Sultanija Nurbanu

С Википедије, слободне енциклопедије
Nurbanu
Hagia Sophia B12-40.jpg
Grobnica sultanije Nurbanu je locirana u mauzoleju njenog muža sultana Selima II u Istanbulu, Turska.
Puno imeSultanija Afife Nurbanu
Datum rođenja1523
Mesto rođenjaParos
Mletačka republika
Datum smrti7. decembar 1583.
Mesto smrtiIstanbul
Osmansko carstvo
DinastijaVenije
OtacNikolo Venije
MajkaViolanta Bafo
SupružnikSelim II
PotomstvoMurat III
Ismihan
Gevherhan
Šah
Valide sultanija
Period1574—1583
PrethodnikSultanija Mihrimah
NaslednikSultanija Safije
Sultanija Osmanskog carstva

Sultanija Nurbanu (tur. Nûrbanû Sultan; 1525—1583) bila je žena sultana Selima II.[1][2][3] Ona je bila majka sultana Murata III koga je rodila 1546. godine i sultanija bliznakinja Ismihan, Gaverhan i Šah koje je rodila 1544. godine. Nurbanu spada u najmoćnije žene Osmanskog carstva i jedna je od predstavnica „sultanata žena” .

Teorije o poreklu[уреди | уреди извор]

Postoji nekoliko teorija o etničkim korenima Nurbanu, od kojih nijedna nije opšteprihvaćena:[4]

Jevrejsko poreklo[уреди | уреди извор]

Turski istoričar Ahmet Refik verovao je da je jevrejskog porekla,[5] a tu tvrdnju su podržavali još neki turski istoričari.[6]

Sesilija Venijer-Bafo[уреди | уреди извор]

1900. Emilio Spanji je tvrdio da je bila venecijanski patricij, ćerka Nikola Venijera i Violante Bafo, otete na Parosu kada ju je zarobio osmanski admiral Hajredin Barbarosa u Trećem osmansko-venecijanskom ratu. Sama sultanija bi često govorila da je venecijanskog patricijskog porekla, ali nikada nije imenovala svoju porodicu.[7] Mišljenje da je Nurbanu Sultan bila Sesilija Venijer-Bafo sledio je i Franc Babinger u svom članku o Nurbanu sultaniji za Dizionario Biografico degli Italiani.[8]

Kale Kartanou[уреди | уреди извор]

1992. B. Arbel osporio je stav da je Nurbanu mletačkog porekla. Za njega je najverovatnija teorija da je ona bila Grkinja sa Krfa po imenu Kale Kartanou.[7]

Rani život[уреди | уреди извор]

Nurbanu za koju se govorilo da se ističe u palati svojom lepotom i izvanrednom inteligencijom, poslana je u Koniju kao jedna od devojčica iz harema šehzade Selima 1543[4].

Sa njim je imala sina i nekoliko ćerki:

  • Murat III (04.07.1546 — 16.01.1595): dvanaesti osmanski sultan.
  • Sultanija Šah (1544 — 03.11.1577.): udata prvi put 1562. godine za Hasan-agu (umro 1574), udata drugi put za Zal Mahmud-pašu (umro 1577). Iz drugog braka je imala ćerku.
  • Sultanija Gevherhan (1544 — 1624): udata prvi put 1562. za Pijale-pašu (umro 1578), udata 1579. godine za Džerah Mehmed-pašu (umro 1604). Iz prvog braka je imala sina Mustafu i ćerke Atike i Fatmu, a iz drugog braka sina Saliha i ćerku Hatidže.
  • Sultanija Ismihan (1545 — 08.08.1585.): udata 1562. za Mehmed-pašu Sokolovića (ubijen 1579), udata 1584. za Ali-pašu (umro 1587). Iz prvog braka je imala ćerku Safije i sina Ibrahima.

Haseki sultanija[уреди | уреди извор]

Nurbanu je postala najomiljenija supruga Šehzade Selima (koji je postao Osmanski sultan kao Selim II 1566) i majka Sehzade Murata (budući Murat III, rođen 1546).

Dok je njen supružnik Selim još bio šehzade, Nurbanu je bila glava njegovog kneževskog harema u Manisi.

Jednom kada je postao sultan, Selim je pustio da njegova omiljena supruga, haseki Nurbanu, ostane u palati Topkapi tokom čitave njegove vladavine, kao što je to činio njegov prethodnik (Sulejman Veličanstveni).[9]

Čak i nakon što je Selim počeo uzimati druge konkubine, Nurbanu je ustrajala kao omiljena u svojoj lepoti i inteligenciji. Kao majka naslednika, ponašala se kao savetnik svog supruga. Iako je to u to vreme bilo daleko od normalnog, Selim II je često tražio od Nurbanu njen savet o raznim temama zbog njegovog poštovanja prema njenom dobrom rasuđivanju. Venecijanski ambasador Jakopo Soranzor izvestio je:[9]


U to vreme je postala strahovita figura sa dalekosežnim uticajem. Prema nekim izvorima (uglavnom venecijanskim izveštajima), njen uticaj je bio takav da je Nurbanu Sultan efikasno vodila vladu zajedno sa velikim vezirom Mehmed pašom Sokolovićem.. Selim je predao gotovo svu svoju moć Mehmed paši, koji je zaista upravljao carstvom, u međuvremenu Nurbanu nije direktno intervenisala u politici. Međutim, nema sumnje da se redovno savetovala sa Sokolovićem. Osmansko carstvo je bilo daleko od stabilnosti na vrhu, a sukobi oko carskog prestola bili su česti. Takođe nije bilo neobično da je gubitnik u takvim takmičenjima masakrirao čitavu svoju porodicu kako bi sprečio bilo kakve buduće izazove. Nurbanu Sultanija je, međutim, bila odlučna da, kada dođe vreme da njen sin nasledi oca, ništa neće smetati u tome.

Kada se vladavina Selima II završila 1574. godine, haseki Nurbanu je dobijala 1.100 aspera dnevno, dok su ostale Selimove supruge, svaka majka njegovog sina, dobivale samo 40 aspera. Pored toga, Selim je više puta javno izjavio da je Murat njegov naslednik, osiguravajući tako položaj svog prvorođenog sina i osuđujući ostale svoje sinove.

Selim je, da naglasi da je za njega postojala samo jedna žena, takođe legalno oženjen sa Nurbanu. Ambasadorski izveštaji datiraju brak početkom 1571. godine i preneli su vest uz napomenu da je Selim ženidbom želeo da izrazi koliko voli Nurbanu i da je njegov jedini legitimni naslednik njihov sin Murat.[9]

Valide sultanija[уреди | уреди извор]

Šehzade Murat je poslat na mesto guvernera Manise na egejskoj obali i bio je tamo kad je sultan Selim II umro 1574. Nurbanu je prvo saznala vest, a zatim naredila svima da drže jezik za zubima.[9] Nije delila sultanovu smrt ni sa kim drugim osim sa Mehmed pašom, velikim vezirom. Njen cilj je bio da dozvoli sinu Muratu da u tajnost stigne u Istanbul pre nego što je iko mogao iskoristiti situaciju, to se obično smatra tačnim, jer bi ovo bila savršena prilika da neko preuzme vlast sa mrtvim sultanom i njegovim sinom iz prestonice. Nurbanu je ovo shvatila jednako, ako ne i više od svih, i brzo preduzela mere. Sigurnost i privatnost u haremu bili su igde najstroži i niko nije znao kada je Selim II stvarno umro. Nurbanu nikome nije rekla, a mrtvo telo svog muža sakrila je u ledenicu i poslala u Manisu da njen sin odmah dođe u Carigrad. Sve to vreme niko nije bio mudriji da je Selim umro. Javno je objavljeno tek dvanaest dana kasnije kada je Murat stigao i Nurbanu predala Selimovo telo. Njen sin je postao sultan, a Nurbanu je postala valide sultan, najviši položaj koji je žena mogla da zauzme u Osmanskom carstvu.

Stvarni uticaj Nurbanu započeo je u to vreme, uživala je apsolutnu moć između 1574. i 1583. godine, iako očigledno nije prebivala u Palati posle smrti Selima II. Iako je u prošlosti takođe imala uticaja na mnoge stvari kao Haseki, uglavnom je samo podržavala Selima iz pozadine i postepeno gradila vlastite krugove za budućnost. Međutim, kao potvrđena, odmah je počela da radi i stavila svoje ljude od poverenja na sve više položaje da kroz njih ojačaju sebe i svog sina. Bila je poštovana kao Valide-i Atik Sultan („prva snažna majka vladajućeg sultana“) tokom vladavine njenog sina do svake smrti.

Nurbanu je postala prva žena koja je imala i rang Hasekija i Validea. Iako čin Valide sultana postoji od vladavine Bajazita II, Murad III je taj koji ga je, zbog svoje majke Nurbanu, transformisao u legalno registrovan položaj. To znači da je ranije Valide Sultan na svakoj listi bio naveden samo kao „Sultanova majka“. Ali zahvaljujući Muradu, majka sultana stekla je formalnu titulu valide sultana. Svojom formalnom titulom, valide sultan se pridružila redovima najuzvišenijih zvaničnika carstva, čiji je status priznat izostavljanjem njihovih ličnih imena iz naslova. Tako je, umesto „majke sultana Murada III“, Nurbanu već nazivan „Nurbanu Valide Sultan“. I ovom promenom, ne samo da je validacija izvršila uobičajene odgovornosti prema tradiciji, već su se i njeni zadaci i mogućnosti znatno povećali.

Nurbanu je, sa svim svojim uticajem na svog sina, bila uključena u upravljanje, a čini se da sam Sultan nije imao pravo glasa u svojoj vladavini. Murad je prema majci osećao neizmerno poštovanje i ljubav, možda nijedan drugi sultan nije bio toliko odan svojoj majci kao Murad. Murad je u svemu pitao majku za mišljenje, a on je poslušao njen savet. Sve su to uspeli na takav način da su Muradov čin, autoritet i uticaj ostali neupitni.

Nurbanu nije težila da vlada preko svog sina, već je samo pomogla svom detetu da postane pravedan i dostojan sultan, kojeg ljudi vole, prihvataju i poštuju. Na ovaj način, potvrđeno je postalo visok status i postalo važan i moćan položaj dinastije. Nurbanuov džeparac, koji je dostigao visoke iznose i među dinastičkim članovima i među visokim zvaničnicima, smatra se pokazateljem ove moći. Kao valide sultan dodeljena joj je 2000 novčića dnevno. [7]

Takođe zbog njenog apsolutnog i krajnjeg autoriteta preko njenog sina, čini se da su njeni miljenici, Canfeda Hatun, Raziie Hatun i Hubbi Hatun, poverljive dame koje su čekale Murada i Nurbanu, bile veoma moćne i uticajne tokom njegove vladavine. [14] [15]

Smrt[уреди | уреди извор]

Sultanija Nurbanu je umrla 7. decembra 1583. Pokopana je uz svog supruga Selima II u Aja Sofiji.

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ Cultures in Colors, Valeria Heuberger, Geneviève Humbert, Geneviève Humbert-Knitel, Elisabeth Vyslonzil. 2001. ISBN 978-3-631-36808-4.
  2. ^ The Private World of Ottoman Women, Godfrey Goodwin, Saqi Book. ISBN 978-0-86356-745-2., page:128. 2001. ISBN 978-3-631-36808-4.
  3. ^ History of the Ottoman Empire and modern Turkey, Volume 1 By Stanford J. Shaw
  4. ^ а б „NURBÂNÛ SULTAN - TDV İslâm Ansiklopedisi”. TDV İslam Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2021-06-27. 
  5. ^ YİĞİTLER, Şener Şükrü (2015-12-26). „Erken Cumhuriyet Romanlarında Asker Kadınlar ve “Asker Kadınları””. İnsan ve Toplum Bilimleri Araştırmaları Dergisi. 4 (4): 965. ISSN 2147-1185. doi:10.15869/itobiad.73662. 
  6. ^ Encyclopaedia of Islam (на језику: енглески), 2021-06-14, Приступљено 2021-06-27 
  7. ^ а б Arbel, Benjamin, Nur Banu (c. 1530-1583): A Venetian Sultana?, Turcica, 24 (1992), pp. 241-259.
  8. ^ „BAFFO, Cecilia in "Dizionario Biografico"”. www.treccani.it (на језику: италијански). Приступљено 2021-06-27. 
  9. ^ а б в г Peirce, Leslie P. (1993). The imperial harem : women and sovereignty in the Ottoman Empire. New York. ISBN 0-19-507673-7. OCLC 27811454. 

Literatura[уреди | уреди извор]

  • Goodwin, Jason, Lords of the Horizons, (1998) - page 160
  • A.D. Alderson, The Structure of the Ottoman Dynasty. Clarendon Press, Oxford, 1956.
  • Almanach de Gotha: annuaire généalogique, diplomatique et statistique, Justes Perthes, Gotha, 1880-1944.
  • Burke's Royal Families of the World, Volume II: Africa & The Middle East, Burke's Peerage Ltd., London, 1980.
  • Yılmaz Öztuna, Devletler ve Hanedanlar, Turkiye 1074-1990, Ankara, 1989.
  • Osman Selâheddin Osmanoğlu, Osmanli Devleti'nin Kuruluşunun 700. Yılında Osmanlı Hanedanı, Islâm Tarih, Sanat ve Kültür Araştırma Vakfı (ISAR), Istanbul, 1999.
  • Emine Fuat Tugay, Three Centuries: Family Chronicles of Turkey and Egypt, Oxford, 1963.

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Sultanija Nurbanu на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Sultanija_Nurbanu&oldid=25633480”