Приступљено 15. 03. 2013. 
  295. ^ Други дан посете кинеског председника Србији, потписана 22 споразума, Приступљено 18. 11. 2016.

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]