Thymus sp.

Из Википедије, слободне енциклопедије
Thymus sp.
Thymus vulgaris - Köhler–s Medizinal-Pflanzen-271.jpg
Тимијан (Thymus vulgaris), типичан представник врсте - ботаничка илустрација
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Magnoliophyta
Класа: Magnoliopsida
Ред: Lamiales
Породица: Lamiaceae
Род: Thymus
Биномијална номенклатура
Thymus
L.
Врсте

Око 350 врста:
Thymus adamovicii

Thymus bracteosus

Thymus broussonetii

Thymus caespititius

Thymus camphoratus

Thymus capitatus

Thymus capitellatus

Thymus carnosus

Thymus cephalotus

Thymus cherlerioides

Thymus ciliatus

Thymus cilicicus

Thymus cimicinus

Thymus comosus

Thymus comptus

Thymus doerfleri

Thymus glabrescens

Thymus herba-barona

Thymus hirsutus

Thymus hyemalis

Thymus integer

Thymus lanuginosus

Thymus leucotrichus

Thymus longicaulis

Thymus longiflorus

Thymus mastichina

Thymus membranaceus

Thymus montanus

Thymus nummularis

Thymus odoratissimus

Thymus pallasianus

Thymus pannonicus

Thymus praecox

Thymus pseudolanuginosus

Thymus pulegioides

Thymus quinquecostatus

Thymus richardii

Thymus serpyllum

Thymus striatus

Thymus thracicus

Thymus villosus

Thymus vulgaris

Thymus zygis

Синоними[1]

Thymus је род вишегодишњих зељастих биљака и полужбунова из породице уснатица Lamiaceae. Род обухвата око 350 врста које су међусобно веома сличне, мада многи ботаничари сматрају да већину ових врста треба заправо третирати као подврсте таксона Thymus serpyllum L. (мајчина душица).[2][3] Све врсте овог рода су ароматичне, али су најпознатије и најчешће коришћене тимијан (T. vulgaris), који се у британској литератури назива баштенски тимијан (Garden thyme) и мајкина душица[а] (T. serpyllum) коју називају још и мајком тимијана (Mother of thyme).[6] Научно име рода потиче од грчког имена за тамјан - thymos.[7]

Историја[уреди]

У античкој Грчкој тимијан су сматрали симболом храбрости, елеганције и стила. Стављали су га у воду за купање или наносили на тело као средство за јачање и окрепљење. Свежњеве тимијана су палили на јавним местима и пред храмовима. Римљани су открили да је веома добар зачин у јелима. У време Крсташких ратова даме су китиле стручком тимијана ране својих ратника, као знак јунаштва. У средњем веку приписивано му је својство да олакшава варење, зауставља штуцање и помаже против уједа отровних звери. Давали су га и као лек против ноћних мора.[6]

Распрострањеност и услови станишта[уреди]

Врсте рода Thymus распрострањене су широм северне хемисфере, у Африци, Европи и Азији.[3] У Србији се самоникле могу наћи врсте T. serpyllum (мајкина душица), T. glabrescens, T. jankae, T. malyi, T. marschallianus, T. pannonicus и T. striatus. У Европи расту још и врсте T. vulgaris (тимијан), затим T. azoricus, T. doerfleri, T. pseudolanginosus, T. pallaseianus, T. pulegioides и T. nitidus.[6]

Мајкина душица (T. serpyllum) расте на песковитим теренима, док T. glabrescens насељава осунчане ливаде на топлим стаништима. T. jankae и T. pulegioides могу се наћи по камењарима, ретким шумама и шикарима у планинском појасу. У околини Пећи, Ниша и Пирота расте T. striatus, а на ливадама, камењарима и поред путева на Фрушкој гори, у Делиблатској пешчари T. marschallianus. У Војводини и спорадично у источној и југоисточној Србији среће се врста T. pannonicus.[6]

У Србији се успешно могу гајити тимијан и мајкина душица. Тимијан и његови хибриди гаје се често,[6] док се мајкина душица гаји ређе, обзиром да је широко распрострањена самоникла врста, те се чешће сакупља из природе.[8]

Опис рода[уреди]

Врсте рода Thymus су вишегодишње зељасте трајнице (попут мајкине душице) или ниски полужбунови, одрвенели у доњем делу (попут тимијана). Одликују се четвороугластом стабљиком. Цветне гранчице су углавном маљаве. Листови су ситни, чврсти, наизменично наспрамни, голи или маљави.[2] Цветови су на петељци, цевасти или звонасти,[3] формирани од пет цветних латица срасло је у цев, која је на крају раздељена на две усне.[9] Скупљени су у лажне класасте цвасти, округласте или издужене, на врху цветних грана или у пазусима листова. Цветају током лета. Плод је мерикарпијум, састављен од четири коморе у којима се налази по једна семенка. Семе је ситно, округласто, смеђе боје.[8]

Употреба и састав[уреди]

Врсте овога рода богате су етарским уљима. Од давнина налазе примену у кулинарству, народној медицини, као и за екстракцију етарског уља. Због знатног садржаја фенолских састојака (тимол и карвакрол), етарско уље тимијана и мајкине душице су добри антисептици, па се користе за израду козметичких препарата, а имају и спазмолитичко дејство.

Кулинарство[уреди]

Све врсте рода Thymus имају сличну употребу у кулинарству. Баштенски тимијан и хибриди имају јачу и деликатнију арому од групе којој припада мајкина душица. Идеално се комбинују са белим луком, парадајзом, маслинама и вином, па представља добру подлогу за медитеранску кухињу.[6]

Народна медицина[уреди]

У народној медицини врсте овог рода користе се за отапање и лакше излучивање слузи, за смирење, код болести желуца и др.[2] Антисептични и антибактеријски ефекат тимола (Thymolum) према многим микроорганизмима је око 30 пута јачи, а четири пута мање токсичан од фенола, односне карболне киселине (Phenolum или Ancidu carbolicum). Уз то, тимол је јак фунгицид. Због пријатног мириса и укуса, употребљава се у водама за уста и пастама за зубе, у облику 5%ног алкохолног раствора за дезинфекцију коже и локално лечење гљивичних оболења, за конзервисање урина у клиничким лабораторијама, итд.[6]

Екстракција етарског уља[уреди]

Етарско уље добија се дестилацијом помоћу водене паре из свежег тимијана, прикупљеног на почетку цветања (Thymi herba). Из мајкине душице (Serpylli herba) и других тимијана (Thymi glabrescens herba) добија се знатно мање етарског уља сличног састава.[6]

Види још[уреди]

Напомене[уреди]

  1. Мајкина душица је изворно, најстарије име ове биљке. Варијетет имена мајчина душица бележи тек Јосиф Панчић у 19. веку, што је резултат погрешног тумачења да се придев „мајкина” односи на мајку. Мáјка – са првим дугоузлазним а, наше је старо име одмила за бабу. Извесно је да у нашем народу ужива постовање још од давних времена и да је повезана са култом старог свесловенског божанства Бабе (Мајке Земље)[4][5]

Референце[уреди]

  1. „Thymus L., Sp. Pl.: 590 (1753).”. World Checklist. Royal Botanic Gardens, Kew. Приступљено 28. 12. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 „majčina dušica”. Hrvatska enciklopedija. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 28. 12. 2016. 
  3. 3,0 3,1 3,2 „Thymus Linnaeus, Sp. Pl. 2: 590. 1753.”. Flora of China. Приступљено 28. 12. 2016. 
  4. „Znate li da "majkina dušica" – nije "majčina"?”. b92. 17. 6. 2005. Приступљено 28. 12. 2016. 
  5. Чајкановић (1994). стр. 147.
  6. 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 6,5 6,6 6,7 „Timijan, majkina dušica”. alas. Matematički fakultet u Beogradu. Приступљено 28. 12. 2016. 
  7. Tasić (2004). стр. 84,158.
  8. 8,0 8,1 Stojčevski (2011). стр. 84,158.
  9. Grlić (1986). стр. 263,273-274.

Литература[уреди]

  • Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: СКЗ. стр. 147. ISBN 86-379-0283-9. 
  • Tasić, Slavoljub; Katarina Šavkin Fodulović; Nebojša Menković (2004). Vodič kroz svet lekovitog bilja. Valjevo: Valjevac. ISBN 86-83555-09-7. (COBISS.SR)
  • Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. (COBISS.SR)
  • Stojčevski, Kire (2011). PRIRUČNIK ZA GAJENJE LEKOVITOG I AROMATIČNOG BILJA. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Приступљено 22. 12. 2016. 
  • Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). PRIRUČNIK O LEKOVITIM BILJKAMA : raspoznavanje, branje i zaštita. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov". Приступљено 22. 12. 2016. 
  • Игић, Ружица; Вуков, Драгана; Божин, Биљана; Орловић, Саша (2010). Лековите биљке : природни ресурси Војводине. Нови Сад: Друштво за здраву исхрану и заштиту животне средине "Врело". ISBN 978-86-85157-07-3.  (COBISS.SR)
  • Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". (COBISS.SR)

Спољашње везе[уреди]