Хеброн

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Хеброн
арап. الخليل / хебр. חֶבְרוֹן
Hebron172.JPG
Центар Хеброна
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Палестина
ТериторијаПалестинске територије
Становништво
Становништво
 — 2007.163.000
Географске карактеристике
Координате31°32′00″ СГШ; 35°05′42″ ИГД / 31.533333° СГШ; 35.095° ИГД / 31.533333; 35.095Координате: 31°32′00″ СГШ; 35°05′42″ ИГД / 31.533333° СГШ; 35.095° ИГД / 31.533333; 35.095
Хеброн на мапи Палестинских територија
Хеброн
Хеброн
Хеброн на мапи Палестинских територија
Веб-сајт
www.hebron-city.ps (палестински)
www.hebron.org.il (израелски)

Хеброн (арап. al-Ḫalīl / al Khalīl,[1][2] О овој звучној датотеци الخليل ; хеб. О овој звучној датотеци חֶבְרוֹן ; ст. хеб. Ḥeḇrôn; тиб. хеб. Ḥеḇрôн) је град у јужној Јудеји, односно делу Западне обале, који припада држави Палестини.[3][4][5][6] У њему живи око 215.452 Палестинаца (2016)[7] и између 500 и 850 јеврејских насељеника који живе у старом делу Хеброна,[8][9][10][11][12][13] а 7.323 Јевреја[14] живи у оближњем граду Кирјат Арба. Хеброн се налази 930m изнад нивоа мора. Највећи је град Западне обале и други највећи у Палестини после Газе.

Током 1929. муслимански екстремисти извршили су масакр локалног јеврејског становништва. У масакру је страдало 67 цивила, а преостало јеврејско становништво избегло је из града.[15] Након Шестодневног рата 1967, и израелског заузимања Хеброна, јеврејско присуство у граду је обновљено.

Етимологија[уреди | уреди извор]

Име „Хеброн” долази од хебрејског израза за град, што потиче од речи חבר (хабар 598), односно „придружити се, спојити, бити у савезу”. Име „Хеброн” потиче од истог корена као и Хебер.[16]

На арапском „إبراهيم الخليل” значи „Ибрахим пријатељ”, што симболизује да је, према исламском учењу, Алах (Бог) одабрао Ибрахима (Аврама) за свог пријатеља .[17]

Географија[уреди | уреди извор]

Хеброн се налази 30 km јужно од Јерусалима. Познат је по својој виновој лози, грнчарским и стакларским радњама. Град Хеброн карактеришу уске, гранајуће улице, камене куће с равним кровом и стари базари. У њему се налази Универзитет Хеброн и Палестински политехнички универзитет. Хеброн је други најсветији град јеврејске религије.[18]

Локалне знаменитости[уреди | уреди извор]

Најважнија историјска локација у Хеброну се налази у Пећини патријараха или пећини Макпела (хебрејски: מערת המכפלה, или Ме'арат ха-Мацхпелах; арапски: الحرم الإبراهيمي, или ал-Харам ал-Ибрахими, „Светилиште Абрахамово”). Место је свето за све три најдоминантније религије на том подручју: јудаизам, хришћанство и ислам. Према „Првој књизи Мојсијевој” Аврам је купио пећину и околно поље како би у њему сахранио супругу Сару. Јевреји верују да су Аврам, Сара, Исак, Ребека, Јаков и Леа закопани у пећини (преостали матријарх, Рахела је сахрањена ван Витлејема). Због тог разлога Јевреји град називају „Градом Патријарха“, те је због тога један од најсветијих јудаистичких градова (заједно с Јерусалимом, Тиберијадом и Цфатом). Сама пећина је друго по светости у јудаизму,[19] а цркве, синагоге и џамије су се у граду зидале кроз историју. Исакова хала је данас Џамија Ибрахими, док Абрахамова хала и Јаковова хала служе као јеврејске синагоге. Неки муслимани сматрају Хеброн једним од четири најсветија града у исламу.[20][21][22][23]

Историја[уреди | уреди извор]

Бронзано доба[уреди | уреди извор]

Пећина патријарха

Археолошким ископавањима откривени су трагови снажних утврђења из раног бронзаног доба, која обухватају око 24–30 дунума око Тел Румејда. Град је процветао у 17-18 веку пре нове ере, пре него што је уништен ватром, а поново је насељен у касном средњем бронзаном добу.[24][25] Овај старији Хеброн је првобитно био Ханански краљевски град.[26] Легенда о Авраму повезује град са библијским Хетитима. Претпоставља се да је Хеброн можда био главни град Шувардата из Гата, који је савременик јерусалимског регента Абди Хеба,[27] иако су брда Хеброна била готово без насеља у касно бронзано доба.[28] Аврамске религије повезане са Хеброном су номадске. Ово се може повезати са Кенитима, јер се каже да су номадски Кенити дуго контролисали град,[29] и Хебер је име кенитског клана.[30] У приповеци о каснијем хебрејском освајању, Хеброн је био један од два центра под контролом Хананаца. Њима су владала три Анакова сина (benê/yelîdê hā'ănaq).[31] Ова несемитска имена можда имају везе са групом елитних професионалних трупа (Филистејаца, Хетита), формираних у Ханану, чијим успоном је свргнут западносемитски клан Калеба. Мигрирали би из Негева, или би могли одражавати неку кенитску и кенизитску миграцију из Негева у Хеброн, пошто се чини да су појмови који се односе на Кенизите блиски урарском. Ово сугерише да иза легенде о Анакимима стоји неко рано хуритско становништво.[32] У библијским списима они су представљени као потомци Нефилима.[33] Књига постања помиње да се град раније звао Кирјат Арба, или „град четворице”, вероватно се односи на четири пара који су тамо сахрањени, или на четири племена, или на четири четвртине,[34] четири брда,[35] или конфедерирано насеље четири породице.[36]

Прича о Аврамовој куповини Пећине патријарха од библијских Хетита представља основни елемент у јеврејској везаности за земљу[37] јер је означавао прву „некретнину” Израела много пре освајања предвођеног Јошуом.[38] Овде се описује како је Аврам склопио први свечани савез са два локална аморитска клана, која су постали његови балеи брит или господари савеза.[39]

Гвоздено доба[уреди | уреди извор]

Археолошка ископавања код Тел Румеиде

Израелски Хеброн био налазио се у делу данашњег града који је данас познат као Тел Румеида, док се његов обредни центар налазио у Елонеи Мамри.[40]

Хебрејска Библија[уреди | уреди извор]

Каже се да га је од Хананаца отео Јошуа, за кога се наводи да је истребио претходне становнике, „уништавајући све што је узимало дах, као што је заповедао Господ Бог Израиљев”,[41] или Јудино племе, или тачније Калеб Јудит.[42] За сам град, са суседним пашњаком, каже се да је додељен кохатитском клану племена Левита, док су градска поља, као и његова околна села додељена Калебу,[43] који је протерао три дива, Шешаја, Ахимана и Талмаја која су управљала градом. Касније, према Библији, краља Давида је позвао Бог да се пресели у Хеброн, одакле је владао око седам година.[44][45] Израелске старешине долазе к њему у Хеброн, да склопе савез пред Елохимом и помажу њега краља Израела.[46] У Хеброну се Авесалом самопрогласио краљем и подигао побуну против свог оца Давида.[47] Постало је једно од главних средишта Јудиног племена и класификовано је као једно од шест традиционалних Градова уточишта.[48]

Класично доба[уреди | уреди извор]

Самсон скида капије Газе (лево) и доноси је на брдо Хеброн (десно). Стразбур (1160–1170), Државни музеј Виртемберга у Штутгарту

Након уништења Првог храма, већина јеврејских становника Хеброна прогнана је, а према конвенционалном мишљењу, [49] неки истраживачи пронашли су трагове присутности Едомита после 5. - 4. века пре нове ере, када је то подручје постало ахеменидска провинција,[50] и услед освајања Александра Великог Хеброн је током читавог хеленистичког доба био под утицајем Идумеје (како је ново подручје насељено Едомитима називано током персијског, хеленистичког и римског доба), о чему сведоче натписи из тог раздобља на којима се налази име едомитског Бога Коса.[51] Изгледа да су и Јевреји живели тамо од повратка из вавилонског ропства.[52] За време Макавејске побуне Хеброн је спалио и опљачкао Јуда Макавеј који се борио против Едомита 167. године пре нове ере.[53][54] Изгледа да је град дуго одолевао Хасмонејској доминацији, и све до Првог римско-јеврејског рата сматран је за идумејски град.[55]

Данашњи град Хеброн био је насељен у долини испод Тел Румеиде најкасније до римског доба.[56]

Ирод Велики, краљ Јудеје, саградио је зид који и данас окружује Пећину Патријарха. Током првог римско-јеврејског рата Хеброн је освојио и опљачкао Симон бар Гиора, вођа сељаштва, без крвопролића. Касније је „мали град” уништио Веспазијанов официр Секст Ветулен Цериал.[57] Јосиф Флавије је написао да је „побио све што је тамо пронашао, младе и старе, и спалио град”. После пораза Симон бар Кохбе 135. пре нове ере, безбројни јеврејски заробљеници продати су у ропство на хебронској пијаци робова Теребинт.[58][59]

Град је био део византијске провинције Палестина Прима у Дијецези Исток. Византијски цар Јустинијан I подигао је хришћанску цркву над Макпелском пећином (Пећином патријарха) у 6. веку пре нове ере, коју је касније Сасанидски генерал Шахрбараз уништио 614. године, када је војска Хозроја II опколила и заузела Јерусалим.[60] Јеврејима није било дозвољено да живе у Хеброну под византијском влашћу.[19] Само светилиште су, међутим, поштедели Персијанци, у знак поштовања према Јеврејима, којих је било много у Сасанидској војсци.[61]

Рано исламско доба[уреди | уреди извор]

Хеброн је био један од последњих градова Палестине који је пао у исламској инвазији у 7. веку, што је вероватно и разлог зашто се Хеброн не спомиње ни у једном традиционалном извору о арапском освајању.[62] После пада града, освајач Јерусалима, калиф Омар Ибн Ал Хатаб дозволио је Јеврејима да се врате и изграде малу синагогу унутар Херодијанског округа. [63] Када је Рашидунски калифат успоставио власт над Хеброном 638, они су претворили византијску цркву на месту Аврамове гробнице у џамију.[19] Постао је важна станица на трговачкој рути каравана из Египта, а такође и као станица за ходочаснике који годишње праве хаџ из Дамаска.[64] Католички бискуп Аркулф који је посетио Свету земљу током Омејадске владавине описао је град као неутврђен и сиромашан. У својим списима је такође споменуо караване камила који су превозили дрва из Хеброна у Јерусалим, што значи да је у то време било присутно арапских номада у региону.[65] Трговина се значајно развила, посебно са Бедуинима у Негеву (Ал Накаб) и становништвом источно од Мртвог мора (Бахр Лут). Према Антону Киси, Јевреји из Хеброна (и Тира) су у 9. веку развили венецијанску индустрију стакла у граду.[66] Ислам није сматрао град значајним пре 10. вијека, јер је у муслиманској литератури тог периода скоро уопште није помињан.[67] Јерусалимски географ Ал Мукадаси је усвом спису из 985. године, град описао на следећи начин:

Хабра (Хеброн) је село Абрахама Ал Халила (Божји пријатељ) ... Унутар је снажна тврђава ... која је од огромног квадратног камења. У средини овога стоји купола од камена, саграђена у исламско време, над гробом Абрахамовим. Гробница Исака лежи напред, у главној згради џамије, Јаковљева гробница са задње стране; окренута сваком пророку лежи његова супруга. Ограда је претворена у џамију, а око ње су изграђене куће за одмор ходочасника, тако да се са свих страна граниче са главном зградом. До њих је проведен мали водовод. У околини града има села у свим правцима, са виноградима и земљом која рађа грожђе и јабуке зване Џабал Нахра ... плод је непревазиђене изврсности ... Велики део овог воћа се суши и шаље у Египат. У Хеброну постоји јавна гостинска кућа која је непрекидно отворена, са куваром, пекаром и слугама који су увек присутни. Она нуди јело од сочива и маслиновог уља свакој сиромашној особи која стигне, а поставља се и богатима, уколико желе да се придруже. Већина мушкараца изражава мишљење да је она настављач Абрахамове гостинске куће, међутим, она је у ствари из Вакуфа асхабе (сапутника) пророка Мухамеда Тамим Ал Дарија и других .... Амир Хорасана ... је доделио овој добротворној организацији хиљаду дирхама годишње, ... Ал Шар Ал Адил му је даровао значајну оставштину. Тренутно не познајем у свим областима ал-ислама ниједну кућу гостопримства и доброчинства одличнију од ове.[68]

Обичај, познат као Абрахамов сто (Симат Ал-Халил), био је сличан ономе који су успоставили Фатимиди, а у хебронска верзија је њен најпознатији израз. Персијски путник Насер Хосров који је посетио Хеброн 1047. забележио је у својој Сафарнами да

... овом светишту припада веома много села која дају му обезбеђују приходе за побожне сврхе. У једном од ових села је извор, где вода тече испод камена, али не у великом обиљу; а спроводи га канал, урезан у земљу, до места изван града (Хеброна), где су изградили наткривени резервоар за сакупљање воде ... Светилиште (Мазар), стоји на јужној граници града .... ограђено је са четири зида. Михраб (или ниша) и Максура (или ограђени простор за молитве петком) стоје у ширини зграде (на јужном крају). У Максури је много финих Михраба.[69] Даље је забележио: „Они узгајају у Хеброну углавном јечам, пшеница је ретка, али маслина има у изобиљу. Посетиоцима се дају хлеб и маслине. Овде има јако пуно млинова, у којима раде волови и муле, који цео дан мељу брашно, и даље, постоје девојке које током целог дана пеку хлеб. Векне су [око три килограма] и свакој особи која дође свакодневно дају векну хлеба и јело од сочива куваног на маслиновом уљу, такође нешто грожђица .... Неких дана дође и петстотина ходочасника, којима се нуди ово гостопримство”.[70][71]

Документи из генизе из овог периода наводе само „гробове патријарха” и откривају да је у Хеброну постојала организована јеврејска заједница, која је имала синагогу у близини гробнице и била је заокупљена пружањем смештаја јеврејским ходочасницима и трговцима. Током Сељук заједницу је водио Саадиа б. Абрахам б. Натхан, који је био познат као „хавер гробова патријарха”.[72]

У време селџучког царства, заједницу је предводио Садија б. Абрахам б. Натан који је био познат као „хавер гробова патријарха”.[73]

Крсташко/Ајубидско доба[уреди | уреди извор]

Калифат је опстао на том подручју до 1099. године, када је крсташ Готфрид Бујонски преузео Хеброн и преименовао га у Кастелион Сант Абрахам (Castellion Saint Abraham).[74] Био је проглашен главним градом јужне области крсташког Јерусалимског краљевства[75] која је као посед светог Абрахама, наизменично давана, [76] Гелдемар Карпинелу, бискупу Жерару од Авеснеса,[77] Хјуу из Ребека, Валтеру Мохамету и Балдуину од Светог Абрахама. Као франачки гарнизон Јерусалимског краљевства, његова одбрана је била непоуздана, јер је био „нешто више од острва у муслиманском океану”.[78] Крсташи су џамију и синагогу претворили у цркву. Године 1106. из Египта је покренут поход на јужну Палестину, снаге освајача су скоро успеле следеће године да преузму Хеброн од крсташа краља Балдуина I Јерусалимског, који је лично водио контра напад за одбацивање муслиманских снага. Године 1113. за време владавине Балдуина II Јерусалимског, према Алију из Херата (спис из 1173.), одређени део над Абрахамовом пећином је пао и „неки су Франци ушли у њу”. И открили су „(тела) Абрахама, Исака и Јакова”, „њихови покрови распали су се на комаде, лежећи наслоњени на зид ... Тада је Краљ, након што је обезбедио нове покрове, уредио да се место поново затвори”. Сличне информације дате су 1119. у хроници Ибн Ат Асира; „Ове године је отворена Абрахамова гробница, и његова два сина Исака и Јакова ... Многи људи су видели патријарха. Сад су им оштећени удови, а поред њих су постављене златне и сребрне лампе”.[79] Племић и историчар Дамашчанин Ибн Ал Каланиси у својој хроници такође у овом тренутку алудира на откриће реликвија за које се претпоставља да су Абрахам, Исак и Јаков, откриће које је изазвало јаку радозналости све три заједнице у Палестини, муслиманској, јеврејској и хришћанској.[80][81] Крајем периода крсташке владавине, 1166. Мајмонид је посетио Хеброн и написао,

У недељу, 9. марта (Мархешван) (17. октобар), напустио сам Јерусалим и отишао у Хеброн пољубите гробнице мојих предака у пећини. Тог дана сам стајао у пећини и молио се, хвала Богу, (у знак захвалности) за све.[82]

Краљевски домен, Хеброн је 1161. године предат Филип де Мију и придружен је Господству Трансјордан. Бискуп је постављен у Хеброну 1168. године, а нова катедрална црква Светог Аврахама саграђена је у јужном делу Харама.[83] Епископска столица Хеброн створен је 1167. заједно са оним у Ел Караку и Севастији (гробница Јована Крститеља).[84]

Године 1170. Бенјамин од Туделе посетио је град, који је назвао његовим франачким именом, „Ст. Абрам де Брон”. Известио је:

Овде је велика црква која се зове Свети Аврам, и ово је било јеврејско свето место у време владавине Мухамеданаца, али нејевреји су тамо подигли шест гробница, назване гробница Абрахама и Саре, Исака и Ребеке, Јакова и Леје. Чувари кажу ходочасницима да су то гробнице патријарха, за ове информације ходочасници дају новац. Ако неки Јеврејин дође и додели посебну награду, чувар пећине отвара му гвоздена врата која су изградили наши преци и тада се може спустити доле корачајући, држећи упаљену свећу у својој руци. Затим стиже до пећине у којој се ништа не може наћи, и пећине иза, која је такође празна, али када дође до треће пећине, има шест гробова, Абрахама, Исака и Јакова, сваки окренут према гробовима Саре, Ребеке и Леје.[85]

Курдски муслиман Саладин преузео је Хеброн 1187. године - поново уз јеврејску помоћ, према једном каснијем традиционалном извору, у замену за писмо безбедности које им је омогућило да се врате у град и тамо саграде синагогу.[86] Име града је промењено у „Ал Халил”. Курдска четврт још увек је постојала у граду током раног периода владавине Османлија.[87] Недуго затим Ричард I Лавље Срце поново је заузео град. Ричард Корнволски, доведен из Енглеске како би решио опасне сукобе између Витезова темплара и Хоспиталаца, чије је ривалство угрожавало споразум који гарантује регионалну стабилност уговорену са египатским султаном Салих Најм Ел Дин Ејубом, успео је да наметне мир на том подручју. Али убрзо након његовог одласка избио је сукоб и 1241. године Темплари су извршили штетан препад на тада муслимански Хеброн, што је кршило споразуме.[88]

Ануштегиниди су 1244. уништили град, али светилиште је остало недирнуто.[61]

Мамлучко доба[уреди | уреди извор]

Након што је 1260. мамлучки султан Бајбарс победио монголску војску, изграђен је минарет на светилишту. Шест година касније, док је био на ходочашћу у Хеброну, Бајбарс је прогласио едикт којим је забрањено хришћанима и Јеврејима да уђу у светилиште,[89] и друштвена клима је била мање толерантна према Јеврејима и хришћанима него што је то било под претходном ајубидском владавином. Едикт о искључењу хришћана и Јевреја није био строго примењен до средине 14. века, а до 1490. године чак ни муслиманима није било дозвољено да уђу у пећине.[90]

Млин у Артасу саграђен је 1307. године, профит од његових прихода био је намењен болници у Хеброну. [91] Између 1318–20, набоб Газе и великог дела приморске и унутрашње Палестине наредио је изградњу џамије Ал Џавали да би се повећао молитвени простор за вернике у Ибрахими џамији.[92]

Хеброн су током наредна два века посетили неки значајни рабини, међу њима Нахман (1270) и Иштори Хапархи (1322) који су забележили да у Хеброну постоји старо јеврејско гробље. Сунитског имама Ибн Кајим Ал Џавзију (1292–1350) су верске власти у Дамаску казниле због одбијања да призна Хеброн као место ходочашћа муслимана, што је био став и његовог учитеља Ибн Тајмије.[93]

Италијански путник, Мешулам од Волтере (1481), нашао је не више од двадесет јеврејских породица које живе у Хеброну,[94][95] и препричао како се јеврејске жене из Хеброна прерушавају велом како би могле проћи као муслиманке и ући у пећину патријарха, а да их нико не препозна као Јеврејке.[96]

Описи Хеброна забележени су у часопису Стефена вон Гумпенберга (1449), Феликса Фабера (1483) и Муџир Ед Дина[97] У овом периоду је мамлучки султан Кајтбеј оживео стари хебронски обичај „Абрахамов сто” и преузео га као модел за свој властити мадраса у Медини.[98] Ово је постало огромна добротворна установа у близини Харама, која је свакодневно делила око 1.200 векни хлеба путницима свих вероисповести.[99] Италијански рабин Овадија Бен Абрахам од Бартинора је око 1490. у „списима из Макпела” написао:

Био сам у пећини Макпела над којом је саграђена џамија; а Арапи то место држе у великој части. Сви Арапски краљеви долазе овде да понове своје молитве, али ни Јеврејин, ни Арапин, не могу ући у саму пећину, где су прави гробови патријарха; Арапи остају горе и пуштају горуће бакље кроз прозор, јер оне тамо увек горе. Хлеб и сочиво или нека друга врста махуна (семенке грашка или пасуља) муслимани свакодневно деле сиромашнима, без разлике на веру, и то се чини у част Абрахаму.[100]

Рано Османско доба[уреди | уреди извор]

Цртеж Хеброна 1839. године, који је нацртао Дејвид Робертс под именом Света земља, Сирија, Идумеја, Арабија, Египат и Нубија

Ширење Османског царства дуж јужне медитеранске обале под султаном Селимом I поклопило се са успостављањем инквизиције којом су католички монарси у Шпанији окончали вишевековни иберијски суживот („конвивенција”). Уследило је протеривање Јевреја, због кога су многи Јевреји Сефарди доспели у османске провинције, а догодио се и спор прилив Јевреја у Свету земљу, међу којима су били неки угледни Сефарди кабалисти насељени у Хеброну.[101][102] Следећих два века, дошло је до значајне миграције бедуинских племенских група са Арапског полуострва у Палестину. Многи су се населили у три одвојена села у области Вади ал Халил, а њихови потомци су касније чинили већину становништва Хеброна.[103]

Бројност јеврејске заједница је у 16. веку варирала између 8–10 породица и патила од тешког финансијског стања у првој половини века.[104] Познати кабалиста Малкиел Ашкенази 1540. године купио је двориште од мале караитске заједнице, у коме је основао сефардску Абрахам Авину синагогу.[105] Абрахам Переира из Амстердама је 1540. основао јешиву Хесед Ле Абрахам у Хеброну која је привукла многе студенте.[106] У раном 18. веку, јеврејска заједница је патила од великих дугова, који су се готово учетворостручили од 1717–1729,[107] и била „скоро згромљена” изнуђивањем које су практиковале турске паше. Велика / знатна количина новца изнуђена је од јеврејске заједнице 1773. или 1775, која је платила да спречи катастрофу којом је прећено, након што је изнета лажна оптужба да су убили сина локалног шеика и бацили његово тело у септичку јаму. Изасланици из заједнице су често слани у иностранство да траже средства.[108][109]

Током османског периода, гробница патријарха која је била у трошном стању враћен је раскошни достојанствени изглед.[110] Али Беј, један од ретких странаца који су добили приступ, известио је 1807. да:

су све гробнице патријарха прекривене богатим ћилимима од зелене свиле, сјајно извезене златом; оне за гробнице жена су црвене, везене на сличан начин. Цариградски султани обезбеђују тепихе који се повремено обнављају. Али Беј је избројао девет, један над другим, по гробу Абрахама.[111]

Хеброн је такође постао познат широм арапског света по производњи стакла, подстакнут бедуинским трговинским мрежама којима су допремани минерали из Мртвог мора, а индустрија се помиње у књизи 19. Западни путници у Палестину. На пример, Улрих Јаспер Зецен приметио је током својих путовања у Палестину 1808–09. Да је 150 људи запослено у индустрији стакла у Хеброну,[112] упослених на 26 пећи.[113] Године 1844. Роберт Сирс је написао да је становништво Хеброна састављено од 400 арапских породица „израђивало стаклене лампе, које се извозе у Египат. Резервација има у изобиљу и постоји значајан број продавница”.[114] Путници раног 19. века такође су напоменули процват хебронске пољопривреде. Осим стакленог посуђа, био је главни извозник дибса, грожђаног шећера,[115] из чувеног грожђа Дабукех карактеристичног за Хеброн.[116]

Северни Хеброн средином 19.века (1850−их)

Сељачки арапски устанак избио је у априлу 1834. године, када је Ибрахим-паша из Египта објавио да ће регрутовати трупе из локалног муслиманског становништва.[117] Хеброн, на челу са назиром Абд Ар Рахман Амром, одбио је да снабдева војску прописаном квотом регрута и тешко је страдао у египатском нападу у коме је угушен устанак. Град је опкољен и када је његова одбрана пала 4. августа, опустошила га је војска Ибрахим-паше.[118][119][120] Процењује се да је у нападу убијено 500 муслимана из Хеброна, а око 750 становника одведено у војску. 120 младића је отето и стављено на располагање официрима египатске војске. Већина муслиманског становништва успела је унапред побегне у брда. Многи Јевреји су побегли у Јерусалим, али током опште пљачке града најмање петорица су убијена.[121] Укупна популација је 1838. процењена на 10.000.[119] Када је влада Ибрахим-паше пала 1841, локални вођа клана Абд Ар Рахман Амр поново је преузео власт као шеик од Хеброна. Због његовог изнуђивања новца од локалног становништва, највећи део јеврејског становништва побегао је у Јерусалим.[122] Османски гувернер Јерусалима (сераскер), Кибрисли Мехмед Емин-паша, 1846. покренуо је поход за потчињавање побуњених шеика у области Хеброна и док је то чинио, дозволио својим трупама да сруше град. Иако су постојале распрострањене гласине да је потајно штитио Абд Ар Рахмана,[123] потоњи је депортован заједно са другим локалним лидерима (попут Муслиха Ал Аза од Бајт Џибрина), али је он успео да се врати у то подручје 1848.[124]

Касно Османско доба[уреди | уреди извор]

Приказ хебронског стакла

До 1850. године, јеврејско становништво се састојало од 45–60 сефардских породица, којих је око 40 рођено у граду, и заједнице Ашкеназија у граду писутне 30 година, која се састојала од 50 породица, углавном пољских и руских,[125][126] из покрета Хабад (Љубавич Хасиди) који је заједницу основао 1823.[127] Успон Ибрахима-паше разорио је неко време локалну стакларску индустрију, јер је поред губитака живота, његов план за изградњу медитеранске флоте довео до озбиљне сече у шумама Хеброна, а огревно дрво за пећи постајало је све ређе. У исто време, Египат је почео да увози јефтино европско стакло, преусмеравањем хаџа из Дамаска преко Трансјорданије елиминисан је Хеброн као полазиште, а Суецки канал (1869) оставио га је без трговине караванима. Последица је био стални пад локалне економије.[128]

У то време град је био подељен на четири четврти, и то су: Древна четврт („Харат ал-Кадим”) близу пећине Мапела; јужно од четврти Трговина свиле („Харат ал-Казаз”), насељене Јеврејима; Шеикова четврт из доба Мамелука („Харат аш шеик”) на северозападу, а даље на северу, Густа четврт („Харат ал-Харба”).[129][130] Новоименовани османски паша санџака у Јерусалиму, Ћамил-паша, покушао је 1855. да угуши побуну у региону Хеброна. Ћамил и његова војска упутили су се према Хеброну у јулу 1855, са представницима енглеског, француског и других западних конзулата као сведоцима. Након што је уништио сву опозицију, Ћамил је именовао Салама Амра, брата и снажног ривала Абда Ал Рахмана, за назира из хебронског краја. После овога релативни мир је владао у граду следеће 4 године.[131][132] Мађарски Јевреји из Карлин Хасидске заједнице настанили су се у другом делу града 1866.[133] Према Надаву Шрагају арапско-јеврејски односи су били добри, а Алтер Ривлин, који је говорио арапски и сиријско-арамејски, постављен је за јеврејског представника у градском већу.[133] Хеброн је био погођен јаком сушом током 1869–1871 и па се храна продавала по десет пута вишој цени од нормалне вредности.[134] Од 1874. округом Хеброн као делом Јерусалимског Санџака управљано је директно из Истанбула.[135]

Касно у 19. веку производња хебронског стакла је опала због конкуренције увозних европских стакларских производа, међутим производи из Хеброна су се и даље продавали, нарочито међу сиромашним становништвом и путујућим јеврејским трговцима из града. [136] На Светској изложби у Бечу 1873. Хеброн је представљен стакленим украсима. Извештај француског конзула из 1886. године указује да је производња стакла остала важан извор зараде за Хеброн, а четири фабрике годишње су зарађивале 60.000 франака.[137] Иако се економија других градова Палестине заснивала искључиво на трговини, Хеброн је био једини град у Палестини који је комбиновао пољопривреду, сточарство и трговину, укључујући производњу стакленог посуђа и обраду коже. То је зато што се најплоднија земља налазила унутар градских граница.[138] Град се ипак сматрао непродуктивним и имао је репутацију „азила за сиромашне и духовне”.[139] Разликујући се у архитектонском стилу од Наблуса, чији су богати трговци градили лепе куће, главна карактеристика Хеброна била су његова полуурбана, полусеоска пребивалишта.[138]

Хеброн је био дубоко бедуински и исламски,[140] и „мрачно конзервативан” у свом религиозном изгледу,[141] са јаком традицијом непријатељства према Јеврејима.[142][143] Имао је репутацију верске ревности у љубоморној заштити својих локација од Јевреја и хришћана, али и јеврејска и хришћанска заједница су, очигледно, добро интегрисане у економски живот града.[103] Као резултат комерцијалног пада порески приходи су се значајно смањили, а османска власт је избегавала уплитање у сложену локалну политику, Хеброн је остао релативно недирнут, да би постао 'једна од аутономнијих региона у касној османској Палестини'.[144]

Јеврејска заједница је била под француском заштитом до 1914. Само јеврејско присуство било је подељено између старих заједница сефардске, ортодоксне и анти-ционистичке,[145] чији су чланови говорили арапски и прихватили арапску одећу, као и новопридошле заједнице Ашкеназија. Молили су се у различитим синагогама, слали своју децу у различите школе, живели у различитим квартовима и нису се венчавали међусобно.[146]

Доба Британског мандата над Палестином[уреди | уреди извор]

Састанак за потврђивање лојалности, који су организовали Британци у Хеброну, јул 1940.

Британци су окупирали Хеброн 8. децембра 1917; управљање окупираном територијом је пререасло у Британски мандат над Палестином 1920. Већи део Хеброна био је у власништву старих исламских добротворних установа (вакуфа), при чему је око 60% све земље у Хеброну и око њега припадало вакуфу Тамим Ал Дари.[147] Град је 1922. имао 17.000 становника.[148] Током 1920-их Абд Ал Хај Ал Хатиб је постављен за муфтију Хеброна. Пре именовања био је одлучни противник Хаџ Амина, подржавао је муслиманска национална удружења и имао добре контакте са ционистима.[149] Касније, Ал Хатиб је постао један од ретких верних следбеника Хаџ Амина у Хеброну.[150] Током касног османског царства У Палестини се појавила нова владајућа елита. Касније су чинили језгро растућег арапског националистичког покрета почетком 20. века. Током мандата, делегати из Хеброна су чинили само 1 % политичког руководства.[151] Одлука палестинских Арапа да бојкотују изборе за законодавно тело 1923. донесена је на петом палестинском конгресу, након што га је известио Муршид Шахин (арапски про-ционистички активиста) да у Хеброну постоји снажан отпор изборима.[152] Скоро ниједна кућа није остала неоштећена у Хеброну када је 11. јула 1927. земљотрес погодио Палестину.[153]

Пећина патријарха и даље је званично затворена за немуслимане, а извештаје да је улазак на ово место релаксиран 1928. године Врховно муслиманско веће је одбацило.[154]

У ово време, након покушаја литванске владе да привуче студенте јешиве у војску, литванска јешива Хеброн (Кнесес Јисроел) преселила се у Хеброн, након консултација између рабина Носона Цви Финкела, Језекиља Сарне и Моше Мордекај Епстина.[155][156] и до 1929. године привукла је око 265 студената из Европе и Сједињених Држава.[157] Већина јеврејског становништва живела је на периферији Хеброна, поред путева ка Биршеби и Јерусалиму, изнајмљујући куће у власништву Арапа, од којих су многе изграђене у сврху смештаја јеврејских станара, а неколико десетина је било у граду око синагога.[158] Током масакра у Хеброну 1929. године, арапски побуњеници су убили између 64 и 67 јеврејских мушкараца, жена и деце[159][160] и ранили 60, а јеврејске куће и синагоге опљачкане; 435 Јевреја је преживело скривајући се у склоништима или захваљујући помоћи коју су арапских суседа, који су их сакрили.[161] Неки хебронски Арапи, укључујући Ахмада Рашида ал Хирбавија, председника Привредне коморе Хеброна, подржали су повратак Јевреја након масакра.[162] Две године касније, 35 породица се вратило у рушевине јеврејског кварта, али уочи палестинске побуне (23. априла 1936.) британска влада је одлучила да пресели јеврејску заједницу из Хеброна као меру предострожности да би се обезбедила њена безбедност. Једини изузетак била је Хебронац Јаков бен Шалом Езра чија породица је у гаду живела 8. генерација, који је прерађивао млечне производе у граду, и добро се уклопио у друштвени пејзаж и тамо живео под заштитом пријатеља. У новембру 1947, у ишчекивању гласања у УН-у о подели Палестине, породица Езра затворила је своју продавницу и напустила град.[163] Јоси Езра од тада покушава да поврати имовину своје породице преко израелских судова.[164]

Јорданско доба[уреди | уреди извор]

На почетку Арапско-израелског рата, Египат је преузео контролу над Хеброном. Између маја и октобра, Египат и Јордан су се борили за превласт у Хеброну и његовој околини. Обе земље су именовале војне гувернере у граду, надајући се да ће добити признање од званичника Хеброна. Египћани су успели да убеде пројорданског градоначелника да подржи њихову власт, макар површно, али расположење локалног становништва окренуло се против њих када су увели порезе. Сељани који су живели у окружењу Хеброна пружали су отпор и избили су сукоби у којима су неки убијени.[165] Крајем 1948. део египатских снага од Витлејема до Хеброна био је одсечен од њихових линија снабдевања, па је Глаб Паша послао 350 арапских легионара и једно оклопно возило до Хеброна као појачање. Када је потписано примирје, град је према њему био под контролом јорданске војске. Споразум о примирју између Израела и Јордана имао је за циљ да омогући израелским јеврејским ходочасницима да посете Хеброн, али, пошто је било забрањено Јеврејима из целог света да уђу у Јордан, то се није догодило.[166][167]

Децембра 1948. сазвана је Јерихонска конференција да би се одлучила о будућности Западне обале, која је била под контролом Јордана. Угледни људи Хеброна, на челу са градоначелником Мухамад Али Ал Џабаријем, гласали су за улазак у састав Јордана и признавање Абдулаха I од Јордана као свог краља. Једнострана анексија која је уследила користила је Арапима Хеброна, који су током 1950-их играли значајну улогу у економском развоју Јордана.[168][169]

Иако се значајан број људи преселио у Јерусалим из Хеброна током јорданског доба,[170] Сам Хеброн је имао значајан пораст становништва због досељавања 35.000 људи у граду.[171] Током овог периода, уклоњени су знаци претходног јеврејског присуства у Хеброну.[172]

Израелска окупација[уреди | уреди извор]

Бивша јеврејска клиника у централном Хеброну, изграђена 1893, данас чини део израелског насеља.

Након Шестодневног рата у јуну 1967, Израел је окупирао Хеброн заједно са остатком Западне обале, успостављајући војну власт над тим простором. У покушају да постигне споразум Земља за мир, Јигал Алон је предложио да Израел анектира 45% Западне обале, а остатак врати Јордану.[173] Према Алоновом плану град Хеброн би се налазио на јорданској територији, а да би одредио границу Израела, Алон је предложио изградњу јеврејског насеља у близини Хеброна.[174] Давид Бен-Гурион је сматрао да је Хеброн онај део освојених територија који треба да остане под јеврејском контролом и буде отворен за јеврејско насељавање.[175] Осим његове симболичке поруке међународној заједници да су права Израела у Хеброну, према Јеврејима, била неотуђива,[176] насељавање Хеброна је имало и теолошки значај у неким четвртима.[177] Код неких је насељавање Хеброна изазивало месијански жар.[178]

Преживели и потомци претходне јеврејске заједнице у Хеброну имају различите ставове. Неки подржавају пројекат ширења јеврејског насеља, други препоручују живот у миру с хебронским Арапима, док трећа група препоручује потпуно напуштање насеља.[179] Потомци који подржавају друга два становишта сусрели су се са палестинским лидерима у Хеброну.[180] Једна група потомака се 1997. оградила од нових досељеника називајући их препреком миру.[180] Члан групе који је директан потомак хебронских избеглица из 1929. је 15. маја 2006,[181] позвао владу да настави са подршком јеврејском насељу и омогући повратак осам породица евакуисаних претходног јануара из домова које су основали у испражњеним продавницама у близини насеља Аврахам Авину.[179] За насеље Бет Хашалом, основано 2007. под спорним околностима, постојао је налог суда који дозвољава његову присилну евакуацију.[182][183][184][185] Сви јеврејски досељеници су избачени 3. децембра 2008.[186]

Непосредно након рата 1967, градоначелник Ал Џабари неуспешно је промовисао стварање аутономног палестинског ентитета на Западној обали, а до 1972. залагао се за стварање конфедерције уместо унитарног Јордана. Ал Џабари је, међутим, доследно подржавао помирљиву политику према Израелу.[187] Њега је на функцији заменио Фахад Кавасими после избора за градоначелника 1976, што је означило јачање подршке про-ПЛО националистичким лидерима.[188]

Присталице јеврејског насеља у Хеброну свој програм виде као враћање важне баштине која датира из библијских времена, а која је расељена или су је, тврди се, украли Арапи након масакра 1929.[189][190] Сврха насеља је враћање у 'земљу наших предака',[191] а модел враћања хебронских светих места на палестинској територији створио је образац по коме су деловали досељеници у Витлејему и Наблусу.[192] Многи извештаји, како страни тако и израелски, веома су критични према понашању јеврејских досељеника у Хеброн.[193]

Израелски војници патролирају пијацом на отвореном.

Шеик Фарид Хадер предводи племе Џабари, које се састоји од око 35.000 људи, и које се сматра једним од најважнијих племена у Хеброну. Годинама су припадници племена Џабари били градоначелници Хеброна. Хадер се редовно сусреће са досељеницима и израелским владиним званичницима и снажан је противник и концепта Палестинске државе и саме Палестинске управе. Хадер сматра да Јевреји и Арапи морају научити да коегзистирају.[194]

Подела Хеброна[уреди | уреди извор]

Мрежа постављена у старом граду да би спречила смеће које бацају израелски досељеници да падне у палестинско подручје.[195]

Након потписивања Споразума из Осла 1995. и Хебронског споразума 1997, палестински градови су стављени под искључиву надлежност Палестинске управе, са изузетком Хеброна,[4] који је подељен на два сектора: H1 контролише Палестинска управа, а H2 - који укључује стари део Хеброна - остао је под војном контролом Израела.[196][197] Око 120.000 Палестинаца живи у H1, док је око 30.000 Палестинаца, заједно са око 700 Израелаца, остало под војном контролом израелске државе у другој половини. У Хеброну је 2009. живело укупно 86 јеврејских породица.[198] Израелске одбрамбене снаге не смеју ући у H1 ако немају палестинску пратњу. Палестинци не могу приступити областима у којима живе досељеници без посебних дозвола израелске војске. [199] Међународна заједница сматра јеврејско насеље незаконитим, мада израелска влада ово оспорава.[200]

Палестинско становништво у H2 значајно је смањено због утицаја израелских безбедносних мера, укључујући продужени полицијски час, строга ограничења кретања,[201] и обустављање палестинских комерцијалних активности у близини насеља, а такође и због узнемиравања досељеника.[202][203][204][205]

Палестинцима је забрањено да користе улицу Ал Шухада, главну комерцијалну магистралу.[199][206] Као резултат тога, половина арапских продавница у H2 престала је са радом од 1994.

Галерија[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ The book: The Israel/Palestine Question; By Ed. Pappe; p.33; "city of khalil al-Rahman"
  2. ^ The book: Medieval Islamic Civilization: A-K, index; By: Josef W. Meri; p.318; "Hebron(al-Khalil al-Rahman"
  3. ^ Kamrava 2010, стр. 236.
  4. 4,0 4,1 Alimi 2013, стр. 178.
  5. ^ Rothrock 2011, стр. 100.
  6. ^ Beilin 2004, стр. 59.
  7. ^ Localities in Hebron Governorate by Type of Locality and Population Estimates, 2007–2016, Palestinian Central Bureau of Statistics, 2016.
  8. ^ "Two Israeli troops shot in Hebron" - ББЦ, 07/03/2005
  9. ^ David Shulman 'Hope in Hebron,' at New York Review of Books 22 March 2013.
  10. ^ Sherlock 2010;
  11. ^ Campbell 2004, стр. 63; Gelvin 2007, стр. 190 Levin 2005, стр. 26;Loewenstein 2007, стр. 47;Wright 2008, стр. 38.
  12. ^ Medina 2007 for the figure of 700 settlers.
  13. ^ Katz & Lazaroff 2007,Freedland 2012, стр. 21 for the figure of 800 settlers.
  14. ^ „Population in the Localities 2018” (XLS). Israel Central Bureau of Statistics. 25. 8. 2019. Приступљено 26. 8. 2019. 
  15. ^ Segev 2000, стр. 316.
  16. ^ „The name Hebron: meaning, origin and etymology”. Архивирано из оригинала на датум 29. 04. 2008. Приступљено 08. 04. 2007. 
  17. ^ Куран—4:125 وَمَنْ أَحْسَنُ دِينًا مِّمَّنْ أَسْلَمَ وَجْهَهُ لله وَهُوَ مُحْسِنٌ واتَّبَعَ مِلَّةَ إِبْرَاهِيمَ حَنِيفًا وَاتَّخَذَ اللّهُ إِبْرَاهِيمَ خَلِيلاً
  18. ^ Scharfstein 1994, стр. 8.
  19. 19,0 19,1 19,2 Scharfstein 1994, стр. 124.
  20. ^ Dumper 2003, стр. 164
  21. ^ Salaville 1910, стр. 185:'For these reasons after the Arab conquest of 637 Hebron "was chosen as one of the four holy cities of Islam.'
  22. ^ Aksan & Goffman 2007, стр. 97: 'Suleyman considered himself the ruler of the four holy cities of Islam, and, along with Mecca and Medina, included Hebron and Jerusalem in his rather lengthy list of official titles.'
  23. ^ Honigmann 1993, стр. 886.
  24. ^ Negev & Gibson 2001, стр. 225–5.
  25. ^ Na'aman 2005, стр. 180
  26. ^ Towner 2001, стр. 144–45: "[T]he city was a Canaanite royal center long before it became Israelite".
  27. ^ Albright 2000, стр. 110
  28. ^ Na'aman 2005, стр. 77–78
  29. ^ Smith 1903, стр. 200.
  30. ^ Kraeling 1925, стр. 179.
  31. ^ Na'aman 2005, стр. 361
  32. ^ Joseph Blenkinsopp (1972). Gibeon and Israel. Cambridge University Press. стр. 18. ISBN 0-521-08368-0. 
  33. ^ Joshua 10:3, 5, 3–39; 12:10, 13. Na'aman 2005, стр. 177 doubts this tradition. "The book of Joshua is not a reliable source for either a historical or a territorial discussion of the Late Bronze Age, and its evidence must be disregarded".
  34. ^ Mulder 2004, стр. 165
  35. ^ Alter 1996, стр. 108.
  36. ^ Hamilton 1995, стр. 126.
  37. ^ Finkelstein & Silberman 2001, стр. 45.
  38. ^ Lied 2008, стр. 154–62, 162
  39. ^ Elazar 1998, стр. 128: (Genesis.ch. 23)
  40. ^ Magen 2007, стр. 185.
  41. ^ Glick 1994, стр. 46, citing Joshua 10:36–42 and the influence this has had on certain settlers in the West Bank.
  42. ^ Gottwald 1999, стр. 153: "certain conquests claimed for Joshua are elsewhere attributed to single tribes or clans, for example, in the case of Hebron (in Joshua 10:36–37, Hebron's capture is attributed to Joshua; in Judges 1:10 to Judah; in Judges 1:20 and Joshua 14:13–14; 15:13–14" to Caleb.
  43. ^ Bratcher & Newman 1983, стр. 262.
  44. ^ (2 Samuel 2:1–3)
  45. ^ Schafer-Lichtenberger (1. септембар 1996). „Sociological views”. Ур.: Volkmar Fritz. The Origins of the Ancient Israelite States. Philip R. Davies. Bloomsbury Publishing. ISBN 978-0-567-60296-1. 
  46. ^ Gottwald 1999, стр. 173, citing Samuel, 5:3.
  47. ^ (2 Samuel 15:7-10)
  48. ^ Japhet 1993, стр. 148. See Joshua 20, 1–7.
  49. ^ Carter 1999, стр. 96–99 Carter challenges this view on the grounds that it has no archeological support.
  50. ^ Lemaire 2006, стр. 419
  51. ^ Jericke 2003, стр. 19.
  52. ^ Nehemiah 11:25
  53. ^ Josephus 1860, стр. 334 Josephus Flavius, Antiquities of the Jews, Bk. 12, ch.8, para.6.
  54. ^ Duke 2010, стр. 93–94 is sceptical.'This should be considered a raid on Hebron instead of a conquest based on subsequent events in the book of I Maccabees.'
  55. ^ Duke 2010, стр. 94
  56. ^ Jericke 2003, стр. 17:'Spätestens in römischer Zeit ist die Ansiedlung im Tal beim heutigen Stadtzentrum zu finden'.
  57. ^ Josephus 1860, стр. 701 Josephus, The Jewish War, Bk 4, ch. 9, p. 9.
  58. ^ Schürer, Millar & Vermes 1973, стр. 553 n.178 citing Jerome, in Zachariam 11:5; in Hieremiam 6:18; Chronicon paschale.
  59. ^ Hezser 2002, стр. 96.
  60. ^ Norwich 1999, стр. 285
  61. 61,0 61,1 Salaville 1910, стр. 185
  62. ^ Gil 1997, стр. 56–57 наводи касно сведочење двојице монаха, Еудеса и Арнула 1119–1120: „Када су (муслимани) дошли у Хеброн, били су задивљени када су видели снажне и лепе структуре зидова и нису могли да нађу отвор кроз који су улазили, тада су долазили Јевреји, који су живели на подручју под бившом влашћу Грка (то су Византијци), и рекли су муслиманима: дајте нам (писмо сигурности) да можемо наставити да живимо (у нашим местима) под вашом влашћу (буквално међу вама) и дозволите нам да изградимо синагогу испред улаза (у град). Ако то учините, показаћемо вам где можете да провалите. И било је тако.
  63. ^ Hiro 1999, стр. 166.
  64. ^ Büssow 2011, стр. 195
  65. ^ Yehoshua Frenkel, 2011, p.28–29
  66. ^ Forbes 1965, стр. 155, цитирајући Антона Киса и др., Das Glas im Altertum, 1908.
  67. ^ Gil 1997, стр. 205
  68. ^ Al-Muqaddasi 2001, стр. 156–57. For an older translation see Le Strange 1890, стр. 309–10 p. 309 and p. 310
  69. ^ Le Strange 1890, стр. 310–11 p. 310 and p. 311.
  70. ^ Le Strange 1890, стр. 315 and p. 315
  71. ^ Singer 2002, стр. 148.
  72. ^ Gil 1997, стр. 206
  73. ^ Gil 1997, стр. 206
  74. ^ Robinson & Smith 1856, стр. 78: 'Дворац светог Абрахама' је генеричко име крсташа за Хеброна.'
  75. ^ Israel tourguide, Avraham Lewensohn, 1979. p. 222.
  76. ^ Murray 2000, стр. 107
  77. ^ Runciman 1965a, стр. 307 Рунциман такође (стр. 307–08) примећује да је Жерар од Авеснес био витез из Еноа и држан као талац у Арсуфу, северно од Јафе, кога су раниле Готфридове властите снаге током опсаде луке, а касније су их муслимани вратили Готфриду у знак добре воље.
  78. ^ Runciman 1965b, стр. 4
  79. ^ Le Strange 1890, стр. 317–18 p. 317 and p. 318.
  80. ^ Kohler 1896, стр. 447ff.
  81. ^ Runciman 1965b, стр. 319.
  82. ^ Kraemer 2001, стр. 422.
  83. ^ Boas 1999, стр. 52.
  84. ^ Richard 1999, стр. 112.
  85. ^ Benjamin 1907, стр. 25.
  86. ^ Gil 1997, стр. 207. Напомена уредницима. Овај исказ, увек у Моше Гил, односи се на два различита догађаја, арапско освајање Византије и курдско-арапско освајање крсташких држава. У оба рукописи су монашка хроника, а коришћене речи и догађај су идентични. Овде можда имамо конфузију у секундарним изворима.
  87. ^ Sharon 2003, стр. 297.
  88. ^ Runciman 1965c, стр. 219
  89. ^ Micheau 2006, стр. 402
  90. ^ Murphy-O'Connor 1998, стр. 274.
  91. ^ Sharon 1997, стр. 117–18.
  92. ^ Dandis, Wala. History of Hebron. 7. 11. 2011. Retrieved on 2. 3. 2012.
  93. ^ Meri 2004, стр. 362–63.
  94. ^ Kosover 1966, стр. 5.
  95. ^ David 2010, стр. 24.
  96. ^ Lamdan 2000, стр. 102.
  97. ^ Robinson & Smith 1856, стр. 440–42, n.1.
  98. ^ Singer 2002, стр. 148
  99. ^ Robinson & Smith 1856, стр. 458.
  100. ^ Berger 2012, стр. 246..
  101. ^ Idel 2005, стр. 131
  102. ^ Green 2007, стр. xv–xix.
  103. 103,0 103,1 Büssow 2011, стр. 195.
  104. ^ David 2010, стр. 24. У тахриру регистровано је 20 домаћинстава 1538/9, 8 у 1553/4, 11 у 1562 и 1596/7. Међутим, Гил предлаже да подаци о јеврејском становништву записани у тахриру могу бити подцењени.
  105. ^ Schwarz 1850, стр. 397
  106. ^ Perera 1996, стр. 104.
  107. ^ Barnay 1992, стр. 89–90 даје цифре од 12.000 до 46.000 куруша.
  108. ^ Marcus 1996, стр. 85. Године 1770. добили су финансијску помоћ од северноамеричких Јевреја који је износила више од £ 100.
  109. ^ Van Luit 2009, стр. 42. 1803. рабини и старешине јеврејске заједнице затворени су након што нису платили своје дугове. Међутим, 1807. године заједница је успела да купи парцелу од 5.000 дунума (5.000 м²) на којој данас стоји велетржница Хеброна.
  110. ^ Conder 1830, стр. 198.
  111. ^ Conder 1830, стр. 198. Извор је био рукопис, The Travels of Ali Bey, vol. ii, pp. 232–33.
  112. ^ Schölch 1993, стр. 161.
  113. ^ Büssow 2011, стр. 198
  114. ^ Sears 1844, стр. 260.
  115. ^ Shaw 1808, стр. 144
  116. ^ Finn 1868, стр. 39.
  117. ^ Krämer 2011, стр. 68
  118. ^ Kimmerling & Migdal 2003, стр. 6–11, esp. p. 8
  119. 119,0 119,1 Robinson & Smith 1856, стр. 88.
  120. ^ Schwarz 1850, стр. 403.
  121. ^ Schwarz 1850, стр. 398–99.
  122. ^ Schwarz 1850, стр. 398–400
  123. ^ Finn 1878, стр. 287ff.
  124. ^ Schölch 1993, стр. 234–35.
  125. ^ Schwarz 1850, стр. 401
  126. ^ Wilson 1847, стр. 355–381, 372: The rabbi of the Ashkenazi community, who said they numbered 60 mainly Polish and Russian emigrants, professed no knowledge of the Sephardim in Hebron (p.377).
  127. ^ Sicker 1999, стр. 6.
  128. ^ Büssow 2011, стр. 198–99.
  129. ^ Wilson 1847, стр. 379.
  130. ^ Wilson 1881, стр. 195 mentions a different set of names, the Quarter of the Cloister Gate (Harat Bab ez Zawiyeh);the Quarter of the Sanctuary (Haret el Haram), to the south-east.
  131. ^ Schölch 1993, стр. 236–37.
  132. ^ Finn 1878, стр. 305–308.
  133. 133,0 133,1 Shragai 2008.
  134. ^ Историја Јевреја Холандских Антила, свезак 2, Исак Самуел Емануел, Сузан А. Емануел, Амерички јеврејски архив, 1970. стр. 754: „Између 1869. и 1871. Хеброн је био погођен јаком сушом. Храна је била толико оскудна да је мало доступних производа продато десет пута више од нормалне вредности. Иако су кише долазиле 1871. године, глад није била умањена, јер су фармери нису имали семе за сетву. Јеврејска заједница је била дужна да позајми новац од не-Јевреја по превисоким каматама како би купила пшеницу за њихов крај. Њихове вође коначно су одлучили да у Египат пошаљу свог угледног главног рабина Елију [Солиман] Манија да би добили помоћ”.
  135. ^ Khalidi 1998, стр. 218.
  136. ^ Schölch 1993, стр. 161–62 quoting David Delpuget Les Juifs d´Alexandrie, de Jaffa et de Jérusalem en 1865, Bordeaux, 1866, p. 26.
  137. ^ Schölch 1993, стр. 161–62.
  138. 138,0 138,1 Tarākī 2006, стр. 12–14
  139. ^ Tarākī 2006, стр. 12–14: „Током осамнаестог и деветнаестог века, па све до двадесетог, Хеброн је био периферна, гранична заједница, која је привлачила сиромашне сељаке и оне са суфијским склоностима из своје околине. Традиција шорабата Сајидна Ибрахима, кухиње са супом која је преживела до данашњих дана и под надзором авкафа, и суфијске заваја дала је граду репутацију азила за сиромашне и духовне, цементирајћи сиромашну касту града који је издржавао непродуктивне и оне у потреби (Џубе 2003). Ова репутација је била дужна да пролије конзервативну, досадну касту на град, место које није познато по високом стандарду живота, динамичности, или иновативности”.
  140. ^ Kimmerling & Migdal 2003, стр. 41
  141. ^ Gorenberg 2007, стр. 145.
  142. ^ Laurens 1999, стр. 508.
  143. ^ Renan 1864, стр. 93 напоменуо је за град да је то „један од бедема семитских идеја, у њиховом најоштријем облику”.
  144. ^ Büssow 2011, стр. 199.
  145. ^ Kimmerling & Migdal 2003, стр. 92.
  146. ^ Campos 2007, стр. 55–56
  147. ^ Kupferschmidt 1987, стр. 110–11.
  148. ^ M. Th. Houtsma (1993). E. J. Brill's First Encyclopaedia of Islam, 1913–1936. Volume 4. BRILL. стр. 887. ISBN 90-04-09790-2. 
  149. ^ Cohen 2008, стр. 64.
  150. ^ Kupferschmidt 1987, стр. 82: „У сваком случају, после његовог именовање, Абд Ал Хај Ал Хатиб није само играо истакнуту улогу у немирима из 1929. године, већ се, уопште, појавио као један од ретких оданих присталица Хаџ Амина у том граду”.
  151. ^ Tarākī 2006, стр. 12–14.
  152. ^ Cohen 2008, стр. 19–20.
  153. ^ Ilan Ben Zion, 'Eyeing Nepal, experts warn Israel is unprepared for its own Big One,' The Times of Israel 27. април 2015.
  154. ^ Kupferschmidt 1987, стр. 237
  155. ^ Wein 1993, стр. 138–39,
  156. ^ Bauman 1994, стр. 22
  157. ^ Krämer 2011, стр. 232.
  158. ^ Segev 2001, стр. 318.
  159. ^ Kimmerling & Migdal 2003, стр. 92
  160. ^ Post-holocaust and anti-semitism – Issues 40–75 – Page 35 Merkaz ha-Yerushalmi le-ʻinyene tsibur u-medinah, Temple University. Center for Jewish Community Studies – 2006: „После немира из 1929. године у британском мандату над Палестином, не-јеврејски француски писац Албер Лондр питао га је зашто су Арапи убили старе, побожне Јевреје у Хеброну и Сафеду, са којима су нису имали свађе. Градоначелник је одговорио: „На начин на који се понашате као у рату. Не убијате оно што желите. Убићете оно што нађете. Следећи пут ће сви бити убијени, млади и стари”. Касније је Лондр поново разговарао с градоначелником и иронично га тестирао рекавши: „Не можете убити све Јевреје. Има их 150.000”. Нашашиби је одговорио „тихим гласом: 'Ох не, биће потребно два дана”.
  161. ^ Segev 2001, стр. 325–26: Ционистички архив чува спискове Јевреја које су спасили Арапи; једна листа садржи 435 имена.
  162. ^ The Tangled Truth, Benny Morris
  163. ^ Campos 2007, стр. 56–57
  164. ^ Chaim Levinsohn, 'Israel Supreme Court Rules Hebron Jews Can't Reclaim Lands Lost After 1948 ,' Haaretz 18 February 2011.
  165. ^ The Road to Jerusalem: Glubb Pasha, Palestine and the Jews, Benny Morris – 2003. pp. 186–87.
  166. ^ Thomas A Idinopulos, Jerusalem, 1994, p. 300, „Толика су била јорданска ограничења права приласка Јеврејима старом граду да су посетиоци који желе да пређу из западног Јерусалима ... морали да покажу уверење о крштењу”.
  167. ^ Armstrong, Karen, Jerusalem: One City, Three Faiths, 1997, „Само клер, дипломате, особље УН-а и неколицини привилегованих туриста било је дозвољено да одлазе с један на други крај града. Јорданци су захтевали од већине туриста да покажу крштеницу - да би доказали да нису Јевреји... .”
  168. ^ Robins 2004, стр. 71–72
  169. ^ Michael Dumper; Bruce E. Stanley (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. стр. 165. ISBN 978-1-57607-919-5. 
  170. ^ The Encyclopaedia of Islam, Sir H. A. R. Gibb 1980. p. 337.
  171. ^ Efrat 1984, стр. 192
  172. ^ Auerbach 2009, стр. 79: „Под јорданском владавином, последњи остаци јеврејског историјског присуства у Хеброну су избрисани. Синагога Аврахам Авину, која је већ била у рушевинама, разорена је; на месту је изграђен обор за козе, овце и магарце”.
  173. ^ Gorenberg 2007, стр. 80–83.
  174. ^ Gorenberg 2007, стр. 138–39
  175. ^ Sternhell 1999, стр. 333
  176. ^ Sternhell 1999, стр. 337: 'Изградњом овог новог јеврејског града шаље се порука међународној заједници: за Јевреје су места повезана са јеврејском историјом неотуђива, а ако касније, стицајем околности, држава Израел буде дужна да одустане од једног или другог од њих, корак се не сматра коначним'.
  177. ^ Gorenberg 2007, стр. 151: 'Давидово краљевство је било модел за месијанско краљевство. Давид је започео своју владавину у Хеброну, тако да би насељавање Хеброна довело до коначног искупљења'.
  178. ^ Segev 2008, стр. 698: „Хеброн се сматрао светим градом; масакр Јевреја 1929. утиснут је у национално памћење заједно са великим погромима Источне Европе. Месијански жар који је карактерисао хебронске досељенике био је моћнији од буђења које је довело људе да се настане у Источном Јерусалиму: док је Јерусалим већ био анектиран, будућност Хеброна још увек није била јасна”.
  179. 179,0 179,1 The Jerusalem Post. "Field News 10/2/2002 Hebron Jews' offspring divided over city's fate Архивирано 2011-08-16 на сајту Wayback Machine", 16. 5. 2006.
  180. 180,0 180,1 The Philadelphia Inquirer. "Hebron descendants decry actions of current settlers They are kin of the Jews ousted in 1929", 3. 3. 1997.
  181. ^ Shragai, Nadav (26. 12. 2007). „80 years on, massacre victims' kin reclaims Hebron house”. Haaretz. Приступљено 7. 2. 2008. 
  182. ^ „Ha'aretz”. Haaretz.com. Приступљено 12. 11. 2009. 
  183. ^ Katz, Yaakov. „Jpost”. Jpost. Архивирано из оригинала на датум 11. 1. 2012. Приступљено 12. 11. 2009. 
  184. ^ „Nadav Shragai, 'Settlers threaten 'Amona'-style riots over Hebron eviction,' Haaretz, 17. нов. 2008.”. Haaretz.com. Приступљено 12. 11. 2009. 
  185. ^ „Amos Harel, 'MKs urge legal action as settler violence erupts in Hebron,' Haaretz 20/11/2008”. Haaretz.com. Приступљено 12. 11. 2009. 
  186. ^ High alert in West Bank following Beit Hashalom evacuation. Архивирано 2011-09-29 на сајту Wayback Machine Jerusalem Post, 4. децембар 2008.
  187. ^ Charles Reynell (1972). The Economist. Volume 242. Economist Newspaper Limited. 
  188. ^ Mattar 2005, стр. 255
  189. ^ Bouckaert 2001, стр. 14
  190. ^ Rubenberg 2003, стр. 162–63)
  191. ^ Kellerman 1993, стр. 89
  192. ^ Rubenberg 2003, стр. 187.
  193. ^ Bovard 2004, стр. 265, citing Charles A. Radin, “A Top Israeli Says Settlers Incited Riot in Hebron,” Boston Globe, July 31, 2002;Amos Harel and Jonathan Lis, “Minister’s Aide Calls Hebron Riots a ‘Pogrom’,’ Haaretz 31 July 2002. p. 409, notes 55, 56.
  194. ^ „Jewish presence in Hebron is an indisputable historical fact”. Israel Hayom. 4. 11. 2011. Приступљено 26. 3. 2013. 
  195. ^ West Bank B&B in Hebron's Old City fully booked
  196. ^ Kimmerling & Migdal 2003, стр. 443
  197. ^ „Protocol Concerning the Redeployment in Hebron”. United Nations Information System on the Question of Palestine. Non-UN document. 17. јануар 1997. Архивирано из оригинала на датум October 24. октобар 2007.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |archive-date= (помоћ)
  198. ^ Gurkow, Lazer. „Chabad.org”. Chabad.org. Приступљено 12. 11. 2009. 
  199. 199,0 199,1 Janine Zacharia (March 8. март 2010). „Letter from the West Bank: In Hebron, renovation of holy site sets off strife”. The Washington Post.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  200. ^ „The Geneva Convention”. BBC News. 10. децембар 2009. Приступљено 27. септембар 2011. 
  201. ^ „B'Tselem – Press Releases – 31 Dec. 2007: B'Tselem: 131 Palestinians who did not participate in the hostilities killed by Israel's security forces in 2007”. Btselem.org. 31. 12. 2007. Приступљено 12. 11. 2009. 
  202. ^ „Israeli NGO issues damning report on situation in Hebron”. Agence France-Presse. ReliefWeb. 19. август 2003. 
  203. ^ „Hebron, Area H-2: Settlements Cause Mass Departure of Palestinians” (PDF). B'Tselem. август 2003.  "In total, 169 families lived on the three streets in September 2000, when the intifada began. Since then, seventy-three families—forty-three percent—have left their homes."
  204. ^ „Palestine Refugees: a challenge for the International Community”. United Nations Relief and Works Agency for Palestine Refugees in the Near East. ReliefWeb. 10. октобар 2006. Архивирано из оригинала на датум 17. октобар 2006. »Settler violence has forced out over half the Palestinian population in some neighborhoods in the downtown area of Hebron. This once bustling community is now eerily deserted, and presents a harrowing existence for those few Palestinians who dare to remain or who are too deep in poverty to move elsewhere.« 
  205. ^ „Ghost Town: Israel's Separation Policy and Forced Eviction of Palestinians from the Center of Hebron”. B'Tselem. мај 2007. 
  206. ^ Hope in Hebron. David Shulman, New York Review of Books, 22. март 2013:
    „Они који још увек живе у улици Шухада не могу ући у своју кућу са улице. Неки користе кровове за улазак и излазак, пењући се са једног крова на други, пре него што уђу у суседне куће или уличице. Неки су пресекли отворене рупе у зидовима који повезују њихове куће са другим (често напуштеним) кућама и тако пролазе кроз те зграде све док не изађу на стазу изван или уз степенице до пролаза на врху старе пијаце Касба. Према истраживању које је спровела организација за заштиту људских права Б'Целем 2007, 42 % палестинског становништва у центру града Хеброна (подручје H2) - неких 1.014 породица - напустило је своје домове и иселило се, већина њих до подручја H1, које је сада под палестинском контролом”.

Види још[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]