Пређи на садржај

Кардиогени шок

С Википедије, слободне енциклопедије
Кардиогени шок
Нарушен проток кроз срчане крвне судове, један је од најчешћих узрока КШ
Класификација и спољашњи ресурси
Специјалносткардиологија, ургентна медицина

Кардиогени шок (КШ) настаје услијед акутног попуштања срца, које се карактерише малим систолним волуменом крви (количина крви коју срце избаци у току једне систоле) и немогућношћу постизања задовољавајућег минутног волумена срца (производ систолног волумена и срчане фреквенције).[1][2][3][4][5][6][7]

Етиологија

[уреди | уреди извор]

Стања и болести које могу довести до развоја кардиогеног шока са оштећењем контрактилности лијеве и/или десне коморе су: инфаркт миокарда, кардиомиопатија, хипоксија, ацидоза, предозирање бета-блокаторима, антиаритмици, антагонисти калцијумових канала. Такође, аритмије (тахиаритмија и брадиаритмија), затим акутна инсуфицијенција аортног и митралног залиска, руптура међукоморског септума и папиларних мишића, контузија срца могу довести до наглог развоја кардиогеног шока.

Патофизиологија

[уреди | уреди извор]

Патофизиолошки механизми у КШ међусобно су повезани и чине компликован зачарани круг или циркулус вициозус. Ако се каопример узме исхемију или инфаркт који доводе до ејекционе дисфункције и пада минутног волумена срца настаје даљи пада крвног притиска -ТА (ТА = МВ х СВР) а пад ТА до хипоперфузије. Хипоперфузија срца доводи до пада систолних функција. Због умањења систолних функције долази до пораста дијастолног притиска (раст PCW) који води диастолној дисфункцији. Све ово даље води ка све већој хипоперфузији миокарда и других ткива и порасту инфламаторних фактора и лактичне ацидозе, тако да је ток сличан хиповолемијском облику шока.

Фактори ризика

Најчешћи фактори ризика за појаву КШ су следећи:

  • акутни инфаркт миокарда или раније прележан ИМ
  • старост, женски пол,
  • шећерна болест

Знаци и симптоми

[уреди | уреди извор]

Знаци и симптоми кардиогеног шока поред општих горенаведених су:

  • хипотензија као посљедица отказивања срчане пумпе и смањене систолне функције,
  • конгенстија плућне циркулације са развојем плућног едема услед дијастолног оптерећења срца (инсуфицијенција лијеве коморе), проширене југуларне вене на врату (инсуфицијенција десне коморе).

Дијагноза

[уреди | уреди извор]
Ултразвучна слика срца након кардиогеног шока услед миокардитиса

Диференцијално дијагностички у односу на хиповолемијски и дистрибутивни шок, код кардиогеног шока инспекцијом се виде проширене југуларне вене на врату, повишени централни венски притисак (утврђен PCWP (енгл. Pulmonary Capillary Wedge Pressure ) катетером који је примењен у плућној артерији у сврху мерења притиска у њој) док су код хиповолемијског шока вене на врату колабиране а централни венски притисак и PCWP су снижени. Разликовање кардиогеног шока од обструктивног шока је теже а и симптоматика је слична, те се не ретко емболија плућа и тампонада срца приписују кардиогеном шоку.

Ехокардиограм

Ехокардиограм са доплером је обавезан у КШ. Овај преглед може показати.

  • хипокинезије, акинезије и дискинезије срчаног зида,
  • евентуално постојање руптуре зида срца или септума (преграде),
  • присуство слободне течности у срчаној кеси (перикарду).

Дисекције аорте као и валвуларни поремећаји се обично лако визуализују приликом ехо прегледа. Мерење хемодинамских параметара током прегледа олакшава дијагностику и давање прогнозе КШ.

Терапија

[уреди | уреди извор]
Кардиопулмоналне реанимација у кардиогеног шоку
Каузална (потпорна) терапија

Терапија кардиогеног шока треба да је по могућности каузална. Ако се ради о акутном инфаркту миокарда врши се лиза тромба фибринолитицима (стрептокиназа, алтеплаза), код предозирања блокаторима калцијевих канала примењује се калцијум, код аритмија примјена одговарајућих антиаритмика.

Да би се постигла нормална респираторна функција укључује се кисеоник (4-8 l) или врши ендотрахеална интубација са механичком вентилацијом или без ње.

Код декомпензованог шока (ТА систолни < 90 mmHg) примењује се у инфузији допамин 2-10 µg/kg/min, а ако је потребно адреналин.[8] Ако се ради о компензованом шоку (ТА систолни ≥90 mmHg) апликује се у инфузији допамин и/или добутамин по 2-10 µg/kg/min. или у комбинацији. Ако је индиковано може се дати милринон (амп. 10mg/10 ml; дериват бипиридина који селективно инхибира изоензим III фосфодиестеразе мишићних ћелија срца и његових крвних судова што доводи до пораста количине интрацелуларног цАМП-а који утиче на размјену јона калцијума). Милринон појачава снагу срчаног мишића са мањим повећањем фреквенције срца него што је то случај код примјене допамина.

Код плућне конгестије и волумног оптерећења срца у компензованом шоку потребно је растеретити срце диуретицима (нпр. фуросемид 10-80 mg и. в.) и вазодилататорима који прије свега дилатирају вене-прелоад и на тај начин смањују количину крви која доспијева у плућну циркулацију и срце које се тиме мање оптерећује (нпр. нитроглицерин 0,3-3 µg/kg/min интра венозна инфузија). Вазодилататори се комбинују са катехоламинима (допамин, добутамин, адреналин) што је пожељно и логично.

Треба бити обазрив код декомпензованог шока, у постављању индикација за апликацију лијекова који имају или могу имати вазодилататорна својства, као што су аналгетици и седативи.

Реваскуларизација срчаног мишића

Примена класичне потпорне терапије, укључујући допамин, инхибиторе добутамина и фосфодиестеразе, као и савремена тромболитичка терапија нису значајно утицали на смањење смртности код ових пацијената.[9] Са друге стране, више мањих рандомизованих студија указало је повољнији ефекат интрааортне балон пумпе и ране реваскуларизације инфаркта миокарда код ових пацијената.[10][11]

На основу резултата рандомизованих студија ACC/AHA комитет за лечење акутнок инфаркта миокарда у својим последњим препорукама сматра рану реваскуларизацији срчаног мишића терапијом избора код болесника са акутним инфарктом миокарда и кардиогеним шоком,.[12] због акутнер дисфункције леве срчане коморе.

Види још

[уреди | уреди извор]

Извори

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Rippe, James M.; Irwin, Richard S. (2003). Irwin and Rippe's intensive care medicine. Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. ISBN 978-0-7817-3548-3. OCLC 53868338. 
  2. ^ Marino 1998
  3. ^ Society of Critical Care Medicine (2001). Fundamental Critical Care Support. Society of Critical Care Medicine. ISBN 978-0-936145-02-0. OCLC 48632566. 
  4. ^ Jameson, J. N. St C. & Dennis L. Kasper; Harrison, Tinsley Randolph; Braunwald, Eugene; Fauci, Anthony S.; Hauser, Stephen L; Longo, Dan L. (2005). Harrison's principles of internal medicine. New York: McGraw-Hill Medical Publishing Division. ISBN 978-0-07-140235-4. 
  5. ^ Ausiello, D. A.; Cecil, Russell L.; Goldman, Lee (2004). Cecil textbook of medicine. Philadelphia: W.B. Saunders. ISBN 978-0-7216-9652-2. 
  6. ^ Warrell, D. A. (2003). Oxford textbook of medicine. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262922-7. 
  7. ^ Shock: An Overview Архивирано на сајту Wayback Machine (22. јун 2017) PDF by Michael L. Cheatham, MD, Ernest F.J. Block, MD, Howard G. Smith, MD, John T. Promes, MD, Surgical Critical Care Service, Department of Surgical Education, Orlando Regional Medical Center, Orlando, Florida
  8. ^ Holier J. Karliner JS. O'Rourke RA, Pitt W, Ross J Jr. „Effectiveness of dopamine in patients with cardiogenic shock”. American Journal of Cardiology. 32 (1): 79—84. 1973. 
  9. ^ ISIS-3: a randomised comparison of streptokinase vs tissue plasminogen activator vs anistreplase and of aspirin plus heparin vs aspirin alone among 41.299 cases of suspected acute myocardial infarction [editorial]. ISIS-3 (Third International Study of Infarct Survival). Collaborative Group. Lancet. 339 (8796): 753—70. 1992.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  10. ^ Branko Gligic, Radoslav Romanovi, Savremeno lecenje kardiogenog soka (2003). Vojnosanitetski pregled. 60 (6).  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ)стр. 707—714.
  11. ^ Flaherty JT, Becker LC, Weiss JL, Brinker JA, Bulkley BH, Gerstenblith G; et al. (1985). „Results of a randomized prospective trial of intraaortic balloon counterpulsation and intravenous nitroglycerin in patients with acute myocardial infarction”. Journal of the American College of Cardiology. 6 (2). : 434-46
  12. ^ Stomel RJ, Rasak M, Bates ER (1994). „Treatment strategies for acute myocardial infarction complicated by cardiogenic shock in a community hospital.”. Chest. 105 (4): 997—1002. .

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Jameson, J. N. St C. & Dennis L. Kasper; Harrison, Tinsley Randolph; Braunwald, Eugene; Fauci, Anthony S.; Hauser, Stephen L; Longo, Dan L. (2005). Harrison's principles of internal medicine. New York: McGraw-Hill Medical Publishing Division. ISBN 978-0-07-140235-4. 
  • Ausiello, D. A.; Cecil, Russell L.; Goldman, Lee (2004). Cecil textbook of medicine. Philadelphia: W.B. Saunders. ISBN 978-0-7216-9652-2. 
  • Warrell, D. A. (2003). Oxford textbook of medicine. Oxford [Oxfordshire]: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-262922-7. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Класификација
Спољашњи ресурси



Молимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кардиогени_шок&oldid=28386393”