Киоск К67
.jpg) | |
| Врста | Киоск |
|---|---|
| Произвођач | Имград, Љутомер |
| Земља | Словенија |
| Пласиран | 1967. |
| Повучен са тржишта | 1999. |
| Слични производи | k67.berlin |
| Тржиште | посебно земље бивше СФРЈ и некадашњег источног блока |
| Веб-сајт | https://k67.berlin/ |
Киоск К67, познат и као црвени киоск је типски киоск који је 1966. године дизајнирао словеначки архитекта и дизајнер Саша Мехтиг (Saša Mächtig) и са којим је 1967. учествовао и победио на конкурсу „Београдски киоск”. Исте године дизајн је патентиран, по чему је и добио име К67. Производио се у фабрици Имград у словеначком граду Љутомеру од 1968. до 1999. када је фабрика банкротирала. За то време произведено је око 7.500 ових киоска.[1]
Киоск К67 производио се у различитим комбинацијама боја, са црвеном као најчешћом, те отуда и популарни назив „црвени киоск“. Постао је култни београдски киоск,[2] а могао се видети широм бивше Југославије, да би њеним распадом полако почео да нестаје са улица. Данас је признат је као један је од симбола индустријског дизајна у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији.[3] Седамдесетих година увршћен је у колекцију дизајна 20. века Музеја модерне уметности у Њујорку (МоМА).[4]
Дизајн
[уреди | уреди извор]
Дизајн је заснован на модулима, ојачаним полифибром, који се могу користити као појединачне јединице или комбиновати у велике агломерације. Модуларни дизајн јединица омогућава уклапање на скоро сваку локацију. Као такав може да служи за много различитих намена и током своје историје коришћен је као киоск за продају новина, цигарета и друге јефтине робе, наплату паркинга, продају лутријских тикета, затим као фотокопирница, пијачни штанд, улични ојекат за продају хране и пића „за понети” и многе друге намене.
Киоск К67 облика је коцке заобљених углова, величине око три пута три метра. Материјали од којих се израђује су фиберглас, челик и стакло.[1] Прављен је у различитим комбинацијама боја, а најчешћа је била црвена — чувени „црвени киоск”.[5] Био је видљив и лако доступан, а Модуларни дизајн јединица омогућава да се киоск К67 уклопи на скоро сваку локацију.
Дизајн киоска К67 не престаје ни данас да инспирише уметнике. Тако је у Београду, у културном центру „Кула”, марта 2024. организована изложба под називом „Киоск Систем К67 – од коцкице до оловке, како је један киоск инспирисао пуно уметника“, на којој је 17 уметника представило своје данашње виђење киоска К67.[6] Изложба је иначе настала из идеје београдског архитекте Николе Опачића да овај изузетни дизајн из доба СФРЈ поново учини актуелним и који је покренуо иницијативу да чувена компанија Лего направи своју верзију киоска К67.[3] Никола Опачић је своју верзију Лего-киоска такође изложио на овој изложби.
Историја
[уреди | уреди извор]Киоск К67 дизајнирао је 1966. године словеначки дизајнер Саша Мехтиг. Патентиран је 1967, а 1968. припремљен за серијску производњу и први пут приказан на изложби прототипова у словеначком граду Љутомеру,[7] где се и производио у фабрици Имград. Захваљујући свом модуларни концепту био је прихватљив за многе употребе и брзо се појавио на улицама многих градова, посебно у некадашњој Југославији и земљама бившег источног блока. До банкрота фабрике 1999. произведено је 7.500 ових киоска. Осим у земљама Источне Европе, могао се видети и на улицама градова у Западној Немачкој, Швајцарској, Шведској, Сједињеним Америчким Државама, Јапану, Јордану, Ираку, Аустралији, Новом Зеланду, Кенији...[4]
У Пољској је овај мали киоск постао популаран тек након пада комунизма. Када се раних 90-их у овој земљи дошло до наглог раста броја уличних продаваца, власти су им дозволиле да наставе своје „анархично-капиталистичке активности”, али само у оригиналном киоску К67.
Данас, након пада Гвоздене завесе, киоск К67 остао је видљив сведок тог времена и наставља да доказује своју прилагодљивост и корисност у источноевропском градском пејзажу.[8] На почетку новог миленијума дизајн овог киоска поново је заинтересовао дизајнере. Немачки дизајнер Хелге Кунел (Helge Kühnel) покренуо је свој пројекат „K67 The Kiosk Shots”, којим је прикупио и мапирао дистрибуцију и варијације киоска К67.[8][1] Данас се на тржишту овај киоск може наћи под називом k67.berlin.[9]
Београдски „црвени киоск”
[уреди | уреди извор]Године 1967. године објављен је конкурсу за „Београдски киоск“ - мали објекат који би радио као продајно место. На конкурсу је победио млади словеначки дизајнер Саша Махтиг са својим пројектом К67. Киоск по његовом пројекту патентиран је исте године (отуда и оно „67“ у називу) и ускоро је постао један од симбола тадашње Југославије. Пољопривредни комбинат Београд, чувени ПКБ, ове киоске је користио за продају свог бренда „хране за понети“ — тада изузетно популарних виршли у земички.
Током седамдесетих и осамдесетих година ово су постала култна места у Београду. ПКБ киосци били су јарко црвене боје, а на њима је белим словима било исписано само „Виршле у земички“. Осим виршли, у „црвеним киосцима“ било је могуће купити и љуткасте кобасице и јогурт. Црвени ПКБ киоск постао је тако први београдски „ланац брзе хране“.[2]
Музеј града Београда поседује један овакав киоск[10] и он се повремено, као туристичка атракција, може видети на београдским улицама.[11]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Киоск са стране -
Киоск са две ћелије у Познању, Пољска -
Киоск такси службе К67 испред железничке станице Цеље, Словенија -
Двоћелијски киоск брзе хране К67 у Калишу, Пољска -
оронули киоск К67 у Москви, Русија
.jpg)
.jpg)
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Novotny, Maik (10. 9. 2022). „Design-Ikone: Der universal kompatible Kiosk K67 bekommt ein Update”. DER STANDARD (на језику: немачки). Приступљено 2024-03-02.
- ^ а б „NAJVOLJENIJI KIOSK JUGOSLAVIJE: Svi ga prepoznajete, ali da li znate njegovu "tajnu" - jednom kada smo jeli NAJBOLJE VIRŠLE na svetu”. ISTORIJSKI ZABAVNIK (на језику: енглески). 2023-03-09. Приступљено 2024-03-05.
- ^ а б Gojkov, Stevan (2024-02-05). „Kultni crveni kiosk mogao bi dao oživi kao komplet Lego kocki”. Gradnja. Приступљено 2024-03-05.
- ^ а б Васиљевић, Бранка (29. 12. 2021). „„Црвени киоск” сећа на прошла времена”. Politika Online. Приступљено 2024-03-05.
- ^ d.o.o, Promotim. „Jugoslovenski retro kiosk "K67" u Berlinu”. www.frontal.ba (на језику: енглески).
- ^ „Kiosk Sistem K67 – od kockice do olovke, kako je jedan kiosk inspirisao puno umetnika”. Art hub Kula. Приступљено 2024-03-05.
- ^ „K67”. architectuul.com.
- ^ а б „K67 – The Kiosk Shots, Europäische Stadtraumstudie”. publicplan.eu (на језику: немачки). Архивирано из оригинала 02. 03. 2024. г. Приступљено 2024-03-02.
- ^ „k67 - your resource for refurbished K67 modules” (на језику: немачки). Приступљено 2024-03-02.
- ^ „Црвени киоск - симбол једног времена, мирише на хот-дог и мирнија времена”. www.rts.rs. 27. 12. 2021. Приступљено 2024-03-05.
- ^ „Сећање на стара времена: Олдтајмери и црвени киоск - како Београд улази у нову годину”. BBC News на српском. 29. 12. 2022. Приступљено 2024-03-05.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Huber, David (1. 3. 2017). „The Story of the 1960s Mass-Produced Modular Design That Actually Went into Production”. ArchDaily (на језику: енглески). Приступљено 2024-03-02.
- Pralica, Milena. „Crveni kiosci ostavili miris vrućih viršli u Beogradu”. 011info - najbolji vodič kroz Beograd. Приступљено 2024-03-05.