Forenzika

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Forenzika (forenzička nauka) je primena širokog spektra nauka s ciljem pružanja odgovora na pitanja od interesa za pravni sistem. To može biti u vezi sa kriminalom ili parničnim postupkom. Reč forenzički potiče od lat. forēnsis, sa značenjem „pred forumom“. U rimsko doba, krivična prijava je značila javno predstavljanje slučaja u forumu. Lice optuženo za krivično delo i tužilac bi dali govore na osnovu njihovih strana priče. Osoba sa boljim argumentima i prezentacijom bi prevladala. U današnje vreme se termin forenzika prvenstveno odnosi na forenzičku nauku.

Forenzički naučnici prikupljaju, čuvaju i analiziraju naučne dokaze tokom istrage. Dok neki forenzičari putuju na mesto zločina kako bi sami prikupili dokaze, drugi zauzimaju laboratorijsku ulogu, vršeći analizu predmeta koje su im donetin na uvid.[1] Osim svoje laboratorijske uloge, forenzičari svedoče kao veštaci u krivičnim i u građanskim sporovima i mogu raditi ili za tužilaštvo ili za odbranu. Iako bilo koja oblast tehnički može biti forenzička, određene sekcije su se vremenom razvile kako bi obuhvatile većinu slučajeva povezanih sa forenzikom.[2]

Istorija[уреди]

Poređenje stope i đona

Najstariji trag o aplikaciji nauke za otkriće laži u istoriji je iz vremena Arhimeda (212. god. pne.) i stare Grčke koji je tada ustanovio specifičnu težinu navodne zlatne krune i dokazao da ta koju je ispitao nije bila od zlata. Arapski događaj priča nam o kupcu, koji je trebalo da istraži ubistvo koje je bilo počinjeno srpom. On je sakupio sve srpove u selu i samo na jednom su se skupljale muve, što je iskorišćeno kao dokaz za ovo ubistvo. Kineski priručnik za ispitivanje napisao je 1248. Song Si. Među pionire forenzičara u Evropi spada francuski dvorski lekar hirurg Ambroaz Pare (Ambroise Pare 1510—1590), a krajem 18. veka je izašlo nekoliko članaka o forenzičkoj i policijskoj medicini. U daljem razvoju ove nauke ima veliki uticaj otkriće mikroskopa i identifikacija lica sa mesta čina pomoću analize DNK.

Poreklo forenzike i ranih metoda[уреди]

Drevenom svetu su nedostajale standardizovane forenzičke prakse, što je pomagalo zločincima u izbegavanju kazne. Krivične istrage i suđenja su se u velikoj meri oslanjala na prinudnim priznanjima i svedočenjima. Međutim, drevni izvori sadrže nekoliko izveštaja o tehnikama koje predskažuju koncepte u forenzičkoj nauci koji su razvijeni vekovima kasnije.[3]

Prvi zapisani prikaz upotrebe medicine i entomologije za rešavanje krivičnih slučajeva pripisuje se knjizi Si Juan Lu (prevedeno kao Ispiranje prestupa[4][5]), koju je u Kini napisao Sung Ci (宋慈, 1186–1249) 1248. godine, koji je bio direktor pravde, zatvora i nadzora,[6]:p. 3. za vreme dinastije Sung.

Sung Ci je formulisao propis o autopsijskom izveštaju suda,[6]:p. 161. u kome obrazlaže kako treba zaštititi dokaze u postupku ispitivanja, i navodi razloge zbog kojih radnici moraju nepristrasno da pokažu ispitivanje javnosti.[6]:p. 76–82. On je opisao metode za pravljenje antiseptika i za otkrivanje skrivenih povreda na mrtvim telima i kostima (koristeći sunčevu svetlost pod pokrovom od crvenog ulja i sirćeta);[6]:p. 95. naveo je kako se može izračunati vreme smrti (uzimajući u obzir vremenske prilike i insektea);[6]:p. 86. kako treba prati mrtvo telo radi određivanja različitih razloga smrti.[6]:p. 87. U to vreme knjiga je pružala metode za razlikovanje samoubistva od onog što je učinjeno da izgleda kao samoubistvo.[6]:p. 79–85

Poznate su metode ranog perioda sa više lokacija širom sveta koje su uključivale upotrebu pljuvačke i ispitivanja usta i jezika kako bi se utvrdila nevinost ili krivica, što je prekurzor poligrafskog testa. U drevnoj Indiji,[7] u nekim slučajevima je od osumnjičenih traženo da napune usta sušenim pirinčem i da ba zatim ispljunu. Slično tome, u drevnoj Kini, optuženima za zločin je stavljan pirinačani prah u usta.[8]

Podoblasti[уреди]

Agenti istražuju mesto zločina
Forenzička istraga u kojoj se koristi šator za zaštitu mesta zličina

Reference[уреди]

  1. ^ „Job Description for Forensic Laboratory Scientists”. Crime Scene Investigator EDU. Архивирано из оригинала на датум 6. 9. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  2. ^ „Sections”. American Academy of Forensic Sciences. 27. 8. 2015. Архивирано из оригинала на датум 30. 8. 2015. Приступљено 28. 8. 2015. 
  3. ^ Schafer, Elizabeth D. (2008). „Ancient science and forensics”. Ур.: Ayn Embar-seddon; Allan D. Pass. Forensic Science. Salem Press. стр. 40. ISBN 978-1-58765-423-7. 
  4. ^ „Forensics Timeline”. Cbsnews.com. Архивирано из оригинала на датум 29. 6. 2011. Приступљено 20. 12. 2011. 
  5. ^ A Brief Background of Forensic Science Archived 2009-12-16 at the Wayback Machine
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 Song, Ci, and Brian E. McKnight. The washing away of wrongs: forensic medicine in thirteenth-century China. Ann Arbor: Center for Chinese Studies, U of Michigan, 1981. Print.
  7. ^ Parmeshwaranand, Swami (2003). Encyclopaedic Dictionary of the Dharmaśāstra, Volume 1. New Delhi: Sarup & Sons. стр. 499. ISBN 9788176253659. 
  8. ^ McCrie, Robert D. "General Managerial Fundamentals and Competencies". Security Operations Management. 1st ed. Amsterdam: Butterworth-Heinemann/Elsevier, 2007. 93. Print.
  9. ^ „CSI: Geophysics”. Physics.org. Приступљено 20. 12. 2011. 
  10. ^ „Forensic serology”. Forensic-medecine.info. Архивирано из оригинала на датум 6. 5. 2010. Приступљено 8. 6. 2010. 

Literatura[уреди]

  • Bartos, Leah, "No Forensic Background? No Problem", ProPublica, April 17, 2012.
  • Anil Aggrawal's Internet Journal of Forensic Medicine and Toxicology.
  • Crime Science: Methods of Forensic Detection by Joe Nickell and John F. Fischer. University Press of Kentucky. 1999. ISBN 978-0-8131-2091-1.
  • Dead Reckoning: The New Science of Catching Killers by Michael Baden, M.D, former New York City Medical Examiner, and Marion Roach. Simon & Schuster. 2001. ISBN 978-0-684-86758-8.
  • Forensic Magazine - Forensicmag.com.
  • Forensic Materials Engineering: Case Studies by Peter Rhys Lewis, Colin Gagg, Ken Reynolds. CRC Press, 2004.
  • Forensic Science Communications, an open access journal of the Federal Bureau of Investigation.
  • Forensic sciences international - An international journal dedicated to the applications of medicine and science in the administration of justice - ISSN: 0379-0738 - Elsevier
  • Guide to Information Sources in the Forensic Sciences by Cynthia Holt. Libraries Unlimited. 2006. ISBN 978-1-59158-221-2.
  • International Journal of Digital Crime and Forensics (IJDCF)
  • Owen, D. (2000). Hidden Evidence; The Story of Forensic Science and how it Helped to Solve 40 of the World's Toughest Crimes. London: Quintet Publishing. ISBN 978-1-86155-278-5. 
  • Quinche, Nicolas, Crime, Science et Identité. Anthologie des textes fondateurs de la criminalistique européenne (1860–1930). Genève: Slatkine, 2006, 368p.
  • Quinche, Nicolas, « Les victimes, les mobiles et le modus operandi du criminaliste suisse R.-A. Reiss. Enquête sur les stratégies discursives d’un expert du crime (1906-1922)" in Revue Suisse d’Histoire, 58, no 4, décembre 2008, pp. 426–444.
  • Quinche, Nicolas, « L’ascension du criminaliste Rodolphe Archibald Reiss », in Le théâtre du crime : Rodolphe A. Reiss (1875–1929). Lausanne : Presses polytechniques et universitaires romandes, 2009, pp. 231–250.
  • Quinche, Nicolas, « Sur les traces du crime : la naissance de la police scientifique et technique en Europe », in Revue internationale de criminologie et de police technique et scientifique, vol. LXII, no 2, juin 2009, pp. 8–10.
  • Quinche, Nicolas, and Margot, Pierre, « Coulier, Paul-Jean (1824-1890) : A precursor in the history of fingermark detection and their potential use for identifying their source (1863) », in Journal of forensic identification (Californie), 60 (2), March–April 2010, pp. 129–134.
  • Quinche, Nicolas, "Sur les traces du crime : de la naissance du regard indicial à l’institutionnalisation de la police scientifique et technique en Suisse et en France. L’essor de l’Institut de police scientifique de l’Université de Lausanne". Genève : Slatkine, 2011, 686p., (Coll. Travaux des Universités suisses), (Thèse de doctorat de l’Université de Lausanne).
  • Science Against Crime by Stuart Kind and Michael Overman. Doubleday. 1972. ISBN 978-0-385-09249-4.
  • Stanton G (2003). „Underwater Crime Scene Investigations (UCSI), a New Paradigm”. In: SF Norton (ed). Diving for Science... 2003. Proceedings of the American Academy of Underwater Sciences (22nd annual Scientific Diving Symposium). Приступљено 18. 6. 2008. 
  • Structure Magazine no. 40, "RepliSet: High Resolution Impressions of the Teeth of Human Ancestors" by Debbie Guatelli-Steinberg, Assistant Professor of Biological Anthropology, The Ohio State University and John C. Mitchell, Assistant Professor of Biomaterials and Biomechanics School of Dentistry, Oregon Health and Science University.
  • The Internet Journal of Biological Anthropology.
  • Wiley Encyclopedia of Forensic Science by Allan Jamieson and Andre Moenssens (eds). John Wiley & Sons Ltd. 2009. ISBN 978-0-470-01826-2.
  • Wiley Encyclopedia of Forensic Science The online version of the Wiley Encyclopedia of Forensic Science by Allan Jamieson and Andre Moenssens (eds)
  • "The Real CSI, PBS, Frontline documentary, April 17, 2012.

Spoljašnje veze[уреди]