Андре-Мари Ампер

Андре-Мари Ампер
Портрет Андре-Мари Ампера
Пуно име	André-Marie Ampère
Датум рођења	(1775-01-20)20. јануар 1775.
Место рођења	Лион Француска
Датум смрти	10. јун 1836.(1836-06-10) (61 год.)
Место смрти	Марсељ Француска
Поље	физика, математика, хемија
Институција	Политехничка школа, Колеж де Франс
Познат по	један од оснивача електродинамике

Андре-Мари Ампер (франц. André-Marie Ampère; Лион, 20. јануар 1775 — Марсељ, 10. јун 1836) знаменити француски физичар, математичар и природњак, члан Париске академије наука (1814). Члан многих иностраних академија наука, почасни члан Петербуршке академије наука (1830). Оснивач електродинамике. Засновао теорију магнетизма у нераздвојивој вези са електрицитетом и проучио узајамно дјејство електричних струја. По њему је добила назив јединица за мјерење јачине електричне струје. Џејмс Максвел назвао је Ампера „Њутоном електрицитета“.

Биографија

Ампер је рођен у Лиону, гдје је стекао и образовање. Послије очеве смрти (погубљен на гиљотини 1793. године) Ампер је најприје био предавач у Политехничкој школи у Паризу, затим је држао катедру физике у Бургу, а од 1805. године – катедру математике у париској Политехничкој школи, гдје се опробао и на литерарном пољу, написавши дјело: «Разматрања о математичкој теорији игре» («Considerations sur la theorie mathematique du jeu»), Лион, 1802).

Године 1814. изабран је за члана Француске академија наука, а 1824. године постаје професор експерименталне физике на Колеж де Франсу. Умро је 10. јуна 1836. у Марсељу.

Име му је уврштено у списак највећих научника Француске, који се налази у приземљу Ајфеловог торња.

Андре-Маријев син, Жан-Жак Ампер (1800-1864), био је познати филолог.

Научна дјелатност

Области у којима је Ампер обавио значајна истраживања су математика, механика и физика. Највећи истраживачки рад у физици обавио је у области електродинамике. Године 1820. установио је правило за одређивање правца дјејства магнетног поља електричног проводника на магнетну иглу, познато као Амперово правило; у бројним огледима испитивао је узајамно дјеловање магнета и електричне струје; за ову сврху изумио је низ инструмената; утврдио је да Земљино магнетно поље утиче на покретни проводник са електричном струјом. Исте године је открио узајамно дјејство двије електричне струје, срочио закон за ту појаву (Амперов закон), развио теорију магнетизма и предложио коришћење електромагнетних процеса за пренос сигнала.

Ампер је сматрао, да је узајамно дјеловање магнета посљедица узајамних дјеловања тзв. кружних молекулских струја унутар магнета које стварају магнетна поља као мали танки магнети, или магнетни листови. Ова изјава позната је као Амперова теорема. Према томе, велики магнет, састоји се из низа елементарних магнета. Ово је суштина дубоког убјеђења научника да магнетизам потиче од електричне струје и да је у тијесној вези са електрицитетом.

Године 1822. Ампер је открио магнетно дјејство соленоида (струјног калема), одакле је проистекао закључак о истовјетности магнетног поља соленоида и магнетног поља сталног магнета. Тако се родила идеја да се створи јаче магнетно поље помоћу гвозденог језгра, смештеног унутар соленоида. Амперове идеје биле су изложене у радовима: „Збирка електродинамичких запажања“ (фр. «Recueil d’observations electrodynamiques», Париз, 1822), „Кратки курс теорије електродинамичких појава“ (фр. «Precis de la theorie des phenomenes electrodynamiques», Париз, 1824) и „Теорија електродинамичких појава“ (фр. «Theorie des phenomenes electrodynamiques»). Године 1826. доказана је теорема о циркулацији магнетног поља. Године 1829. Ампер је изумио комутатор и електромагнетни телеграф.

У механици му приписују формулацију појма „кинематика“.

Године 1830. увео је у употребу научни појам „кибернетика“.

Захваљујући свестраном таленту Ампер је оставио трага и у историји развоја хемије, која му додјељује једну од почасних страница и сматра га, заједно са Авогадром, аутором важног закона савремене хемије.

У част научника јединица јачине електричне струје названа је „ампер“, а одговарајући мјерни инструмент – „амперметар“.

Нека Амперова истраживања тичу се ботанике, а такође и философије, нарочито „Есеји о философији науке“' (фр. «Essais sur la philosophie des Sciences», 2 т., 1834-43; 2. издање, 1857).