Тадија Костић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Тадија Костић
Tadija-Kostic.JPG
Тадија Костић, портрет
Пуно име Тадија П. Костић
Датум рођења (1863-04-10)10. април 1863.
Место рођења Трнава
 Кнежевина Србија
Датум смрти 2. април 1927.(1927-04-02) (63 год.)
Место смрти манастир Савина
 Краљевина СХС

Тадија Костић (10. априла 1863. Трнава, Ужице, Краљевина Србија —- 2. априла 1927. манастир Савина код Херцег Новог, Краљевина Југославија) је био српски свештеник, вероучитељ, новинар и писац.

Биографија[уреди]

Рођен је 10. априла 1863. у селу Трнави, у ужичком округу. Као свештенички син, школован у богословији, учитељ у Ивањици и Карану, рукоположен је у свештенички чин 1887. године у Чачку. Две године био парох Беле цркве Каранске, затим парох при храму цркве Свете Тројице у Горњем Милановцу.

Живот у Горењм Милановцу[уреди]

За деценију и по, колико је провео у Горњем Милановцу (од 1889.), оставио је дубок траг као свештеник, вероучитељ, писац и уредник новина. Од почетка излажења локалног листа Таково (1890), Тадија у њему објављује своје приче, а једно време ради и као уредник. Оновремена књижевна критика о њему похвално пише као о: „писцу и попу из Горњег Милановца“.[1]

Прелазак у Ниш[уреди]

Почетком 1904. године сели се у Ниш. Као ваљана свештеника и честитог човека епископ Никанор га предлаже за судију Духовног суда у Нишу. Године Првог светског рата проводи у избеглиштву, а по повратку 1919. године прелази у Београд где постаје парох при храму Светог Саве. Одлази у пензију, почиње да посустаје и побољева. Уз новчану помоћ Српске Краљевске академије и ПЕН-клуба одлази у манастир Савину крај Херцег Новог. Умире 2. априла 1927. године у манастиру. Сахрањен је на гробљу крај Каранске цркве.

Библиографија[уреди]

  • Приповетке, Стари људи, Зао глас, Штампарија Светозара Николића, Београд, 1893.
  • У беди, приповетка, Штампарија Светозара Николића, Београд, 1894.
  • Господа сељаци, приповетка, Штампарија Петра К. Танасковића, 1896.
  • Чикино дете, приповетка, Штампарија Мате Јовановића, Београд, 1901.
  • Прво весеље, приповетка, издање Српске манастирске штампарије, Сремски Карловци, 1903.
  • Попине приче, приповетке, Штампарија Аце М. Станојевића, Београд, 1904.
  • Копун, приповетка, Књижара и штампарија Ђорђа Мунца, Ниш, 1907.
  • Кићине приче, Издање редакције Киће, Електрична штампарија и књижара Ђ. Мунца и Б. Валожића, Ниш, 1910.
  • Кићине доколице, Издање редакције Киће, Прва Нишка електрична штампарија Ђ. Мунца и М. Карића, Ниш, 1912.
  • Јесење лишће, приповетке, Штампарија Симеон Мироточиви, Београд, 1913.
  • Мали неимари, приповетке, Штампарија Симеон Мироточиви, Београд, 1920.
  • Паланачке новине, приповетка, Издавачка књижарница Рајковића и Ђуковића, 1921.
  • Кићине приче I-IV, Издање Уредништва Киће, Штампарија Типографија, Београд, 1923.
  • Кићине песме I, Издање Уредништва Киће, Штампарија Јадран, Београд, 1924.
  • На туђем послу, роман, издање Геце Кона, Београд.
  • Кићине доколице, Приче и пошалице, I-III, Издање Уредништва Киће, Штампарија Јадран, Београд, 1925.
  • Кићине песме II, Издање Уредништва Киће, Штампарија Родољуб, Београд, 1926.

Сарађивао са ужичким листом Златибор, покренуо новине „Таково“, лист за народне потребе, објављивао књижевне прилоге у листовима и часописима „Мале новине“, Градина, Коло, Бранково коло, Дело и Босанска вила.

Започео роман „У будном сну“. У његовој заоставштини остао између осталог и драмски текст, позоришна игра у четири чина „Припуз“.

Признања[уреди]

Извори[уреди]

  • Од олтара до парнаса, монографија - мр Слободан Радовић, Ужице, 1995.
  • Живот и дело Тадије П. Костића, научни скуп поводом 140. година од рођења, 10. април 2003. Библиотека Браћа Настасијевић, Горњи Милановац.
  1. ^ Миломир Глишић, Душан Илић, Александар Лазаревић, Радмило Лале Мандић, Мирослав Лаф Марковић, Миодраг Ристић: Стари Милановац, треће допуњено издање, 2003. ISBN 86-7152-018-8