El Eskorijal (palata)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Kraljevska palata San Lorenco de El Eskorijal
Vista aerea del Monasterio de El Escorial.jpg
Pogled iz daljine na kraljevsku palatu San Lorenco de El Eskorijal
LokacijaSan Lorenco de El Eskorijal, Španija
Koordinate40°35′20″N 4°08′52″W / 40.58889° СГШ; 4.14778° ЗГД / 40.58889; -4.14778Координате: 40°35′20″N 4°08′52″W / 40.58889° СГШ; 4.14778° ЗГД / 40.58889; -4.14778
ArhitektaHuan Bautista de Toledo
Vladajuće teloMinistarstvo predsedništva
Zvanično ime: Monastir i lokacija Eskorijal, Madrid
TipKulturni
Kriterijumii, ii, iv
Označeno1984 (8. zasedanje)
Broj reference318
Država stranka Španija
RegionEvropa i Severna Amerika
Zvanično ime: Monasterio de San Lorenzo
TipNekretnina
KriterijumiMonument
Označeno3. 6. 1931
Broj reference(R.I.) - 51 - 0001064 - 00000
El Eskorijal (palata) на мапи Community of Madrid
El Eskorijal (palata)
Lokacija Kraljevska palata San Lorenco de El Eskorijal in Community of Madrid

Kraljevski samostan i palата El Eskorijal (španski: El Real Monasterio de El Escorial) je istorijska rezidencija španskih kraljeva koja se sastoji od samostana, crkve, kraljevske palate, muzeja i škole. Nalazi se oko 45 km severozapadno od Madrida u naselju San Lorenco de El Eskorijal, autonomna zajednica Madrid. Dana 2. novembra 1984. godine upisan je na Uneskov spisak mesta Svetske baštine u Evropi. El Eskorijal je izuzetno popularna turistička destinacija koju svake godine poseti oko pola miliona turista.

Panorama Eskorijala sa planine Abantos
El Eskorijal 1723. godine (Mišel-Anž Haus), Prado
Pročelje El Eskorijala
Kraljevsko dvorište (Patio de los Reyes) iz kojeg se ulazi u crkvu

El Eskorijal se sastoji od dva arhitektonska kompleksa od velike istorijske i kulturne važnosti: samog kraljevsnog manastira i La Granjilla de La Fresneda, kraljevskog lovačkog doma i samostanskog skloništa udaljenog pet kilometara. Ove lokacije imaju dualnu prirodu; to jest, tokom 16. i 17. veka, one su bile mesta u kojima je moć španske monarhije i crkvena prevlast rimske katoličke religije u Španiji našla zajedničku arhitektonsku manifestaciju.[1] El Eskorijal je bio, istovremeno, manastir i španska kraljevska palata. Originalno svojina ieronimitskih monaha, on je postao manastir reda Svetog Avgustina. To je takođe bio internat (Kraljevski koledž de Alfonso XII).[2]

Istorija[уреди]

Tlocrt Eskorijala se temeljio na Salamonovom hramu
Trodimenzionalni plan Eskorijala

Kompleks je u duhu kontrareformacije izgrađen po nalogu Filipa II Španije, čime je naglašena njegova povezanost s rimokatoličkom crkvom. Kada je Filip II odlučio da sagradi ovu monumentalnu palatu, Madrid još nije bio glavni grad Španije. Naime, Filip je 10. avgusta 1557. godine, na dan svetoga Lovrentija pobedio Francuze kod St. Kventina. Eskorijal je trebalo da bude sećanje na tu pobedu, a njegov rešetkasti tlocrt da simbolizuje lomaču na kojoj je sveti Lovrentije umro mučeničkom smrću.

Španski arhitekta Huan Bautista de Toledo (oko 1530.-1597.), koji se školovao u Rimu i Napulju, je počeo da utelotvorava kraljevsku ideju 1559. godine. Nakon trideset godina gradnje i potrošenih 5.260.570 dukata, kompleks je dovršio njegov učenik Huan de Herera.

Filipovim naslednicima nije se sviđao strogi nacrt palate te su je često „ispravljali” u 17. i 18. veku. Ali tokom toga vremena El Eskorijal nije promenio svoj karakter španske, svetovne i verske, rezidemcije.

Samostanom su upravljali avgustinski heremiti, koji su tu i danas.

Odlike[уреди]

El Eskorijal svoje ime duguje lokalitetu na kojem je izgrađen; to je podnožje planine Abantos (Sierra de Guadarrama) koje je polupošumljeno i ogoljeno vetrom s velikim nakupinama šljake (španski: scoria), ostale nakon dugogodišnjeg iskapavanja željezne rude.

Toledo i Herera izveli su 207 m dugačak i 161 m širok pravougaonik sa tornjevima na sva četiri ugla. Samostanska palata ima 16 dvorišta, 2.673 prozora, 1.200 vrata, 86 stepeništa i 88 vodoskoka, čiji hodnici, ako bi se prolazilo njima, zahtevaju 160 kilometara hoda.

Veliki ulaz u Eskorijal smešten je u sredini zapadnog pročelja, a otvara se u Patio de los Reyes, atrijum crkve u pozadini. Građevina ima jednu golemu samostansku crkvu po uzoru na crkvu Svetog Petra u Rimu, te kraljevsku palatu, u kojoj je Filip II za sebe želio „samo jednu ćeliju gde ce odmarati svoje umorno telo”. Italijanski uticaj se najviše oseća u zapadnom pročelju sa dorskim stubovima i kupolom u obliku polukugle, tipa koji su upotrebljavali Bramante i drugi. Smeštaj hora iznad nadsvođenog vestibula na zapadnom delu (čime je skraćen dugi krak kako bi crkva dobila tlocrt grčkog krsta) je špansko obeležje.[3] Samostan sa četiri klaustra sa arkadama prema jugozapadnom delu Eskorijala, a ima vlastiti ulaz na zapadnom pročelju. Istočno od samostana nalazi se veliko dvorište, Patio de los Evangelistas. Kolegijum zauzima severozapadnu četvrt, a poput samostana na suprotnoj strani, podeljen je na četiri dvorišta, a ulaz je na zapadnom pročelju. Veliko dvorište u severoistočnom uglu Eskorijala povezano je sa svečanim odajama koje se ističu iza crkve.

U kompleksu se nalaze i muzej, biblioteka i kraljevski mauzolej (Panteon de los Reyes) sa posmrtnim ostacima mnogih španskih kraljeva. Tu je Filip sahranio i svog oca, Karla I (poznatijeg kao Karlo V, cara Svetog rimskog carstva). Mesto kraj pokojnog kralja ostalo je prazno jer na natpisu kraj grobnog mesta piše: „Ako potomak Karla V nadmaši kralja smelošću svojih dela, neka sebi uzme to mesto”. Što Filip II svojim delima nije prisvojio.

Šturi i strogi stil Eskorijala istoričari su, prema njegovom arhitekti, prozvali „Hererovim stilom” (Estilo herreresco). Od kada je dovršen nisu presahnuli glasovi kritičara koji zameraju na bezgraničnoj rasipnosti i graditeljskom podilaženju španskoj dvorskoj eliti. Međutim, za većinu Španaca El Eskorijal je španski građevinski spomenik, kao što je Don Kihot simbol španskog pesništva.

Galerija[уреди]

Reference[уреди]

  1. ^ UNESCO (2008). „The Monastery of San Lorenzo de El Escorial and Natural Surroundings”. Приступљено 5. 6. 2008. 
  2. ^ unknown (2016). „Identidad”. Приступљено 1. 4. 2017. 
  3. ^ Velike arhitekture svijeta, Marjan tisak, Split, 2005., str. 162.

Spoljašnje veze[уреди]