Баријум-карбонат
Изглед
(преусмерено са Barijum karbonat)
| Називи | |
|---|---|
| Други називи
витерит
| |
| Идентификација | |
3Д модел (Jmol)
|
|
| ChemSpider | |
| ECHA InfoCard | 100.007.426 |
| MeSH | Barium+carbonate |
| UNII | |
| |
| |
| Својства | |
| BaCO3 | |
| Моларна маса | 197,336 g/mol |
| Агрегатно стање | бели кристал |
| Густина | 4,2865 g/cm3, основно |
| Тачка топљења | 811 °C |
| Тачка кључања | 1555 °C |
Уколико није другачије напоменуто, подаци се односе на стандардно стање материјала (на 25°C [77°F], 100 kPa). | |
| Референце инфокутије | |
Баријум-карбонат је неорганско хемијско једињење хемијске формуле BaCO3.
Добијање
[уреди | уреди извор]Јавља се у природи у виду минерала витерита, али се може добити индустријским путем из барита.[3]
Историјат
[уреди | уреди извор]Минерал витерит је назван према Виљему Витериту који је 1784. утврдио да је хемијски различит од баријум-сулфата. Витерит кристалише у орторомбичном кристалном систему.[3]
Својства
[уреди | уреди извор]То је бео прах, који подсећа на креду. Нерастворан је у води, мада се у малој мери раствара у присуству вишка угљен-диоксида. Реагује са киселинама дајући растворљиве баријумове соли[3]:
- BaCO3(s) + 2 HCl(aq) → BaCl2(aq) + CO2(g) + H2O(l)
Са сумпорном киселином слабо реагује.[3]
| Особина | Вредност |
|---|---|
| Партициони коефицијент[4] (ALogP) | -2,0 |
| Растворљивост[5] (logS, log(mol/L)) | 1,3 |
| Поларна површина[6] (PSA, Å2) | 153,4 |
Значај
[уреди | уреди извор]Употребљава се за справљање отрова за пацове, керамике и цемента.[3]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. PMID 20970519. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003.
- ^ Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1.
- ^ а б в г д Паркес, Г. Д. & Фил, Д. 1973. Мелорова модерна неорганска хемија. Научна књига. Београд.
- ^ Ghose, Arup K.; Viswanadhan, Vellarkad N.; Wendoloski, John J. (1998). „Prediction of Hydrophobic (Lipophilic) Properties of Small Organic Molecules Using Fragmental Methods: An Analysis of ALOGP and CLOGP Methods”. The Journal of Physical Chemistry A. 102 (21): 3762—3772. Bibcode:1998JPCA..102.3762G. doi:10.1021/jp980230o.
- ^ Tetko, Igor V.; Tanchuk, Vsevolod Yu.; Kasheva, Tamara N.; Villa, Alessandro E. P. (2001). „Estimation of Aqueous Solubility of Chemical Compounds Using E-State Indices”. Journal of Chemical Information and Computer Sciences. 41 (6): 1488—1493. PMID 11749573. doi:10.1021/ci000392t.
- ^ Ertl, Peter; Rohde, Bernhard; Selzer, Paul (2000). „Fast Calculation of Molecular Polar Surface Area as a Sum of Fragment-Based Contributions and Its Application to the Prediction of Drug Transport Properties”. Journal of Medicinal Chemistry. 43 (20): 3714—3717. PMID 11020286. doi:10.1021/jm000942e.
Литература
[уреди | уреди извор]- Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0.
- Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7.
- Katritzky A.R.; Pozharskii A.F. (2000). Handbook of Heterocyclic Chemistry (Second изд.). Academic Press. ISBN 0080429882.