Stiren

Из Википедије, слободне енциклопедије
Stiren
Styrene
Styrene-3D-balls.png
Nazivi
Preferisani IUPAC naziv
Phenylethene
Sistemski IUPAC naziv
Ethenylbenzene
Drugi nazivi
Vinil benzen; cinamen; stirol; fenileten; diareks HF 77; stirolen; stiropol; vinilbenzen
Identifikacija
3D model (Jmol)
ChEBI
ChemSpider
ECHA InfoCard 100.002.592
KEGG[1]
RTECS WL3675000
UNII
Svojstva
C8H8
Molarna masa 104.15 g/mol
Agregatno stanje bezbojna uljasta tečnost
Gustina 0.909 g/cm³
Tačka topljenja −30 °C (−22 °F; 243 K)
Tačka ključanja 145 °C (293 °F; 418 K)
< 1%
Indeks refrakcije (nD) 1.5469
Viskoznost 0.762 cP at 20 °C
Struktura
Dipolni moment 0.13 D
Opasnosti
Opasnost u toku rada zapaljiv, toksičan
Bezbednost prilikom rukovanja MSDS
R-oznake R10 R36
S-oznake S38 S20 S23
Tačka paljenja 31 °C
Srodna jedinjenja
Srodne stireni
aromatična jedinjenja
Polistiren, Stilben
Ethilbenzen
Ukoliko nije drugačije napomenuto, podaci se odnose na standardno stanje materijala (na 25 °C [77 °F], 100 kPa).
ДаY verifikuj (šta je ДаYНеН ?)
Reference infokutije

Stiren (vinil-benzen, cinamen, stirol, etenbenzen, fenetilen, stiropol) je organski jedinjenje koje pripada grupi aromatičnih ugljovodonika.[4][5] Njegova hemijska formula je C6H5CH=CH2. Pod normalnim uslovima, on je uljasta tečnost koja lako isparava. Ima slatkast miris ako je čist, mada zbog primjesa njegov miris može da bude neugodan. Stiren je međuproizvod u proizvodnji važnog sintetičkog materijala polistirena (stiropora).[6]

Istorija[уреди]

Manje količine stirena se mogu prirodno naći u nekim biljkama, kao i mnogim prehrambenim proizvodima poput voća, povrća, oraha, pića i mesa. Proizvodi se u velikim količinama iz benzena i etena preko međuproizvoda etilbenzena. U Americi tokom Drugog svjetskog rata dramatično je povećana njegova proizvodnja stirena za potrebe vojne industrije, usled porasta potražnje za sintetičkom gumom. Pošto molekul stirena ima vinilnu funkcionalnu grupu sa dvostrukom vezom, on ima sposobnost formiranja polimera.

Reference[уреди]

  1. Joanne Wixon; Douglas Kell (2000). „Website Review: The Kyoto Encyclopedia of Genes and Genomes — KEGG”. Yeast. 17 (1): 48—55. doi:10.1002/(SICI)1097-0061(200004)17:1<48::AID-YEA2>3.0.CO;2-H. 
  2. Li Q, Cheng T, Wang Y, Bryant SH (2010). „PubChem as a public resource for drug discovery.”. Drug Discov Today. 15 (23-24): 1052—7. doi:10.1016/j.drudis.2010.10.003. PMID 20970519.  edit
  3. Evan E. Bolton; Yanli Wang; Paul A. Thiessen; Stephen H. Bryant (2008). „Chapter 12 PubChem: Integrated Platform of Small Molecules and Biological Activities”. Annual Reports in Computational Chemistry. 4: 217—241. doi:10.1016/S1574-1400(08)00012-1. 
  4. Clayden, Jonathan; Greeves, Nick; Warren, Stuart; Wothers, Peter (2001). Organic Chemistry (I изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850346-0. 
  5. Smith, Michael B.; March, Jerry (2007). Advanced Organic Chemistry: Reactions, Mechanisms, and Structure (6th изд.). New York: Wiley-Interscience. ISBN 0-471-72091-7. 
  6. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. 

Literatura[уреди]

Spoljašnje veze[уреди]