Континентални праг
| Морска станишта |
|---|
Континентални праг или шелф представља продужени део копна који се налази испод површине плитког мора. Ова појава је карактеристична за периоде отопљавања који наступају након ледених доба (периода глацијације) а који се називају периоди интерглацијације. Дакле реч је о потопљеном делу копна, који је у периодима глацијације, када је ниво мора би нижи био копно. Prag koji okružuje ostrvo poznat je kao izolacijski prag.
Континентална маргина, између континенталног прага и абисалне равни, састоји се од стрме континенталне падине, окружене равним континенталним успоном, у којем се накупљају седименти са континента изнад каскада низ падину, као гомила у подножју падине. Продужујући до 500 km (310 mi) од падине, састоји се од густих седимената које таложи струја замућења с прага и падине.[1] Континентални успон је подручје између градијента нагиба и континенталног прага.
Према Конвенцији Уједињених нација о поморском праву назив континентални праг је добио правну дефиницију као протежуће морско дно уз обале одређене земље којој припада.
Типологија
[уреди | уреди извор]Према морфогенези континенталних шелфова могу се издвојити три њихова основна типа: абразионо-трансгресивни, акумулативни и структурни.
Абразионо-трансгресивни шелфови су у ствари и абразионо акумулативни. Настају абрадирањем обала које лагано тону. Ово тоњење олакшава абразиони процес а шелф се шири и на рачун копна и према пучини. Шелф се према пучини шири нагомилавањем абрадираног наносног материјала.
Акумулативни шелфови формирају се на местима где се са копна врши знатно нагомилавање растреситог наносног материјала. То су најчешће ушћа великих река које се уливају у океане. Акумулативни шелфови запажају се у Жутом мору, у Сијамском заливу, у морима северног Сибира итд. У областима већих географских ширина, које су биле захваћене ледницима у недавној геолошкој прошлости, шелф је засут огромном масом моренског материјала који је формиран и нанесен глацијалним радом ледника. Од тог материјала изграђена су многа острва на шелфу.
Структурни шелфови образовани су на површини благо нагнутих праплоча, које плитко залазе испод нивоа океана. Њихова површина поклапа се са површином праплоча због чега и имају структурни карактер.[2]
Географска дистрибуција
[уреди | уреди извор]
Ширина континенталног прага знатно варира – није неуобичајено да га неко подручје уопште нема, посебно тамо где предњи руб напредне океанске плоче зарања испод континенталне коре у обалској субдукцијској зони, попут обале Чилеа или западне обале Суматре. Највећи – Сибирски праг у Арктичком океану – протеже се у ширину до 1500 km. Јужно кинеско море налази се преко још једног опсежног подручја континенталног прага, Сундајског, који спаја Борнео, Суматру и Јаву на азијско копно. Друга позната водна тела која прелазе континенталне прагове су Северно море и Персијски залив. Просечна ширина континенталних прагова је око 80 km. Дубина прага такође варира, али углавном је ограничена на воду плићу од 100 m. Нагиб прага је обично прилично низак, реда 0,5°.[3]
Иако се континентални праг третира као физиографска провинција океана, он није део самог корита дубоког океана, већ поплављеног руба континента.[4] Пасивна континентална маргина попут већине обала Атлантика имају широке и плитке прагове, начињене од дебелих седиментних клинова изведених дуготрајном ерозијом суседног континента. Активна континентална маргина има уске, релативно стрме прагове, због честих земљотреса који преносе седименте у дубоко море.[5][6]
| Океан | Средња вредност активне маргине (km) | Максимум активне маргине (km) | Средња вредност пасивне маргине (km) | Максимум пасивне маргине (km) | Средња вредност укупне маргине (km) | Максимум укупне маргине (km) |
|---|---|---|---|---|---|---|
| Северни ледени океан | 0 | 0 | 104,1 ± 1,7 | 389 | 104,1 ± 1,7 | 389 |
| Индијски океан | 19 ± 0,61 | 175 | 47,6 ± 0,8 | 238 | 37 ± 0,58 | 238 |
| Медитеран и Црно море | 11 ± 0,29 | 79 | 38,7 ± 1,5 | 166 | 17 ± 0,44 | 166 |
| Северни Атлантски океан | 28 ± 1,08 | 259 | 115,7 ± 1,6 | 434 | 85 ± 1,14 | 434 |
| Северни Тихи океан | 39 ± 0,71 | 412 | 34,9 ± 1,2 | 114 | 39 ± 0,68 | 412 |
| Јужни Атлантски океан | 24 ± 2,6 | 55 | 123,0 ± 2,5 | 453 | 104 ± 2,4 | 453 |
| Јужник Тихи океан | 214 ± 2,86 | 357 | 96,1 ± 2,0 | 778 | 110 ± 1,92 | 778 |
| Сви океани | 31 ± 0,4 | 412 | 88,2 ± 0,7 | 778 | 57 ± 0,41 | 778 |
Топологија
[уреди | уреди извор]
Праг се обично завршава на месту повећања нагиба[8] (званог прекид прага). Морско дно испод прекида је континентална падина. Испод падине је „континентални успон“, који се коначно стапа у дубоко океанско дно, абисалну раван. Континентална праг и падина део су континенталне маргине.
Подручје прагова обично се дели на „унтрашњи“, „средњи“ и „спољни континентални праг“, сваки са својим специфичном геоморфологијом и биологијом мора. Карактер прага се драматично мења на његовом прелому, где започиње континентални нагиб. Уз неколико изузетака, прелом прагова налази се на изразито уједначеној дубини од око 140 m; ово је вероватно обележје прошлих ледених доба, када је ниво мора био нижи него што је сада.[9]
Континентала падина је пуно стрмија од прага; просечни угао је 3°, али може бити и нижи од 1° или чак 10°.[10] Нагиб је често пресечен подморским кањонима. Физички механизми који су били укључени у формирање ових кањона нису били добро схваћени до 1960-их.[11]
Седименти
[уреди | уреди извор]Континентални прагови прекривени су теригеним (земљастим) седиментима; то јест оним који произилазе из ерозије континената. Међутим, мало талога је из струје река; око 60–70% седимената на светским праговима представља „реликтни седимент“ који се таложио током последњег леденог доба, када је ниво мора био 100–120 m нижи него сада,[12] Седименти обично постају све финији са удаљеношћу од обале; песак је ограничен на плитке, таласасто узбуркане воде, док су муљ и глине таложени у више тихој, дубокој води далеко од обале. Они се акумулирају по 15–40 cm сваког миленијум, много брже од дубокоморских пелагијских седимената.[13]
Морски прагови
[уреди | уреди извор]Морски прагови се односе на океанске воде на континенталном полу. Њихово кретање контролишу комбиновани утицаји плиме, присиљавања ветром и бочатне воде настале из речних дотока (регије утицаја слатке воде). Ове регије често могу бити биолошки врло продуктивне због мешања узрокованог плитким водама и повећаним брзинама струје. Упркос покривању само око 8% Земљине површине океана[7], морски прагови подржавају 15-20% глобалне примарне продукције.[14].
Док је Северно море један од боље проучених морских прагова[15] није нужно репрезентативан за сва постојећа мора јер се може наћи широк распон понашања. Морским коритима Индијског океана доминирају главни речни системи, укључујући Ганг и Инд.[16] Морски прагови Новог Зеланда су компликовани, јер потопљени континент Зеаландија ствара широки плато.[17] Морски прагови око Антарктика и у Арктичком океану су под утицајем производње морског леда и полинија.[18]
Постоје докази да промена ветра, кише и регионалних океанских струја у загрејавајућем океану имају утицаја на нека мора.[19] Побољшано прикупљање података путем Интегрираног система за проматрање океана у регијама морских поља омогућују идентификацију тих промена.[20]
Биота
[уреди | уреди извор]Континентални прагови обилују животом због сунчеве светлости која је доступна у плитким водама, за разлику од биотске пустиње океана абисалних равни. Окружење пелагијских водених стубова континенталног прага чини неритска зона, а провинција бентика (морског дна) је сублиторална зона.[21] Прагови чине мање од десет посто океана, а груба процена сугерише да само око 30% морског дна на континенталном делу прими довољно сунчеве светлости да омогући бентоску фотосинтезу.[22] Иако су прагови обично плодни, ако преовладавају аноксијски услови током седиментације, наслаге могу током геолошког времена постати извори за фосилно гориво.
Економски значај
[уреди | уреди извор]Иако релативно доступни, континентални прагови најбоље су схваћени део океанског дна. Већина комерцијалне експлоатације из мора, попут металних и неметалних руда и угљоводоника, одвија се на континенталном полу.[23]
Суверена права над њиховим континенталним праговима до дубине од 100 m или на удаљености на којој су дубину вода допуштених за искориштавање ресурса захтевале поморске државе које су потписале Конвенцију о континенталном прагу коју је саставила УН-ова Међународна комисија за поморско парво 1958. године. Ово је делом супституисало Конвенцију УН о поморском праву.[24] којим је створена ексклузивна економска зона од 200 наутичких миља, плус права на континентални праг за државе с физичким континенталним праговима који се протежу изван те удаљености.
Законска дефиниција континенталног прага знатно се разликује од геолошке дефиниције. UNCLOS наводи да се протеже до границе континенталне маргине, али не мање од 200 km и не више од 350 km од почетне линије. Тако насељена вулканска острва, попут Канара, немају стварни континентални праг, иако имају легални континентални праг, док ненасељена острва немају праг.
Види још
[уреди | уреди извор]- Основна линија
- Ексклузивна економска зона
- Међународне воде
- Копнени мост
- Територијалне воде
- Пасивна маргина
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Pinet 39, Gross 45.
- ^ Петровић Д., Манојловић П., (2003): Геоморфологија, Географски факултет, Универзитет у Београду, Београд.
- ^ Pinet, стр. 37
- ^ Pinet 35–36 .
- ^ Pinet, стр. 35–36
- ^ Pinet, стр. 90–93
- ^ а б Harris PT, Macmillan-Lawler M, Rupp J, Baker EK. 2014. Geomorphology of the oceans. Marine Geology. 352:4–24.
- ^ „shelf break – geology”. Encyclopædia Britannica.
- ^ Gross, стр. 43
- ^ Pinet 36, Gross 43.
- ^ Pinet 98, Gross 44.
- ^ Pinet 84–86, Gross 43.
- ^ Gross 127.
- ^ de Haas, H., van Weering, T.C. and de Stigter, H., 2002. Organic carbon in shelf seas: sinks or sources, processes and products. Continental Shelf Research, 22(5), pp. 691-717. https://doi.org/10.1016/S0278-4343(01)00093-0
- ^ Guihou, K., Polton, J., Harle, J., Wakelin, S., O'Dea, E. and Holt, J., 2018. Kilometric scale modeling of the North West European shelf seas: exploring the spatial and temporal variability of internal tides. Journal of Geophysical Research: Oceans, 123(1), pp. 688-707.
- ^ Han, W. and McCreary Jr, J.P., 2001. Modeling salinity distributions in the Indian Ocean. Journal of Geophysical Research: Oceans, 106(C1), pp. 859-877.
- ^ Stevens, C.L., O’Callaghan, J.M., Chiswell, S.M. and Hadfield, M.G., 2019. Physical oceanography of New Zealand/Aotearoa shelf seas–a review. New Zealand Journal of Marine and Freshwater Research, pp. 1-40. https://doi.org/10.1080/00288330.2019.1588746
- ^ Morley, S.A., Barnes, D.K. and Dunn, M.J., 2018. Predicting which species succeed in climate-forced polar seas. Frontiers in Marine Science, 5, p. 507. https://doi.org/10.3389/fmars.2018.00507
- ^ Montero‐Serra, I., Edwards, M. and Genner, M.J., 2015. Warming shelf seas drive the subtropicalization of European pelagic fish communities. Global Change Biology, 21(1), pp. 144-153.
- ^ O'Callaghan, J., Stevens, C., Roughan, M., Sutton, P., Garrett, S., Giorli, G., Smith, R.O., Currie, K.I., Suanda, S.H., Williams, M. and Bowen, M., 2019. Developing an integrated ocean observing system for New Zealand. Frontiers in Marine Science, 6, p. 143. https://doi.org/10.3389/fmars.2019.00143
- ^ Pinet 316-17, 418–19.
- ^ Light availability in the coastal ocean: impact on the distribution of benthic photosynthetic organisms and their contribution to primary production - Archive ouverte HAL
- ^ Pourret, Olivier; Tuduri, Johann (decembar 2017). „Continental shelves as potential resource of rare earth elements”. Scientific Reports. 7 (1): 5857. ISSN 2045-2322. PMID 28724988. doi:10.1038/s41598-017-06380-z.
- ^ United Nations (29. 4. 1958). „Treaty Series – Convention on the Continental Shelf, 1958” (PDF). United Nations. Приступљено 13. 1. 2016. vol. 499, p. 311.
Литература
[уреди | уреди извор]- Gross, M. Grant (1972). Oceanography: A View of the Earth. Englewood Cliffs: Prentice-Hall. ISBN 978-0-13-629659-1. Приступљено 12. 1. 2016.
- Pinet, Paul R. (2003). Invitation to Oceanography. Boston: Jones & Bartlett Learning. ISBN 978-0-7637-2136-7. Приступљено 13. 1. 2016.
- Armstrong, R.L. (1991). „The Persistent Myth of Crustal Growth” (PDF). Australian Journal of Earth Sciences. 38 (5): 613—630. Bibcode:1991AuJES..38..613A. CiteSeerX 10.1.1.527.9577
. doi:10.1080/08120099108727995. - Bowring, S A; Williams, I S (1999). „Priscoan (4.00–4.03 Ga) orthogneisses from northwestern Canada”. Contributions to Mineralogy and Petrology. 134 (134): 3—16. Bibcode:1999CoMP..134....3B. S2CID 128376754. doi:10.1007/s004100050465.
- Butler, Rob (2011). „Making new continents”. Архивирано из оригинала 1. 3. 2006. г. Приступљено 29. 1. 2006.
- Cogley, J. Graham (1984). „Continental Margins and the Extent and Number of Continents”. Reviews of Geophysics. 22 (2): 101—122. Bibcode:1984RvGSP..22..101C. doi:10.1029/RG022i002p00101.
- Condie, Kent C. (2002). „The supercontinent cycle: are there two patterns of cyclicity?”. Journal of African Earth Sciences. 35 (2): 179—183. Bibcode:2002JAfES..35..179C. doi:10.1016/S0899-5362(02)00005-2.
- Clift, P; Vannuchi, P (2004). „Controls on Tectonic Accretion versus Erosion in Subduction Zones: Implications for the Origin and Recycling of the Continental Crust”. Reviews of Geophysics. 42 (RG2001): RG2001. Bibcode:2004RvGeo..42.2001C. doi:10.1029/2003RG000127. hdl:1912/3466 .
- Hawkesworth, C.J.; Dhuime, B.; Pietranik, A.B.; Cawood, P.A.; Kemp, A.I.S.; Storey, C.D. (2010). „The generation and evolution of the continental crust”. Journal of the Geological Society. 167 (2): 229—248. Bibcode:2010JGSoc.167..229H. S2CID 131052922. doi:10.1144/0016-76492009-072.
- Saal, A.L.; Rudnick, R.L.; Ravizza, G.E.; Hart, S.R. (1998). „Re–Os isotope evidence for the composition, formation and age of the lower continental crust”. Nature. 393 (6680): 58—61. Bibcode:1998Natur.393...58S. S2CID 4327383. doi:10.1038/29966.
- Walther, John Victor (2005). Essentials of Geochemistry. Jones & Bartlett. стр. 35. ISBN 978-0-7637-2642-3. (Diagram entitled "Model of growth of continental crust through time" by Taylor, S.R.; McLennan, S.M. (1995). „The geochemical evolution of the continental crust”. Rev. Geophys. 33 (2): 241—265. Bibcode:1995RvGeo..33..241T. doi:10.1029/95RG00262.)
- von Huene, Roland; Scholl, David W. (1991). „Observations at convergent margins concerning sediment subduction, subduction erosion, and the growth of continental crust”. Reviews of Geophysics. 29 (3): 279—316. Bibcode:1991RvGeo..29..279V. doi:10.1029/91RG00969.
