Пређи на садржај

Милано—Санремо

С Википедије, слободне енциклопедије
Милано—Санремо
Милано—Санремо 2026.
Детаљи о трци
Датум одржавањапочетак марта
Регион одржавањаЛомбардија и Лигурија
Назив тркеМилано—Санремо
Локални назив(и)
  • Milano-Sanremo (језик: италијански)
  • Milan-Sanremo (језик: француски)
  • Milan-Sanremo (језик: енглески)
Други назив(и)Ла Примавера
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типједнодневна трка
ОрганизаторRCS Sport
Директор тркеМауро Вењи
Оснивач тркеЕуђенио Костамања
Историја
Прво одржавање14. април 1907.; пре 119 година (1907-04-14)
Број одржавања117 (до 2026)
Први побједникФранцуска Лисјен Пети Бретон
Највише побједа
  •  Еди Меркс (БЕЛ)

    7 пута

Тренутни побједникСловенија Тадеј Погачар (2026.)

Милано—Санремо, познат и као Ла Примавера (итал. La classica di Primavera), једнодневни је бициклистички класик, један од монументалних класика који се одржава почетком марта у Италији. Један је од најдужих једнодневних трка у UCI ворлд туру. Рута од Милана до Санрема незнатно варира из године у годину, понекад стартује у Милану, а понекад у Павији, вози се углавном по равном са успоном Пасо дел Турчино који се вози на 150 km до циља. У последњих 50 km возе се три кратка успона позната као Капији: Капо Меле дуг 1,6 km, Капо Черво дуг 2,1 km и Капо Берта дуг 2 km, они се возе у кратком размаку, а завршавају се на 39 km до циља. На 28 km до циља вози се успон Чипреса дуг 5,6 km, који је први пут вожен 1982. а на 9 km до циља вози се успон Пођо ди Санремо дуг 3,7 km. Послије успона вози се 3,3 km спуста чијим се последњим дијелом долази у градски дио Санрема, гдје се последњих 2,2 km вози по равном у Санрему, на 850 метара до циља скреће се лијево на кружном току у улицу Виа Рома у центру, гдје се последњих 750 метара вози на правцу до циља

Еди Меркс је трку освојио седам пута, док је Костанте Ђирарденго завршио на подијуму 11 пута, од чега побиједио шест пута. Рута је историјски углавном одговарала спринтерима као што су Ерик Цабел, Марио Чиполини, Оскар Фреире, Алесандро Петаки и Марк Кевендиш, док су у 21. вијеку возачи углавном нападали на успону Пођо ди Санремо и долазили до побједе сами или у спринту мање групе.

Историја

[уреди | уреди извор]

Трку од оснивања организује италијански часопис La Gazzetta dello Sport} који исто организује трку Ђиро д’Италија. У првој трци 14. априла 1907. године учествовало је 33 возача. Победник је Француз Лисјен Пети-Бретон, са просечном брзином од 26,6 km/h. Као победник прве трке је добио награду у износу од 5 лира.

Класичне бициклистичке трке

[уреди | уреди извор]

Милано—Санремо је један од пет монументалних класика, који се сматрају најпрестижнијим једнодневним тркама. Резултати се према правилнику Светске бициклистичке федерације бодују за свјетско рангирање и доносе највише бодова послије гранд тур трка.[1] Милано—Санремо се често назива и спринтерски класик, док се сродна трка Ђиро ди Ломбардија (која се одржава у јесен) назива брдски класик.

Рута

[уреди | уреди извор]
Успон Пођо ди Санремо, који се вози у финишу трке.

Укупна дужина варира од 280 до 298 km, старт је у Павији, 40 km од Милана, након чега се иде сјеверно ка Милану, долази се до древног манастира Чертоза, а затим се иде назад у Павију.[2] Пролази се кроз Санацаро де Бургонди и Касеј Ђеролу послије чега се долази у Вогеру одакле почиње рута као 2025. и пролази се кроз Риванацано Терме и Саличе Терме до Тортоне, одакле се креће традиционалном рутом која се вози од оснивања трке.[3] Иде се обалом Средоземног мора преко Оваде и Кампо Лигуреа, а послије 130 километара вози се први успон на трци, Пасо дел Турчино, дуг 5,6 km са просјечним нагибом од 2,9% и максималним нагибом од 7%.[4] Послије успона вози се спуст до Лигуријске обале, а затим се иде у Ђенову, кроз насеље Волтри, па на запад, поред мора, пратећи аутопут виа Аурелија кроз Вараце, Савону и Албенгу, не идећи преко успона Мание који је вожен у периоду од 2008. до 2013. са циљем да се подстакне агресивнија вожња.[5]

Након првих 230 km током којих је вожен само један успон, у последњих 50 km возе се три кратка успона позната као Капији: Капо Меле дуг 1,6 km, са просјечним нагибом од 3,6% и максималним нагибом од 7%, Капо Черво дуг 2,1 km са просјечним нагибом од 2,5% и максималним нагибом од 6% на почетку и Капо Берта дуг 2 km, са просјечним нагибом од 6,3% и максимаженоим нагибом од 9% на средини успона.[6] Они се возе у кратком размаку, а завршавају се на 39 km до циља.[7] Послије кратког спуста пролази се кроз Империја Онељу и Сан Лоренцо ал Маре, гдје се ма 28 km до циља вози успон Чипреса дуг 5,6 km, са просјечним нагибом од 4,1% и максималним нагибом од 9%, који је први пут вожен 1982.[8] Послије спуста рута се враћа поново на аутопут виа Аурелија, пролази се кроз Рива Лигуре и Арма ди Тађа, а затим се стиже у Пођо, гдје се на 9 km до циља вози успон Пођо ди Санремо дуг 3,7 km, са просјечним нагибом од 3,7% и са максималним нагибом од 8% на километар до врха.[8] Пут је мало ужи, са четири оштре кривине у прва два километра, а врх успона је на 5,5 km до циља.[9] Послије успона вози се 3,3 km спуста по асфалтираним серпентинама, са кривинама и завојима све до раскрснице са улицом Статале Аурелиа, а последњим дијелом спуста долази се у градски дио Санрема. Последњих 2,2 km вози се по равном у Санрему, на 850 метара до циља скреће се лијево на кружном току у улицу Виа Рома у центру, гдје се последњих 750 метара вози на правцу до циља.[9]

Иако је историјски био познат као спринтерски класик, од 2016. године, када је Арно Демар побиједио у групном спринту, сваке године је побједник остварио побједу сам или у спринту мање групе, обично након напада и одвајања на Пођо ди Санрему.[10] Тадеј Погачар је 2026. напао на успону Чипреса, који је одвезао у рекордном времену од осам минута и 48 секунди, одвојио се заједно са још два возача, затим је заједно са Томом Пидкоком дошао на циљ и побиједио у спринту.[11]

Списак побједника

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Списак победника трке Милано—Санремо

Вишеструки побједници

[уреди | уреди извор]
Позиција Возач Број победа Године
1. Белгија Еди Меркс 7 1966, 1967, 1969, 1971 , 1972, 1975, 1976
2. Италија Костанте Ђирарденго 6 1918, 1921, 1923, 1925, 1926, 1928
3. Италија Ђино Бартали 4 1939, 1940, 1947, 1950
Њемачка Ерик Цабел 1997, 1998, 2000, 2001
5. Италија Фаусто Копи 3 1946, 1948, 1949
Белгија Рогер де Фламинк 1973, 1978, 1979
Шпанија Оскар Фреире 2004, 2007, 2010
8 Италија Гаетано Белони 2 1917, 1920
Италија Алфредо Бинда 1929, 1931
Италија Ђузепе Олмо 1935, 1938
Италија Лорето Петручи 1952, 1953
Шпанија Мигел Поблет 1966, 1966
Француска Лоран Фињон 1988, 1989
Ирска Шон Кели 1986, 1992
Холандија Матје ван дер Пул 2023, 2025

Побједе по државама

[уреди | уреди извор]
Позиција Држава Број победа
1.  Италија 51
2.  Белгија 23
3.  Француска 14
4.  Немачка 7
5.  Шпанија 5
 Холандија
7.  Швајцарска 2
 Аустралија
 Ирска
 Уједињено Краљевство
 Словенија
12.  Норвешка 1
 Пољска

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ UCI cycling regulations 2026, стр. 87—90.
  2. ^ „Milan-Sanremo 2026: the route for the 117th edition has been revealed”. milanosanremo.it. 27. 2. 2026. Приступљено 22. 3. 2026. 
  3. ^ Weislo, Laura (4. 3. 2026). „Milan-San Remo 2026 route”. cyclingnews.com. Приступљено 22. 3. 2026. 
  4. ^ Milano-Sanremo: 117a Edizione 2026, стр. 26.
  5. ^ Milano-Sanremo: 117a Edizione 2026, стр. 22.
  6. ^ Milano-Sanremo: 117a Edizione 2026, стр. 26—27.
  7. ^ „Pavia - Sanremo Route”. milanosanremo.it. 27. 2. 2026. Приступљено 22. 3. 2026. 
  8. ^ а б Milano-Sanremo: 117a Edizione 2026, стр. 22, 27.
  9. ^ а б Milano-Sanremo: 117a Edizione 2026, стр. 28.
  10. ^ „Red-hot Pogacar gunning for Milan-San Remo”. france24.com. 15. 3. 2024. Приступљено 22. 3. 2026. 
  11. ^ van Looijengoed, Michiel (21. 3. 2026). „Pogacar sets Cipressa record in stunning fightback”. cyclingnews.com. Архивирано из оригинала 21. 3. 2026. г. Приступљено 22. 3. 2026. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Милано—Санремо&oldid=30839380”