Стане Доланц

Шаблон:Комунисти Стане Доланц (1925-1999), друштвено политички радник СР Словеније и СФР Југославије.

Биографија

Рођен је 16. новембра 1925. године у малом рударском месту Храстнику. Потиче из сиромашне породице, отац му је био рудар, а мајка домаћица. Основну школу је завршио у родном месту, а гимназију у Љубљани је похађао све до 1941. године.

После априлског рата и окупације Краљевине Југославије, априла 1941. године, Стане је морао да прекине школовање у Љубљни јер се она налазила у италијанкој, а његова кућа у немачкој окупационој зони. Школовање је наставио, 1942. године, у Грацу. После завршене матуре, 1944. године, одлази у партизане, где постаје члан КП Словеније.

После завршетка Другог светског рата Стане остаје у Југосолавенској армији. Службовао је, са Четрнаестој словеначкој дивизији, у Војводини и Хрватској. Када је Четрнаеста дивизија расформирна, 1947. године, прекомандован је у Задар. До почетка 1950их предавао је политичку економију на Вишој артиљериској школи. Потом се враћа у Ново Место где ступа на дужност заменика тужиоца Љубљанског корпуса.

Стане је желео да настави школовање, али пошто му предпостављени то нису дозволили, одлучио са да студира "илегално". Убрзо је откривен и позван на рапорт, чин му је спасла десетка у индексу, после чега му је дозвољено да настави студије. Студирао је право у Љубљани, а потом политичке науке и социологију у Риму, Паризу и Москви.

После дипломирања постао је официр контраобавештајне службе у Загребу. Године 1960. у чину пуковника КОС-а, напустио је ЈНА и постао директор, тада основане, Више школе политичких наука у Љубљани.

Године 1965. изабран је за члана Централног комитета, а 1966. за члана Председништва Савеза комуниста Словеније. Као секретар Универзитетског комитета у Љубљани, 1968. године успео је да спречи студентски бунт у Словенији.

На Једанаестом конгресу Савеза комуниста Југославије у Београду, марта 1969. године, изабран је за члана Извршног комитета ЦК СКЈ. Године 1970. постаје секретар Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ и на тој функцији остаје девет година. У периоду од 1979. до 1982. године био је члан Председништва ЦК СКЈ задужен за кординацију са ЦК СК Словеније. Године 1982. постаје Савезни секретар унутрашњих послова СФРЈ, а од 1984. године члан Председништва СФРЈ. Из политичког и јавног живота повукао се маја 1989. године.

Многи су га сматрали "другим човеком" у СФРЈ, нарочито у последњим годинама Титове владавине. Био је главни организатор обрачуна са Маспоком и српским либералима. А током немира на Косову, 1981. године, на конференцији за штампу је изнео мноштво нетачних оцена, због чега је изавао несимпатије - Срби су му замерили што је прећутао суштину немира, а Албанци му нису опростили што је заташкао бруталност полиције. После Титове смрти био је и у отвореном сукобу с Јованком Броз, а 1986. године је лично забранио њен интервју. Она га је осумњичила као главног кривца за њен разлаз с Титом. Нарочито је био критикован због прогањања дисидената.

Године 1975. објавио је књигу "СКЈ и самоуправљање" и потписао неколико уводника за Титове биографије. Одликован је Орденом јунака социјалистичког рада.

Умро је, од последица можданог удара, 19. децембра 1999. године у Љубљани. Сахрањен је сеоцету Шума Мартуљек, код Крањске горе, у коме је провео последње године свог живота.