Хосе де Рибера

С Википедије, слободне енциклопедије
Хосе де Рибера
Hamlet Winstanley - Self-portrait of Jusepe de Ribera.jpeg
Аутопортрет Хосе де Рибере, графика Хамлета Винстенлија
Лични подаци
Датум рођења(1591-01-12)12. јануар 1591.
Место рођењаХатива, Шпанија
Датум смрти2. септембар 1652.(1652-09-02) (60/61 год.)
Место смртиНапуљ, Италија
Уметнички рад
ПравацБарок
ЕпохаСликарство 17. вијека
РегијаШпанско сликарство, Италијанско сликарство
Утицаји одАнтониса ван Дајка • Каравађа
Утицао наВеласкеза • Муриља
Најважнија дела
Мучење Светог Филипа из 1639.

Хосе де Рибера (шп. José de Ribera, итал. Jusepe Ribera; Хатива, Шпанија; 12. јануар 1591. године – Напуљ, Италија; 2. септембар 1652. године), је био шпански барокни сликар, цртач, и графичар, који је развио цијелу своју каријеру у Италији, прво у Rиму, а касније у Напуљу. Такође је био познат по свом италијанизованом имену Ђузепе Рибера и надимку Ло Спањолето (Шпанчић), због ниског раста и шпанског поријекла.[1]

Стварао је у стилу натурализма који је еволуирао од Каравађевог тенебризма према једној естетици свијетлијег колорита, под утицајем Ван Дајка и других мајстора епохе.

Младост[уреди | уреди извор]

Рибера је рођен у Хатива, близу Валенсије, Шпанија, као други син Симона Рибере и његове прве жене Маргарите Куко.[1][2][3] Крштен је 17. фебруара 1591. године.[2] Његов отац је био обућар или постолар, можда у великим размерама.[2] Родитељи су га наменили за књижевну или научну каријеру, али он је занемарио ове студије и каже се да је шегртовао код шпанског сликара Франсиска Рибалте у Валенсији, иако не постоје докази о тој повезаности.[2][4] У жељи да студира уметност у Италији, стигао је до Рима преко Парме, где је 1611. године насликао Светог Мартина и просјака, сада изгубљен раде, за цркву Сан Просперо.[4] Према једном извору, кардинал га је приметио како црта са фресака на фасади римске палате и пружио му је смештај. Римски уметници су му дали надимак „Ло Спагнолето“.

Студије фигура

Његови рани биографи га генерално сврставају међу Каравађове следбенике.[4] Из његових раних година је сачувано врло мало документације, а научници нису сигурни о тачном времену и путу којим је дошао у Италију. Рибера је почео да живи у Риму најкасније 1612. године, а документовано је да је приступио Академији Светог Луке до 1613. године.[4] Он је живео неко време у Вија Маргута, и готово сигурно се дружио са другим Караваџистима који су хрлили у Рим у то време, као што су Герит ван Хонтхорст и Хендрик тер Бриген, међу осталим сликарима из Утрехта који су били активни у Риму до 1615. Године 1616, Рибера се преселио у Напуљ, како би избегао своје повериоце (према Ђулију Манчинију, који га је описао као особу која живи изнад својих могућности упркос високим приходима). У новембру 1616. године, Рибера се оженио Катарином Ацолино, ћерком напуљског сликара рођеног на Сицилији, Ђованија Бернардина Ацолина, чије су везе у напуљском уметничком свету помогле да се Рибера рано успостави као велика личност чије је присуство је имало трајан утицај на уметност града.[4]

Напуљски период[уреди | уреди извор]

Брадата дама, 1631. Музеј Фондације војводе од Лерме, Толедо

Краљевина Напуљ је била део Шпанског царства за време Рибериног живота, и њом су владали шпански вицекраљеви. Рибера се трајно преселио у Напуљ средином 1616. године.[5] Његова шпанска националност повезивала га је са малом шпанском владајућом класом у граду, као и са важним колекционарима и трговцима уметнинама из шпанске Фландрије. У овом тренутку Рибера је почео да потписује свој рад као „Jusepe de Ribera, español” ("Хусепе де Рибера, Шпанац"). Успео је да брзо привуче пажњу вицекраља Педра Телез-Хирона, трећег војводе од Осуне, још једног недавног придошлице, који му је дао низ великих налога, што је показало утицај Гвида Ренија.

Неколико слика је сачувано из периода 1620. до 1626. године, али је то био период у којем је настала већина његових најбољих графика. Ово су бар делимично били покушаји да се привуче пажња изван Рибериних напуљских кругова. Његова каријера је почела током касних 1620-их, а након тога је прихваћен као водећи сликар у Напуљу. Он је добио орден Христа Португалије од папе Урбана VIII 1626. године.[4]

Глава Светог Јована Крститеља, 1644.[6] Краљевска академија лепих уметности у Сан Фернанду, Мадрид.

Иако се Рибера никада није вратио у Шпанију,[4] многе његове слике су вратили чланови шпанске владајуће класе, као што је војвода од Осуне, а дилери су донели његове бакрописе у Шпанију. Његов утицај се може видети у делима Веласкеза, Муриља и већине других шпанских сликара тог периода.

Оn je oкарактерисан је као особа која је себично штитила свој просперитет, и имала репутацију шефа такозване Напуљске кабале, а подржаваоци су му били грчки сликар Белисарио Коренцио и наполитанац Ђамбатиста Карачоло.

Сматра се да је ова група имала за циљ да монополизује напуљске уметничке комисије, користећи интриге, саботажу рада у току, те чак и личне претње насиљем ради застраживања спољних конкурената као што су Анибале Карачи, Кавалир д'Арпино, Рени и Доменичино. Сви они су били позвани да раде у Напуљу, али су то место сматрали негостољубивим. Кабала се распала у време Доменичинове смрти 1641.

Риберини ученици су били Хендрик де Сомер, Франческо Фраканцано, Лука Ђордано и Бартоломео Пасанте. Пратио га је Ђузепе Маруло и утицао је на сликаре Агостина Белтрана, Паола Доменика Финолија, Ђованија Рику и Пјетра Новелија.[7]

Рад[уреди | уреди извор]

Чуло укуса, Вадсворт Атенеум, Хартфорд, Конектикат

На његов рани стил утицала је студија шпанских и венецијанских мајстора, као и Каравађа и Коређа. Његова тема је била ноторно језива, приказујући људску окрутност и насиље са запањујућим натурализмом.[8] Почетком 1630-их његов стил се померио са оштрог тенебризма на више дифузно осветљење, као што се види у The Clubfoot из 1642.

Салватор Роса и Лука Ђордано су били његови најугледнији следбеници, који су можда били његови ученици; други су били и Ђовани До, фламански сликар Хендрик де Сомер (познат у Италији као 'Енрико Фиаминго'), Микеланђело Фраканцани и Аниело Фалконе, који је био први значајан сликар бојних комада.

Христос међу лекарима, око 1613

Риберина главна дела укључују Светог Јануарија који излази из пећи у катедрали у Напуљу; Силазак са крста у Цертози, Напуљ; Поклонство пастира (1650) у Лувру; Мучеништво Светог Вартоломеја у Национални музеј уметности Каталоније, Барселона; и Пиета у сакристији Сан Мартино, Напуљ. Његови митолошки субјекти су често једнако насилни као и његова мучеништва, а најпознатије су његове интерпретације Аполона и Марсија, сада у Бриселу и Напуљу, и његовог Титија, сада у Праду. Прадо поседује педесет шест слика и још шест приписаних Рибери, поред једанаест цртежа, као што је Јаковљев сан (1639); Лувр садржи четири његове слике и седам цртежа; Национална галерија, Лондон поседује три; и Краљевска академија лепих уметности у Сан Фернанду поседује леп ансамбл од пет слика укључујући Успење Марије Магдалене из Ел Ескоријала и рану Еце Хомо или Главу Светог Јована Крститеља. Он је створио неколико финих мушких портрета и један аутопортрет. Писање Светог Јеронима у Праду сада се сматра његовом заслугом према Ђани Папију, стручњак за Каравађа. Он је био значајан бакрописац — најзначајнији шпански графичар пре Гоје — произвео је четрдесетак графика, скоро све током 1620-их. Мучеништво Светог Филипа (1639; често описиван као Свети Вартоломеј због преклапања иконографије)[9] налази се у Праду.

Галерија[уреди | уреди извор]

Риберин рад остао је у моди и након његове смрти, углавном кроз усвајање његових хипер-натуралистичких приказа насиља на сликама ученика попут Луке Ђордана.[10] Постепеној рехабилитацији његове међународне репутације помогле су изложбе у Принстону 1973. године, његових графика и цртежа и радова у свим медијима у Лондону на Краљевској академији 1982. иу Њујорку у Метрополитен музеју уметности 1992. године. Од тада је његов опус задобио већу пажњу критичара и научника. Нажалост, због тако дугог пада интересовања за његов рад, још увек недостаје комплетан каталошки резиме његовог дела. Многа дела која му се приписују измењена су, одбачена, оштећена и занемарена током његовог периода опскурности.[10]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Grovier, Kelly. „Ribera: Was this the vision of a sadist?” (на језику: енглески). Приступљено 4. 10. 2018. 
  2. ^ а б в г Finaldi, Gabriele (1992). „A documentary look at the life and work of Jusepe de Ribera”. Ур.: Pérez Sánchez, Alfonso E.; Spinosa, Nicola. Jusepe de Ribera 1591–1652. New York, NY: Metropolitan Museum of Art. стр. 3. ISBN 9780870996474. 
  3. ^ „Jusepe de Ribera (Spanish / Italian, Spanish/ Italian, 1591 – 1652) (Getty Museum)”. The J. Paul Getty in Los Angeles (на језику: енглески). Приступљено 4. 10. 2018. 
  4. ^ а б в г д ђ е „Artist Info”. www.nga.gov. Приступљено 4. 10. 2018. 
  5. ^ Spinosa, Nicola (2012). „Neapolitan Painters in Rome (1600-1630)”. Ур.: Rosella Vodret. Caravaggio's Rome: 1600–1630 (paperback). Milan: Skira Editore S.p.A. стр. 331—343. ISBN 978-88-572-1387-3. 
  6. ^ Fernando, Real Academia de BBAA de San. „Borbón, Francisco de Paula Antonio de”. Academia Colecciones (на језику: шпански). Приступљено 28. 3. 2020. 
  7. ^ Jusepe Ribera at the Netherlands Institute for Art History
  8. ^ "Giuseppe Ribera", in Chisholm, Hugh, ed. (1911). Encyclopædia Britannica (11th ed.)
  9. ^ [See Museo del Prado, Catálogo de las pinturas, 1996, p. 315, Ministerio de Educación y Cultura, Madrid, ISBN 84-87317-53-7]
  10. ^ а б Johnson, Paul. Art: A New History, Weidenfeld & Nicolson, 2003.
  11. ^ „Ixión - Colección - Museo Nacional del Prado”. www.museodelprado.es. Приступљено 2020-03-28. 
  12. ^ а б Fernando, Real Academia de BBAA de San. „Ribera, José - Ecce Homo”. Academia Colecciones (на језику: шпански). Приступљено 2020-03-28. 
  13. ^ „The penitent Saint Jerome - The Collection - Museo Nacional del Prado”. www.museodelprado.es. Приступљено 2020-03-28. 
  14. ^ „The Pietà”. Museo Nacional Thyssen-Bornemisza (на језику: енглески). Приступљено 2020-03-28. 
  15. ^ Cotter, Holland (6. 1. 2022). „In ‘African Origin’ Show at Met, New Points of Light Across Cultures”. The New York Times. Приступљено 2. 6. 2022. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хосе_де_Рибера&oldid=25607047”