Forenzika

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Forenzika (forenzička nauka) je primena širokog spektra nauka s ciljem pružanja odgovora na pitanja od interesa za pravni sistem. To može biti u vezi sa kriminalom ili parničnim postupkom. Reč forenzički potiče od lat. forēnsis, sa značenjem „pred forumom“. U rimsko doba, krivična prijava je značila javno predstavljanje slučaja u forumu. Lice optuženo za krivično delo i tužilac bi dali govore na osnovu njihovih strana priče. Osoba sa boljim argumentima i prezentacijom bi prevladala. U današnje vreme se termin forenzika prvenstveno odnosi na forenzičku nauku.

Forenzički naučnici prikupljaju, čuvaju i analiziraju naučne dokaze tokom istrage. Dok neki forenzičari putuju na mesto zločina kako bi sami prikupili dokaze, drugi zauzimaju laboratorijsku ulogu, vršeći analizu predmeta koje su im donetin na uvid.[1] Osim svoje laboratorijske uloge, forenzičari svedoče kao veštaci u krivičnim i u građanskim sporovima i mogu raditi ili za tužilaštvo ili za odbranu. Iako bilo koja oblast tehnički može biti forenzička, određene sekcije su se vremenom razvile kako bi obuhvatile većinu slučajeva povezanih sa forenzikom.[2]

Istorija[уреди]

Poređenje stope i đona

Najstariji trag o aplikaciji nauke za otkriće laži u istoriji je iz vremena Arhimeda (212. god. pne.) i stare Grčke koji je tada ustanovio specifičnu težinu navodne zlatne krune i dokazao da ta koju je ispitao nije bila od zlata. Arapski događaj priča nam o kupcu, koji je trebalo da istraži ubistvo koje je bilo počinjeno srpom. On je sakupio sve srpove u selu i samo na jednom su se skupljale muve, što je iskorišćeno kao dokaz za ovo ubistvo. Kineski priručnik za ispitivanje napisao je 1248. Song Si. Među pionire forenzičara u Evropi spada francuski dvorski lekar hirurg Ambroaz Pare (Ambroise Pare 1510—1590), a krajem 18. veka je izašlo nekoliko članaka o forenzičkoj i policijskoj medicini. U daljem razvoju ove nauke ima veliki uticaj otkriće mikroskopa i identifikacija lica sa mesta čina pomoću analize DNK.

Poreklo forenzike i ranih metoda[уреди]

Drevenom svetu su nedostajale standardizovane forenzičke prakse, što je pomagalo zločincima u izbegavanju kazne. Krivične istrage i suđenja su se u velikoj meri oslanjala na prinudnim priznanjima i svedočenjima. Međutim, drevni izvori sadrže nekoliko izveštaja o tehnikama koje predskažuju koncepte u forenzičkoj nauci koji su razvijeni vekovima kasnije.[3]

Prvi zapisani prikaz upotrebe medicine i entomologije za rešavanje krivičnih slučajeva pripisuje se knjizi Si Juan Lu (prevedeno kao Ispiranje prestupa[4][5]), koju je u Kini napisao Sung Ci (宋慈, 1186–1249) 1248. godine, koji je bio direktor pravde, zatvora i nadzora,[6]:p. 3. za vreme dinastije Sung.

Sung Ci je formulisao propis o autopsijskom izveštaju suda,[6]:p. 161. u kome obrazlaže kako treba zaštititi dokaze u postupku ispitivanja, i navodi razloge zbog kojih radnici moraju nepristrasno da pokažu ispitivanje javnosti.[6]:p. 76–82. On je opisao metode za pravljenje antiseptika i za otkrivanje skrivenih povreda na mrtvim telima i kostima (koristeći sunčevu svetlost pod pokrovom od crvenog ulja i sirćeta);[6]:p. 95. naveo je kako se može izračunati vreme smrti (uzimajući u obzir vremenske prilike i insektea);[6]:p. 86. kako treba prati mrtvo telo radi određivanja različitih razloga smrti.[6]:p. 87. U to vreme knjiga je pružala metode za razlikovanje samoubistva od onog što je učinjeno da izgleda kao samoubistvo.[6]:p. 79–85

Poznate su metode ranog perioda sa više lokacija širom sveta koje su uključivale upotrebu pljuvačke i ispitivanja usta i jezika kako bi se utvrdila nevinost ili krivica, što je prekurzor poligrafskog testa. U drevnoj Indiji,[7] u nekim slučajevima je od osumnjičenih traženo da napune usta sušenim pirinčem i da ba zatim ispljunu. Slično tome, u drevnoj Kini, optuženima za zločin je stavljan pirinačani prah u usta.[8]

Podoblasti[уреди]

Agenti istražuju mesto zločina
Forenzička istraga u kojoj se koristi šator za zaštitu mesta zličina

Reference[уреди]

  1. ^ „Job Description for Forensic Laboratory Scientists”. Crime Scene Investigator EDU. Архивирано из оригинала на датум 6. 9. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  2. ^ „Sections”. American Academy of Forensic Sciences. 27. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 30. 8. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  3. ^ Schafer, Elizabeth D. (2008). „Ancient science and forensics”. Ур.: Ayn Embar-seddon; Allan D. Pass. Forensic Science. Salem Press. стр. 40. ISBN 978-1-58765-423-7. 
  4. ^ „Forensics Timeline”. Cbsnews.com. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2011. Приступљено 2011-12-20. 
  5. ^ A Brief Background of Forensic Science Archived 16 децембар 2009 at the Wayback Machine
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Song, Ci, and Brian E. McKnight. The washing away of wrongs: forensic medicine in thirteenth-century China. Ann Arbor: Center for Chinese Studies, U of Michigan, 1981. Print.
  7. ^ Parmeshwaranand, Swami (2003). Encyclopaedic Dictionary of the Dharmaśāstra, Volume 1. New Delhi: Sarup & Sons. стр. 499. ISBN 8176253650. 
  8. ^ McCrie, Robert D. "General Managerial Fundamentals and Competencies". Security Operations Management. 1st ed. Amsterdam: Butterworth-Heinemann/Elsevier, 2007. 93. Print.
  9. ^ „CSI: Geophysics”. Physics.org. Приступљено 20. 12. 2011. 
  10. ^ „Forensic serology”. Forensic-medecine.info. Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2010. Приступљено 8. 6. 2010. 

Literatura[уреди]

  • Bartos, Leah, "No Forensic Background? No Problem", ProPublica, April 17, 2012.
  • Anil Aggrawal's Internet Journal of Forensic Medicine and Toxicology.
  • Crime Science: Methods of Forensic Detection by Joe Nickell and John F. Fischer. University Press of Kentucky. 1999. ISBN 978-0-8131-2091-1.
  • Dead Reckoning: The New Science of Catching Killers by Michael Baden, M.D, former New York City Medical Examiner, and Marion Roach. Simon & Schuster. 2001. ISBN 978-0-684-86758-8.
  • Forensic Magazine - Forensicmag.com.
  • Forensic Materials Engineering: Case Studies by Peter Rhys Lewis, Colin Gagg, Ken Reynolds. CRC Press, 2004.
  • Forensic Science Communications, an open access journal of the Federal Bureau of Investigation.
  • Forensic sciences international - An international journal dedicated to the applications of medicine and science in the administration of justice - ISSN: 0379-0738 - Elsevier
  • Guide to Information Sources in the Forensic Sciences by Cynthia Holt. Libraries Unlimited. 2006. ISBN 978-1-59158-221-2.
  • International Journal of Digital Crime and Forensics (IJDCF)
  • Owen, D. (2000). Hidden Evidence; The Story of Forensic Science and how it Helped to Solve 40 of the World's Toughest Crimes. London: Quintet Publishing. ISBN 978-1-86155-278-5. 
  • Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860–1930). Genève: Slatkine, 2006, 368p.
  • Quinche, Nicolas, « Les victimes, les mobiles et le modus operandi du criminaliste suisse R.-A. Reiss. Enquête sur les stratégies discursives d’un expert du crime (1906-1922)" in Revue Suisse d’Histoire, 58, no 4, décembre 2008, pp. 426–444.
  • Quinche, Nicolas, « L’ascension du criminaliste Rodolphe Archibald Reiss », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875–1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 231–250.
  • Quinche, Nicolas, « Sur les traces du crime : la naissance de la police scientifique et technique en Europe », in Revue internationale de criminologie et de police technique et scientifique, vol. LXII, no 2, juin 2009, pp. 8–10.
  • Quinche, Nicolas, and Margot, Pierre, « Coulier, Paul-Jean (1824-1890) : A precursor in the history of fingermark detection and their potential use for identifying their source (1863) », in Journal of forensic identification (Californie), 60 (2), March–April 2010, pp. 129–134.
  • Quinche, Nicolas, "Sur les traces du crime : de la naissance du regard indicial à l’institutionnalisation de la police scientifique et technique en Suisse et en France. L’essor de l’Institut de police scientifique de l’Université de Lausanne". Genève : Slatkine, 2011, 686p., (Coll. Travaux des Universités suisses), (Thèse de doctorat de l’Université de Lausanne).
  • Science Against Crime by Stuart Kind and Michael Overman. Doubleday. 1972. ISBN 978-0-385-09249-4.
  • Stanton G (2003). „Underwater Crime Scene Investigations (UCSI), a New Paradigm”. In: SF Norton (ed). Diving for Science... 2003. Proceedings of the American Academy of Underwater Sciences (22nd annual Scientific Diving Symposium). Приступљено 18. 6. 2008. 
  • Structure Magazine no. 40, "RepliSet: High Resolution Impressions of the Teeth of Human Ancestors" by Debbie Guatelli-Steinberg, Assistant Professor of Biological Anthropology, The Ohio State University and John C. Mitchell, Assistant Professor of Biomaterials and Biomechanics School of Dentistry, Oregon Health and Science University.
  • The Internet Journal of Biological Anthropology.
  • Wiley Encyclopedia of Forensic Science by Allan Jamieson and Andre Moenssens (eds). John Wiley & Sons Ltd. 2009. ISBN 978-0-470-01826-2.
  • Wiley Encyclopedia of Forensic Science The online version of the Wiley Encyclopedia of Forensic Science by Allan Jamieson and Andre Moenssens (eds)
  • "The Real CSI, PBS, Frontline documentary, April 17, 2012.

Spoljašnje veze[уреди]