Срби у Далмацији

Из Википедије, слободне енциклопедије
Срби у Далмацији
Flag of Serbian national minority in Croatia.svg
Loza Nemanjica Decani c 7 1.jpg
De Gondola.jpg
Rudjer Boskovic.jpg
Стојан Јанковић.jpg
ValtazarBogisic.jpg
NikodimMilas.jpg
Simo Matavulj.jpg
MedoPucić.jpg
Srbin Sava Bjelanovic, hriscanin katolik po verskom opredeljenju.jpg
Vladan Desnica.jpg
Vladimir Beara 1953.jpg
Jovan Rašković crop.jpg
DedicArsen.JPG
Neda Ukraden 4.jpg
Ivan Ergić.jpg
Marko Popovic by Augustas Didzgalvis.jpg
Укупна популација

114.801 (1991)

26.594 (2011)
Региони са значајном популацијом
Задарска, Шибенско-книнска, Сплитско-далматинска и Дубровачко-неретванска жупанија
Језици
српски (икавски и ијекавски изговор) и хрватски
Религија
православље и католицизам
Сродне етничке групе
Срби у Хрватској
Овај чланак је део серије о
Србима
Serbian Cross.svg

Срби у Далмацији су прије распада Југославије и Рата у Хрватској (1991-1995) били веома бројни. Према попису из 1991. године, било их је 114.801, односно 12,06% становништва Далмације, не рачунајући 1,4% Југословена. Срби су распрострањени у областима: Равни Котари, Буковица, Книнска Крајина, Дрнишка Крајина, Врличка Крајина, Цетинска Крајина, Загора, Имотска Крајина и Неретљанска област.

Историја насељавања Срба у Далмацији[уреди]

Српске кнежевине у јужној Далмацији у 9. веку
Јужна Далмација у саставу државе Стефана Немање у 12. веку

Словенски народи почињу насељавати Далмацију у VII веку у вријеме византијског цара Ираклија, што потврђује византијски историчар Константин Порфирогенит (X век), који у свом делу „О управљању царством“ помиње Србе и Хрвате као словенске народе у Далмацији.

У већем броју Срби насељавају Далмацију у предтурско доба, о чему свједоче три српска манастира: Крупа (1317. године[1]), Крка (1345. године) и Драговић (1395. године), као велики број православних храмова. Прва сеоба Срба у Далмацију десила се 1305, а сљедећа је била 1338. године, када је хрватски великаш Младен Шубић у сукобу с книнским кнезом Нелипићем, од босанског бана Стевана Котроманића затражио не само војску него и народ који ће населити опустјела мјеста око Скрадина и ријеке Крке. Даљи подстицај за досељавање Срба у северну Далмацију била је удаја Јелене, сестре цара Душана, за Младена Шубића, 1347. године. Она је након мужевљеве смрти 1348. године, постала господарица градова Клиса и Скрадина. У јесен или зиму 1355. године у Јеленине градове стигла је војска српског цара под двојицом његових војвода, али се у њима није дуго задржала, пошто је Душан већ био мртав. Та војска се вратила, а њен командант Ђураш Илијић град Скрадин предао Млечанима. У околину Скрадина и Клиса населили су се Срби, већином из Херцеговине. Према подацима из „Далматинске хронике“ задарског надбискупа, наводи се да је 1371. године прешло из Босне много српског народа који се настанио у брјеговитим странама Далмације. Тих Срба, „Влаха-шизматика“, бивало је све више, тако да су забиљежени у Задру, Шибенику, Обровцу а стигли су и пред зидине града Трогира .

Када је краљ Твртко I 1390. завладао Далмацијом, њена врата за досељавање Срба још су шире отворена, па су нове групе стизале овамо, нарочито на простору Книна. У вријеме краља Стефана Дабише, Твртковог насљедника, 1394. и 1397. године, када су Турци Османлије извршили продоре у Босну, дошло је до новог таласа исељавања Срба у Далмацију, нарочито око Книна, у Книнско Поље, Голубић, Пађене, Полачу. То се поновило и између 1413. и 1417. године, када је у Далмацију прешло тако много Срба, да се из те масе могло добити 5.000 добрих војника. Други извори биљеже да је 1450. године из Босне прешао јачи број Срба у данашње Котаре и да је тада насељена Кула Атлагић, у којој је, као и у Пађенима, Полачи, Голубићу и Книнском пољу, подигнута српска православна црква као најубедљивији доказ о њиховом присуству у том дијелу Далмације.

Учврстивши се у Босни и освајајући од Угарске и Млетачке републике дијелове Далмације, Турци су и сами спроводили пресељавање Срба у своје пограничне области, па је тако од 1523. до 1527. године, из Босне, Херцеговине и Старе Србије изведена највећа сеоба Срба у Далмацију. Према Кончаревићевом српском љетопису, тада је у Далмацију дошло више хиљада српских породица са многим свештеницима у мјеста напуштена од старосједиоца - Хрвата. То потврђује и званични извештај млетачкој влади из 1527. године, у коме се каже да се више хиљада српских породица населило у Книнску крајину, Буковицу у Котаре. Тада су подигнуте многе православне цркве, нпр. у Биљанима, Островици, Карину, Ђеврскама, Кистањама, Биовичином Селу, Радучићу, Мокром Пољу, Жагровићу. Недуго након тога, од 1537. до 1540. године, дошло је до млетачко-турског рата и подијеле Далмације између Млетачке републике и Отоманског царства. Република је задржала уски приморски појас с градовима док је Турској припао континентални дио који обухвата Котаре, Буковицу, Книнску крајину у оквиру новоствореног Личког санџака, затим Косово поље, Цетинску крајину и друге дијелове с друге стране ријеке Крке. Колико је било Срба у турској Далмацији, не може се поуздано рећи. У млетачкој Далмацији, према званичном извјештају из 1575. године, било је свега 40.656 душа, од којих 13.297 Срба.[2][3][4]

Прошле су затим деценије без знатнијег помијерања становништва, а онда, 1633. године, из Босне и Србије, због турских зулума, јаки број српских породица пребјегао је на млетачку територију и населио се на просторе око Задра, Шибеника и других градова о чему је званични извештај послао лично далматински провидур Франческо Зена. Но петнаестак година касније кужна епидемија походила је ове крајеве, нарочито око Шибеника, и однијела на хиљаде душа док се дио становништва због глади, одселио у друге покрајине.

Пола вијека касније, у току рата Свете лиге против Турске, од 1683. до 1699. године, дошло је до промијене млетачко-турске границе у Далмацији. Република је дошла у посед Книнске крајине и потпуно заокружила границе Далмације, које ће се задржати до краја млетачке власти на овој страни Јадранског мора.

У току XVIII вијека само два извора свиједоче о новим сеобама Срба у млетачку сјеверну Далмацију. Први потиче из 1706. године од викара скрадинског бискупа, који тврди да се у тридесетак села Скрадинске бискупије населило више од 10.000 шизматика из Паноније, које је преводило њихових двадесетак калуђера. Но за ту вијест тешко је наћи потврду у другим изворима, па је немогуће оцијенити да ли је она потпуно вјеродостојна. Према другом извору, у току руско-турског рата 1768—1774. доста Срба из Босне прешло је у Далмацију, од којих се само у Скрадин населило 400 душа, док је непознат број остао у околини Задра, Шибеника и Книна. Десет година прије тога, 1758, Далмација и Бока Которска имала је 51.268 православних поданика који су чинили једну трећину цијелокупне њене популације. Већи дио српског становништва налазио се у сјеверној Далмацији око Задра, Книна и Бенковца. Међутим, у осмој деценији XVIII века српско становништво у сјеверној Далмацији прориједило се због исељавања до кога је дошло због глади и вјерског угњетавања, а из оног дијела који је био под Турцима, због њиховог зулума над хришћанима. Архимандрит манастира Крупе, Герасим Зелић, забеиљежио је да се због глади 1774. године, у Турску и у Аустријску монархију (у Срем понајвише) иселило око 1.000 српских породица. Генерални провидур за Далмацију у једном извештају из 1790. године наводи да је на подручју Задра у 12 српских села и 89 заселака било 24.313 душа.

Након пропасти Млетачке републике 1797. године, Далмација и Бока Которска дошле су под аустријску, затим под француску, а од 1813. године, поново под аустријску власт. Становништво се усталило у својим насељима. Према поузданом извору црквеног поријекла, године 1835. у Далмацији је било 71.426 становника српске народности, вијере православне.

Географска распрострањеност Срба у Далмацији 1991. године[уреди]

Попис становништва у бившој Југославији 1991. године је спроведен неколико мјесеци уочи рата, због чега је његов значај изузетан. То је задњи попис на коме су Срби у Далмацији и Хрватској уопште, имали велику бројност. Највећа популација Срба се налазила у сјеверном дијелу Далмације (преко 90%), док је далеко мањи број био у околини Имотског и у области Неретве.

Равни котари[уреди]

У Равним котарима, Срби насељавају Задар (14% Срба) и његово залеђе, односно село Црно (14%), Бабин Дуб (12%), Смоковић (96%), Мурвица (20%), Земуник Доњи (12%), Земуник Горњи (62%), Пољица (24%) и Трибањ-Шибуљина (26%) преко Подгорског канала, у подножју Велебита на мору. Ислам Латински (20%), Ислам Грчки (87%), Доњи Кашић (99%), Доње Биљане (97%), Смилчић (68%) и Горње Биљане (98%) се налазе између Задра, Бенковца и Новиградског мора. Град Бенковац (74%) и његова околина се налазе између Равних Котара и Буковице. Уз Бенковац су Буковић (99%) и Бенковачко Село (98%). Према сјеверозападу се настављају Кула Атлагић (94%) и Корлат (43%). Западно од Бенковца су Раштевић (46%), Заград (61%) и Надин (2%). Према југозападу, односно Биограду на Мору (8%) су Запужане (97%), Јагодња Горња (97%), Јагодња Доња (76%), Полача (7%), Тињ (16%), Лишане Тињске (94%) и Какма (78%). Најближе Бенковцу с јужне стране су Шопот (28%), Подлуг (16%) и Перушић Бенковачки (27%). Даље на југу, према Вранском језеру су Мирање (98%), Церање Горње (80%), Церање Доње (92%), Коларина (96%), Пристег (43%), Врана (18%) и Радошиновци (21%). На југоистоку, према Шибенику се налази Вукшић (15%), Провић (57%), Морполача (96%), Чиста Мала (94%) и Гаћелези (53%).

Буковица[уреди]

Буковица је област на сјеверозападу Далмације, према Лици. На Зрмањи се налази град Обровац (75%) и Затон Обровачки (62%) сјеверно од њега. Јужно од Обровца су: Крушево (6%), Зеленград (90%), Медвиђа (41%), Брушка (10%), Горњи Карин (97%), Доњи Карин (98%), Поповићи (20%). Источно од Обровца, око ријеке Зрмање су: Билишане (99%), Мушковци (99%), Голубић (99%), Крупа (100%), Богатник (100%), Каштел Жегарски (99%), Надвода (100%), Комазеци (100%), Ервеник (97%), Мокро Поље (100%) и Радучић (99%). Највеће српско село у Далмацију су Кистање (98%). Сјеверно и западно од њих су Ивошевци (98%), Биовичино Село (100%), Модрино Село (100%), Колашац (99%), Нунић (82%), Бјелина (89%) и Парчић (100%). Између Бенковца, Кистања и Скрадина су села: Кожловац (99%), Бргуд (99%), Брушка (95%), Доњи Лепури (13%), Булић (9%), Островица (91%), Добропољци (95%), Гошић (100%), Ђеврске (98%), Зечево (100%), Вариводе (99%), Смрдеље (99%), Крњеуве (99%), Какањ (99%), Ићево (40%), Брибир (94%), Жажвић (91%), Међаре (98%), Цицваре (81%), Пираматовци (5%), Ждрапањ (91%), Ваћани (15%), Горице (99%), Братишковци (98%), Пластово (61%), Велика Глава (98%), Сонковић (52%), Грачац (81%), Бићине (7%) и Скрадинско Поље (96%) код Скрадина (18%).

Книнска крајина[уреди]

Книнска крајина је област са највећим удјелом српског становништва. Книн (80%) је масовним досељавањем Срба из околних села послије Другог свјетског рата постао град са највећим процентом Срба. С њим је спојено Книнско Поље (84%) и Ковачић (86%). Једно од највећих села је Полача (99%) у подножју Динаре. Са западне стране Книна је Љубач (95%), а са јужне Врбник (98%) и Поткоње (17%). У Далматинском Косову се налази Бискупија (95%), Орлић (100%), Марковац (100%), Риђане (99%), Звјеринац (84%), Уздоље (100%) и Рамљане (98%). Сјеверно од Книна је Врпоље (32%), Жагровић (99%), Голубић (98%), Радљевац (99%), Стрмица (97%) и Плавно (99%), које је највеће село овог краја. Западно од Книна, граница према Буковици је недефинисана. Ту се налази Оћестово (99%), Пађене (99%) и Отон (99%).

Книнска крајина[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Книн 9.867
Книнско Поље 342
Ковачић 1.025
Полача 1.577
Љубач 163
Врбник 1.309
Поткоње 31
Бискупија 906
Орлић 844
Марковац 241
Риђане 357
Звјеринац 290
Уздоље 766
Рамљане 559
Врпоље 174
Жагровић 1.373
Голубић 1.389
Радљевац 384
Стрмица 1.298
Плавно 1.708
Оћестово 348
Пађене 553
Отон 692
укупно ' ' ' '

Дрнишка крајина[уреди]

У Дрнишкој крајини, највећи број Срба насељава Петрово поље: Дрниш (22%), Кричке (62%), Ружић (21%), Сиверић (10%), Тепљух (83%), Биочић (94%), Миочић (97%), Кањане (91%), Кадина Главица (27%). Изнад поља, на обронцима Свилаје су Баљци (96%) и Мирловић Поље (39%). У Промини, Срби насељавају Велушић (53%), Развође (32%), Бободол (82%) и Богатић (12%). Јужно од Дрниша, односно планине Мосећ су насеља Житнић (51%) и Мосећ (7%), која се могу сврстати и у Загору. Код ушћа Чиколе у Крку, у наставку Миљеваца је село Нос Калик (98%). Штиково (90%) на Свилаји се може сврстати и у Дрнишку и у Врличку Крајину.

Дрнишка крајина[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Дрниш 1.021
Кричке 445
Ружић 98
Сиверић 97
Тепљух 360
Биочић 378
Миочић 402
Кањане 213
Кадина Главица 138
Баљци 453
Мирловић Поље 188
Велушић 147
Развође 160
Бободол 149
Богатић 13
Житнић 257
Мосећ 10
Нос Калик 50
Штиково 324
укупно ' ' ' '

Врличка крајина[уреди]

Врличка крајина се налази око горњег тока Цетине и града Врлике. Сјеверно од Врлике су села: Цетина (93%), Цивљане (96%), Косоре (32%). Источно од Врлике (17%) су Гарјак (6%) и Подосоје (27%). Јужно, између Свилаје и Цетине тј. Перучког језера су Маовице (12%) и Отишић (99%), највеће српско село у том крају. Са друге стране Цетине, у подножју Динаре је Кољане (90%), Лактац (81%), Дабар (45%), Засиок (13%).

Врличка крајина[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Цетина 793
Цивљане 790
Косоре 431
Врлика 233
Гарјак 8
Подосоје 137
Маовице 107
Отишић 996
Кољане 257
Лактац 100
Дабар 55
Засиок 10
укупно ' ' ' '

Цетинска крајина[уреди]

Цетинска крајина обухвата средњи ток Цетине и околину Сиња. Сјеверно од Сиња, у подножју Динаре су Горњи Бителић (22%), Доњи Бителић (12%) и Румин (3%), док је у подножју Свилаје Зелово Сутинско (74%), Лучане (8%), Сухач (8%) и сам Сињ (2%). Према Сплиту (Дицмо) се налазе Сушци (44%) и Сичане (2%). Сушци или Шушци су по попису имали велики број Југословена, што је Хрватима обезбедило релативну већину. Југоисточно од Сиња, према Имотском су Велић (6%) и Горња Тијарица (7%).

Цетинска крајина[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Горњи Бителић 71
Доњи Бителић 75
Румин 6
Зелово Сутинско 20
Лучане 56
Сухач 44
Сињ 251
Сушци 99
Сичане 11
Велић 25
Горња Тијарица 35
укупно ' ' ' '

Загора[уреди]

У Загори су углавном чиста хрватска насеља, осим неколико у залеђу Шибеника (9,5%) и Сплита (4,5%), тј. Солина (2%), Клиса (2%) и Каштела (2,5%). У залеђу Шибеника се налазе: Градина (30%), Лозовац (14%), Коњеврате (7%), Радонић-шибенски дио села (40%). У залеђу Сплита, Каштела и Солина су: Радошић (13%) и Лећевица (21%), Велики Броћанац (17%) и Вучевица (9%), Брштаново (6%).

Загора[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Градина 116
Лозовац 67
Коњеврате 13
Радонић (шибенски дио насеља) 50
Радошић 33
Лећевица 77
Велики Броћанац 31
Вучевица 8
Брштаново 25
укупно ' ' ' '

Имотска крајина[уреди]

У Имотској крајини Срби живе у неколико насеља, али не чине већину у њима. То су насеља на ободу Имотског поља: Главина Доња (19%), Каменмост (35%), Криводол (23%), Змијавци (4%), Имотски (4%), Горње Подбабље (4%), Доњи Проложац (3%).

Имотска крајина[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Главина Доња 331
Каменмост 275
Криводол 156
Змијавци 108
Имотски 152
Горње Подбабље 27
Доњи Проложац 52
укупно ' ' ' '

Неретљанска област[уреди]

У Неретљанској области Срби чине већину у два насеља: Глушци (97%) код Метковића и Михаљ (48%) близу мора. У Михаљу немају апсолутну већину зато што су се многи изјаснили као Југословени. Значајан број Срба живи и у Метковићу (4%).

Неретванска област[5]
година пописа 1991. 1981. 1971. 1961.
Глушци 97
Михаљ 220
Метковић 484
укупно ' ' ' '

Дубровник[уреди]

У другој половини деветнаестог века Дубровник је био културни и привредни центар приморских Срба. По попису аустријских власти из 1890. од 7.22о становника Дубровника, 5.823 грађана навело је да говори српским језиком, док није било ниједног грађанина који говори хрватским језиком.[6] Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава која су окупљала Србе католичке и православне вере.

На попису из 1931. око 9.000 Срба је живело на подручју Дубровника, односно 64%, да би 1991. било 4.342 Срба или 9%, а након етничког чишћења Срба из Хрватске, 2011. године само 1.164 или 3% Срба.[7]

Удружења[уреди]

Друштво Српско братство, основано 1897. Оно се трудило да целокупни јавни живот Срба концентрише у јединственој организацији и на политичкој основи, међутим аустријске власти су Српско братство забраниле 1899. На скупштини у Книну, 20. и 21. октобра 1901. основано је Просветно-привредно друштво Српска зора. Оно је настало по узору на Српско привредно друштво Привредник. Најзаслужнији за оснивање Српске зоре био је књижевник и новинар Антун Фабрис. Друштво је имало два циља, унапређење привреде и подизање опште просвећености српског народа на приморју. Да би унапредила привреду Српска зора је подстицала оснивање земљорадничких задруга по селима и штедионица по градовима. Такође је помагала сељацима. На просветлом плану давала је помоћ и стипендије сиромашним ученицима. Од 1907. излазио је два пута месечно лист „Српска Зора“ „за просвету и привреду“. За курсеве описмењавања Српска зора бесплатно је давала своје букваре са читанком. Српска зора је код сваке земљорадничке задруге оснивала је Задружну библиотеку, док је у градовима оснивала Народне књижнице.

Српска Зора је такође помагала и рад српских певачких друштава међу којима су Јединство основано 1839. у Котору, Бранко у Задру, Србадија у Шибенику и Слога основане 1874. у Дубровнику. Помагало је и рад српске музике у Дубровнику и Книну. У просветном раду Српска зора сарађивала је са Добротворним задругама Српкиња у Дубровнику, Книну, Задру... Рад Српске зоре омогућавали су доприноси „Видовданског дарка“; редовних чланова, утемељивача и добротвора, прилози пригодом народних и приватних свечаности и прослава; српских општина; приходи од артикала које је сама издавала. Дубровачка Матица српска основана је 1909. Са Матицом Српска зора добила је снажну помоћницу за подизање просвете приморских Срба.

Часописи[уреди]

Од 1878. до 1884. излазио је књижевни часопис словинског покрета, Словинац. На овом часопису радили су дубровачки Срби Нико и Медо Пуцић, Луко Зоре, Иван Стојановић, Марко Цар, Јован Сундечић и Мато Водопић. Први лист Срба у Дуборвнику звао се Гуштерица и излазио је 1882/83. После Гуштерице новине дубровачких Срба биле су лист Глас Дубровачки који је излазио 1885/86., Дубровник који је основан 1892., календар-алманах Дубровник основан 1897. и часопис Срђ основан 1902. Гуштерицу и Глас Дубровачки уређивао је Никша Гради. Лист Српске народне странке на Приморју Дубровник уређивао је после Вука Врчевића књижевник Антун Фабрис од 1895. до своје смрти 1904. Антун Фабрис је такође уређивао календар Дубровник, Срђ и издавање Српске дубровачке библиотеке.[8]

Познати Срби из Далмације[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Манастир Крупа у Далмацији”. Радио-телевизија Републике Српске. 16. 10. 2010. Приступљено 5. 4. 2012. [мртва веза]
  2. Епископ Никодим Милаш, Православна Далмација (историјски преглед), Прво издање: Издавачка књижарница A. Пајевића, Нови Сад (1901) pp. 161
  3. „Човек у нечовечном времену”. Вечерње Новости. 28. 6. 2007. Приступљено 5. 4. 2012. 
  4. Лазо М. Костић, Спорне територије Срба и Хрвата, Досије, Београд, (1990)
  5. 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  6. АУСТРОУГАРСКИ ПОПИС: У Дубровнику живе Срби, нема ниједног Хрвата (ФОТО)
  7. Central Bureau of Statistics
  8. http://www.rastko.rs/istorija/sokoli/tekstovi/snedeljkovic-srpska-drustva-dubrovnik.html Српска друштва у Дубровнику

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]