Пређи на садржај

Данијел Ос

С Википедије, слободне енциклопедије
Данијел Ос
Ос 2019.
Лични подаци
Пуно имеДанијел Ос
Датум рођења(1987-01-13)13. јануар 1987. (37 год.)
Мјесто рођењаТренто, Италија
ДржављанствоИталија
Висина1,90 m[1]
Маса75 kg[1]
Тимске информације
Тренутни тим
Спешилајзед гравел
Дисциплинадрумски, писта, шљунак
Улогавозач
Тип возачаспринтер, класик специјалиста
Јуниорска каријера
2007—2008Цалф—дезире—фјор
Професионална каријера
2009—2012Ликвигас
2013—2017БМЦ рејсинг[2]
2018—2021Бора—ханзгро[3][4]
2022—2023Тотал енержи[5]
2024—Спешилајзед гравел[6]
Награде и медаље
Друмски бициклизам
Представљајући БМЦ рејсинг
Свјетско првенство
Златна медаља — прво место Понферада 2014. Екипни хронометар
Златна медаља — прво место Ричмонд 2015. Екипни хронометар
Сребрна медаља — друго место Доха 2016. Екипни хронометар
Сребрна медаља — друго место Берген 2017. Екипни хронометар
Ажурирано: 12. мај 2024.

Данијел Ос (итал. Daniel Oss; Тренто, 13. јануар 1987) италијански је бициклиста који тренутно вози за тим Спешилајзед гравел и такмичи се у бициклизму на шљунку, а каријеру у друмском бициклизму завршио је 2023.[6] Током каријере је остварио двије побједе, освојивши Ђиро дел Венето и остваривши етапну побједу на УСА про челенџ трци. Остварио је по једну побједу у оквиру екипног хронометра на Тур де Франсу и Вуелта а Еспањи, док је освојио брдске класификације на Тур оф Калифорнији и Тур оф Гуангси тркама. На Свјетском првенству у екипном хронометру освојио је двије златне и двије сребрне медаље.

Од 2022. почео је да се такмичи у бициклизму на шљунку и исте године је освојио сребрну медаљу на Свјетском првенству.

Јуниорска каријера

[уреди | уреди извор]

Године 2004. освојио је првенство Италије у дохватној вожњи индивидуално за јуниоре,[7] а завршио је на трећем мјесту у дохватној вожњи екипно[8] и скреч трци,[9] док је хронометар за јуниоре завршио на другом мјесту.[10]

Године 2006. остварио је побједе на тркама Сиркуито де Бибано,[11] Гран при Коли Изолани,[12] Меморијал Гвидо Цампероли,[13] Гран при Фјера дел Рисо,[14] као и на критеријуму Понтон.[15] Године 2008. возио је друмску трку за возаче до 23 године на Свјетском првенству, коју је завршио на осмом мјесту, пет секунди иза Фабиа Дуартеа.[16]

Професионална каријера

[уреди | уреди извор]

2009—2012.

[уреди | уреди извор]

Професионалну каријеру почео је 2009. у тиму Ликвигас. [17] Током сезоне, пролог на Вуелта а Каталуњи завршио је на деветом мјесту, четири секунде иза Тора Хусховда, што је био први пут да је на некој трци завршио у првих десет.[18] Исте године, освојио је првенство Италије у дохватној вожњи екипно, а са њим у тиму су возили још Елија Вивијани, Јакопо Гварнијери и Давиде Чимолаи.[19] У финишу сезоне, завршио је двије етапе на Тур оф Мисури трци на четвртом мјесту, док је класик Гран премио Индустрија е комерчио ди Прато завршио на петом мјесту.[20]

Ос на Ронде ван Фландерену 2012.

Године 2010. завршио је Гент—Вевелгем на петом мјесту,[21] док је прву етапу на трци Дридагсе Бриж—Де Пан завршио на четвртом мјесту.[22] У јулу је возио своју прву гранд тур трку — Тур де Франс, гдје је прву етапу завршио на шестом мјесту у спринту, у којем је побиједио Алесандро Петаки.[23] На етапи 18 је био у бијегу са још тројицом возача, одакле је напао у последњих 15 километара, а достигнут је на 3,5 km до циља и добио је награду за најагресивнијег возача на етапи.[24] Трку је завршио на 124 мјесту у генералном пласману.[25] У финишу сезоне, на класику Ђиро дел Венето дошао је на циљ заједно са сувозачем, Петером Саганом и освојио је трку, остваривши прву побједу у каријери.[26]

Године 2011. радио је као главни лид-аут возач за Вивијанија, коме је помогао да оствари двије етапне побједе и да освоји класификацију по поенима на првом издању трке УСА про челенџ.[27] На последњој, шестој етапи, побиједио је у спринту испред Вивијанија, који му је препустио побједу.[27]

године 2012. завршио је трку Гран премио Индустрија е комерчио Артиђјанато на трећем мјесту,[28] док је Милано—Санремо завршио на деветом мјесту.[29] Возио је Ронде ван Фландерен, који је завршио на 60 мјесту, преко три минута иза Тома Бонена,[30] након чега је и Париз—Рубе завршио на 60 мјесту, преко 11 минута иза Бонена.[31]

2013—2017.

[уреди | уреди извор]

Године 2013. прешао је у БМЦ рејсинг,[2] а исте године је завршио Е3 Харелбеке на трећем мјесту, у групи са Саганом и Герентом Томасом, који су на циљ дошли минут иза Фабијана Канчеларе.[32] Године 2014. остварио је побједу у оквиру екипног хронометра на отварању на Ђиро дел Трентину и узео је лидерску мајицу јер је први прошао кроз циљ.[33] Мајицу је на другој етапи преузео његов сувозач Кадел Еванс.[34] У финишу сезоне освојио је златну медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру.[35]

Године 2015. завршио је Гент—Вевелгем на осмом мјесту, преко четири минута иза Луке Паолинија,[36] а Е3 Харелбеке завршио је на десетом мјесту, у групи која је дошла на циљ 38 секунди иза Томаса.[37] У мају је освојио брдску класификацију на Тур оф Калифорнија трци,[38] након чега је остварио побједу у оквиру екипног хронометра на Критеријуму ди Дофине,[39] а затим и на Тур де Франсу, гдје је тим БМЦ завршио секунду испред тима Скај.[40] У финишу сезоне освојио је златну медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру другу годину заредом.[41]

Године 2016. остварио је побједу у оквиру екипног хронометра на првој етапи на Тирено—Адријатику и узео је лидерску мајицу пошто је прошао први кроз циљ.[42] Лидерску мајицу изгубио је на другој етапи, када је преузео Здењек Штибар.[43] Крајем марта завршио је Е3 Харелбеке на десетом мјесту, у групи која је дошла на циљ 11 секунди иза Михала Квјатковског,[44] након чега је Ронде ван Фландерен завршио на 16 мјесту, минут иза Сагана.[45] У финишу сезоне је остварио побједу у оквиру екипног хронометра на Енеко туру[46] и освојио је сребрну медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру, гдје је БМЦ завршио 11 секунди иза тима Етикс—Квик-степ.[47]

Године 2017. остварио је побједе у оквиру екипног хронометра на Тирено—Адријатику[48] и Вуелта а Еспањи, гдје је носио и бијелу мајицу, за лидера класификације комбинације на двије етапе.[49] У финишу сезоне освојио је сребрну медаљу на Свјетском првенству у екипном хронометру[50] и освојио је брдску класификацију на Тур оф Гуангси трци.[51]

2018—2023.

[уреди | уреди извор]
Ос на Тур оф Калифорнија трци 2018.

Године 2018. прешао је у тим Бора—ханзгро,[52] гдје је углавном радио за Сагана,[53] а прве сезоне завршио је Страде Бјанке на 12 мјесту, преко три минута иза Тиша Бенота,[54] а првенство Италије у друмској вожњи на петом мјесту, осам секунди иза Вивијанија.[55] Године 2019. возио је Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 17, коју је завршио на седмом мјесту, 44 секунде иза Матеа Трентина.[56] Године 2020. возио је поново Тур де Франс, гдје је добио награду за најагресивнијег возача на седмој етапи.[57] Године 2021. возио је Ђиро д’Италију први пут од 2016.[58] а затим је возио Тур де Франс[59] и Париз—Рубе, гдје је био у бијегу, а након што је достигнут напустио је трку.[60]

Године 2022. заједно са Саганом прешао је у тим Тотал енержи, [61] а на почетку сезоне завршио је Сауди тур на шестом мјесту у генералном пласману, 57 секунди иза Максима ван Гилса.[62] Првенство Италије у вожњи на хронометар завршио је на осмом мјесту, преко три минута иза Филипа Гане,[63] док је у јулу возио Тур де Франс, али је морао да га напусти прије почетка шесте етапе, након што је на петој етапи при великој брзини ударио у гледаоца који је изашао на улицу да снима трку и сломио врат.[64] На крају сезоне возио је прво Совјетско првенство у бициклизму на шљунку, гдје је био у нападу 150 km заједно са Ђанијем Вермершом и освојио је сребрну медаљу, завршивши 43 секунде иза Вермерша, а 40 секунди испред Метјуа ван дер Пула.[65] Године 2023. возио је Тур де Франс, гдје је био у бијегу на етапи 11, заједно са Матисом Лувелом и Андрејем Амадором. Лувел и Амадор су одустали и достигнути су на око 50 km до циља, док је Ос достигнут на 13 km до циља. Добио је награду за најагресивнијег возача на етапи, а Јаспер Филипсен је побиједио у спринту.[66] На крају сезоне завршио је каријеру у друмском бициклизму, као и Маћјеј Боднар, са којим је већину каријере возио у истом тиму, заједно са Саганом.[67]

2024—: прелазак на шљунак

[уреди | уреди извор]

Након завршетка каријере у друмском, фокусирао се на бициклизам на шљунку, потписавши уговор са тимом Спешилајзед гравел.[6] Ђиро Сардења трку у оквиру UCI серије завршио је на осмом мјесту.[68]

Резултати на тркама

[уреди | уреди извор]

Резултати на гранд тур тркама

[уреди | уреди извор]
Гранд тур трке 2010. 2011. 2012. 2013. 2014. 2015. 2016. 2017. 2018. 2019. 2020. 2021. 2022. 2023.
Розе мајица Ђиро д’Италија — — — 140 103 — 111 — — — — 112 — —
Жута мајица Тур де Франс 124 100 105 — 69 97 — — 112 89 105 115 DNF 88
Црвена мајица Вуелта а Еспања — — — — — — — DNF — — — — — —
Легенда
— Није учествовао
DNF Није завршио

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „Daniel Oss”. eurosport.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  2. ^ а б Atkins, Ben (6. 8. 2012). „Dominik Nerz and Daniel Oss to BMC Racing Team for 2013”. VeloNation. VeloNation LLC. Приступљено 12. 5. 2024. 
  3. ^ „With Christoph Pfingsten, BORA – hansgrohe completes its roster for 2019”. bora-hansgrohe.com. Denk Pro Cycling GmbH & Co. KG. 12. 10. 2018. Архивирано из оригинала 23. 4. 2019. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  4. ^ Ryan, Barry (28. 12. 2019). „2020 Team Preview: Bora-Hansgrohe”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  5. ^ „TotalEnergies”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Приступљено 12. 5. 2024. 
  6. ^ а б в Farrand, Stephen (15. 11. 2023). „Daniel Oss switches from road to gravel for 'discovery' with new Specialized team”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  7. ^ „National Championship, Track, Pursuit, Juniors, Italy 2004”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  8. ^ „National Championship, Track, Team Pursuit, Juniors, Italy 2004”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  9. ^ „National Championship, Track, Scratch, Juniors, Italy 2004”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  10. ^ „National Championship, Road, ITT, Juniors, Italy 2004”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  11. ^ „Bibano 2006: Circuito di Bibano di Godega”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  12. ^ „Isola Vicentina 2006: G.P. Colli Isolani, Memorial Amilcare Tronca”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  13. ^ „Ponton (a) 2006: Memorial Guido Zamperoli”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  14. ^ „Isola della Scala 2006: G.P. Fiera del Riso”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  15. ^ „Ponton 2006”. cyclingarchives.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  16. ^ „Colombian wins under-23 gold, Ben Swift fourth”. Cycling Weekly. IPC Media. 26. 9. 2008. Приступљено 12. 5. 2024. 
  17. ^ Brown, Gregor (28. 8. 2008). „First Zaugg, now Oss and Guarnieri for Liquigas”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  18. ^ „Hushovd squeaks through to repeat win”. cyclingnews.com. Future plc. 18. 5. 2009. Приступљено 12. 5. 2024. 
  19. ^ „Tricolori su pista: i risultati della seconda giornata”. Tuttobici (на језику: италијански). Prima Pagina Edizioni s.r.l. 29. 7. 2009. Приступљено 12. 5. 2024. 
  20. ^ „Visconti snelste in GP Industria & Commercio Di Prato”. WielerFlits.nl (на језику: холандски). WielerFlits BV. 20. 9. 2009. Приступљено 12. 5. 2024. 
  21. ^ „Eisel let off the leash to win Ghent-Wevelgem”. Cycling Weekly. IPC Media. 28. 3. 2010. Приступљено 12. 5. 2024. 
  22. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2010 Driedaagse De Panne - Koksijde (HC), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 8. 5. 2024. 
  23. ^ Weislo, Laura (4. 7. 2010). „Petacchi emerges from chaos in Brussels”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 4. 7. 2010. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  24. ^ Bryant, Tom (23. 7. 2010). „Tour de France 2010: Stage 18 - as it happened”. theguardian.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  25. ^ „2010 Tour de France: Final Standings”. Tour de France. Amaury Sport Organisation. 25. 7. 2010. Архивирано из оригинала 14. 8. 2010. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  26. ^ Farrand, Stephen (28. 8. 2010). „Liquigas-Doimo dominate the Giro del Veneto”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  27. ^ а б Petty, Daniel (28. 8. 2011). „Levi Leipheimer wins USA Pro Cycling Challenge; Daniel Oss takes stage in sprint in Denver”. The Denver Post. Приступљено 12. 5. 2024. 
  28. ^ „Ulissi takes convincing win in Carnago”. cyclingnews.com. Future plc. 23. 8. 2012. Приступљено 12. 5. 2024. 
  29. ^ Westemeyer, Susan (17. 3. 2012). „Gerrans wins in Milan-San Remo”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  30. ^ Decaluwé, Brecht (1. 4. 2012). „Boonen wins 2012 Tour of Flanders”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  31. ^ Decaluwé, Brecht (8. 4. 2012). „Boonen triumphs at Paris-Roubaix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  32. ^ „Cancellara wins E3 Harelbeke 2013”. cyclingnews.com. Future plc. 22. 3. 2013. Приступљено 12. 5. 2024. 
  33. ^ O'Shea, Sadhbh (22. 4. 2014). „BMC win team time trial”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  34. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 4. 2014). „Zardini solos to Giro del Trentino stage 2 victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  35. ^ „BMC commemorate Worlds team time trial win”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 15. 12. 2014. Приступљено 12. 5. 2024. 
  36. ^ Decaluwé, Brecht (31. 3. 2015). „Paolini wins Gent–Wevelgem”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 9. 5. 2015. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  37. ^ „Thomas solos away from Stybar to win E3 Harelbeke”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 27. 3. 2015. Приступљено 12. 5. 2024. 
  38. ^ „Sagan wins Tour of California on time bonus”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 5. 2015. Приступљено 12. 5. 2024. 
  39. ^ „BMC wins team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 10. 6. 2015. Архивирано из оригинала 19. 9. 2015. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  40. ^ „BMC win team time trial in Plumelec”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 12. 7. 2015. Приступљено 12. 5. 2024. 
  41. ^ Fletcher, Patrick (29. 12. 2015). „Daniel Oss: Worlds TTT win was one of the best days of my life”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  42. ^ „Daniel Oss claims leader's jersey as BMC win opening team time trial”. eurosport.com. 9. 3. 2016. Приступљено 12. 5. 2024. 
  43. ^ Ryan, Barry (10. 3. 2016). „Tirreno-Adriatico stage 2: Stybar solos to victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  44. ^ „Kwiatkowski wins E3 Harelbeke over Sagan”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 25. 3. 2016. Приступљено 12. 5. 2024. 
  45. ^ „Peter Sagan storms to Tour of Flanders win”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 3. 4. 2016. Архивирано из оригинала 8. 4. 2016. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  46. ^ „Eneco Tour: BMC Racing wins team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 23. 9. 2016. Приступљено 12. 5. 2024. 
  47. ^ „UCI World Championships: Etixx beat BMC to win TTT title”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 9. 10. 2016. Приступљено 12. 5. 2024. 
  48. ^ O'Shea, Sadhbh (8. 3. 2017). „BMC strike first blow at Tirreno–Adriatico”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  49. ^ „Vuelta a Espana: BMC win opening team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 19. 8. 2017. Приступљено 12. 5. 2024. 
  50. ^ „World Championships: Team Sunweb win men's team time trial”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 17. 9. 2017. Приступљено 12. 5. 2024. 
  51. ^ „Tour of Guangxi: Tim Wellens secures overall victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 24. 10. 2017. Приступљено 12. 5. 2024. 
  52. ^ „Daniel Oss signs for Bora-Hansgrohe”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 1. 8. 2017. Приступљено 12. 5. 2024. 
  53. ^ Benson, Daniel (20. 12. 2018). „Oss: The positive energy around Peter Sagan makes the difference”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  54. ^ Fletcher, Patrick (3. 3. 2018). „Strade Bianche: Benoot crushes the gravel in emphatic solo victory”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  55. ^ „National Championships Italy ME - Road Race 2018”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  56. ^ Ryan, Barry (24. 7. 2019). „Tour de France: Trentin solos to victory on stage 17 in Gap”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  57. ^ Benson, Daniel (4. 9. 2020). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 7”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 12. 5. 2024. 
  58. ^ „Giro d'Italia 2021: Startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  59. ^ „Tour de France 2021: Startlist”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  60. ^ Benson, Daniel (3. 10. 2021). „Colbrelli wins in his Paris-Roubaix debut”. cyclingnews.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  61. ^ Bonville-Ginn, Tim (3. 8. 2021). „Peter Sagan will ride for Team TotalEnergies in 2022”. Cycling Weekly. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. „Along with Sagan, riders Maciej Bodnar and Daniel Oss will also join TotalEnergies from Bora-Hansgrohe.” 
  62. ^ Farrand, Stephen (5. 2. 2022). „Saudi Tour: Maxim Van Gils secures overall victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  63. ^ Fletcher, Patrick (22. 6. 2022). „Ganna underlines Tour de France form with third Italian TT title”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  64. ^ Hincks, Michael (7. 7. 2022). „Tour de France: broken neck forces Daniel Oss to abandon race after colliding with fan on cobbles in stage 5”. eurosport.com. Приступљено 12. 5. 2024. 
  65. ^ Farrand, Stephen (9. 10. 2022). „Vermeersch and Oss take Gravel World Championship glory from road rivals”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  66. ^ „Tour de France: Jasper Philipsen sprints to fourth stage victory of 2023 edition”. BBC. 12. 7. 2023. Архивирано из оригинала 13. 7. 2023. г. Приступљено 12. 5. 2024. 
  67. ^ Weislo, Laura (5. 12. 2023). „Maciej Bodnar retires, calls 14 years with Sagan 'unforgettable'”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 12. 5. 2024. 
  68. ^ „UCI Gravel World Series ME - Giro Sardegna Gravel 2024”. procyclingstats.com. Приступљено 12. 5. 2024. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Данијел_Ос&oldid=28570553”