Пређи на садржај

Антоан Лавоазје

С Википедије, слободне енциклопедије
Антоан Лавоазје
Лични подаци
Датум рођења(1743-08-26)26. август 1743.
Место рођењаПариз, Француска
Датум смрти8. мај 1794.(1794-05-08) (50 год.)
Место смртиПариз, Француска
ОбразовањеУниверзитет Сорбона

Антоан Лорен де Лавоазје (фр. Antoine-Laurent de Lavoisier;[1][2][3] Париз, 26. август 1743Париз, 8. мај 1794)[4] или Антоан Лорен де Лавоазјер је био француски племић и хемичар. Због доприноса у обликовању модерних схватања основа хемије оправдано се сматра оцем те науке.[5]

Његов први, рад који је био одликован златном краљевском медаљом, односио се на решавање питања уличног осветљења великих градова. Први Лавоазјеов рад из хемије био је испитивање састава гипса. Лавоазије је први пут употребио теразије које је сам конструисао. Допринео је да хемија постане егзактна наука. Он је 1774. године загревао калај у затвореном суду и приметио је да се он претворио у мрки прах, али је маса остала непромењена. Када је Пристли открио кисеоник, Лавоазјеу је било јасно да је то онај састојак ваздуха који потпомаже сагоревање. Експериментално је утврдио да се ваздух састоји од два гаса, један који потпомаже горење и један који не. Први је доказао да се вода састоји од водоника и кисеоника. Формулисао је закон о одржању масе. Он је предвидео постојање силицијума (1787)[6] и открио да, иако материја може да промени свој облик, њена маса увек остаје иста.

Лавоазје је био моћан члан бројних аристократских савета и администратор Ferme générale. Општа фарма је била једна од најомраженијих компоненти Старог поредка због профита које је узиман на рачун државе, тајности услова њених уговора и насиља његових наоружаних агената.[7] Све ове политичке и економске активности омогућиле су му да финансира своја научна истраживања. На врхунцу Француске револуције, оптужен је за пореску превару и продају фалсификованог дувана. Убијен је на гиљотини јер је проглашен противником републике. Касније је извршена ревизија судског процеса и установљено је да је Лавоазје био невин.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Лавоазје је рођен у богатој и угледној париској породици што му је омогућило веома добро образовање и удобан живот.[8]

У најранијем периоду свог образовања, показао је велико интересовање за науку, првенствено хемију, ботанику и астрономију које је предано изучавао. Међутим, у складу са жељама своје породице, завршава права након чега бива примљен у адвокатску комору иако се правом, као адвокат, никада није активно бавио. Све Лавоазјеово образовање у великој мери је обележено идејама и идеалима француског Просветитељства.

Најраније доприносе науци дао је у геологији. Први рад на пољу хемије потиче из 1764. Лавоазје је брзо напредовао, и већ са 25 година (1768) примљен је у француску Академију наука.

Године 1771. жени се 14-годишњом Маријом-Аном Полз (фр. Marie-Anne Pierrette Paulze) која ће се показати као искрен сарадник и особа која је знатно доприносила његовом раду. Познато је да је за Лавоазјеа превела низ докумената са енглеског а због блиске сарадње између ово двоје, тешко је правично оценити колико су заиста значајни били доприноси госпође Лавоазје.

Портрет брачног пара Лавоазје

Веома рано, са 26 година, Лавоазје почиње да се бави политиком и економијом. Постаје члан приватног друштва коме је било поверено прикупљање пореза широм Француске. Залагао се и радио на реформи француског пореског и монетарног система, али и на стандардизацији свих мера и широкој употреби метричког система.

Нажалост, на врхунцу Француске буржоаске револуције, не препознавши Лавоазјеов реформистички рад и доприносе науци, научник бива означен издајником. На суђењу, упркос бројним апелима за његово помиловање, председник револуционарног суда одлучује да “Републици не требају ни научници ни хемичари; ток правде не може бити прекинут” (“La République n'a pas besoin de savants ni de chimistes ; le cours de la justice ne peut être suspendu.”) и осуђује Лавоазјеа на смрт. Истог дана када је ухапшен и осуђен, бива и погубљен на гиљотини. Жозеф Лагранж, познати италијанско-француски математичар и Лавоазјеов савременик је догађај најбоље сумирао реченицом:

Био им је само потребан тренутак да одрубе ту главу, али ће Француској требати бар сто да би такву поново изродила

.

После нешто више од годину дана после погубљења, Француска влада је ослободила Лавоазјеа свих оптужби и признала да је био лажно оптужен. У Паризу је била подигнута његова биста за коју се касније испоставило да је урађена према глави једног Лавоазјеовог сарадника, а не самог Лавоазјеа. Будући да није било новца за преправке, статуа је остала таква до Другог светског рата, када је претопљена. Нажалост, никада је није заменила друга.

Доприноси хемији

[уреди | уреди извор]

Природа сагоревања

[уреди | уреди извор]

Пре Лавоазјеових открића, наука је на све процесе сагоревања гледала кроз флогистонску теорију. Наиме, по овој застарелој теорији приликом сваког сагоревања материје ослобађа се специфична супстанца под именом флогистон.

Велики део Лавоазјеовог научног рада се концентрисао управо на проблем сагоревања. Лавоазје је био велики противник флогистонске теорије и током свог рада, кроз низ експеримената (углавном везаних за водоник) он је успешно показао да је сагоревање заправо реакција супстанце са кисеоником и тиме успешно оборио флогистонску теорију (мада ће и ова дефиниција оксидације касније бити проширена). Од тада је Лавоазјеово виђење сагоревања општеприхваћено. Важно је напоменути да је Лавоазје први именовао кисеоник као елемент 1778. Такође је успешно показао и улогу кисеоника у рђању метала као и у биљном и животињском дисању; сви споменути процеси су суштински лагано сагоревање.

Закон одржања масе

[уреди | уреди извор]

Лавоазје је први изводио експерименте у којима је пажљиво мерио масе реактаната и производа реакције. Спаљујући фосфор (по неким изворима живу), Лавоазје је приметио да је производ реакције тежи од првобитне количине фосфора управо за масу утрошеног ваздуха. Овим је Лавоазје доказао да, иако супстанце у реакцији мењају свој облик, количина материје са једне и друге стране реакције увек остаје иста. Ово је довело до формулисања Закона одржања масе (који се често назива и Лавоазје-Ломоносовљев закон јер су га ова два научника независно дали у, грубо речено, исто време) који је један од фундаменталних хемијских закона. Лавоазјеов рад је уједно први користио стехиометрију, те се он сматра и њеним пиониром.

Утицај на хемију

[уреди | уреди извор]

Доследност Лавоазјеових теорија и њихова верификација експерименталним путем у великој мери је допринела кредибилности његовог рада. Сумиравши све модерне теорије, одбацивши флогистон и прецизно дефинисавши неке од фундаменталних хемијских појмова, Лавоазје је саставио књигу која се сматра првим хемијским уџбеником (Traité Élémentaire de Chimie - Основни спис хемије).

Лавоазје је први указао на могућност постојања алотропских модификација увидевши да је дијамант заправо кристални облик угљеника.

Захваљујући свему овоме Лавоазје је поставио темеље хемије као науке и њен развој окренуо у правом смеру. Управо због тога се Лавоазје несумњиво може сматрати оцем модерне хемије.

Изабрани списи

[уреди | уреди извор]
Лавоазјеово дело је преведено у Јапану током 1840-их, кроз процес Рангакуа. Страница из Сеими Кајса Удагава Јоана из 1840. године
  • Essays Physical and Chemical (London: for Joseph Johnson, 1776; London: Frank Cass and Company Ltd., 1970) translation by Thomas Henry of Opuscules physiques et chimiques
  • The Art of Manufacturing Alkaline Salts and Potashes, Published by Order of His Most Christian Majesty, and approved by the Royal Academy of Sciences (1784) trans. by Charles Williamos[9] of L'art de fabriquer le salin et la potasse
  • (with Pierre-Simon Laplace) Memoir on Heat: Read to the Royal Academy of Sciences, 28 June 1783, by Messrs. Lavoisier & De La Place of the same Academy. (New York: Neale Watson Academic Publications, 1982) trans. by Henry Guerlac of Mémoire sur la chaleur
  • Essays, on the Effects Produced by Various Processes On Atmospheric Air; With A Particular View To An Investigation Of The Constitution Of Acids, trans. Thomas Henry (London: Warrington, 1783) collects these essays:
  1. "Experiments on the Respiration of Animals, and on the Changes effected on the Air in passing through their Lungs." (Read to the Académie des Sciences, 3 May 1777)
  2. "On the Combustion of Candles in Atmospheric Air and in Dephlogistated Air." (Communicated to the Académie des Sciences, 1777)
  3. "On the Combustion of Kunckel's Phosphorus."
  4. "On the Existence of Air in the Nitrous Acid, and on the Means of decomposing and recomposing that Acid."
  5. "On the Solution of Mercury in Vitriolic Acid."
  6. "Experiments on the Combustion of Alum with Phlogistic Substances, and on the Changes effected on Air in which the Pyrophorus was burned."
  7. "On the Vitriolisation of Martial Pyrites."
  8. "General Considerations on the Nature of Acids, and on the Principles of which they are composed."
  9. "On the Combination of the Matter of Fire with Evaporable Fluids; and on the Formation of Elastic Aëriform Fluids."
  • “Reflections on Phlogiston”, translation by Nicholas W. Best of “Réflexions sur le phlogistique, pour servir de suite à la théorie de la combustion et de la calcination” (read to the Académie Royale des Sciences over two nights, 28 June and 13 July 1783). Published in two parts:
  1. Best, Nicholas W. (2015). „Lavoisier's "Reflections on phlogiston" I: Against phlogiston theory”. Foundations of Chemistry. 17 (2): 361—378. S2CID 170422925. doi:10.1007/s10698-015-9220-5. 
  2. Best, Nicholas W. (2016). „Lavoisier's "Reflections on phlogiston" II: On the nature of heat”. Foundations of Chemistry. 18 (1): 3—13. S2CID 94677080. doi:10.1007/s10698-015-9236-x. 

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Lavoisier, Antoine Laurent”. Lexico UK English Dictionary. Oxford University Press. Архивирано из оригинала 2021-04-23. г. 
  2. ^ „Lavoisier”. Collins English Dictionary. HarperCollins. Приступљено 30. 7. 2019. 
  3. ^ „Lavoisier”. Merriam-Webster Dictionary. Приступљено 30. 7. 2019. 
  4. ^ Lavoisier, le parcours d'un scientifique révolutionnaire CNRS (Centre National de la Recherche Scientifique)
  5. ^ Schwinger, Julian (1986). Einstein's Legacy. New York: Scientific American Library. стр. 93. ISBN 978-0-7167-5011-6. 
  6. ^ In his table of the elements, Lavoisier listed five "salifiable earths" (i.e., ores that could be made to react with acids to produce salts (salis = salt, in Latin)): chaux (calcium oxide), magnésie (magnesia, magnesium oxide), baryte (barium sulfate), alumine (alumina, aluminum oxide), and silice (silica, silicon dioxide). About these "elements", Lavoisier speculates: "We are probably only acquainted as yet with a part of the metallic substances existing in nature, as all those which have a stronger affinity to oxygen than carbon possesses, are incapable, hitherto, of being reduced to a metallic state, and consequently, being only presented to our observation under the form of oxyds, are confounded with earths. It is extremely probable that barytes, which we have just now arranged with earths, is in this situation; for in many experiments it exhibits properties nearly approaching to those of metallic bodies. It is even possible that all the substances we call earths may be only metallic oxyds, irreducible by any hitherto known process." – from. Elements of chemistry. Update forthcoming. 1965.  of: Lavoisier with Robert Kerr, trans., Elements of Chemistry, ..., 4th ed. (Edinburgh, Scotland: William Creech, 1799). (The original passage appears in: Lavoisier, Traité Élémentaire de Chimie, ... (Paris, France: Cuchet, 1789), vol. 1, p. 174.)
  7. ^ Schama, Simon (1989). Citizens: A Chronicle of the French Revolution. Alfred A Knopf. стр. 73. 
  8. ^ „Antoine Lavoisier | Biography, Discoveries, & Facts | Britannica”. www.britannica.com (на језику: енглески). 2024-01-25. Приступљено 2024-01-31. 
  9. ^ Duveen, Denis I.; Klickstein, Herbert S. (октобар 1956). „The "American" Edition of Lavoisier's l'Art de fabriquer le salin et la potasse”. The William and Mary Quarterly, Third Series. 13 (4): 493—498. JSTOR 1917020. doi:10.2307/1917020. .

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]