Штитна жлезда

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Штитаста жлезда)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Штитаста и параштитасте жлезде

Штитаста (Штитна) или тиреоидна жлезда је жлезда са ендокриним лучењем, која се налази у вратном пределу и секретује хормоне тироксин и тиронин, који регулишу метаболизам свих осталих ткива. Ц ћелије штитасте жлезде секретују хормон калцитонин, чија је улога у регулацији концентрације калцијума у крви и има антагонистичко дејство паратхормону, кога луче параштитасте жлезде.

Положај, односи и грађа[уреди]

Штитаста жлезда (glandula thyreoidea) је највећа ендокрина жлезда, у зависности од аутора њен облик се описује као облик: штита, лептира, слова Н (латинице) или потковице. Налази се у увратном делу непосредно испод гркљана, а испред и са страна душника. Причвршћена је за тиреоидну хрскавицу гркљана и покреће се приликом гутања. Састоји се од два режња, левог (lobus sinister) и десног (lobus dexter), који су повезани сужењем-истмус латински: isthmus и налази се у висини 2. и 3. хрскавице душника). Понекад постоји и трећи, пирамидални режањ (латински: lobus pyramidalis) у средњем делу жлезде који је ембрионални заостатак.

Режњеви су облика тростране пирамиде или купе чији је врх усмерен навише тј. база наниже. А поред тога на њој можемо разликовати и три стране (предње-спољашњу, унутрашњу и задњу). Она је у блиским односима са органима и крвним судовима предњег дела врата. База је у висини пете или шесте хрскавице душника, а врх допире до средине плоче штитасте хрскавице гркљана одговарајуће стране. Предње-спољашња страна је у односу са: стернохиоидним, стернотироидним и делимично стерноклеидомастоидним мишићем. Док је унутрашња у односу са бочним деловима штитасте и прстенасте хрскавице гркљана. А задњом страном је у односу са заједничком каротидном артеријом као и са параштитним жлездама.

Она је меке и еластичне конзистенције, те се не може палпирати. У сваком режњу налази се доста режњића који настају као последица поделе режњева помоћу фиброзне чахуре којом је обмотана и која се пружа у дубину градећи фиброзне преградице, који су сачињени од фоликула, а они су основна фукнционална јединица штитне жлезде.

Хистолошка грађа штитасте жлезде (коња)
1-фоликули испуњени колоидом
2-коцкасте ћелије
3-крвни капилари

Фоликули су обложени базалном мембраном на којој се налази један ред коцкастих епителних ћелија, које секретују у унутрашњост фоликула супстанцу колоид. Колоид садржи гликопротеин велике молекуларне масе, тиреоглобулин. Разлагањем овог молекула настају хормони штитасте жлезде. Између коцкастих, епителних ћелија налазе се и Ц-ћелије (парафоликуларне ћелије), које секретују калцитонин.

Штитаста жлезда је једна од већих жлезда са унутрапшњим лучењем и њена тежина је око 10-20 g. Непосредно иза штитасте шлезде са обе стране пролази повратни гркљански живац (латински: n. laringeus recurrens), бочно лежи такође са обе стране заједничка каротидна артерија (латински: a. carotis comunis), унутрашња југуларна вена (латински: vena jugulsris interna) и живац вагус (латински: n. vagus). Испред је мишићни слој предње стране врата.

Судови и живци[уреди]

Сваки режањ штитасте жлезде снабдевају 2 пара артеија: горња (латински: a. thyroidea superior) и доња штитна артерија (латински: a. thyroidea inferior). Горња штитна артерија потиче из спољашње каротидне артерије (латински: a. carotis externa) као њена прва бочна грана, док доња штитна артерија потиче из поткључне артерије (латински: a. cubclavia dextra et sinistra) од вратноштитног стабла (truncus thyrocervicalis). Вене штитне жлезде се уливају у горњу шупљу вену (латински: vena cava superior). Преко горњих и средњих штитних вена (v. thyreoidea superior et vv. thyreoideae mediae) се уливају у унутрашњу југуларну вену (латински: v. jugularis interna), док се преко доње штитне вене (латински: v. thyreoidea inferior) уливају у брахицефалично стабло (латински: truncus brachiocephalicus).

У односу на своју масу штитаста жлезда спада у нaјбоље прокрвљене органе у телу (око 1% минутног волумена срца или 160 ml/min/100g ткива).

Лимфни судови се уливају у предње медијастиналне и дубоке лимфне чворове врата.

Инервација потиче од вагуса (латински: n. vagus) и то преко његових бочних грана - горњег и повратног гркљанског живца (латински: n. laryngeus superior et n. laryngeus reccurens), а такође и од вратног дела симпатикуса.

Ембрионални развој[уреди]

Ткиво штитасте жлезде се за време емброналног развоја спушта од корена језика до своје крајње локације испред душника, штитасто-језичким каналим (латински: canalis tyreoglossus). Некада могу постојати остаци ткива штитасте жлезде у области корена језика или у каналу низ који се штитаста жлезда спушта.

Хормони штитасте жлезде[уреди]

Штитаста жледа ствара и секретује у крв хормоне: тироксин, тиронин и калцитонин.

  • Тиронин (Т3) је активна форма хормона (око 5 пута је активнији од тироксина). Тиронин настаје из аминокиселине тирозин и садржи 3 атома јода. Полуживот овог хормона је кратак, око 1 дан. Штитаста жлазда га производи у мањој мери, а углавном настаје у периферији из тироксина, који под утицајем ензима дејодаза губи 1 атом јода, тако да настаје тиронин. Готово сав тиронин везан је за протеине: преалбумин, албумин и тироксин-везујући глобулин у крви, свега 0,4 % овог хормона је слободно и само тај облик је активни хормон.
  • Тироксин (Т4), такође настаје из аминокиселине тирозин, али поседује 4 атома јода. Штитаста жлезда у највећој мери секретује овај хормон. Време полуживота је око 6 дана, и налази се у крву још више везан за протеине: преалбумин, албумин, тироксин-везујући глобулин, него тиронин, слободно је свега 0.04%. Из њега дејодацијом настаје активни облик тиронин.

За стварање ова два хормона потребан је јод, који се уноси храном из спољашње средине. Недељна потреба за јодом је око 1 mg. У неким крајевима је концентрација јода у земљи и самим тим храни недовољна, па се кихуњска со јодира. Јод се апсорбује из црева и доспева у циркулацију. Ћелије фоликула штитасте жлезде поседују транспортни механизам (натријум-јод синтранспорт), којим се јод узима у коцкасте (епителне) ћелије ове жлезде и оксидира до елементарног јода уз помоћ ензима пероксидаза. У ћелијама фоликула у ендоплазматичном ретикулуму и голџијевом комплексу се из аминокиселине тирозин ствара тиреоглобулин, чији молекул садржи око 70 молекула тирозина. Затим се оксидирани јод уз помоћ ензима јодазе везује за тиреоглобулин. Овакав тироглобулин се депонује у средини фоликула у виду колоида. Из тироглобулина се касније у коцкастим ћелијама отцепљују мањи сегменти који се секретују у крв у виду тироксина и тиронина, такође и тиреоглобулин се секретује у мањој количини.

  • Калцитонин је пептидни хормон који игра улогу у регулисању метаболизма калцијума. Он смањује концентрацију калцијума у крви тако што подстиче његову уградњу у кости у виду калцијумфосфата.

Улога хормона штитасте жлезде и њихова регулација[уреди]

Производња и секреција тироксина и тиронина леже под контролом тирео стимулишућег хормона (ТСХ) хипофизе. ТСХ стимулише синтезу и ослобађање ових хормона, али и он стоји под контролом тиреотропина (ТРХ), хормона хипоталамуса, који стимулише лучење ТСХ. Тироксин и тиронин механизмом негативне повратне спреге смањују лучење ТРХ и ТСХ и на тај начин се прекида даља синтеза хормона штитасте жлезде. Када им концентрација у крви опадне, одблокира се лучење ТРХ и ТСХ и тако омогућава производња тироксина и тиронина. Такође и ТСХ делује механизмoм негативне повратне спреге на хипоталамус (ТРХ).

Тироксин и тиронин везују рецепторе у једру ћелије што доводи до интензивне транскрипције великог броја гена структурних и транспортних протеина. Промене се остварују на нивоу читавог организма. Ови хормони доводе до:

  • повећања базалног метаболизма услед чега је потрошња енергије повећана, синтеза протеина и раст младих особа се такође убрзавају,
  • повећава се и активност ендокриних жлезда, секреција инсулина, глукокортикоида...
  • Повећава се број и величина митохондрија у већини ћелија у телу. То је директно повезано са повећањем активности и потрошњом енергије, јер митохондрије стварају АТП.
  • Повећава се активност натријумско-калијумске пумпе.
  • Подстиче се раст и развијање мозга у феталном периоду и током првих неколико година живота. Недостатак тироксина у овом периоду може изазвати менталну заосталост (кретенизам).
  • Повећава се разградња глукозе-гликолиза, али и њено стварање-глуконеогенеза,
  • разграђују се масти из масног ткива и повећава количина слободних масних киселина у крви,
  • У срцу долази до повећања његовог рада (минутни волумен срца се повећава), повећава се фреквенца и снага срца.
  • Повећана секреција ових хормона може довести до нервозе и других психичких поремећаја.
  • Умерена концентрација тироидних хормона повећава снагу мишићне контракције, а повишена концентрација ових хормона доводи на мишићима до појаве тремора (подрхтавања) и слабљења мишића.
  • За нормалну сексуалну функцију потребни су такође ови хормони.

Поремећаји функције штитне жлезде[уреди]

Струма означава повећање штитасте жлезде. Ово повећање жлезде може бити праћено њеном смањеном, нормалном и повећаном функцијом. Повећање функције се зове хипертиреоидизам, а смањење хипотиреоидизам. И један и други поремећај може бити: примаран (ако је поремећај на нивоу штитасте жлезде), секундаран (ако је поремећај на нивоу хипофизе) и терцијаран (ако је поремећај на нивоу хипоталамуса). Обољења штитасте жлезде се најчешће јављају код жена.

Хипотиреоидизам[уреди]

Хипертиреоидизам[уреди]

Струма[уреди]

  • Дифузна и нодуларна струма

Литература[уреди]

  • H.Renz-Polster S.Krautzig J.Braun Basislehrbuch Innere Medizin Urban&Fischer ISBN 3-437-41052-0
  • Arthur C. Guyton John E. Hall Медицинска физиологија савремена администрација Београд 1999 ISBN 86-387-0599-9

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]