Социјалдемократска партија Немачке

Из Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Sozialdemokratische Partei Deutschlands)
Иди на навигацију Иди на претрагу
Социјалдемократска партија Немачке
Sozialdemokratische Partei Deutschlands
Sozialdemokratische Partei Deutschlands, Logo um 2000.svg

2019-02-05 Andrea Nahles-4936.jpg
Андреа Налес
ВођаАндреа Налес
Генерални
секретар
Ларс Клингбејл
Основана1863.
СедиштеБерлин
 Немачка
Млади огранакЈусос
Број чланова  (2015)445.534[1]
Идеологијасоцијалдемократија,
трећи пут[2],
европеизам.
Политичка позицијаЛеви центар
Међународно чланствоПрогресивна алијанса и Социјалистичка интернационала
Европска странкаПартија европских социјалиста
Група у Европском парламентуПрогресивна алијанса социјалиста и демократа
Боје     црвена
Бундестаг
153 / 709
Европски парламент
27 / 96
Партијска застава
Flag of the Social Democratic Party of Germany.svg
Веб-сајт
www.spd.de

Социјалдемократска партија Немачке (СПД) (нем. Sozialdemokratische Partei Deutschlands (SPD)) је друга најстарија политичка странка у Немачкој. Основана је 23. маја 1863. године. Веома блиска са радничким покретима и синдикатима, СПД се сврстава у групу социјалдемократских странака левог центра.[2][3]

СПД је чланица Социјалистичке Интернационале.

Чланови странке млађи од 35 година су организовани у омладинској подорганизацији која се назива "Радна група младих социјалиста у СПД-у".

Тренутна председница странке је Андреа Налес.

Деловање[уреди]

Основана је године 1863. и њена оригинална платформа је било залагање за демократски социјализам. Иако ју је за време Другог Рајха забрањивао канцелар Ото фон Бизмарк, њени чланови су били бирани у Рајхстаг. Бизмарк је, како би сузбио њихов утицај, донео низ реформи којима је по први пут у историји уведен модерни систем пензионерског и социјалног осигурања. Године 1912. СПД се наметнула као најјача странка у Рајхстагу. Упркос револуционарној реторици, СПД је с временом постала део естаблишмента те је подржала царску владу приликом уласка у Први светски рат. Након пораза Немачке у рату, челници СПД-а су предводили збацивање монархије и успостављање Вајмарске републике. Били су против левог радикализма тога доба.

СПД, која је револуционарни демократски социјализам у потпуности заменила реформском социјалдемократијом, свој програм није била у стању провести због оштрих одредби Версајског мировног споразума, велике економске кризе и политичке нестабилности која је завршена доласком нациста на власт. Нова влада је године 1933. забранила рад СПД.

Након Другог светског рата, СПД је обновљена у делу Немачке под доминацијом западних савезника, док су њени чланови у источном делу под совјетском доминацијом присилно уједињени с комунистима бољшевичког типа у владајућу Јединствену социјалистичку партију Немачке.

На западу је СПД била у опозицији све док године 1966. није с владајућим демохришћанима ушла у велику коалицију. Захваљујући популарном Вилију Бранту је године 1969. освојила власт те је задржала све до године 1982. када су их њихови савезници из центристичке ФДП одбацили у корист демохришћанске ЦДУ.

СПД је у другој половини 1990-их под вођством Герхарда Шредера одбацила социјалдемократски програм у корист економски неолибералног Трећег пута, те године 1998. заједно са Зеленима преузела власт од демохришћана из ЦДУ. Под влашћу СПД Немачка је забележила економску стагнацију, те јачање радикалних странака с лева и десна. 2005. године су расписани ванредни избори, пре којих се лева фракција странке отцепила и заједно с бившим левичарима из ДДР-а створила Левицу. Након избора су СПД и ЦДУ договорили стварање велике коалиције на челу с Ангелом Меркел из демохришћанске ЦДУ.

На изборима 2009. СПД губи огроман број гласова и са 23,0% доживљује најгори резултат у својој историји. Након тога прелази у опозицију, док нову власт формирају ЦДУ и либерали.

На изборима 2013. под вођством Пера Штајнбрика побољшава резултат са 25,7% гласова и улази поновно у велику коалицију са демохришћанима из ЦДУ.

Референце[уреди]

  1. ^ „Parteien laufen Mitglieder weg”. Stuttgarter Zeitung. Приступљено 24. 5. 2015. [мртва веза]
  2. 2,0 2,1 Parties and Elections in Europe: The database about parliamentary elections and political parties in Europe, by Wolfram Nordsieck
  3. ^ Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. 2008. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Литература[уреди]

  • Social Democracy in Power: the capacity to reform. London: Taylor & Francis. 2008. ISBN 978-0-415-43820-9. 

Спољашње везе[уреди]