Veneracija

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Veneration)
Veneracija Sv. Konrada od Pjačence (San Korado)

Veneracija (latinski veneratio, grčki τιμάω, timao), ili venecaja svetaca, je čin poštovanja sveca, osobe za koju je bilo utvrđeno da ima visok stepen pobožnosti i svetosti.[1] Anđeli su u mnogim religijama poštovani u sličnoj meri. Filološki, „venerisati” dolazi od latinskog glagola, venerare, što znači posmatrati s poštovanjem i respektom. Veneraciju svetaca formalno ili neformalno sprovode pripadnici nekih grana svih glavnih religija, uključujući hrišćanstvo, judaizam,[2] hinduizam,[3] islam,[4] i budizam.[1][3]

U okviru hrišćanstva, veneraciju vrše grupe poput istočne pravoslavne crkve, rimokatoličke i istočne katoličke crkve, koje sve imaju različite postupke kanonizacije ili glorifikacije. U katoličkim i pravoslavnim crkvama, veneracija se iskazuje klanjanjem s poštovanjem ili krštenjem rukom pred ikonama, relikvijama ili kipovima sveca, ili odlaskom na hodočašće na mesta povezana sa svecima. Generalno, protestanti ne praktikuju veneraciju.

Hinduizam ima dugu tradiciju veneracije svetaca, izraženu prema raznim guruima i učiteljima svetosti, kako živim, tako i mrtvim. Razne grane budizma uključuju formalno liturgijsko poštovanje svetaca, pri čemu je mahajanski budizam klasifikovao stepene svetosti.[1][3]

U islamu, veneraciju svetaca praktikuju mnoge pristaše tradicionalnog sunitskog islama (sunitski sufiji, na primer) i šiitskog islama, i to se čini mnogim delovima sveta kao što su Turska, Egipat, južna Azija i jugoistočna Azija.[5][6] Ostale sekte, poput vehabista itd, ne prihvataju tu praksu.[7]

U judaizmu ne postoji klasično ili formalno priznavanje svetaca, ali postoji duga istorija poštovanja prema biblijskim herojima i mučenicima. U nekim regionima, na primer u judaizmu u Maroku, postoji duga i rasprostranjena tradicija veneracije svetaca.[1][2][3]

Judaizam[уреди | уреди извор]

Dok ortodoksni i organizovani judaizam sam po sebi ne toleriše poštovanje svetaca, veneracija i hodočašće na mesta sahrane svetih jevrejskih vođa je drevni deo tradicije.[8]

Danas je uobičajeno za neke Jevreje da posećuju grobove mnogih pravedoljubivih jevrejskih vođa.[9] Tradicija je posebno jaka među marokanskim Jevrejima i Jevrejima sefardskog porekla, mada to čine i neki aškenaski Jevreji. Ovo se posebno odnosi na Izrael, gde je sahranjeno mnogo svetih jevrejskih vođa. Pećina Patrijarha u Hebronu, Račelova grobnica u Vitlejemu i Majmonida u Tiberiju su primeri mesta sahrane koja privlače velika hodočašća u Izraelu.[1][2] U Americi je jedini takav primer grobnica rabina Menačema Mendela Šnirsona, u Ohelu, na groblju u Kvinsu, gde je sahranjen zajedno sa svojim svekrom. Tokom svog života, sam Šnirson često je posećivao grob (Ohel) svog svekra, gde je čitao pisma i pisao molitve, i postavljao ih na grob.[10] Danas posetioci Šnirsonovog groba obuhvataju Jevreje ortodoksnog, reformskog i konzervativnog porekla, kao i nejevreje.[11][12] Posetioci obično izgovaraju molitve psalmi i sa sobom donose molitve ispisane na komadima papira, koje se potom pocepaju i ostavljaju na grobu.[13][14][15]

Hrišćanstvo[уреди | уреди извор]

Poštovanje prema onima koji su smatrani svetima počelo je u ranom hrišćanstvu, s tim što je najpre mučenicima ukazana posebna počast. Zvanično obeležavanje svetaca u crkvama počelo je još u prvom veku. Apostol Pavle je u svojim spisima pominjao svece po imenu. U katakombama su nastale ikone sa prikazom svetitelja. Vizantijska pravoslavna crkva počela je zvaničnu crkvenu komemoraciju vrlo rano, a čak i u Rimu, komemoracija je dokumentovana u trećem veku. Vremenom je počast počela da se odaje i onim hrišćanima koji su živeli svetim i pobožnim životom. Različite denominacije poštuju i određuju svece na različite načine, a neke imaju formalni proces kanonizacije ili glorifikacije. To je ujedno i prvi korak da se postane svetac.[1]

Latrija, dulija i hiperdulija[уреди | уреди извор]

Hrišćanski teolozi su odavno usvojili termine latrija za vrstu bogosluženja samo Bogu, a dulija i proskineza za poštovanje anđela, svetitelja, moštiju i ikona.[а]

Katoličke i pravoslavne teologije takođe uključuju termin hiperdulija za vrste poštovanja koje se posebno posvećuju Mariji.[16][20] Katolički teolog Toma Akvinski precizira da je hiperdulija ista vrsta poštovanja kao i dulija, samo što je data u većem stepenu; oba ostaju različita od latrije.[22]

Orijentalno pravoslavlje[уреди | уреди извор]

U liturgijskoj službi sirijske pravoslavne crkve Sveta Bogorodica se izgovara kao prefatorska molitva posle Očenaš, a pre ulaska sveštenika u pripratu.[23] Ime presvete Bogorodice je verovatno korišćeno i za osvećenje oltara, iznad imena svih drugih svetih.[24]

Istočno pravoslavlje[уреди | уреди извор]

U istočnoj pravoslavnoj crkvi poštovanje svetaca je važan element bogosluženja. Većina bogosluženja se završava rečima „Presveta Bogorodice, spasi nas!“[25] i koriste se tropari i kondaci za poštovanje svetitelja dana.[26] Ova praksa poštovanja svetih kroz pohvale i kroz njihove ikone brani se u knjizi svetog Jovana Damaskina O svetim likovima[27] i bila je predmet Drugog Nikejskog sabora.

Protestantizam[уреди | уреди извор]

Види још: Sveci u anglikanstvu, Sveci u metodizmu и Kalendar svetaca (luteranski)

U protestantskim crkvama, poštovanje se ponekad smatra jeresi idolopoklonstva, a srodna praksa kanonizacije predstavlja jeres apoteoze. Protestantska teologija obično poriče da se može napraviti bilo kakva stvarna razlika između poštovanja i obožavanja, i tvrdi da praksa poštovanja odvlači hrišćansku dušu od njenog pravog cilja, obožavanja Boga. U svojim Institutima hrišćanske religije, Džon Kalvin piše da je „razlika između onoga što se naziva dulija i latrija izmišljena upravo u svrhu omogućavanja da se božanske počasti odaju anđelima i mrtvima očigledno nekažnjeno“.[28] Poštovanje se, prema tome, smatra jednom vrstom bogohuljenja od strane Lutera i nekih protestanata.[29][30] Međutim, neke protestantske struje, posebno anglikanstvo i luteranizam, dozvoljavaju poštovanje svetaca na način sličan katoličanstvu.

Napomene[уреди | уреди извор]

  1. ^ [16][17][18][19][20][21]

Reference[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д ђ Lindsay Jones, ур. (2005). Thomson Gale Encyclopedia of Religion (на језику: таџички). Sainthood (Second изд.). Macmillan Reference USA. стр. 8033. 
  2. ^ а б в "Veneration of saints is a universal phenomenon. All monotheistic and polytheistic creeds contain something of its religious dimension... " Issachar Ben-Ami (1998). Saint Veneration Among the Jews in Morocco. Wayne State University Press. стр. 13. ISBN 978-0-8143-2198-0. Приступљено 7. 9. 2012. 
  3. ^ а б в г Werner Stark (1966). Sociology of Religion. Taylor & Francis. стр. 367. GGKEY:ZSKE259PDZ9. Приступљено 7. 9. 2012. 
  4. ^ Florian Pohl (1. 9. 2010). Modern Muslim Societies. Marshall Cavendish. стр. 294—295. ISBN 978-0-7614-7927-7. Приступљено 7. 9. 2012. 
  5. ^ „Sufi Islam”. „Although frequently characterized as the mystical component of Islam, there are also "Folklorist" Sufis, and the "Traditional" Sufis...Sufism is characterized by the veneration of local saints and by brotherhoods that practice their own rituals.” 
  6. ^ „Of saints and sinners: The Islam of the Taliban is far removed from the popular Sufism practised by most South Asian Muslims”. The Economist. 18. 12. 2008. „In its popular form, Sufism is expressed mainly through the veneration of saints...South Asia is littered with the tombs of those saints. They include great medieval monuments, like the 13th-century shrine of Khwaja Moinuddin Chisti, founder of South Asia’s pre-eminent Sufi order, in Ajmer. But for every famous grave, there are thousands of roadside shrines, jutting into Delhi’s streets, or sprinkled across the craggy deserts of southern Pakistan.” 
  7. ^ Kim Murphy (8. 5. 2003). „Saudi Shiites Take Hope From Changes Next Door”. Los Angeles Times. „while most Sunnis view them as fellow, though possibly misguided, Muslims, Shiites are regarded as infidels by the Saudi religious establishment, which adheres to the ultraconservative and austere variation of Sunni faith known as Wahhabism. Saudi religious leaders see the Shiite veneration of saints and shrines, celebration of the prophet Muhammad's birthday and other rituals as sinful.” 
  8. ^ "....the veneration of, and pilgrimages to, saints were part of an ancient Jewish tradition." Sharot, Stephen (1976). Judaism: A Sociology. New York: Holmes & Meier Publishers. стр. 42. 
  9. ^ "The life of these, mainly Sephardi and Oriental (Mizrahi) communities, is marked by an unself-conscious and unquestioning commitment to deeply rooted values, where legalism often yields to common sense, and mystical piety plays an integral part, visible in such practices as veneration of tombs of patriarchs and saints, often associated with pilgrimage." De Lange, Nicholas (2000). An Introduction to JudaismНеопходна слободна регистрација. Cambridge, England: Cambridge University Press. стр. 69. 
  10. ^ David M. Gitlitz & Linda Kay Davidson (2005). Pilgrimage and the Jews. Praeger. стр. 118–120. ISBN 978-0275987633. 
  11. ^ The New York Observer, Editorial, 07/08/14. "Rebbe to the city and Rebbe to the world".
  12. ^ Shmuley Boteach, "Cory Booker the Spiritual Senator", 10/18/13
  13. ^ Kilgannon, Corey (20. 6. 2004). „Lubavitchers Mark 10 Years Since Death of Revered Rabbi”. The New York Times. Приступљено 19. 1. 2010. 
  14. ^ Horowitz, Craig (19. 6. 1995). „Beyond Belief”. New York Magazine: 42. Приступљено 20. 2. 2012. 
  15. ^ Identifying Chabad : what they teach and how they influence the Torah world. (Revised [ed.]. изд.). [Illinois?]: Center for Torah Demographics. 2007. стр. 81,103,110,111. ISBN 978-1411642416. 
  16. ^ а б s.v. dulia, Cross, F.L.; Livingstone, E.A., ур. (1997). The Oxford Dictionary of the Christian Church (Third изд.). Oxford University Press. стр. 513. 
  17. ^ s.v. proskynesis, Tom Devonshire Jones; Linda Murray; Peter Murray, ур. (2013). The Oxford Dictionary of Christian Art and Architecture, Second Edition. Oxford University Press. стр. 475. ISBN 9780199680276. 
  18. ^ Casiday, Augustine, ур. (2012). The Orthodox Christian World. Routledge. стр. 450. ISBN 9780415455169. 
  19. ^ „Veneration of Images”. New Advent Catholic Encyclopedia. 
  20. ^ а б s.v. Communion of Saints, Alan Richardson; John Bowden, ур. (1983). The Westminster Dictionary of Christian Theology. Westminster John Knox Press. стр. 114. ISBN 9780664227487. 
  21. ^ s.v. Images, Veneration of, Elwell, Walter A., ур. (2001). Evangelical Dictionary of Theology. Baker Academic. стр. 594. ISBN 9780801020759. 
  22. ^ „The Summa Theologiae of Thomas Aquinas”. Превод: Fathers of the English Dominican Province (2nd изд.). Second Part of the Second Part — Question 103: Dulia: New Advent (објављено 2017). 1920. 
  23. ^ Jaison Jacob. Holy Qurbana Kramam: Malankara Orthodox Church. Diaz Xavier. стр. 275. Архивирано из оригинала 16. 1. 2019. г. 
  24. ^ „Our Lady Mary, Mother of God, mediator for all grace and advocate for all the devotees before God.”. St. Baselios Indian Orthodox Church (на језику: енглески). Malankara. Архивирано из оригинала 16. 1. 2019. г. Приступљено 15. 1. 2019. 
  25. ^ „MOST HOLY THEOTOKOS, SAVE US!”. oca.org. 
  26. ^ „Lives of the Saints”. oca.org. 
  27. ^ Damascene, John (1898). On Holy Images. London. 
  28. ^ „Book I Chapter 12”. Reformed.org. Приступљено 2019-11-08. 
  29. ^ Fairbairn, Donald (јануар 2002). Eastern Orthodoxy Through Western Eyes. ISBN 9780664224974. 
  30. ^ Nash, David (16. 9. 2010). Blasphemy in the Christian World: A History. ISBN 9780191614354. 

Spoljašnje veze[уреди | уреди извор]

Veneracija na Vikimedijinoj ostavi.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Veneracija&oldid=26689207”