Тадија Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Тадија Костић
Tadija-Kostic.JPG
Тадија Костић, портрет
Пуно име Тадија П. Костић
Датум рођења (1863-04-10)10. април 1863.
Место рођења Трнава
 Кнежевина Србија
Датум смрти 2. април 1927.(1927-04-02) (63 год.)
Место смрти манастир Савина
 Краљевина СХС

Тадија Костић (10. априла 1863. Трнава, Ужице, Краљевина Србија —- 2. априла 1927. манастир Савина код Херцег Новог, Краљевина Југославија) је био српски свештеник, вероучитељ, новинар и писац.

Биографија[уреди]

Рођен је 10. априла 1863. у селу Трнави, у ужичком округу. Као свештенички син, школован у богословији, учитељ у Ивањици и Карану, рукоположен је у свештенички чин 1887. године у Чачку. Две године био парох Беле цркве Каранске, затим парох при храму цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу.

Живот у Горењм Милановцу[уреди]

За деценију и по, колико је провео у Горњем Милановцу (од 1889.), оставио је дубок траг као свештеник, вероучитељ, писац и уредник новина. Од почетка излажења локалног листа Таково (1890), Тадија у њему објављује своје приче, а једно време ради и као уредник. Оновремена књижевна критика о њему похвално пише као о: „писцу и попу из Горњег Милановца“.[1]

Прелазак у Ниш[уреди]

Почетком 1904. године сели се у Ниш. Као ваљана свештеника и честитог човека епископ Никанор га предлаже за судију Духовног суда у Нишу. Године Првог светског рата проводи у избеглиштву, а по повратку 1919. године прелази у Београд где постаје парох при храму Светог Саве. Одлази у пензију, почиње да посустаје и побољева. Уз новчану помоћ Српске Краљевске академије и ПЕН-клуба одлази у манастир Савину крај Херцег Новог. Умире 2. априла 1927. године у манастиру. Сахрањен је на гробљу крај Каранске цркве.

Библиографија[уреди]

  • Приповетке, Стари људи, Зао глас, Штампарија Светозара Николића, Београд, 1893.
  • У беди, приповетка, Штампарија Светозара Николића, Београд, 1894.
  • Господа сељаци, приповетка, Штампарија Петра К. Танасковића, 1896.
  • Чикино дете, приповетка, Штампарија Мате Јовановића, Београд, 1901.
  • Прво весеље, приповетка, издање Српске манастирске штампарије, Сремски Карловци, 1903.
  • Попине приче, приповетке, Штампарија Аце М. Станојевића, Београд, 1904.
  • Копун, приповетка, Књижара и штампарија Ђорђа Мунца, Ниш, 1907.
  • Кићине приче, Издање редакције Киће, Електрична штампарија и књижара Ђ. Мунца и Б. Валожића, Ниш, 1910.
  • Кићине доколице, Издање редакције Киће, Прва Нишка електрична штампарија Ђ. Мунца и М. Карића, Ниш, 1912.
  • Јесење лишће, приповетке, Штампарија Симеон Мироточиви, Београд, 1913.
  • Мали неимари, приповетке, Штампарија Симеон Мироточиви, Београд, 1920.
  • Паланачке новине, приповетка, Издавачка књижарница Рајковића и Ђуковића, 1921.
  • Кићине приче I-IV, Издање Уредништва Киће, Штампарија Типографија, Београд, 1923.
  • Кићине песме I, Издање Уредништва Киће, Штампарија Јадран, Београд, 1924.
  • На туђем послу, роман, издање Геце Кона, Београд.
  • Кићине доколице, Приче и пошалице, I-III, Издање Уредништва Киће, Штампарија Јадран, Београд, 1925.
  • Кићине песме II, Издање Уредништва Киће, Штампарија Родољуб, Београд, 1926.

Сарађивао са ужичким листом Златибор, покренуо новине „Таково“, лист за народне потребе, објављивао књижевне прилоге у листовима и часописима „Мале новине“, Градина, Коло, Бранково коло, Дело и Босанска вила.

Започео роман „У будном сну“. У његовој заоставштини остао између осталог и драмски текст, позоришна игра у четири чина „Припуз“.

Признања[уреди]

Извори[уреди]

  • Од олтара до парнаса, монографија - мр Слободан Радовић, Ужице, 1995.
  • Живот и дело Тадије П. Костића, научни скуп поводом 140. година од рођења, 10. април 2003. Библиотека Браћа Настасијевић, Горњи Милановац.
  1. Миломир Глишић, Душан Илић, Александар Лазаревић, Радмило Лале Мандић, Мирослав Лаф Марковић, Миодраг Ристић: Стари Милановац, треће допуњено издање, 2003. ISBN 86-7152-018-8