Љубитино

Координате: 58° 48′ 40″ С; 33° 23′ 30″ И / 58.811111° С; 33.391667° И / 58.811111; 33.391667
С Википедије, слободне енциклопедије

Љубитино
Любытино
Успењска црква
Административни подаци
Држава Русија
Федерални округСеверозападни
Област Новгородска област
РејонЉубитински рејон
Основанпрви помен 1581.
Варошица од1965.
Стара именаПрокопјевски
Белоје до 1931.
Становништво
Становништво
 — 2014.2.619
Географске карактеристике
Координате58° 48′ 40″ С; 33° 23′ 30″ И / 58.811111° С; 33.391667° И / 58.811111; 33.391667
Временска зонаUTC+3
Љубитино на карти Русије
Љубитино
Љубитино
Љубитино на карти Русије
Љубитино на карти Новгородске области
Љубитино
Љубитино
Љубитино на карти Новгородске области
Остали подаци
Поштански број174760
Позивни број+7 81668
Регистарска ознака53
ОКАТО код49 216 551
ОКТМО код49 616 428 051
Веб-сајт
lubitinoadm.ru/

Љубитино (рус. Любытино) насељено је место са административним статусом варошице (рус. посёлок городского типа) на северозападу европског дела Руске Федерације. Налази се у северном делу Новгородске области и административно припада Љубитинском рејону чији је уједно и административни центар.

Према проценама националне статистичке службе за 2014. у вароши је живело 2.619 становника.

Географија[уреди | уреди извор]

Варошица Љубитино смештена је у северном делу Новгородске области, у западним деловима Валдајског побрђа. Налази се на десној обали реке Мсте, а кроз насеље протичи у две мање притоке Мсте Белаја и Забитица.

Љубитино је значајан као железничка станица на линији НеболчиОкуловка.

Историја[уреди | уреди извор]

Према легенди насеље је 947. године основала кнегиња Олга, супруга књаза Игора Рјуриковича. Легенда каже да је кнегиња путујући уз Мсту ка Новгороду делила земљу на „погости“ (имања), а једно од њих је било и доцније насеље Љубитино.

У писаним се пак изворима насеље се први пут помиње у летописима из 1581. као погост Прокопјевски (рус. Прокопьевский) на десној обали Мсте. На левој обали насупрот насеља се налазио засеок Бељски који се помиње још раније, у летопису из 1495. године.

На прелазу из XIX у XX век у насељу је живело 150 људи у 30 кућа, а у исто то време село је било познато као трговиште за стоку, дрво и брашно. Године 1927. успостављен је Бељски рејон, а самим тим село Белоје постаје његовим административним центром. У марту 1931. и село и рејон добијају садашње име.

Статус урбаног насеља типа варошице добија 1965. године.

Демографија[уреди | уреди извор]

Према подацима са пописа становништва 2010. у вароши је живело 3.031 становника, док је према проценама националне статистичке службе за 2014. варошица имала 2.619 становника.[1]

Кретање броја становника
1939.1959.1970.1979.1989.2002.2010.2014.
7181,5512,3342,6363,474[2]3,300[3]3,031[4]2,619

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Численность населения Российской Федерации по муниципальным образованиям на 1 января 2014 года Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јануар 2022)
  2. ^ „Всесоюзная перепись населения 1989 г. Численность наличного населения союзных и автономных республик, автономных областей и округов, краёв, областей, районов, городских поселений и сёл-райцентров.”. Всесоюзная перепись населения 1989 года (на језику: руски). Demoscope Weekly. 1989. Приступљено 4. 9. 2012. 
  3. ^ Федеральная служба государственной статистики (21. 5. 2004). „Численность населения России, субъектов Российской Федерации в составе федеральных округов, районов, городских поселений, сельских населённых пунктов – районных центров и сельских населённых пунктов с населением 3 тысячи и более человек”. Всероссийская перепись населения 2002 года (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 
  4. ^ Федеральная служба государственной статистики (Федерални завод за статистику) (2011). „Всероссийская перепись населения 2010 года. Том 1 (Национални попис становништва 2010, 1. свезак)”. Всероссийская перепись населения 2010 года (Национални попис становништва 2010) (на језику: руски). Федерални завод за статистику. Приступљено 4. 9. 2012. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]