Стојан Јанковић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Стојан Јанковић
Стојан Јанковић.jpg
Датум рођења1635.
Место рођења Жегар, код Обровца
Датум смрти (1687-08-23)23. август 1687.
Место смрти Дувно

Стојан Митровић Јанковић (Жегар, код Обровца, око 1635. — Дувно, 23. август 1687.[1]; у српској народној песми чешће изговаран као Јанковић Стојан) био је један од вођа српских ускока у Равним Kотарима у 17. веку, поглавар и управник морлака, сердар Котара, каваљер св. Марка, коњички капетан, заповедник тврђаве Островице.

Порекло[уреди]

Стојан Јанковић је син Јанка Митровића (1613—1659), харамбаше, главног поглавара морлачке народне војске у Кандијском рату, чији отац Митар је из Жегара. Митровићи су се доселили заједно са другим Жегаранима 1647. у Будим код Поседарја на млетачкој територији.[2]

Имена Стојан Јанковић у оновременим документима[уреди]

У оновременим документима из 17. века, у којима су патронимична имена тада, била уобичајена, Стојан Јанковић, као достојан наследник имена и славе свога великога оца, именује се различито:[3]

  • У једном од докумената, из 1650. године именује се као: figlio di harambassa Gianco Mitrovich, nominato Stoian.
  • У другима као: harambassa Stoian Giancovich, carambassa Mitrovich, Stoian Mitrovich figlio di Gianco... sardar de Morlacchi, Stoiam Mitrovich zardar de Murlachi...
  • Доцније, по добијању млетачке витешке титуле, он се именује као: cavalier Stogiam Mitrovich, kavalier Gianco Stogiam.[4]
  • Док се за Стојан Јанковића најчешће користи патроним: kavalier Gianco, kavalier Janco Stogian Mitrovich... Немачки извори га, памте под именом: Ritter Janco.[5]
  • Од преласка 1648, па до 1666. он је живео у Будину, где је 1666. године, пао у своје легендарно ропство о којем пева и чувена српска епска песма. Стојан је тада био harambassa di Posidaria.

Војни успеси[уреди]

Стојан Јанковић прославио се као вођа далматинских Срба у борби против Османског царства. Борио се у више ратова против Турака, међу којима су најпознатији кандијски (1645—1669) и морејски рат (16831699). У фебруару 1666. је заробљен код Обровца на реци Цетини, где је у борби погинуло много Турака, између осталих и алајбегови (заповедници коњице) Атлагић, Ченгић и Бараковић. Након заробљавања Јанковић је одведен у Цариград, али је успео да се ослободи након 14 месеци.

Истакао се у борбама тзв. „Светог савеза“ против Турака. Познато је да је у борбама више пута победио турске снаге, када је убијено и више турских војних заповедника, међу којима је неке и лично посекао. Међу њима су Али-бег Дуракбеговић, Реџеп-ага Филиповић, ага Велагић, ага Пајалитовић и Ибрахим-ага Ковачевић.[2]

За војне заслуге и показану храброст 1670. Млетачка република одликовала је Стојана Јанковића златном колајном св. Марка, вредном 100 дуката и доламом, именован је за каваљера (витеза) св. Марка и добио је поседе у новоосвојеним областима у Исламу Грчком са "400 гоњала земље“.

Истакао се и у борбама у Херцеговини, а 1686. је ослободио град Сињ, Лику и Крбаву. Годину дана касније (1687) је погинуо током напада на Дувно.

Опеван је у српској народној епској песмиЈанко од Котара и Мујин Алил“, „Женидба Стојана Јанковића“, „Ропство Јанковић Стојана[6], као и у другим народним песмама.

Породица и потомство[уреди]

Стојан Јанковић имао је два брата и једну сестру. Млађи брат Илија Јанковић борио се против Турака, а млетачка власт није успела да га уклопи у свој војно-управни систем. Одметао се у време мира и нападао је турску територију. У јесен 1683. покренуо је велик устанак против Турака у Далмацији након турског пораза код Беча. Предводећи своје чете учествује у походима на Лику и Босну. Отровали су га Млечани 1693. године.

Кула Јанковића, утврђење у којем је живио Стојан Јанковић и његови потомци, сада у власништву фамилије Десница.

Неки хрватски историчари покушавају да Стојана Јанковића, будући да је деловао на територији данашње Републике Хрватске прогласе хрватским ускоком, и за то наводе податак да се Стојан Јанковић 17. 8. 1676. венчао са (гркокатолкињом) Антонијом Реци (Antoniа Rezzi)"по обреду свете католичке цркве". Међутим, реч је о томе да у Задру ни дан-данас не постоји гркокатоличка црква, а пошто гркокатолици признају јурисдикцију папе, Стојан Јанковић се са Антонијом Реци венчао у католичкој цркви, што не значи да је променио веру или да пре тога није био српске националнасти, односно православне вере. То јасно доказује МКР од 23. 4. 1674. у МК 1637-1893. Православне цркве у Задру (на чувању у Збирци матичних књига у "Државном архиву Задар"), где стоји: Zorzi Aluise, figlio de Stogian Giancouichi e di donna Vinca, sua consorte, "Ђурађ Алојз, син Стојана Јанковића и његове супруге, госпође Винке",[7] а Винка је његова прва жена, коју је убио у наступу љубоморе или ухвативши је у прељуби 1676. Све ово коначно потврђује податак да прво дете са Антонијом Реци, Јосифа, Стојан Јанковић крсти у православној цркви. То нам показује МКР поменуте цркве од 30. 9. 1677, где стоји: Josepho, figlio del cauaglièr Stogian Giancouichi e di donna Antonia, sua consorte, "Јосиф, син каваљера Стојана Јанковића и његове супруге, госпође Антоније".[8]

Православна црква Светог Ђорђа, Јанковић-црква, изграђена 1675.

Други, најмлађи брат Стојана Јанковића, Завиша Јанковић (1649—1702), сердар, каваљер св. Марка, сердар Котара, капетан Обровца, челник морлака, водио је ратне походе у Лику и Босну и доводио десељенике у Далмацију. Посебно се истакао у освајању Книна и Сиња, где је и рањен. Био је у вези са српским патријархом Арсенијем Чарнојевићем. Имао је велико имање, млинове, куће и дућане, а пред крај живота купио је пола острва Олиба. Његова кћерка Јелена удала се за грчког потпуковника Теодорина Деде, који је понео име Митровића и њихове титуле, пошто није остало више мушког потомства од браће Јанковић-Митровић. Линија Јанковић — Деде наставила имала је мушко потомство до Илије Деде Јанковића (1818—1874), чија кћерка Олга се удала за Владимира Десницу па су Деснице наследиле породицу Деде Јанковић. Син Владимира и Олге Деснице је Урош Десница, одликован витештвом (каваљерством), сенатор, члан Српске странке у Далмацији и др, који је са Фани Луковић из породице Луковића из Прчња, имао сина Владана Десницу.[9]

Занимљивости[уреди]

Потомак Јанковића је Владан Десница, српски писац.[9]

Извори[уреди]

  1. ^ Српски биографски речник I том, А ‐ Б, Војин С. Дабић, Матица српска, Нови Сад (2004) (на језику: српски)
  2. 2,0 2,1 Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.
  3. ^ Јовановић, Н.М. (2002): Кнез међу књижевницима и књижевник међу кнежевима, Збиља бр.81-82-83, Београд : Ривел Ко, 9-12
  4. ^ Десница, Б. (1991): Стојан Јанковић и ускочка Далмација , Београд : Српска књижевна задруга
  5. ^ Јачов, М. (1990): Срби у млетачко – турским ратовима у XVII веку, Београд : Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве
  6. ^ Епске народне песме, Ускоци, pp. 17-43, Београд, 1965.
  7. ^ https://familysearch.org/ark:/61903/3:1:3QSQ-G99X-KZ2J?i=36&wc=9R2H-ZJ3%3A391644701%2C391797901%2C391797902%3Fcc%3D2040054&cc=2040054&cat=674716 -- Državni arhiv Zadar, Zbirka matičnih knjiga, Pravoslavna crkva, Župa Sv. Ilija (Zadar), Matična knjiga, 1637-1893, MKR 23. 4. 1674.
  8. ^ https://familysearch.org/ark:/61903/3:1:3QSQ-G99X-KZPS?i=42&wc=9R2H-ZJ3%3A391644701%2C391797901%2C391797902%3Fcc%3D2040054&cc=2040054&cat=674716 -- Državni arhiv Zadar, Zbirka matičnih knjiga, Pravoslavna crkva, Župa Sv. Ilija (Zadar), Matična knjiga, 1637-1893, MKR 30. 9. 1677.
  9. 9,0 9,1 Родослов Јанковића и Десница вид. Баштина двора Јанковића, Историјски музеј Србије, Београд 2006. pp. 92.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]