Царство (биологија)

С Википедије, слободне енциклопедије

У биологији, царство (лат. Regnum) је једна од таксономских категорија у хијерархијској класификацији организама. Термин (на лат. regnum naturæ) је у науку увео Карл Лине 1735. године у првом издању дела Systema Naturæ, и дуго времена царство је било највиша таксономска категорија. Од 1960-их у употреби су и категорије изнад нивоа царства (натцарство и домен/домена).

Царство се у традиционалним ботаничким класификацијама дели на разделе (divisio, мн. divisiones), док се у зоолошким класификацијама дели на кола или типове (phylum, мн. phyla). Употреба термина филум који значи и раздео и коло, честа је у савременој неформалној биолошкој терминологији и пракси. Међународни код ботаничке номенклатуре (Члан 3.1) дозвољава употребу термина phylum у ботаничкој хијерархији.

Неке недавне класификације засноване на модерној кладистици експлицитно су напустиле термин краљевство, уз напомену да нека традиционална краљевства нису монофилетска, што значи да се не састоје од свих потомака заједничког претка. Термини флора (за биљке), фауна (за животиње) и, у 21. веку, funga (за гљиве) се такође користе за живот присутан у одређеном региону или времену.[1][2]

Дефиниција и повезани термини[уреди | уреди извор]

Када је Карл Лине у биологију увео рангирајући систем номенклатуре, 1735, највишем рангу је дат назив „царство”, испод којег су следила још четири главна или водећа ранга: разред, ред, род и врста.[3] Касније су уведена још два главна ранга, царство је подељено на колена или дивизије, разреде, редове, породице, родове и врсте.[4]

У 1960-им је, изнад царства, уведен ранг домен или империја, тако да царство више није највиши таксономски ранг.

Додавањем префикса као за потцарство или инфрацарство, издвајају се два ранга који су одмах испод царства. Суперцарство се може односити на еквивалент домена или империје или као независан ранг између царства и домена или поддомена. У неким системима класификације, додатни ранг је грана (латински: ramus), који је уметнут између потцарства и инфрацарства, као што суProtostomia и Deuterostomia (у класификацији по Кавалиер-Смиту.[5])

Систем са два царства живих бића[уреди | уреди извор]

Антички истраживачи су делили тада познате организме у две групе, у непокретне биљке и покретне животиње. Исцрпну класификацију животиња дао је Аристотел, а класификацију биљака његов ученик Теофраст. Ова подела је била у употреби током старог и средњег века, све до Карла Линеа.[6]

Лине је у истраживања природе увео једноставна правила за класификовање, дао упутства намењена за природњаке (naturalista, historicus naturæ) како да класификују и извршио прву поделу природних ствари („corpora naturalia”) у три царства. Та царства била су царство стена (Regnum Lapideum), царство биљака (Regnum Vegetabile) и царство животиња (Regnum Animale)[7]. Прво царство обухватало је неживе класе [[минерал]а], камења и фосила, док су друга два обухватала класе живих организама. Природњаке је, на основу царства које истражују, Лине поделио на литологе, фитологе и зоологе.


 
 
 
Живи организми
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Биљке (Regnum Vegetabile)
 
 
 
Животиње (Regnum Animale)

Систем са три царства живих организама[уреди | уреди извор]

Услед све интензивнијег истраживања микроорганизама путем микроскопа, већ средином 19. века постало је јасно да је „постојећа дихотомија на биљно и животињско царство нејасних граница и старомодна“.[8] Поједини научници (нпр. Ричард Овен) дали су препоруке да се ново царство за микроорганизме. Стога је Ернст Хекел, 1866. године, класификовао живе организме у три царства, где су ново царство чинили једноћелијски организми.


 
 
Живи организми
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
једноћелијски
 
вишећелијски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Протисти (Protista)
 
Биљке (Plantae)
 
Животиње (Animalia)

Системи са више царстава[уреди | уреди извор]

Развој цитологије на почетку 20. века донео је нова сазнања о грађи ћелије. Међу микроорганизмима истраживачи су јасно под микроскопом могли разликовати оне који имају оформљено једро (еукариоте) од оних који га немају (прокариоте). Копланд је 1938. године издвојио прокариотске групе, бактерије и модрозелене алге (данас зване модрозелене бактерије), у ново царство: Monera.

У другој половини 20. века ултраструктура ћелије је постајала све важнија у обличавању царстава и класификацији организама, тако да су створене категорије хијерархијски више у односу на царство: натцарство прокариота и натцарство еукариота. Паралелно, све више научника посматрало је гљиве одвојено од биљака, на основу другачијег начина исхране. Роберт Витекер је 1969. године предложио систем класификације живих организама на пет царстава, која су се уклопила у два цитолошки дефинисана натцарства. Систем пет царстава 2003. године прихваћен је у настави биологије у Србији, и налази се у уџбеницима.


 
 
Живи организми
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
натцарство Prokaryota
 
натцарство Eukaryota
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
царство бактерија, Monera
 
 
 
царство протиста, Protista
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
царство биљака, (Plantae)
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
царство гљива, Fungi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
царство животиња, Animalia
 
 
 
 
 

Архее и домене[уреди | уреди извор]

рРНК филогенетско стабло, са приказане три домене

Почев од краја 70-их година 20. века, у молекуларногенетичким истраживањима наследних информација, а у првом реду гена за рибозомалне РНК, уочене су до тада скривене разлике међу прокариотским организмима. Ове разлике су биле веома велике, тако да су од царства бактерија издвојене „архебактерије“.

Карл Воуз, у то време један од најважнијих научника у истраживањима порекла еукариотских организама и реконструкције еволуције читавог живота, одлучио се на увођење нове таксономске категорије, домена или домене, на које је подељен читав живи свет. Установио је три домене, једну чине организми са еукариотском грађом ћелије (Eukarya), а две организми са прокариотском ћелијом (Bacteria и Archaea). Независно од општег плана грађе ћелије, архее су сличније и сродније еукариотским организмима него бактеријама.

Увођење разлика међу прокариотима на вишем нивоу (домена) натерало је систематичаре да некадашње царство Monera поделе на два (Eubacteria и Archaebacteria), од којих свако припада засебној домени.

Савремене класификације[уреди | уреди извор]

Научне тежње да се филогенетски односи пресликају у хијерархијској класификацији (филогенетска систематика, нарочито молекуларна систематика) довеле су до честих реаранжмана у класификационим схемама живих организама. Описи царстава су критички истраживани, њихове делиминације често мењане, а свака нова информација о финим разликама у структури гена, грађи ћелија, метаболизмима и сл. уграђивана је у систематику царстава. Од Линеовског концепта царства се није одустало, али се све чешће идеја о највишем рангу поистовећује са категоријама домене и натцарства.[9]

Еукариотска (нат)царства

У оквиру домена археа и бактерија, филогенетски односи се још увек расветљавају те су организми груписани у филуме (разделе), а царстава нема[10]. У оквиру еукариотске домене, највише промена се десило услед детаљнијег истраживања једноћелијских организама (протиста). Раније „чудна групација оних организама које не можемо сврстати у животиње, биљке или гљиве“[11]. Данас се протисти сматрају основом неколико различитих и великих еукариотских натцарстава. Научници Симпсон и Роџер залагали су се за монофилетско порекло натцарстава те су 2004.[11] поделили еукариотску домену на 6 великих група, које најчешће изједначавамо са натцарствима: Opisthokonta, Amoebozoa, Arcaheplastida, Chromalveolata, Rhizaria и Excavata. Најновија генетичка истраживања указала су да су Rhizaria подгрупа у оквиру Chromalveolata, а очекује се још промена у класификацији еукариота и јасно дефинисање царстава.

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „IUCN SSC acceptance of Fauna Flora Funga” (PDF). Fungal Conservation Committee, IUCN SSC. 2021. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 11. 11. 2021. Приступљено 01. 01. 2023. »The IUCN Species Survival Commission calls for the due recognition of fungi as major components of biodiversity in legislation and policy. It fully endorses the Fauna Flora Funga Initiative and asks that the phrases animals and plants and fauna and flora be replaced with animals, fungi, and plants and fauna, flora, and funga 
  2. ^ „Re:wild and IUCN SSC become first global organizations to call for the recognition of fungi as one of three kingdoms of life critical to protecting and restoring Earth”. International Union for Conservation of Nature (IUCN). 3. 8. 2021. 
  3. ^ C. Linnaeus (1735). „Systemae Naturae, sive regna tria naturae, systematics proposita per classes, ordines, genera & species”. 
  4. ^ McNeill, J.; et al., ур. (2006), International Code of Botanical Nomenclature (Vienna Code) Adopted by the Seventeenth International Botanical Congress, Vienna, Austria, July 2005 (electronic изд.), Vienna: International Association for Plant Taxonomy, Архивирано из оригинала на датум 6. 10. 2012, Приступљено 20. 2. 2011 , article 3.1
  5. ^ Cavalier-Smith, T. (1998), „A revised six-kingdom system of life”, Biological Reviews, 73 (3): 203—66, PMID 9809012, doi:10.1111/j.1469-185X.1998.tb00030.x 
  6. ^ Singer, Charles J. (1931). A short history of biology, a general introduction to the study of living things. Oxford: Clarendon Press. OCLC 1197036. 
  7. ^ Linnæus, C. 1735. Systema naturæ, sive regna tria naturæ systematice proposita per classes, ordines, genera, & species. – pp. [1–12]. Lugduni Batavorum. (Haak).
  8. ^ Scamardella, Joseph M. (1999). „Not plants or animals: a brief history of the origin of Kingdoms Protozoa, Protista and Protoctista”. International Microbiology. 2 (4): 207—16. PMID 10943416. 
  9. ^ Simpson, Alastair G.B.; Roger, Andrew J. (2004). „The real 'kingdoms' of eukaryotes”. Current Biology. 14 (17): R693—R696. PMID 15341755. S2CID 207051421. doi:10.1016/j.cub.2004.08.038Слободан приступ. 
  10. ^ The Taxonomic Outline of Bacteria and Archaea (TOBA) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. мај 2013), верзија 7.7
  11. ^ а б Simpson, A.G.B., Roger, A.J. 2004. The real ‘kingdoms’ of eukaryotes. Current Biology 14(17): R693–696.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Pelentier, B. (2007-2015). Empire Biota: a comprehensive taxonomy, [1]. [Historical overview.]
  • Peter H. Raven and Helena Curtis (1970), Biology of Plants, New York: Worth Publishers. [Early presentation of five-kingdom system.]
  • Croizat, Leon (јануар 1945). „History and Nomenclature of the Higher Units of Classification”. Bulletin of the Torrey Botanical Club. 72 (1): 52—75. JSTOR 2481265. doi:10.2307/2481265. 
  • Benton, Michael J. 2005. Vertebrate Palaeontology, 3rd ed. Oxford: Blackwell Publishing. ISBN 978-0-632-05637-8
  • Brummitt, R.K., and C.E. Powell. 1992. Authors of Plant Names. Royal Botanic Gardens, Kew. ISBN 0-947643-44-3
  • Carroll, Robert L. 1988. Vertebrate Paleontology and Evolution. New York: W.H. Freeman & Co. ISBN 0-7167-1822-7
  • Gaffney, Eugene S., and Peter A. Meylan. 1988. "A phylogeny of turtles". In M.J. Benton (ed.), The Phylogeny and Classification of the Tetrapods, Volume 1: Amphibians, Reptiles, Birds, 157–219. Oxford: Clarendon Press.
  • Haris Abba Kabara. 2001. Karmos hand book for botanical names.
  • Lambert, David. 1990. Dinosaur Data Book. Oxford: Facts on File & British Museum (Natural History). ISBN 0-8160-2431-6
  • McKenna, Malcolm C., and Susan K. Bell (editors). 1997. Classification of Mammals Above the Species Level. New York: Columbia University Press. ISBN 0-231-11013-8
  • Milner, Andrew. 1988. "The relationships and origin of living amphibians". In M.J. Benton (ed.), The Phylogeny and Classification of the Tetrapods, Volume 1: Amphibians, Reptiles, Birds, 59–102. Oxford: Clarendon Press.
  • Novacek, Michael J. 1986. "The skull of leptictid insectivorans and the higher-level classification of eutherian mammals". Bulletin of the American Museum of Natural History 183: 1–112.
  • Sereno, Paul C. 1986. "Phylogeny of the bird-hipped dinosaurs (Order Ornithischia)". National Geographic Research 2: 234–56.
  • Willis, K.J., and J.C. McElwain. 2002. The Evolution of Plants. Oxford University Press. ISBN 0-19-850065-3
  • Raoult, Didier; Audic, Stéphane; Robert, Catherine; Abergel, Chantal; Renesto, Patricia; Ogata, Hiroyuki; La Scola, Bernard; Suzan, Marie; Claverie, Jean-Michel (2004). „The 1.2 megabase genome sequence of Mimivirus”. Science. 306 (5700): 1344—1350. Bibcode:2004Sci...306.1344R. PMID 15486256. S2CID 84298461. doi:10.1126/science.1101485. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]