Prave foke

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу

Prave foke
bezuve foke[1]
Vremenski raspon: Aquitanian–present
Rani miocenholocen, moguća kasna oligocenska evidencija[2]
Seehund.jpg
Lučka foka, Phoca vitulina
Common Seal Phoca vitulina.jpg
Naučna klasifikacija edit
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Carnivora
Podred: Caniformia
Kladus: Pinnipedia
Natporodica: Phocoidea
Porodica: Phocidae
Gray, 1821
Rodovi

Prave foke[3] (lat. Phocidae) su najveća od tri porodice foka odnosno perajara (Pinnipedia). Najveći broj vrsta ove porodice živi u Arktičkom i Antarktičkom okeanu. Dobro su zastupljene i u umerenim širinama, dok u tropima živi samo mali broj vrsta.

Obeležja[уреди]

Veličina i težina[уреди]

Ovoj porodici pripadaju kako najveće, tako i najmanje vrste foka. Prosečno su nešto manje od pripadnika porodica ušatih foka (Otariidae) i morževa (Odobenidae). Najmanje su bajkalske foke (poznate i pod imenom sibirske foke) i prstenaste foke duge između 110 i 140 cm, a teške nešto više od 50 kg. Rekordnu veličinu dosežu mužjaci južnog morskog slona koji mogu biti dugi 6,5 metara, i teški 3,5 tona.

Za razliku od ušatih, kod pravih foka mužjaci i ženke su podjednako veliki, ili su ženke tek nešto manje od mužjaka. Jedini su izuzetak morski slonovi i foke mehuraši kod kojih su mužjaci značajno veći od ženki.

Krzno[уреди]

Prave foke imaju prilično skromno krzno. Dok ušate foke neprekidno obnavljaju svoje krzno, prave foke jednom godišnje odbacuju sve dlake i zamenjuju ih. Tada krvni sudovi snabdevaju kožu gde rastu nove dlake, što dovodi do gubitka toplote. Zbog toga u tom razdoblju prave foke provode više vremena na kopnu, a u vodu odlaze puno ređe nego inače. Zbog zamene krzna, s novim krznom kod nekih vrsta dolazi i do promene boje. Novo krzno deluje snažno i sjajno, ali u sledećim mesecima značajno izbledi.

Morski slonovi zajedno s krznom odbacuju i gornji sloj kože, koja se u to vreme odvaja u velikim komadima.

Peraje[уреди]

Građa kostura prave foke (dole) u poređenju s ušatom fokom (gore)

Kao što je opisano u poglavlju o kretanju, prednji udovi pravih foka su u odnosu na iste kod ušatih foka značajno manji. Svaki prst se obično završava snažnom kandžom. Kod nekih antarktičkih vrsta kandže su zakržljale. Tim kandžama prave foke mogu da se snažno prihvataju za podlogu, ali i da kopaju rupe i čitave „pećine” u snegu.

Na stražnjim udovima vanjski prst je uvek najduži. Oni se često završavaju kandžama, ali uglavnom nemaju nikakvu funkciju. Brojne vrste koje žive na južnoj hemisferi na stražnjim udovima uopšte nemaju kandže.

Kostur i mišići[уреди]

Najveća koncentracija mišića kod pravih foka je u području bokova, a ne kao kod ušatih foka u ramenom delu. Najsnažnije su im razvijeni leđni i vratni mišići.

Čini se, kao da prave foke uopšte nemaju vrat, kao da im je glava vezana direktno uz telo. Međutim, kao i gotovo svi sisari, i one imaju 7 vratnih pršljenova. Područje vrata je premreženo snažnim mišićima. Dok plivaju, glava je obično usmerena prema dole, ali može strelovitom brzinom da bude ispružena pri hvatanju lovine.

Kretanje[уреди]

Prave foke se od druge velike porodice foka razlikuju pre svega pokretanjem stražnjim udovima. Ušate foke, isto kao pingvini, plivaju pomoću snažnih zamaha prednjim udovima, puno manji i slabiji prednji udovi pravih foka su priljubljeni pri plivanju uz telo. Stražnji udovi širenjem prstiju dobijaju veliku površinu. Plivaju služeći se stražnjim udovima.

Ovo obeležje je bolji vid prilagođavanja akvatičkom životu, nego što je to slučaj kod ušatih foka. To s druge strane znači da se teže kreću na kopnu gde izgledaju vrlo nespretno i bespomoćno. Kako njihova prednja peraja više ne mogu da podržavaju telo, a stražnja ne mogu da se povuku ispod tela, prave foke se na suvom kreću pužući telom. Pri tome savijaju leđa i privlače stražnji deo, a onda guraju prednji deo tela prema napred. Ovaj način kretanja je vrlo mukotrpan, pa zato često pokušavaju da se kreću bočno, kotrljanjem. Lakše se kreću po ledu i snegu, jer glatka površina pruža telu manji otpor i kretanje iziskuje manji napor.

Često se ranije zbog tog prilagođavanja za ušate foke smatralo da su „primitivnija”, a prave foke „naprednija” grupa, bolje prilagođena za život u vodi. Savremena sistematika izbegava takve podele, pogotovu jer su fosilni nalazi obe grupe jednako stari.

Način života[уреди]

Prave foke se po pravilu ne okupljaju u velike kolonije kao što to rade ušate foke. Morski slonovi su razvili vrlo sličan obrazac ponašanja s borbom mužjaka za dominaciju nad „haremom” ženki.

Većina pravih foka hrani se ribama i drugim morskim životinjama, ali postoje i vrste koje su se razvile u prave specijaliste. Tako su se rakojedne foke (Lobodon carcinophagus) načinom života, ali pre svega građom zubala specijalizovale za hranjenje antarktičkim krilom kao temeljnom hranom. Morski leopard (leopardska foka) je pravi grabežljivac koji lovi pre svega pingvine, ali i druge, manje vrste foka i pored orki i morskih pasa najuspješniji je grabežljivac na Antarktiku.

Klasifikacija[уреди]

Prave foke su nedvosmisleno monofiletske. Fosilno su poznate od srednjeg miocena. Od tada se područje koje nastanjuju značano proširilo.

Prave foke se često svrstavaju u više potporodica. Jedna od uobičajenih metoda je razdvajanje foka prema područjima na kojima obitavaju, pa se tako one koje žive na severnoj hemisferi klasifikuju u grupu pod imenom Phocinae, a foke s južne hemisfere u grupu Monachinae. Pri tom ove zadnje obeležavaju kraće srednje kosti prednjih peraja, i zakržljale kandže na stražnjim.

Porodica se deli na sledeće rodove odnosno vrste:[4]

Reference[уреди]

  1. ^ Wozencraft, W.C. (2005). „Order Carnivora”. Ур.: Wilson, D.E.; Reeder, D.M. Mammal Species of the World: A Taxonomic and Geographic Reference (3rd изд.). Johns Hopkins University Press. ISBN 978-0-8018-8221-0. OCLC 62265494. 
  2. ^ Dewaele, Leonard; Lambert, Olivier; Louwye, Stephen (2018). „A critical revision of the fossil record, stratigraphy and diversity of the Neogene seal genus Monotherium (Carnivora, Phocidae)”. Royal Society Open Science. 5 (5): 171669. doi:10.1098/rsos.171669. 
  3. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог IX Поглавље 1.”. pravno-informacioni-sistem.rs. 
  4. ^ Peter Saundry. 2010. True Seals. Encyclopedia of Earth. topic ed. C.Michael Hogan, ed. in chief C.Cleveland, National Center for Science and the Environment, Washington DC

Literatura[уреди]

  • Ronald M. Nowak: Walker's Mammals of the World. Johns Hopkins University Press.1999. ISBN 978-0-8018-5789-8.
  • Malcolm C. McKenna, Susan K. Bell: Classification of Mammals: Above the Species Level. Columbia University Press.2000. ISBN 978-0-231-11013-6.
  • Nigel Bonner: Seals and Sea Lions of the World. Facts on File. 1994. ISBN 978-0-8160-2955-6.
  • Olaf R.P. Bininda-Emonds & A.P. Russell: A morphological perspective on the phylogenetic relationships of the extant phocid seals (Mammalia: Carnivora: Phocidae). Objavljeno u: Bonner zoologische Monographien 1996, Bd. 41, S. 1-256

Spoljašnje veze[уреди]