Т-27
| Т-27 | |
|---|---|
|
| |
| Основне карактеристике | |
| Земља порекла | СССР |
| Намена | танкета |
| Почетак производње | 1931-1933. |
| Број примерака | 3328 |
| Брзина на путу | 42 km/h |
| Досег | 120 km |
| Димензије и маса | |
| Дужина | 2.60 m |
| Ширина | 1.83 m |
| Висина | 1.44 m |
| Тежина | 2.7 t |
| Опрема | |
| Главно наоружање | митраљез ДТ од 7.62 mm |
| Споредно наоружање | нема |
| Оклоп | 6-10 mm |
| Снага (КС) | 40 КС |
| Посада | |
| Посада | 2 |
Т-27 је совјетска танкета из периода пре Другог светског рата.
Историја[уреди | уреди извор]
Без искуства у производњи тенкова, 1930. СССР се окренуо увозу: из Британије је увезено 8 амфибијских лаких тенкова (Карден Лојд Модел 1931), 30 средњих тенкова (Модел Е и Мк II) и 26 танкета (Викерс Карден-Лојд Мк VI). Убрзо су набављена и два тенка Кристи из САД. Танкета Мк VI је лако модификована и пуштена у производњу 1931. као Т-27 (даље модификације дале су Т-27А).[1]
Карактеристике[уреди | уреди извор]
Руска верзија британске танкете Викерс Карден-Лојд Мк VI, T-27 било је малено возило са два члана посаде смештена бок уз бок, са мотором иза и између њих. Возач је седео лево, а нишанџија десно, за лаким митраљезом ДТ калибра 7.62 mm. Њихов оклоп штитио је само од пушчаних метака. У служби, показало се да имају осетљиве гусенице, што је доприносило кваровима на неравном терену.[1]
Позитивне стране Т-27 биле су поузданост, једноставна конструкција и одржавање, лака обука возача и брзина на равном терену. Иако веће од британских танкета, биле су и даље крајње скучене изнутра, употребљиве само за ниске људе. И што је најважније, само командна возила имала су радио (последица неразвијене електроиндустрије у СССР), што је сасвим ограничило њихову извиђачку улогу.[2]
У борби[уреди | уреди извор]
1932. Т-27 је чинио главнину оклопних снага СССР: Црвена армија имала је 65 батаљона од по 50 танкета. Први пут су коришћене у борби против побуњеника у средњој Азији 1931-1932. Њихово учешће у Зимском рату било је неславно: са уским гусеницама, тонуле су у снегу (зими) и блату (у пролеће) Финске. До 1941. остало их је мање од 1.200 у служби, и током Операције Барбароса коришћене су за позадинске дужности: обуку посада, вучу артиљерије и пренос муниције. Неке су преживеле све до децембра 1941, када су последњи пут употребљене за одбрану Москве.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Ness, Leland (2002). Jane's-World War II Tanks And Fighting Vehicles-The Complete Guide. London: HarperCollinsPublishers. стр. 151. ISBN 978-000711228-9.
