Morska kornjača

С Википедије, слободне енциклопедије

Morska kornjača
Vremenski raspon: donja kreda-današnjost[1]
Sea Turtle.jpg
Lepidochelys olivacea, predstavnik nadporodice morskih kornjača
Naučna klasifikacija e
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Reptilia
Red: Testudines
Podred: Cryptodira
Kladus: Americhelydia
Kladus: Panchelonioidea
Natporodica: Chelonioidea
Bauer, 1893[2]
Tipska vrsta
zelena morska kornjača
Porodice
Sinonimi[2]

Chelonii - Oppel, 1811
Chlonopteria - Rafinesque, 1814
Cheloniae - Schmid, 1819
Edigitata - Haworth, 1825
Oiacopodae - Wagler, 1828
Pterodactyli - Mayer, 1849

Morska kornjača (naporodice Chelonioidea)[3] su reptili iz reda Testudines i dva podreda Cryptodira. Sedam postojećih vrsta morske kornjače su zelena morska kornjača, glavata kornjača, Kempova morska kornjača, Lepidochelys olivacea, Eretmochelys imbricata, Natator depressus, i džinovska kožasta kornjača.[4]

Svih šest vrsta morskih kornjača prisutnih u vodama SAD (sve gore navedene osim ravnoleđne) su navedene kao ugrožene i/ili pod pretnjom prema Zakonu o ugroženim vrstama.[5] Sedma vrsta morske kornjače je pljosnata kornjača, koja postoji u vodama Australije, Papue Nove Gvineje i Indonezije.[5] Morske kornjače se mogu podeliti na kategorije sa tvrdim oklopom (čelonid) i sa kožnim oklopom (dermočelid).[6] Postoji samo jedna vrsta dermočelida, a to je kožasta morska kornjača.[6]

Opis[уреди | уреди извор]

Važno je da su za svaku od sedam vrsta morskih kornjača ženke i mužjaci iste veličine, tj. da nema seksualnog dimorfizma.[7]

Generalno, morske kornjače imaju u većoj meri raspored tela nalik na vreteno u odnosu na kopnene ili slatkovodne kornjače. Ovo sužavanje na oba kraja smanjuje zapreminu i znači da morske kornjače ne mogu kao druge kornjače da uvuku glavu i udove u svoje školjke radi zaštite.[8] Međutim, racionalizovani plan tela smanjuje trenje i povlačenje u vodi i omogućava morskim kornjačama da plivaju lakše i brže.

Džinovska kožasta kornjača je najveća morska kornjača, dužine 2–3 metra i širine 1–1,5 m, težine do 700 kilograma (1500 funti). Ostale vrste morskih kornjača su manje, uglavnom su dugačke 60–120 cm i proporcionalno su uže.[9]

Lobanje morskih kornjača imaju predele obraza koji su zatvoreni u kosti.[10][11] Iako izgleda da ovo stanje liči na ono koje se nalazi kod najranijih poznatih fosilnih gmizavaca (anapsida), moguće je da je to novije razvijena osobina morskih kornjača, koja ih stavlja izvan anapsida.[12][10]

Taksonomija i evolucija[уреди | уреди извор]

Morske kornjače, zajedno sa drugim kornjačama, su deo reda Testudines. Sve vrste izuzev džinovske kožaste kornjače su u familiji Cheloniidae. Džinovska kožasta kornjača je jedini postojeći pripadnik familije Dermochelyidae.

Poreklo morskih kornjača seže do kasne jure (pre 150 miliona godina) sa rodovima kao što je Plesiochelys, iz Evrope. U Africi je prva morska kornjača Angolachelys, iz turonske Angole.[13] Međutim, nijedna od njih nije povezana sa postojećim morskim kornjačama; najstariji predstavnik roda koji je vodio do njih bila je Desmatochelys padillai iz rane krede.

Linija nepovezanih morskih kornjača, Pleurodira (bočno-vratnih) botremidida, takođe je preživela dobro u kenozoiku. Za druge pleurodire se takođe smatra da su živeli na moru, poput Araripemys[14] i izumrlih pelomedusida.[15] Moderne morske kornjače predstavljaju jedinstvenu lozu koje je počela da se razlikuje od svih ostalih kornjača pre najmanje 110 miliona godina.[16][17][18]

Udovi i mozgovi morskih kornjača evoluirali su tako da su prilagođeni njihovoj prehrani. Jedna od glavnih izvora hrane koju morske kornjače konzumiraju su meduze, a upotreba njihovih udova za držanje, okretanje i hranjenje im je pomogla da jedu efikasnije. U početku su udovi morskih kornjača bili evoluirani za kretanje, dok su sada oblikovani kako bi im pomogli u dobavljanju hrane.[19][20]

Kladogram[уреди | уреди извор]

Ispod je kladogram koji prikazuje filogenetičke odnose postojećih i izumrlih morskih kornjačau Chelonioidea na bazi rada Evers et al. (2019):[21]

Filogenetički odnosi postojećih i izumrlih vrsta morske kornjače
 Panchelonioidea 

Toxochelys

 †Protostegidae 

 Chelonioidea 

Corsochelys

Dermochelyidae

Pancheloniidae

Nichollsemys

Allopleuron

Cheloniidae

Argillochelys

Procolpochelys

Eochelone

Puppigerus

Ctenochelys

Peritresius

Cabindachelys

Rasprostranjenost i stanište[уреди | уреди извор]

Morske kornjače se mogu naći u svim okeanima osim u polarnim regionima. Morska kornjača ravnih leđa se nalazi isključivo na severnoj obali Australije. Kempova ridli morska kornjača nalazi se isključivo u Meksičkom zalivu i duž istočne obale Sjedinjenih Država.[22]

Morske kornjače se uglavnom nalaze u vodama iznad kontinentalnih pragova. Tokom prvih tri do pet godina života, morske kornjače većinu vremena provode u pelagičkoj zoni plutajući u prostirkama od morskih algi. Zelene morske kornjače se posebno često nalaze u Sargassum prostirkama, u kojima nalaze hranu i sklonište.[23] Kada morska kornjača odraste, ona se približava obali.[24][25] Ženke izlaze na obalu da polažu jaja na peščanim plažama tokom sezone gnežđenja.[26]

Morske kornjače migriraju da bi došle do svojih plaža koje se mrijeste, čiji je broj ograničen. Život u okeanu stoga znači da obično migriraju na velike udaljenosti. Sve morske kornjače imaju velike veličine tela, što je korisno za kretanje na velike udaljenosti. Velike veličine tela takođe nude dobru zaštitu od velikih predatora (posebno ajkula) koji se nalaze u okeanu.[27]

Kao rezultat virusa COVID-19, ljudska aktivnost na svim plažama je praktično prestala, što je rezultiralo povećanjem gnežđenja morskih kornjača. Na Tajlandu je najveći broj gnezda u poslednjih 20 godina pronađen tokom 2020. Kornjače napreduju i širom Sjedinjenih Država, jer je manje buke i zagađenja.[28]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Hirayama R; Tong H (2003). „Osteopygis (Testudines: Cheloniidae) from the Lower Tertiary of the Ouled Abdoun phosphate basin, Morocco”. Palaeontology. 46 (5): 845—56. doi:10.1111/1475-4983.00322. 
  2. ^ а б Rhodin, Anders G.J.; van Dijk, Peter Paul; Inverson, John B.; Shaffer, H. Bradley; Roger, Bour (31. 12. 2011). „Turtles of the world, 2011 update: Annotated checklist of taxonomy, synonymy, distribution and conservation status” (PDF). Chelonian Research Monographs. 5. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 31. 1. 2012. 
  3. ^ Avise, J. C.; Hamrick, J. L. (1996). Conservation Genetics. Springer. ISBN 978-0412055812. 
  4. ^ Fisheries, NOAA. „Sea Turtles :: NOAA Fisheries”. www.nmfs.noaa.gov (на језику: енглески). Приступљено 20. 12. 2015. 
  5. ^ а б National, Research Council, et al. Assessment of Sea-Turtle Status and Trends : Integrating Demography and Abundance, National Academies Press, 2010. ProQuest Ebook Central, https://ebookcentral-proquest-com.ezproxy.library.sydney.edu.au/lib/usyd/detail.action?docID=3378665.
  6. ^ а б Wyneken, J. 2001. The Anatomy of Sea Turtles. U.S Department of Commerce NOAA Technical Memorandum NMFS-SEFSC-470, 1-172 pp.
  7. ^ Berger, M. Look Out for Turtles. New York: HarperCollins Publishers, 1992. Jay, L. A. Our Wild World: Sea Turtles. Minnetonka, MN: NorthWord Press, 2000. Ripple, J. Sea Turtles. Stillwater: Voyageur Press, Inc., 1996.
  8. ^ „Sea Turtles”. Defenders of Wildlife. 20. 3. 2012. Приступљено 15. 10. 2015. 
  9. ^ „Sea Turtle Species”. turtlehospital. Приступљено 29. 8. 2015. 
  10. ^ а б Jones, MEH; Werneburg, I; Curtis, N; Penrose, RN; O'Higgins, P; Fagan, M; Evans, SE (2012). „The head and neck anatomy of sea turtles (Cryptodira: Chelonioidea) and skull shape in Testudines”. PLOS ONE. 7 (11): e47852. Bibcode:2012PLoSO...747852J. PMC 3492385Слободан приступ. PMID 23144831. doi:10.1371/journal.pone.0047852Слободан приступ. 
  11. ^ Chatterji, RM; Hutchinson, MN; Jones, MEH (2020). „Redescription of the skull of the Australian flatback sea turtle, Natator depressus, provides new morphological evidence for phylogenetic relationships among sea turtles(Chelonioidea)”. Zoological Journal of the Linnean Society. 191 (4): 1090—1113. doi:10.1093/zoolinnean/zlaa071. 
  12. ^ Zardoya, R; Meyer, A (1998). „Complete mitochondrial genome suggests diapsid affinities of turtles”. Proceedings of the National Academy of Sciences. 95 (24): 14226—14231. Bibcode:1998PNAS...9514226Z. PMC 24355Слободан приступ. PMID 9826682. doi:10.1073/pnas.95.24.14226Слободан приступ. 
  13. ^ Mateus; et al. (2009). „The oldest African eucryptodiran turtle from the Cretaceous of Angola” (PDF). Acta Palaeontologica Polonica. 54 (4): 581—588. doi:10.4202/app.2008.0063. 
  14. ^ Kischlat, E.-E & Campos, D. de 1990. Some osteological aspects of Araripemys barretoi Price, 1973 (Chelonii, Pleurodira, Araripemydidae). In Atas do I Simpósio sobre a Bacia do Araripe e Bacias Interiores do Nordeste Crato, 14 a 16 de junho de 1990, pp. 387–395.
  15. ^ The last marine pelomedusoids (Testudines: Pleurodira): a new species of Bairdemys and the paleoecology of Stereogenyina
  16. ^ „Meet the Turtles | SWOT”. www.seaturtlestatus.org. Архивирано из оригинала на датум 20. 09. 2017. Приступљено 20. 9. 2017. 
  17. ^ „An Introduction to Sea Turtles” (PDF). SWOT. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 14. 10. 2013. Приступљено 06. 12. 2019. 
  18. ^ Kear, Benjamin P (22. 3. 2006). „A primitive protostegid from Australia and early sea turtle evolution”. Biology Letters. 2 (1): 116—119. PMC 1617175Слободан приступ. PMID 17148342. doi:10.1098/rsbl.2005.0406. 
  19. ^ „Sea Turtles Use Flippers to Manipulate Food”. Newswise.com. Архивирано из оригинала на датум 26. 11. 2018. Приступљено 16. 9. 2018. 
  20. ^ „Sea turtles use flippers to manipulate food”. 
  21. ^ Evers, Serjoscha W.; Barrett, Paul M.; Benson, Roger B. J. (1. 5. 2019). „Anatomy of Rhinochelys pulchriceps (Protostegidae) and marine adaptation during the early evolution of chelonioids”. PeerJ. 7: e6811. ISSN 2167-8359. PMC 6500378Слободан приступ. PMID 31106054. doi:10.7717/peerj.6811. 
  22. ^ „Ancient mariners threatened with extinction” (PDF). 
  23. ^ Carr, Archie (август 1987). „New Perspectives on the Pelagic Stage of Sea Turtle Development”. Conservation Biology. 1 (2): 103—121. JSTOR 2385827. doi:10.1111/j.1523-1739.1987.tb00020.x. hdl:2027/uc1.31822031475700Слободан приступ. 
  24. ^ Brynner, Jeanna (19. 9. 2007). „Sea Turtles' Mystery Hideout Revealed”. LiveScience. Imaginova Corp. Приступљено 20. 9. 2007. 
  25. ^ Reich, Kimberly J.; Karen A. Bjorndal; Alan B. Bolten (18. 9. 2007). „The 'lost years' of green turtles: using stable isotopes to study cryptic lifestages”. Biology Letters. 3 (6): 712—714. PMC 2391226Слободан приступ. PMID 17878144. doi:10.1098/rsbl.2007.0394. 
  26. ^ „WWF – Marine Turtles”. Species Factsheets. World Wide Fund for Nature. 4. 5. 2007. Приступљено 13. 9. 2007. 
  27. ^ Jaffe, A. L.; Slater, G. J.; Alfaro, M. E. (2011). „The evolution of island gigantism and body size variation in tortoises and turtles”. Biology Letters. 7 (4): 558—561. PMC 3130210Слободан приступ. PMID 21270022. doi:10.1098/rsbl.2010.1084. 
  28. ^ By Jack Guy; Carly Walsh. „Sea turtles thriving in Thailand after beach closures”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 2020-04-20. 

Literatura[уреди | уреди извор]

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]