Херменегилд

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Херменегилд
Triunfo de san hermenegildo herrera el joven.jpeg
Тријумф св. Херменегилда, Франсиско де Ерера, слика из 1654. године
Датум рођења564.
Место рођењаТоледо
Датум смрти13. април 585.
Место смртиТарагона
ОтацЛеовигилд
МајкаТеодосија
СупружникИнгунд

Херменегилд (лат. Hermenegildus; умро 13. априла 585.) је био визиготски принц, син визиготског краља Леовигилда и Хиспаноримљанке Теодосије, и брат другог визиготског краља, Рекареда. Био је одгајен у духу аријанизма, вере Визигота оног доба, и његов прелазак на правоверно хришћанство[1] довео га је у сукоб с оцем који ће се на крају завршити његовим погубљењем.

Биографија[уреди]

Још као дечаке, Херменегилда и Рекареда је њихов отац прогласио савладарима на визиготском престолу које је у то доба делио са својим братом, Херменегилдовим стрицем, Лиувом I. Образовао се под утицајем епископа Леандра Севиљског, рођака своје мајке, и са 15 година је склопио брак са франачком принцезом, Ингундом, која је исповедала ортодоксно хришћанство, и која је била кћерка Зигеберта I и Брунхилде, владара франачке Аустразије.

Отац га је послао у Бетику као гувернера, где је под утицајем епископа Леандра и своје жене веома брзо одбацио аријанско и прихватио ортодоксно хришћанство.

Политички проблеми које је његово преобраћење изазвало и сумњиви дипломатски односи са византијским гувернером суседне Спаније, вероватно су били узрок затегнутих односа између Херменегилда и његовог оца, Леовигилда. Оружани сукоб је почео 581. године, и трајао је до 584. У почетку, Византија је помогла устанак, али касније су Византинци повукли помоћ и склопили споразум са Леовигилдом за 30.000 солида у злату. Године 583. Леовигилдове снаге су опседале Севиљу. Херменегилд је издржао тако годину дана иако је на крају морао да побегне у Кордобу. Тамо је ухваћен и послат у затвор у Тарагону. Његова жена је побегла у Африку и тражила азил од Мауриција од Византије, али је умрла на путу. Њихов син, Атанагилд, предат је по наређењу византијског цара својој баби с мајчине стране, Брунхилди, чему се успротивио Леовигилд.

Међутим, стручњаци за историју визиготске Хиспаније, као што су Орландис и Томсон, не сматрају да је Херменегилдово покрштавање било стварни разлог сукоба између оца и сина, већ само изговор, односно повод. Своје тврдње заснивају на чињеници да је у доба Леовигилдове владавине владала религиозна толеранција, као и у разним дипломатским напорима пре и током конфликта. Такође, након конверзије Визигота у правоверно хришћанство у доба Рекареда, хроничари и саборна документа уопште не помињу Херменегилда, његову побуну или његов хероизам, што значи да су га католички Визиготи сматрали само обичним побуњеником а не мучеником.

Иако се нису сачували никаква независна сведочанства о овом догађају, Дијалози Гргура Великог говоре да је Херменегилд одбио понуду опроштаја свог оца под условом да се врати у аријанизам, и да је након тога погубљен јер је одбио да га причести аријански свештеник на дан Ускрса 585. године. Мање наклоњен му је Гргур Турски, веома добро обавештен о свету Визигота, који сматра великим грехом кад се син дигне на оца, па чак иако је овај јеретик.

Не захтев Филипа II од Шпаније, папа Сикст V је канонизовао Херменегилда и прогласио га свецем на 1000-годишњицу његове смрти. Заједно са св. Фернандом, св. Херменегилд је светац заштитник шпанске монархије.

Православна црква помиње Херменегилда као мученика 1. новембра по јулијанском календару.

Референце[уреди]

  1. ^ Овде се мисли на правоверно хришћанство, које је у то време постојало и на хришћанском западу (све до Великог раскола). Термини „правоверно хришћанство“, односно „хришћанско правоверје“, односе се на „православно“ хришћанство, које је опстало на истоку, док је на западу у то време преовладавало аријанство, а касније филиоквистички католицизам.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]