Svita (muzika)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Prvi stav - „Bure”, Bahove engleske svite

Svita (francuski suite, od suivre = nizati, ređati[1]) je jedna od najstarijih i uz sonatu najvažnijih višestavačkih formi instrumentalne solističke i orkestrske muzike. To je termin iz muzike, za grupu nezavisnih instrumentalnih stavaka različitog karaktera, najčešće u istom tonalitetu.[2]

Svita je žanr instrumentalne muzike[1], koji se sastoji od nekoliko samostalnih stavaka (4-5 i više), najčešće plesnog karaktera[1], poređanih u celinu po principu kontrasta. Plesovi su različita tipa, tempa i mere, ali u međusobnom kontrastovanju stavaka nije tako suštinski izražena suprotnost kao između stavaka klasične sonate.

Generalno se može reći da se svita može uporediti sa serijom slika, dok sonata predstavlja ciklus dramskih scena.

Karakteristika[уреди]

Tokom 17. i 18. veka, u vreme svog baroknog vrhunca, svita se sastojala uglavnom od plesnih stavaka.[2]

U 19. i 20. veku taj termin se počeo koristiti puno šire i uopštenije, za razne skupove instrumentalnih muzičkih formi, najčešće manjih od sonata, priređenih za koncert ili neke druge scenske predstave.[2]

Primeri za to su: Mendelsonova muzika za Šekspirov San letnje noći (komponovana 1843.), Bizeova svita Arlesien (komponovana 1872.) i muzika za balete, kao što je svita iz Ščelkunčika Petra Iljiča Čajkovskog iz 1892. i svite Igora Stravinskog za Žar-pticu 1911, 1919, 1945.)[2]

Istorija[уреди]

Svita je nastala širenjem mode dvorskih plesova od 14 do 16. veka, kao kombinacija od dva različita plesa; kao; pavane - galliard ili basse danse - saltarello.[2]

Često se ista melodijska tema obrađivala u drukčijem metru i tempu u dva plesna stavka. U 16 i 17. veku nemački kompozitori često bi nanizali po tri ili četiri plesna stavka u jedinstveni muzički entitet, rani primer tog je - Bančeto muzikale Johana Šejna (objavljen 1617), kao kolekcija svita od pet plesnih stavaka za pet viola.[2]

U Francuskoj je bio trend komponovanja svita za solo lautu ili klavijature kao kolekciju od 17 do 18 komada, gotovo uvek plesnih, u istom tonalitetu. Francuski kompozitori su postepeno transformisali plesne stavke u elegantne, prefinjene kompozicije, a za pojedine plesne žanrove razvili posebne muzičke karakteristike. Najčešće su ih nazivali maštovitim imenima, kao - ordres.[2]

Početkom 18. veka četiri tipa plesa postala su standarni stavci svite; allemande (nemački ples), courante (francuski ples), sarabanda španjolski ples) i gigue (engleski ples), i to upravo tim redom. Taj bazični tip rasporeda stavaka razvio se u Nemačkoj krajem 17. veka, nakon što je Johan Jakob Froberger počeo da uvrštava i engleski - žigu pre ili posle kuranta, umesto dotad uobičajenog nemačkog rasporeda; alemanda, kurant, sarabanda. Izdavač Froberger je kasnije reorganizovao redosled plessnih stavaka koji je postao standard.[2]

Pojavom galantonog stila (galanteries) sredinom 18. veka, počeli su se uvrštavati dodatni plesovi, kao što gavote, bourrée i menuet, pa čak i arije koje više nisu imale nikakve veze sa plesom. To je tad postalo uobičajeno, isto kao i različiti nazivi za uvodni stavak; preludijum, uvertira, fantazia, sinfonija. Primeri takvog proširenja od četiri bazna plesa u solo svite su Bahove; engleske svite, francuske svite i partite (partita je tada bio uobičajeni nemački naziv za - svitu).[2]

Izvan Francuske i Nemačke raspored i izbor plesnih stavaka nije bio toliko standardiziran. U Italiji se svita za komerni orkestar uobičajeno zvala - sonata da camera.[2]

U Nemačkoj se krajem 17. i početkom 18. veka, razvio još jedan tip svite, u koju su uvrštavani novi moderniji plesovi, a ne četiri tradicionalne vrste plesa, koji su postali previše prefinjeni. Počinjali su sa uvertirama u francuskom stilu, pa su ih često zvali - ouvertures. Primeri tog fleksibilnijeg pristupa su svite Georga Mufata iz njegova dva Florilegiuma (1695, 1698.), Bahove četiri overture za orkestar i Hendlova „Muzika na vodi” (1717) i „Muzika za kraljev vatromet” (1749).[2]

Forma plesa barokne svite[уреди]

Većina plesova koji čine baroknu svita ima baroknu dvodelnu forum. Celi stavak je tematski homogen, dakle drugi deo ne nosi nikakav novi tematski materijal (monotematičnost je takođe jedna od bitnih karakteristika barokne muzike, i u ostalim baroknim oblicima). Oba dela su približno iste dužine, i oba se dela ponavljaju.

Tonalni je plan svitnog stavka vrlo jasan i pregledan:

a b
||: T - D :|| ||: D - T :||

U prvom delu počinje se sa toničkim tonalitetom, pa se modulira u dominantni. U drugom delu počinje se tonalitetom u dominanti pa se vraća u toniku. Ako je osnovni tonalitet molski, može se modulisati u dominantni mol ili paralelni dur Kod većine plesova susreće se tematsko podudaranje završetaka oba dela. U nekim slučajevima drugi deo može biti dvostruko duži od prvog (sarabande), pa se tu tematski može govoriti već o trodelnoj pesmi (forme a-b-a ili a-b-c) iz čega se razvija sonatni oblik.

Svite u romantizmu[уреди]

U romantizmu došlo je do procvata komponovanja svite. Komponovale su se uz muziku iz opera, scenske muzike ili baleta, kao svita „San letnje noći”" Feliksa Mendelsona. Svite više nemaju plesne stavke kao u baroku, nego programne naslove (kod svite „San letnje noći” su stavci: Šerzo, Nokturno i Svadbeni marš). Svitama su se proslavili Žorž Bize (dve svite „Karmen” i dve svite „Arležanka”), Petar Iljič Čajkovski („Labudovo jezero”, „Trnoružica” i „Orašar”), Edvard Grig (dve svite „Pir Gint”), Modest Petrovič Musorgski („Slike sa izložbe”), Nikolaj Rimski Korsakov („Šeherezada”) i Kamij Sen-Sans („Karneval životinja”).

Reference[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Suita (на језику: hrvatski). Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 11. 12. 2016. 
  2. 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 Suite (на језику: engleski). Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 12. 2016. 

Spoljašnje veze[уреди]

  • Suite(на језику: енглески)