Јаспер Филипсен

С Википедије, слободне енциклопедије
Јаспер Филипсен
Филипсен на Тур де Франсу 2023.
Лични подаци
Пуно имеЈаспер Филипсен
Надимак„Катастрофални Јаспер“,[1] „Јаспер господар“[2]
Датум рођења(1998-03-02)2. март 1998. (26 год.)
Мјесто рођењаМол, Фландрија, Белгија
ДржављанствоФранцуска
Висина1,76 m[3]
Маса69 kg[3]
Тимске информације
Тренутни тим
Алпесин—декунинк
Дисциплинадрумски
Улогавозач
Тип возачаспринтер
Јуниорска каријера
2017БМЦ развојни тим
Професионална каријера
2018Хагенс Берман аксеон[4]
2019—2020УАЕ тим емирејтс[5][6]
2021—Алпесин—феникс
Успјеси
Тур де Франс
Класификација по поенима1 (2023)
Монументални класици
Милано—Санремо1 (2024)
Класици
Класик Бриж—Де Пан2 (2023, 2024)
Ешборн—Франкфурт1 (2021)
Друге трке
Гран при де Данен 1 (2021)
Шелдепрајс 2 (2021, 2023)
Ажурирано: 20. март 2024.

Јаспер Филипсен (хол. Jasper Philipsen; Мол, 2. март 1998) белгијски је професионални бициклиста који тренутно вози за UCI ворлд тур тим — Алпесин—декунинк.[7][8] Освојио је по два пута класике Шелдепрајс и Бриж—Де Пан, као и по једном Гран при де Данен, Ешборн—Франкфурт, класификацију по поенима на Тур де Франсу и Милано—Санремо. Остварио је шест етапних побједа на Тур де Франсу и три на Вуелта а Еспањи.

Током јуниорске каријере два пута је освајио првенство Белгије у вожњи на хронометар. Професионалну каријеру почео је 2018. године у тиму Хагенс Берман аксеон и током прве сезоне остварио је једну побједу. Године 2019. прешао је у УАЕ тим емирејтс, са којим је прве сезоне остварио једну побједу, а 2020. је остварио три, укључујући и етапну побједу на Вуелта а Еспањи, прву на некој гранд тур трци.

Године 2021. прешао је Алпесин—феникс тим, са којим је прве сезоне освојио класике Ешборн—Франкфурт и Шелдепрајс и остварио је двије етапне побједе на Вуелта а Еспањи. Године 2022. освојио је класик Париз—Бурж и остварио је двије етапне побједе на Тур де Франсу. Године 2023. освојио је Шелдепрајс по други пут, класик Бриж—Де Пан, завршио је Париз—Рубе на другом мјесту и остварио је четири етапне побједе на Тур де Франсу, гдје је освојио и класификацију по поенима. Године 2024. освојио је Милано—Санремо, освојивши свој први монументални класик.

Дјетињство и јуниорска каријера[уреди | уреди извор]

Бициклизмом је почео да се бави од дјетињства, а са 12 година почео је да вози за тим Ројал бален. Године 2015. освојио је првенство Белгије у вожњи на хронометар за јуниоре, док је Свјетско првенство у вожњи на хронометар за јуниоре завршио на шестом мјесту, а Европско на осмом.[9] Године 2016. освојио је класик Гидо Рејбрук, Е3 Харелбеке за јуниоре и првенство Белгије у вожњи на хронометар за јуниоре другу годину заредом. Исте године је завршио јуниорски Париз—Рубе на петом мјесту и Омлоп дер Фламсе гевестен на 11 мјесту. На Свјетском првенству у Дохи био је изабран и за друмску и вожњу на хронометар за јуниоре. Након хронометра, који је завршио на 18 мјесту, два минута и 40 секунди иза Брендона Макналтија,[10] одведен је у болницу због исцрпљености. Иако се физички опоравио, није стартовао друмску трку три дана касније.[11]

Године 2017. потписао је уговор са развојним тимом ворлд тур тима БМЦ, са којим је 1. априла остварио прву побједу на некој трци у UCI категорији, побиједивши у спринту на другој етапи трке Триптик де Монт ет Шато, испред Милана Ментена и Мартена ван Трајпа.[12] Хронометар на трећој етапи завршио је на петом мјесту и преузео је лидерску мајицу, док је последњу етапу завршио на четвртом мјесту и освојио је трку, уз освојене класификацију за најбољег младог возача и класификацију по поенима. Родне ван Фландерен за возаче до 23 године завршио је на другом мјесту, иза Едија Данбара, након чега је у јуну остварио етапну побједу на Бејби Ђиро трци, гдје је освојио и класификацију по поенима, поен испред Нилсона Паулеса. У јулу је остварио побједу на другој етапи на Тур де Алкас трци, након чега је возио на тркама за младе наде на Европском и националном првенству. У септембру, остварио је побједу у спринту на петој етапи Олимпија тура, испред Патрика ван дер Дуина и Фабиа Јакобсена, док је у финишу сезоне освојио Париз—тур за возаче до 23 године.[13]

Професионална каријера[уреди | уреди извор]

2018[уреди | уреди извор]

Године 2018. почео је професионалну каријеру у тиму Хагенс Берман аксеон, а током године је остварио остварио неколико побједа, укључујући и етапу на трци Бејби Ђиро и освојио је трку Триптик де Монт ет Шато другу годину заредом.[14][15] У октобру је потписао уговор са ворлд тур тимом УАЕ тим емирејтс.[6]

2019—2020[уреди | уреди извор]

Сезону 2019. почео је на Тур даун андер трци, гдје је остварио побједу на петој етапи у спринту испред Петера Сагана.[16] У фебруару је возио Волта ао Алгарве, гдје му је најбољи резултат било треће мјесто на четвртој етапи, иза Дилана Груневегена и Арноа Демара.[17] На Тур оф Калифорнији у мају, четврту етапу је завршио на другом мјесту, иза Јакобсена,[18] након чега је последњу, седму етапу, завршио на трећем мјесту, иза Сеса Бола и Сагана.[19] У јулу је возио Тур де Франс по први пут, што му је такође била и прва гранд тур трка коју је возио.[20][21] Седму етапу завршио је на петом мјесту у спринту, док је побједу остварио Груневеген,[22] након чега је десету етапу завршио на шестом мјесту а побиједио је Ваут ван Арт.[23] Етапу 11 завршио је на седмом мјесту,[24] након чега није стартовао етапу 12.[25] У финишу сезоне је Брисел сајклинг класик завршио на трећем мјесту, иза Кејлеба Јуана и Паскала Акермана,[26] док је Гран при де Фурмје завршио на другом мјесту, иза Акермана.[27]

Сезону 2020. почео је на трци Сантос тур даун андер, гдје је прву етапу завршио на другом мјесту, иза Сема Бенета.[28] До краја је још три етапе завршио у првих десет и освојио је класификацију по поенима испред Дерила Импија.[29] Због пандемије ковида 19 у марту је прекинута читава сезона у бициклизму, а трке су или одложене или отказане.[30][31][32] Сезону је наставио у августу, на Тур де Полоње трци, гдје је три етапе завршио у првих десет и завршио је на другом мјесту у класификацији, два поена иза Луке Мезгеца.[33] Крајем августа возио је Тур де Лимузен, гдје је остварио побједу на трећој етапи испред Џека Стјуарта, што му је била прва побједа у сезони.[34] Крајем септембра возио је Бинкбанк тур, гдје је побиједио на првој етапи испред Мадса Педерсена и узео је прву лидерску мајицу на трци.[35] Трећу етапу је завршио на другом мјесту, иза Педерсена и изгубио је лидерску мајицу.[36] Сезону је наставио у Белгији, гдје је Шелдепрајс завршио на петом мјесту у спринту.[37] У финишу сезоне возио је Вуелта а Еспању по први пут.[38] Четврту етапу је завршио на другом мјесту у спринту, иза Бенета,[39] након чега је девету етапу првобитно завршио на петом мјесту, али му је додијељено четврто мјесто јер је Бенету одузета побједа због агресивне припреме за спринт и ударања раменом Емилса Лиепинша.[40] На етапи 15 побиједио је у спринту испред Акермана, остваривши прву побједу на некој гранд тур трци.[41] Последњу етапу завршио је на четвртом мјесту у спринту, а након трке завршио је сезону.[42]

2021[уреди | уреди извор]

Филипсен слави побједу на Шелдепрајсу 2021.

Сезону 2021. почео је на УАЕ туру, али је заједно са читавим тимом напустио трку прије почетка друге етапе због избијања позитивних резултата на ковид 19.[43] Крајем марта возио је Бриж—Де Пан, који је завршио на другом мјесту, иза Бенета,[44] док је почетком априла побиједио на Шелдепрајсу испред Бенета и освојио први класик у каријери.[45] Сезону је наставио на Тур оф Турки трци, гдје је три етапе заредом, од друге до четврте, завршио на другом мјесту, иза Марка Кевендиша.[46] На шестој етапи побиједио је испред Андреа Грајпела,[47] док је на седмој етапи остварио другу побједу заредом, испред Грајпела и Кевендиша.[48] Последњу, осму етапу, завршио је на другом мјесту, иза Кевендиша.[49] Почетком јуна је возио Белгијум тур, али га је напустио прије почетка четврте етапе.[50]

У јулу је возио Тур де Франс, гдје је трећу етапу завршио на другом мјесту, иза сувозача Тима Мерлијеа.[51] Четврту етапу је завршио на трећем мјесту, иза Кевендиша и Насера Буанија,[52] док је шесту етапу завршио на другом мјесту, поново иза Кевендиша.[53] Укупно је шест етапа завршио на подијуму, а последњу, етапу 21, завршио је на другом мјесту, иза Ван Арта а испред Кевендиша и у класификацији по поенима завршио је на четвртом мјесту.[54] Сезону је наставио на Вуелта а Еспањи, гдје је остварио побједу на другој етапи, испред Јакобсена и Мајкла Метјуза и преузео је зелену мајицу, за лидера класификације по поенима.[55] На петој етапи је остварио другу побједу, поново испред Јакобсена,[56] након чега је осму етапу завршио на трећем мјесту, иза Јакобсена и Алберта Даинезеа и Јакобсен је преузео зелену мајицу.[57] Прије почетка етапе 11, напустио је трку због болести.[58]

Средином септембра, за десет дана је освојио четири класика; на Кампионшап ван Фландерену је побиједио испред Груневегена,[59] док је два дана касније освојио Ешборн—Франкфурт, побиједивши испред Џона Дегенколба и Александера Кристофа, чиме је освојио први ворлд тур класик у каријери.[60] Дана 21. септембра, два дана након класика Ешборн—Франкфурт, освојио је Гран при де Данен класик у Француској, испред Јордија Меуса,[61] док је 26. септембра освојио Париз—Шони класик, што му је био четврти освојени класик заредом.[62]

2022[уреди | уреди извор]

Сезону 2022. почео је на УАЕ туру, гдје је побиједио на првој етапи испред Бенета и узео је лидерску мајицу.[63] Другу етапу завршио је на другом мјесту, иза Кевендиша,[64] док је на петој етапи побиједио испред Олава Која и Бенета, остваривши другу побједу на трци.[65] Последња етапа је била брдска, коју је завршио преко 11 минута иза Тадеја Погачара и освојио је класификацију по поенима.[66] У марту је возио Париз—Ницу, гдје је прву етапу завршио на деветом мјесту, у групи која је на циљ дошла 22 секунде иза Кристофа Лапорта, Приможа Роглича и Ван Арт из тима Јумбо—визма, који су напали на 5 km до циља.[67] Трећу етапу је завршио на четвртом мјесту у спринту,[68] а прије почетка шесте етапе напустио је трку.[69] У априлу је возио Тур оф Турки, гдје је прве двије етапе завршио на другом мјесту; прву иза Јуана,[70] а другу иза Кејдена Гроувса.[71] На трећој етапи је побиједио испред Гроувса, остваривши прву побједу на трци и трећу у сезони, чиме је такође преузео мајицу за лидера трке и за лидера класификације по поенима.[72] Пету и шесту етапу је завршио на другом мјесту, пету иза Сема Велсфорда,[73] а шесту иза Јуана, што је била пета етапа коју је завршио на подијуму.[74] Последња етапа је прекинута послије 25 km због лошег времена и освојио је класификацију по поенима.[75] Сезону је наставио на класику Ешборн—Франкфурт, који је завршио на 11 мјесту у спринту, а побиједио је Бенет.[76] У јуну је возио Белгијум тур, гдје је прву етапу завршио на трећем мјесту, иза Мадса Педерсена и Тима Веленса.[77] На другој етапи побиједио је испред Денија ван Попела и Педерсена,[78] док је последњу етапу завршио на другом мјесту, иза Јакобсена и класификацију по поенима завршио је на другом мјесту, иза Педерсена.[79]

Филипсен на Тур де Франсу 2022.

У јулу је возио Тур де Франс, гдје је био лидер тима заједно са Метјуом ван дер Пулом.[80] Другу етапу је завршио на петом, а трећу је завршио на трећем мјесту, иза Груневегена и Ван Арта.[81] На четвртој етапи, тим Јумво—визма је радио на челу на последњем успону и у првој групи су остали само Ван Арт, Јонас Вингегор и Адам Јејтс. Ван Арт је при врху успона напао у жутој мајици, предност је задржао до краја и побиједио је осам секунди испред групе.[82] Филипсен је одспринтао групу и завршио на другом мјесту, али није знао да је Ван Арт био испред и славио је мислећи да је побиједио.[83] На етапи 15, тим Трек—сегафредо је радио на челу на последњем успону за Педерсена и отпала је већина спринтера. У спринту, Филипсен је побиједио испред Ван Арта и Педерсена и остварио је прву побједу на Тур де Франсу у каријери.[84][85] На етапи 19, након што је смањен заостатак иза бјегунаца на 2 km до циља, Лапорт је напао из главне групе и достигао их. На 500 метара до циља, Лапорт је поново напао, група је достигла преостале бјегунце и смањивала је заостатак иза Лапорта, али је успио да побиједи секунду испред групе, коју је одспринтао Филипсен, завршивши на другом мјесту.[86] На последњој, етапи 21, побиједио је испред Груневегена, остваривши другу побједу на трци и своју прву на етапи на Јелисејским пољима.[87]

Послије Тур де Франса возио је Денмарк рундт, гдје је остварио побједу на четвртој етапи.[88] До краја сезоне је возио класике у Белгији и Француској, завршивши Гојксе пајл на другом мјесту, иза Гербена Тајсена,[89] а два дана касније освојио је Омлоп ван хет Утлан испред Арноа де Лија.[90] У октобру је освојио Париз—Бурж класик, испред Демара и Брајана Кокара, што му је била девета побједа у сезони.[91]

2023[уреди | уреди извор]

Сезону 2023. је почео крајем фебруара, на класицима Омлоп хет Нијувсблад и Кирн—Брисел—Кирн, познатим као „викенд отварања“,[92] али је на Омлопу завршио минут и 40 иза Дилана ван Барлеа, након што је отпао на успону,[93] док Кирн—Брисел—Кирн није завршио.[94] У марту је возио Тирено—Адријатико, гдје је другу етапу завршио на другом мјесту, иза Јакобсена,[95] након чега је остварио побједу на трећој етапи, испред Фила Баухауса и Бинијама Грмаја.[96] На последњој, седмој етапи, побиједио је испред Груневегена и завршио је на другом мјесту у класификацији по поенима, два поена иза Роглича.[97] На класику Бриж—Де Пан напао је на 16 km до циља и пратили су га само Ив Лампар, Олав Кој и Фредерик Фрисон. Побиједио је у спринту и освојио други класик у каријери.[98] Двије недеље касније освојио је Шелдепрајс по други пут, побиједивши испред Велсфорда и Кевендиша.[99] Сезону је наставио на Париз—Рубеу, гдје је Ван Арт напао на сектору 20, на 100 km до циља, што је пратило пет возача, а Филипсен је остао у групи од десет возача иза.[100] Прве двије групе су се спојиле на сектору 18 и у водећој групи било је 13 возача, који су имали предност преко минут испред главне групе.[100] На сектору 16 изашао је на чело групе да ради за Ван дер Пула, заједно са Флоријаном Вермешом, након чега је Ван дер Пул нападао неколико пута на сектору 11, што су у почетку пратили Дегенколб, Ван Арт и Филипсен, али су их достигли и други и у водећој групи је било седам возача.[100] Ван Арт је напао на четвртом сектору, што је пратио само Ван дер Пул, који је изашао испред, а Ван Арт је прво почео да заостаје, а затим му је пукла гума.[100] Ван дер Пул је стекао предност од 35 секунди, док је Ван Арт напао из друге групе и пратио га је само Филипсен.[101] Њих двојица су на циљ дошли заједно, 46 секунди иза Ван дер Пула, а у спринту је побиједио Филипсен и завршио је на другом мјесту, што му је био први подијум на неком монументалном класику.[102] У јуну је возио Белгијум тур, гдје је побиједио на првој етапи испред Јакобсена и узео је прву лидерску мајицу.[103] На другој етапи, учествовао је у паду на 4 km до циља и завршио је 50 секунди иза Јакобсена, који је преузео лидерску мајицу.[104] Последњу етапу завршио је на другом мјесту, иза Јакобсена.[105]

Филипсен у зеленој мајици на Тур де Франсу 2023.

У јулу је возио Тур де Франс, заједно са Ван дер Пулом.[106] На трећој етапи, која је била углавном равна, побиједио је испред Баухауса, након што га је Ван дер Пул спровео до последњих 200 метара.[107] На четвртој етапи је остварио другу побједу заредом, испред Кејлеба Јуана и Баухауса, након лид-аута од Ван дер Пула,[108] који је кажњен због гурања са Грмајом у борби за позицију у спринту.[109] Због тешке прве двије етапе и због тога што су слиједиле етапе у Пиринејима, група је ишла лагано на четвртој етапи, а нико није покушавао да оде у бијег у првих 100 km, о чему је Филипсен изјавио да је то била најдосаднија етапа након много времена.[110] На седмој етапи је остварио трећу побједу, одспринтавши Кевендиша на циљу; Кевендишу су зупчаниици проклизали неколико метара до циља и морао је да престане да спринта док је био испред.[111] Након етапе, директор Астане — Александар Винокуров и тима Интермарш — Жан Франсоа Бурлар жалили су се на спринт Филипсена који је са лијеве стране прешао на десну, иза Кевендиша, притом пореметивши спринт Грмаја који је у том тренутку био иза Кевендиша и онемогућивши му да се бори за етапну побједу.[112] Њихова жалба је одбачена а навијачи су Филипсену слали бројне увредљиве поруке преко друштвених мрежа.[113] Осму етапу завршио је на другом мјесту, иза Педерсена, што је била прва спринтерска етапа на којој није побиједио.[114] На етапи 11, побиједио је у спринту испред Груневегена и Баухауса и остварио је четврту етапну побједу на трци, поставши први возач након Кевендиша који је то успио.[115] Етапа 18 је била углавном равна и очекивало се да се соринтери боре за побједу, а највеће шансе су давате Филипсену, који је покушавао да оствари пету побједу на једном издању Тура.[116] Одмах на почетку напао је Каспер Асгрен, а придружили су му се Виктор Кампенартс и Јонас Абрахамсен, који су брзо стекли предност од 35 секунди.[117] Бјегунци су стекли предност од минут и по, али је главна група смањила на 50 секунди.[117] На другом успону четврте категорије возачи су почели да нападају како би достигли бјегунце. Паскал Енкхорн је покушао да оде у бијег, али је Филипсен спринтао поред њега, причао му, а затим отишао испред њега како би га блокирао; Енкхорн је отишао на другу страну, али је Филипсен поново изашао испред њега док их група није достигла.[118] На 3 km до циља предност бјегунаца је пала на десет секунди, али група није могла да их достигне; Асгрен је побиједио у спринту бјегунаца, док је Филипсен одспринтао главну групу и завршио на четвртом мјесту.[119] На етапи 19 су вожена два брдска циља, а последњих 20 km било је равно и очекивала се поново борба између спринтера и бјегунаца.[120] Бјегунци су имали 40 секунди предности на 75 km до циља, а на пролазном циљу спринтери у главној групи су спринтали за бодове иза бјегунаца и одвојили се од групе, а затим наставили да возе како би достигли бјегунце; у групи је било око 30 возача, међу којима су били Филипсен и Ван дер Пул.[121] Групе у бијегу су се спојиле на 65 km до циља, након чега су напали Кампенартс и Сајмон Кларк.[121] На почетку последњег успона, Кларк је отпао а из групе су напали Асгрен, Бен о Конор и Матеј Мохорич, који су достигли Кампенартса, отишли од њега и стекли предност од 20 секунди.[121] Возачи из друге групе су нападали како би достигли водећу тројицу, јер нису хтјели да раде у групи и да Филипсен дође са њима на циљ.[121] Предност водеће тројице се константно повећавала и на 3 km до циља су имали 30 секунди предности, док се у групи иза Филипсен жалио што остали неће да раде на достизању, већ је највише његов сувозач Ван дер Пул радио.[121] Мохорич је побиједио у спринту прве групе, док је Филипсен одспринтао другу групу и завршио на четвртом мјесту.[121] Последњу, етапу 21, завршио је на другом мјесту, изгубивши у спринту од Јордија Меуса у фото финишу и освојио је класификацију по поенима.[122]

Послије Тур де Франса возио је Друмску трку на Свјетском првенству, али је напустио након што је отпао од групе на више од 100 km до циља.[123] Сезону је наставио на Реневи туру, гдје је побиједио на првој етапи испред Мерлијеа.[124] Четврту етапу је завршио на трећем мјесту, иза Велсфорда и Која,[125] а трку је завршио на другом мјесту у класификацији по поенима, пет поена иза Арноа Де Лија.[126] Средином септембра освојио је три класика за десет дана. На Кампионшап ван Фландерену је побиједио испред Груневегена и Јакобсена, освојивши га по други пут у каријери,[127] након чега је на Гојксе пајлу побиједио испред Која и Груневегена, освојивши га први пут у каријери,[128] а недељу дана касније је освојио Париз—Шони испред Жасона Тесона, што му је био трећи освојени класик заредом и 14 побједа у сезони.[129] У октобру је возио Тур оф Турки, гдје је побиједио на првој етапи испред Глеба Сиритса и узео је лидерску мајицу.[130] На другој етапи је побиједио испред Сеса Бола,[131] док је на четвртој побиједио испред Тимотија Дупона.[132] На последњој етапи побиједио је испред Бола и освојио је класификацију по поенима.[133]

Сезону је завршио са највише побједа од свих бициклиста, укупно 19, двије више од Тадеја Погачара.[134] Медији су описали његову сарадњу са Ван дер Пулом као веому добру, захваљујући којој је остварио бројне побједе, јер му је Ван дер Пул био лид аут возач на Тирено—Адријатику, Тур де Франсу и Белгијум туру.[135]

2024[уреди | уреди извор]

Сезону 2024. почео је на класику Омлоп хет Нијувсблад, гдје је био у бијегу 80 km, али је завршио преко четири минута иза групе.[136] У марту је возио Тирено—Адријатико, гдје је остварио побједу на другој етапи у спринту, испред Тима Мерлијеа,[137] док је четврту етапу завршио на другом мјесту, иза Џонатана Милана.[138] Недељу дана након Тирено—Адријатика возио је Милано—Санремо, заједно са Ван дер Пулом, који је освојио трку 2023.[139] На 6,3 km до циља, Погачар је напао, што је првобитно пратио само Ван дер Пул. На спусту их је достигла група од десет возача у којој је био и Филипсен. У спринту, у фото финишу је побиједио испред Мајкла Метјуза и Погачара, освојивши свој први монументални класик.[140]

Стил вожње[уреди | уреди извор]

У медијима се често пореди са Томом Боненом, пошто су из истог региона и спринтери су специјализовани за класике.[141] Сматра се једним од најексплозивнијих возача своје генерације,[142] а током 2022. и 2023. означен је као најбољи спринтер на свијету.[143][144] Током Тур де Франса 2023. критикован је због свог начина вожње, јер је дјеловало да намјерно омета друге возаче на неколико етапа.[145]

Бивши бициклиста Еди Планкарт изјавио је о њему током Тур де Франса 2023: „Филипсен није само брз, он се такође увијек добро позиционира током групног спринта. Говоримо о доношењу добрих одлука у дјелићу секунде, док се иде брзином већом од 70 километара на сат. То такође доказује да је још увијек у врхунској кондицији у тим тренуцима. Човјек лакше гријеши када је исцрпљен."[146]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Fotheringham, William. „No more 'Jasper disaster': Philipsen is now sprint king in a fast-moving business”. The Guardian. Приступљено 18. 1. 2024. 
  2. ^ „Jasper the Master”. letour.fr. 12. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  3. ^ а б „Jasper Philipsen”. eurosport.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  4. ^ „UCI approves Axeon Pro Continental status”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 4. 12. 2017. Приступљено 18. 1. 2024. „The team has announced eight riders so far for the 2018 roster, including João Almeida from Portugal, William Barta from the US, U23 time trial world champion Mikkel Bjerg from Denmark, Cole Davis from the US, Zeke Mostov from the US, Jasper Philipsen from Belgium, Thomas Revard from the US and Maikel Zijlaard from the Netherlands.” 
  5. ^ „UAE Team Emirates”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Архивирано из оригинала 6. 1. 2019. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  6. ^ а б „UAE Team Emirates complete 2020 roster with re-signing of former world champion Rui Costa”. cyclingnews.com. Future plc. 8. 10. 2019. Приступљено 18. 1. 2024. 
  7. ^ „Alpecin-Fenix”. uci.org. Union Cycliste Internationale. Архивирано из оригинала 3. 1. 2021. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  8. ^ Fletcher, Patrick (9. 9. 2020). „Jasper Philipsen signs for Alpecin-Fenix”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  9. ^ „Junior Jasper Philipsen wil zich meten met internationale top”. De Morgen (на језику: холандски). 22. 9. 2015. Приступљено 18. 1. 2024. 
  10. ^ „World Championships: McNulty wins junior men time trial”. Cycling News. 12. 10. 2016. Архивирано из оригинала 13. 8. 2018. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  11. ^ „Oververhitte Jasper Philipsen afgevoerd na tijdrit: "Heb mezelf opgeblazen"”. Sporza (на језику: холандски). 11. 10. 2016. Приступљено 18. 1. 2024. 
  12. ^ „Jasper Philipsen wint tweede rit in Triptyque des Monts et Châteaux (foto's)”. cyclingsite.be (на језику: холандски). 2. 4. 2017. Приступљено 18. 1. 2024. 
  13. ^ „Jasper Philipsen wint Parijs-Tours bij beloften”. Het Nieuwsblad (на језику: холандски). 8. 10. 2017. Приступљено 18. 1. 2024. 
  14. ^ „Le Triptyque des Monts et Châteaux - Jasper Philipsen pakt opnieuw de bloemen”. metrotime.be (на језику: холандски). 1. 4. 2018. Приступљено 18. 1. 2024. 
  15. ^ „Raak voor Jasper Philipsen in de Baby Giro: Belg sprint naar de zege in derde etappe”. Het Nieuwsblad (на језику: холандски). 10. 6. 2018. Приступљено 18. 1. 2024. 
  16. ^ „Result Stage 5” (PDF). MATSport.fr. MATSport Timing. 19. 1. 2019. Приступљено 18. 1. 2024. 
  17. ^ „Volta ao Algarve: Groenewegen wins stage 4”. cyclingnews.com. 23. 2. 2019. Приступљено 18. 1. 2024. 
  18. ^ „2019 - Stage 4 results (men's)”. amgentourofcalifornia.com. Архивирано из оригинала 17. 5. 2019. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  19. ^ Weislo, Laura (18. 5. 2019). „Tour of California 2019: Stage 7”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  20. ^ „2019 Tour de France: Start List”. ProCyclingStats. Приступљено 18. 1. 2024. 
  21. ^ „Jasper Philipsen eyes Vuelta debut”. velo.outsideonline.com. 29. 5. 2020. Приступљено 18. 1. 2024. 
  22. ^ Benson, Daniel (12. 7. 2019). „Tour de France: Groenewegen wins stage 7”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  23. ^ Benson, Daniel (15. 7. 2019). „Tour de France: Wout van Aert wins stage 10”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  24. ^ Benson, Daniel (17. 7. 2019). „Tour de France: Ewan wins stage 11”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  25. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2019). „Tour de France: Simon Yates wins stage 12”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  26. ^ „Caleb Ewan wins Brussels Cycling Classic”. cyclingnews.com. 7. 9. 2019. Приступљено 18. 1. 2024. 
  27. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2019 GP de Fourmies-Le Voix du Nord”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 18. 1. 2024. 
  28. ^ Malach, Pat (20. 1. 2020). „Bennett takes Tour Down Under opening stage”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  29. ^ Malach, Pat (25. 1. 2020). „Porte takes Tour Down Under crown from Impey on Willunga Hill”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  30. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 18. 1. 2024. 
  31. ^ „The UCI and its partners unite to face the consequences of the coronavirus for road cycling”. Union Cycliste Internationale. 18. 3. 2020. Приступљено 18. 1. 2024. 
  32. ^ „The UCI prolongs the suspension of cycling events until 1 June 2020 and continues consultations for the reorganisation of the UCI International Road Calendar”. Union Cycliste Internationale. 1. 4. 2020. Приступљено 18. 1. 2024. 
  33. ^ Gadzała, Paweł (9. 8. 2020). „Remco Evenepoel wins Tour de Pologne”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  34. ^ Benson, Daniel (20. 8. 2020). „Tour du Limousin: Philipsen wins stage 3”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  35. ^ Ostanek, Daniel (29. 9. 2020). „Philipsen takes sprint on BinckBank Tour stage 1”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  36. ^ Farrand, Stephen (1. 10. 2020). „Pedersen claims BinckBank Tour stage 3 sprint”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  37. ^ Farrand, Stephen (14. 10. 2020). „Caleb Ewan wins shortened 2020 Scheldeprijs”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  38. ^ „2020 La Vuelta ciclista a España: Startlist”. ProCyclingStats. Приступљено 18. 1. 2024. 
  39. ^ Puddicombe, Stephen (23. 10. 2020). „Vuelta a España: Sam Bennett wins stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  40. ^ Farrand, Stephen (29. 10. 2020). „Vuelta a España: Ackermann wins stage 9 as Sam Bennett is relegated”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  41. ^ Fletcher, Patrick (5. 11. 2020). „Vuelta a España: Jasper Philipsen wins stage 15”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  42. ^ Benson, Daniel (8. 11. 2020). „Primoz Roglic wins 2020 Vuelta a España”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  43. ^ „Van der Poel and Alpecin-Fenix exit UAE Tour due to coronavirus case”. cyclingnews.com. 22. 2. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  44. ^ Weislo, Laura (24. 3. 2021). „Sam Bennett wins Classic Brugge-De Panne”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  45. ^ Fletcher, Patrick (7. 4. 2021). „Philipsen beats Bennett to win Scheldeprijs”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  46. ^ Ostanek, Daniel (14. 4. 2021). „Tour of Turkey: Mark Cavendish wins stage 4 after huge crash in sprint finish”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  47. ^ Ostanek, Daniel (16. 4. 2021). „Tour of Turkey: Jasper Philipsen wins sprint in Marmaris”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  48. ^ „Tour of Turkey: Philipsen beats Greipel and Cavendish in Turgutreis”. CyclingNews. 17. 4. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  49. ^ Puddicombe, Stephen (18. 4. 2021). „Mark Cavendish wins final stage of Tour of Turkey”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  50. ^ Puddicombe, Stephen (12. 6. 2021). „Baloise Belgium Tour: Caleb Ewan survives the climbs to win stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  51. ^ Ostanek, Daniel (28. 6. 2021). „Tour de France: Tim Merlier wins crash-marred stage 3”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  52. ^ Fletcher, Patrick (29. 6. 2021). „Tour de France: Mark Cavendish takes miraculous stage 4 victory”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  53. ^ Puddicombe, Stephen (1. 7. 2021). „Tour de France: History repeats as Cavendish wins stage 6 in Châteauroux”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  54. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2021). „Tadej Pogacar wins 2021 Tour de France as Van Aert takes final stage”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  55. ^ Puddicombe, Stephen (15. 8. 2021). „Vuelta a España: Jasper Philipsen sprints to stage 2 victory”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  56. ^ Benson, Daniel (17. 8. 2021). „Vuelta a España: Fabio Jakobsen wins stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  57. ^ Ostanek, Daniel (21. 8. 2021). „Vuelta a España: Fabio Jakobsen wins stage 8 sprint at La Manga del Mar Menor”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  58. ^ „jasper-philipsen-abandons-vuelta-a-espana-due-to-illness/”. Cycling News. 24. 8. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  59. ^ Farrand, Stephen (17. 9. 2021). „Philipsen wins Kampioenschap van Vlaanderen 2021”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  60. ^ „Jasper Philipsen wins Eschborn–Frankfurt”. CyclingNews. 19. 9. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  61. ^ „Jasper Philipsen wins GP de Denain”. CyclingNews. 21. 9. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  62. ^ Angulo Guirao, Javier (16. 12. 2021). „Glicko rating system: A new method of evaluating sprinting performance”. eltiodeldato.medium.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  63. ^ „Philipsen sprints to victory in UAE Tour opener”. cyclingnews.com. Future plc. 20. 2. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  64. ^ Fletcher, Patrick (21. 2. 2022). „UAE Tour: Mark Cavendish takes sprint win on stage 2”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  65. ^ Farrand, Stephen (24. 2. 2022). „UAE Tour: Philipsen sprints to stage 5 victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  66. ^ Goddard, Ben (26. 2. 2022). „Tadej Pogačar seals UAE Tour victory atop Jebel Hafeet”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  67. ^ „Jumbo-Visma sweeps opening stage of Paris-Nice”. cycling.today. Приступљено 18. 1. 2024. 
  68. ^ Fletcher, Patrick (9. 3. 2022). „Van Aert moves into Paris-Nice lead with time trial victory”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  69. ^ Ryan, Barry (11. 3. 2022). „Paris-Nice: Mathieu Burgaudeau holds off bunch sprint to win stage 6”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  70. ^ Quénet, Jean-François (10. 4. 2022). „Caleb Ewan wins opening stage at Tour of Turkey”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  71. ^ Ryan, Barry (11. 4. 2022). „Tour of Turkey: Kaden Groves wins stage 2 sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  72. ^ Farr, Stephen (12. 4. 2022). „Tour of Turkey: Jasper Philipsen wins stage 3 sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  73. ^ Farr, Stephen (14. 4. 2022). „Tour of Turkey: Welsford wins stage 5 sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  74. ^ Farr, Stephen (15. 4. 2022). „Tour of Turkey: Ewan wins stage 6 uphill finish”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  75. ^ „Final Tour of Turkey stage cancelled, Patrick Bevin takes overall win”. cyclinguptodate.com. 17. 4. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  76. ^ Ostanek, Daniel (1. 5. 2022). „Sam Bennett wins Eschborn-Frankfurt”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  77. ^ „Uitslag - Results - Resultat 1e etappe/étape 15/06/2022 Merelbeke Maarkedal” (PDF). Tour of Belgium. Royal Belgian Cycling League. 15. 6. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  78. ^ „Uitslag - Results - Resultat 2e etappe/étape 16/06/2022 Beveren Knokke-heist” (PDF). Tour of Belgium. Royal Belgian Cycling League. 16. 6. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  79. ^ „Gingelom > Beveren”. Baloise Belgium Tour. Golazo Media. Архивирано из оригинала 27. 11. 2022. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  80. ^ url=https://velo.outsideonline.com/road/road-racing/tour-de-france/mathieu-van-der-poel-jasper-philipsen-lead-alpecin-fenix-stage-hunt-rampage-at-tour-de-france/ |title=Mathieu van der Poel, Jasper Philipsen lead Alpecin-Fenix stage-hunt rampage at Tour de France|work=velo.outsideonline.com|date=28. 6. 2022|accessdate=18. 1. 2024|first=Jim|last=Cotton}}
  81. ^ Ostanek, Daniel (3. 7. 2022). „Tour de France: Groenewegen wins stage 3 sprint in Sønderborg”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  82. ^ Dabbs, Ryan (5. 7. 2022). „Wout Van Aert victorious on stage four of Tour de France with solo attack”. CyclingWeekly. Приступљено 18. 1. 2024. 
  83. ^ Ryan, Barry (5. 7. 2022). „Wout van Aert takes stunning solo win in yellow jersey on Tour de France stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  84. ^ Weislo, Laura (17. 7. 2022). „Philipsen blazes to victory in Tour de France stage to Carcassonne”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  85. ^ „Tour de France: Belgium's Jasper Philipsen wins stage 15, Vingegaard retains lead despite crash”. France 24. 17. 7. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  86. ^ Thewlis, Tom (22. 7. 2022). „Tour de France 2022: Christophe Laporte wins thrilling finish on Stage 19 into Cahors”. CyclingWeekly. Приступљено 18. 1. 2024. 
  87. ^ Elton-Walters, Jack (24. 7. 2022). „Tour de France 2022: Jasper Philipsen wins Stage 21 sprint”. CyclingWeekly. Приступљено 18. 1. 2024. 
  88. ^ „Jasper Philipsen sprints to Tour of Denmark stage 4 victory”. CyclingNews. 19. 8. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  89. ^ „Gooikse Pijl - Road Race Men”. eurosport.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  90. ^ „Omloop van het Houtland”. uci.org. Union Cycliste Internationale. 21. 9. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  91. ^ „Paris - Bourges”. uci.org. Union Cycliste Internationale. 6. 10. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  92. ^ „Cycling News - Opening Weekend Signals The Start Of The Spring Classics”. eurosport.com. 27. 2. 2021. Приступљено 18. 1. 2024. 
  93. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Omloop Het Nieuwsblad”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 18. 1. 2024. 
  94. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2023 Kuurne-Brussel-Kuurne”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 18. 1. 2024. 
  95. ^ Weislo, Laura; Ostanek, Daniel (7. 3. 2023). „Fabio Jakobsen nabs win with bike throw on stage 2 at Tirreno-Adriatico”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  96. ^ Frattini, Kirsten; Ostanek, Daniel (8. 3. 2023). „Tirreno-Adriatico: Jasper Philipsen wins stage 3 sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  97. ^ Weislo, Laura (12. 3. 2023). „Tirreno-Adriatico: Primoz Roglic seals overall victory, Philipsen wins final sprint”. cyclingnews.com. Future plc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  98. ^ Farrand, Stephen (22. 3. 2023). „Classic Brugge-De Panne: Jasper Philipsen prevails on day of rain and misery”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  99. ^ Weislo, Laura (5. 4. 2023). „Scheldeprijs: Jasper Philipsen seizes sprint victory over Welsford, Cavendish”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  100. ^ а б в г Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „As it happened: Paris-Roubaix 2023”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  101. ^ Ostanek, Daniel; Fletcher, Patrick (9. 4. 2023). „Paris-Roubaix: Mathieu Van der Poel conquers the greatest cobbled Classic”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  102. ^ „Van der Poel wins Paris-Roubaix after Degenkolb crash and Van Aert flat”. The Guardian. Reuters. 9. 4. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  103. ^ Ryan, Barry (14. 6. 2023). „Baloise Belgium Tour: Jasper Philipsen wins stage 1, takes early lead”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  104. ^ Ostanek, Daniel (15. 6. 2023). „Baloise Belgium Tour: Fabio Jakobsen wins crash-marred stage 2, takes overall lead”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  105. ^ Frattini, Kirsten (18. 6. 2023). „Mathieu van der Poel wins Baloise Belgium Tour”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  106. ^ Farrand, Stephen (29. 6. 2023). „Van der Poel, Philipsen combine to create powerful Tour de France sprint train”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  107. ^ Lowe, Felix (3. 7. 2023). „Jasper Philipsen storms to first stage win as Wout van Aert edged out again”. Eurosport. Архивирано из оригинала 29. 7. 2023. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  108. ^ „Jasper Philipsen wins again after chaotic finish to stage four”. BBC. 4. 7. 2023. Архивирано из оригинала 6. 7. 2023. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  109. ^ Venutolo-Mantovani, Michael (5. 7. 2023). „Mathieu Van Der Poel Relegated After Tour de France Stage 4 Sprint Finish”. bicycling.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  110. ^ Hood, Andrew (4. 7. 2023). „Chats, naps, crashes, and relegations: Inside the 'most boring stage at the Tour de France'”. Outside. Приступљено 18. 1. 2024. 
  111. ^ „Tour de France: Jasper Philipsen denies Mark Cavendish outright stage wins record”. BBC. 7. 7. 2023. Архивирано из оригинала 8. 7. 2023. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  112. ^ Ostanek, Daniel (7. 7. 2023). „Tour de France: Astana, Intermarché up in arms as protest on Philipsen's sprint fails”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  113. ^ „Jasper Philipsen reacts to critics: "Those messages certainly don't throw me off balance"”. cyclinguptodate.com. 13. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  114. ^ „Pedersen wins Tour de France stage eight as Vingegaard retains overall lead”. reuters.com. 8. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  115. ^ „Jasper the Master”. letour.fr. 12. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  116. ^ „Jasper Philipsen keen for 5th stage win at 2023 Tour de France: "Hopefully the riders are tired from the mountains"”. cyclinguptodate.com. 20. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  117. ^ а б Farrand, Stephen (20. 7. 2023). „As it happened: Sprinters time it wrong on Tour de France stage 18”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  118. ^ „Tour de France 2023: 'He's blocking him!' – Jasper Philipsen cuts up rival with 'bullying tactic' on stage 18”. eurosport.com. 20. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  119. ^ „Asgreen sprints to thrilling stage 18 win as Vingegaard retains solid Tour lead”. The Guardian. Архивирано из оригинала 25. 7. 2023. г. Приступљено 18. 1. 2024. 
  120. ^ Puddicombe, Stephen (20. 7. 2023). „Tour de France 2023 stage 19 preview - A tight contest between the sprinters and the breakaway”. rouleur.cc. Приступљено 18. 1. 2024. 
  121. ^ а б в г д ђ Ostanek, Daniel (21. 7. 2023). „As it happened: Mohoric prevails in chaotic Tour de France stage 19 breakaway battle”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  122. ^ Hood, Andrew; Stokes, Shane (23. 7. 2023). „Tour de France stage 21: Jordi Meeus stuns favorites in photo-finish”. velo.outsideonline.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  123. ^ Mortkowitz, Siegfried (7. 8. 2023). „Van der Poel Overcomes Crash and Protest to Win World Road Race Championship”. welovecycling.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  124. ^ Ryan, Barry (23. 8. 2023). „Renewi Tour: Jasper Philipsen takes commanding win on stage 1”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  125. ^ Welsford, Sam (26. 8. 2023). „Renewi Tour: Sam Welsford wins photo finish on stage 4”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  126. ^ Welsford, Sam (27. 8. 2023). „Renewi Tour: Mohoric wins stage 5, Wellens captures overall title amid riders' protest”. CyclingNews. Приступљено 18. 1. 2024. 
  127. ^ „BEKIJK: Jasper Philipsen klauwt harder dan de Nederlanders Jakobsen en Groenewegen”. sporza.be (на језику: холандски). 15. 9. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  128. ^ Lamoureux, Lyne (17. 9. 2023). „Jasper Philipsen powers past Olav Kooij and Dylan Groenewegen to win Gooikse Pijl”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  129. ^ „Jasper Philipsen sprints to victory at Paris-Chauny for 14th win of the season”. cyclinguptodate.com. 24. 9. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  130. ^ Moultrie, James (8. 10. 2023). „Tour of Turkey: Jasper Philipsen wins opening stage sprint in Antalya”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  131. ^ Fotheringham, Alasdair (9. 10. 2023). „Tour of Turkey stage 2: Jasper Philipsen makes it two in Kalkan”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  132. ^ Farrand, Stephen (11. 10. 2023). „Tour of Turkey: Jasper Philipsen takes third victory of the week on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  133. ^ Fotheringham, Alasdair (15. 10. 2023). „Tour of Turkey stage 8: Philipsen takes fourth win of race and 19th of season”. cyclingnews.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  134. ^ Boermans, Hendrik (17. 10. 2023). „Jumbo-Visma ends 2023 as the absolute victory king: 69 (!) wins for Dutch team”. idlprocycling.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  135. ^ van der Ploeg, Bram (16. 10. 2023). „Thanks to magical legs, Van der Poel, and pure talent: Jasper Philipsen's 19 (!) victories in 2023”. idlprocycling.com. Приступљено 18. 1. 2024. 
  136. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 Omloop Het Nieuwsblad (World Tour), Belgium”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 16. 3. 2024. 
  137. ^ Fotheringham, Alasdair; Moultrie, James (5. 3. 2024). „Tirreno-Adriatico: Jasper Philipsen wins stage 2 in chaotic sprint”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 3. 2024. 
  138. ^ Moultrie, James (7. 3. 2024). „Tirreno-Adriatico: Double victory for Jonathan Milan on stage 4”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 3. 2024. 
  139. ^ Ostanek, Daniel (13. 3. 2024). „Milan-San Remo 2024 - 5 favourites, 5 outsiders”. cyclingnews.com. Приступљено 16. 3. 2024. 
  140. ^ Howell-Jones, James (16. 3. 2024). „Milan-San Remo: Jasper Philipsen takes victory in photo-finish sprint”. globalcyclingnetwork.com. Приступљено 16. 3. 2024. 
  141. ^ „Jasper Philipsen”. indeleiderstrui.nl (на језику: холандски). 8. 10. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  142. ^ „Tour de France: Dominant Jasper Philipsen shows he's the sprinter to beat”. irishexaminer.com. 5. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  143. ^ „Who is the world's fastest? Ranking the top male sprinters of 2022”. cyclingnews.com. 18. 11. 2022. Приступљено 18. 1. 2024. 
  144. ^ „Rider specialties»Sprinters”. procyclingstats.com. 8. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  145. ^ „Jasper 'disaster' Philipsen rebuts Netflix nickname with controversial stage three win at Tour de France”. independent.co.uk. 4. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 
  146. ^ „Vive le Vélo - Eddy Planckaert, Tom Dumoulin en Britt Lambrecht”. VRT (на језику: холандски). 11. 7. 2023. Приступљено 18. 1. 2024. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јаспер_Филипсен&oldid=27515264”