Ханс Кристијан Ерстед

Ханс Кристијан Ерстед
Ørsted.jpg
Ханс Кристијан Ерстед
Рођење(1777-08-14)14. август 1777.
Рудкебинг, Данска-Норвешка
Смрт9. март 1851.(1851-03-09) (73 год.)
Копенхаген, Данска
ДржављанствоДанско
ШколаУниверзитет у Копенхагену[1]
Познат поОткриће електромагнетизма и алуминијума[1]
ПотписHans Christian Ørsted signature.svg

Ханс Кристијан Ерстед (дан. Hans Christian Ørsted; Рудкебинг, 14. август 1777Копенхаген, 9. март 1851)[2] је био дански физичар и хемичар, који је био под утицајем Имануела Канта. Године 1820. је открио однос између електрицитета и магнетизма у врло једноставном експерименту. Демонстрирао је да жица кроз коју протиче струја може да одбије намагнетисану иглу компаса. Ерстед није понудио никакво задовољавајуће објашњење овог феномена, нити је представио феномен у математичким оквирима.

Ерстед није био први које је открио да су електрицитет и магнетизам повезани. Њему је претходило откриће које је 18 година раније начинио Италијан, Ђан Доменико Ромањози. Белешка о Ромањозијевом открићу је објављена 1802. у италијанским новинама, али ју је научна јавност превидела. Године 1825, је значајно допринео хемији, по први пут произвевши алуминијум.

CGS јединица за магнетну индукцију (ерстед) је названа по њему у част његових доприноса на пољу електромагнетизма.[3]

Електромагнетизам[уреди | уреди извор]

Игла компаса са жицом, која показује ефекат који је открио Ерстед. Демонстрација проф. Оливера Зајкова, Институт за физику при Св. Универзитету Ћирило и Методије у Скопљу, Северна Македонија.

Године 1820, Ерстед је објавио своје откриће да је игла компаса скренута са магнетног севера оближњом електричном струјом, потврђујући директну везу између електрицитета и магнетизма.[4] Често навођена прича да је Ерстед случајно дошао до овог открића током предавања је мит. Он је, заправо, тражио везу између електрицитета и магнетизма још од 1818. године, али је био прилично збуњен резултатима које је добијао.[5][6]

Његово прво тумачење је било да магнетни ефекти зраче са свих страна жице која носи електричну струју, као и светлост и топлота. Три месеца касније, започео је интензивнија истраживања и убрзо потом објавио своја открића, показујући да електрична струја производи кружно магнетно поље док тече кроз жицу.[7][5] За његово откриће, Лондонско краљевско друштво доделило је Ерстеду Коплијеву медаљу 1820. године, а Француска академија му је доделила 3.000 франака.

Ерстедови налази покренули су многа истраживања електродинамике широм научне заједнице, утичући на развој једне математичке формуле коју је направио француски физичар Андре-Мари Ампер за представљање магнетних сила између проводника са струјом. Ерстедов рад је такође представљао велики корак ка јединственом концепту енергије.

Ерстедов ефекат је довео до комуникацијске револуције због његове примене на електрични телеграф. Могућност таквог телеграфа је скоро одмах сугерисао математичар Пјер-Симон Лаплас, а Ампер је представио рад заснован на Лапласовој идеји исте године када и Ерстедово откриће.[8] Међутим, прошло је скоро две деценије пре него што је то постало комерцијална стварност.

Касније године[уреди | уреди извор]

Надгробни споменик

Ерстед је изабран за страног члана Краљевске шведске академије наука 1822, члана Америчког филозофског друштва 1829,[9] и страног почасног члана Америчке академије наука и уметности 1849.[10]

Он је основао Друштво за пропагирање природних наука (SNU), друштво за ширење знања о природним наукама, 1824. Он је такође био оснивач претходних организација које су на крају постале Дански метеоролошки институт и Дански завод за патенте и жигове. Године 1829, Ерстед је основао Den Polytekniske Læreanstalt („Колеџ напредне технологије“) који је касније преименован у Технички универзитет Данске.[11]

Године 1825, Ерстед је дао значајан допринос хемији тако што је први пут произвео алуминијум у скоро чистом облику.[12] Године 1808, Хамфри Дејви је предвидео постојање метала коме је дао име алуминијум. Међутим, његови покушаји да га изолује помоћу процеса електролизе били су неуспешни. Најближе што му је дошао била је легура алуминијума и гвожђа.[13][14] Ерстед је био први који је изоловао елемент путем редукције алуминијум хлорида. Иако је легура алуминијума коју је ектраховао још увек садржавала нечистоће, он је заслужан за откриће метала. Његов рад је даље развио Фридрих Велер који је 22. октобра 1827. добио алуминијумски прах, и очврснуле кугле од растопљеног алуминијума 1845. Велер је заслужан за прво изоловање метала у чистом облику.[14][15]

Портрет Ханса Кристијана Ерстеда, дело Кристијана Албрехта Јенсена (1842)

Ерстед је умро у Копенхагену 1851. године у 73. години и сахрањен је на гробљу Асистенс.

Дела[уреди | уреди извор]

Der Geist in der Natur, 1854

Ørsted was a published writer and poet. His poetry series Luftskibet ("The Airship") was inspired by the balloon flights of fellow physicist and stage magician Étienne-Gaspard Robert.[16] Shortly before his death, he submitted a collection of articles for publication under the title Aanden i Naturen ("The Soul in Nature"). The book presents Ørsted's life philosophy and views on a wide variety of issues.[17]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б rare-earth-magnets.com
  2. ^ "Oersted". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
  3. ^ „Hans Christian Ørsted”. britannica.com. Приступљено 21. 1. 2019. 
  4. ^ John Joseph Fahie, A History of the Electric Telegraph to the Year 1837, p. 274, London: E. & F.N. Spon, 1884 OCLC 559318239.
  5. ^ а б Martins, Roberto de Andrade, Resistance to the discovery of electromagnetism: Ørsted and the symmetry of the magnetic field", in: Fabio Bevilacqua & Enrico Giannetto (eds.), Volta and the History of Electricity, Pavia / Milano, Università degli Studi di Pavia / Editore Ulrico Hoepli, 2003, pp. 245-265. (Collana di Storia della Scienza) ISBN 88-203-3284-1
  6. ^ Fahie, стр. 273
  7. ^ See:
  8. ^ Fahie, John Joseph, A History of Electric Telegraphy, to the Year 1837, London: E. & F.N. Spon, 1884 OCLC 559318239, pp. 302–303.
  9. ^ „APS Member History”. search.amphilsoc.org. Приступљено 2021-04-07. 
  10. ^ „Book of Members, 1780–2010: Chapter O” (PDF). American Academy of Arts and Sciences. Приступљено 8. 9. 2016. 
  11. ^ „History of DTU”. Technical University of Denmark. Архивирано из оригинала на датум 2009-09-02. Приступљено 2009-08-14. 
  12. ^ Örsted, H.C. (1824). „[No title]”. Oversigt over Det Kongelige Danske Videnskabernes Selskabs Forhanlingar og Dets Medlemmerz Arbeider, Fra 31 Mai 1824 Til 31 Mai 1825 (Overview of the Royal Danish Science Society's Proceedings and the Work of Its Members, from 31 May 1824 to 31 May 1825) (на језику: дански): 15—16. 
  13. ^ Kvande, Halvor (25. 10. 2008). „Two hundred years of aluminum ... or is it aluminium?”. JOM. 60 (8): 23—24. Bibcode:2008JOM....60h..23K. S2CID 135517326. doi:10.1007/s11837-008-0102-3. 
  14. ^ а б „Aluminum Discovery and Extraction – A Brief History”. The Aluminum Smelting Process. Приступљено 18. 5. 2020. 
  15. ^ „ALUMINIUM HISTORY”. All about aluminium. UC RUSAL. Приступљено 18. 5. 2020. 
  16. ^ National Museum of Denmark. "The Soul in Nature: 1802 Архивирано 2007-09-27 на сајту Wayback Machine". Accessed 30 July 2007.
  17. ^ Hans Christian, Ørsted (1852). The soul in nature: with supplementary contributions. H. G. Bohn. »The soul in nature.« 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]