Стојан Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Стојан Јанковић
Стојан Јанковић.jpg
Стојан Јанковић
Датум рођења 1635.
Место рођења Жегар
Датум смрти 23. август 1687.
Место смрти Дувно

Стојан Митровић Јанковић (Жегар код Обровца, Далмација, око 1635 — Дувно, Херцеговина, 23. август 1687;[1] у српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан) био је један од вођа српских ускока у Равним Kотарима у 17. веку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице.

Порекло[уреди]

Стојан Јанковић је син Јанка Митровића (1613—1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја на млетачкој територији.[2]

Војни успеси[уреди]

Стојан Јанковић прославио се као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645-1669) и морејски рат (16831699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на реци Цетини, где је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови (заповедници коњице) Атлагић, Ченгић и Бараковић. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успео да се ослободи након 14 месеци.

Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута победио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповедника, међу којима је неке и лично посекао. Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић.[2]

За војне заслуге и показану храброст 1670. Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном св. Марка, вредном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је поседе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком са "400 гоњала земље“.

Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније (1687) је погинуо током напада на Дувно.

Опеван је у народној епској песмиЈанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана[3], као и у другим народним песмама.

Породица и потомство[уреди]

Стојан Јанковић имао је два брата и једну сестру. Млађи брат Илија Јанковић борио се против Турака, а млетачка власт није успела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се у време мира и нападао је турску територију. У јесен 1683. покренуо је велик устанак против Турака у Далмацији након турског пораза код Беча. Предводећи своје чете учествује у походима на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године.

Други, најмлађи брат Стојана Јанковића, Завиша Јанковић (1649—1702), сердар, каваљер св. Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, водио је ратне походе у Лику и Босну и доводио десељенике у Далмацију. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен. Био је у вези са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Имао је велико имање, млинове, куће и дућане, а пред крај живота купио је пола острва Олиба. Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име Митровића и њихове титуле, пошто није остало више мушког потомства од браће Јанковић-Митровић. Линија Јанковић - Деде наставила имала је мушко потомство до Илије Деде Јанковића (1818—1874), чија кћерка Олга се удала за Владимира Десницу па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице је Урош Десница, одликован витештвом (каваљерством), сенатор, члан Српске странке у Далмацији и др, који је са Фани Луковић из породице Луковића из Прчња, имао сина Владана Десницу.[4]

Занимљивости[уреди]

Потомак Јанковића је Владан Десница, српски писац.[4]

Извори[уреди]

  1. Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Војин С. Дабић, Матица српска, Нови Сад (2004) ((sr))
  2. 2,0 2,1 Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.
  3. Епске народне песме, Ускоци, pp. 17-43, Београд, 1965.
  4. 4,0 4,1 Родослов Јанковића и Десница вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.

Спољашње везе[уреди]